"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

среда, 27. април 2011.

„РЕКОМЕНДЕЈШН- ТО ЈЕ ПРЕПОРУКА“

„РЕКОМЕНДЕЈШН- ТО ЈЕ ПРЕПОРУКА“

Пре тачно седам дана, у уторак 19. априла, написао сам чланак о штрајку Томислава Николића („Опстанак“). Стао сам на страну Николића, из простог разлога што је штрајковао жеђу и глађу, што је био у болници, што је за мене тај чин вредан поштовања, што је нељудски стати на муку штрајкачу жеђу и глађу, нападати га, вређати, ниподаштавати, умањивати значај његовог поступка. У чланку сам поменуо да сам 1993. године шест дана штрајковао глађу на Тргу Републике са функционерима СПО-а ради права на живот и слободу Вука и Данице Драшковић, према којима ни тада, ни данас нисам гајио било какву личну или политичку наклоност. Потписао сам све петиције за Војислава Шешеља, и сматрам његов штрајк глађу            2006. године, великом победом против Трибунала, једне противправне и насилничке институције.

Данас, недељу дана касније, сматрам исправним свој поступак (стати на страну Николића). Разлога има више, неке сам навео у првом пасусу. Други разлог је што заиста сматрам да се у тих неколико дана (понедељак, уторак, среда) судбина Србије, судбина нас грађана, преламала у поступку Томислава Николића и СНС-а.  Рекао сам, а то мислим и данас, да ће сваки пораз или неуспех Томислава Николића, бити наш, народни пораз и неуспех, а  победа и успех овог одвратног, издајничког, квислиншког и марионетског режима.  Рекао сам да ће свака победа или успех, тада, у тим данима, Томислава Николића, бити и наша, народна победа и успех а пораз и неуспех овог одвратног, издајничког, квислиншког и марионетског режима.

Томиславу Николићу сам на крају чланка пожелео све најбоље - да из ове кризе изађе неоштећеног здравља и да избори буду расписани одмах. Томислав Николић је из свега изашао неоштећеног здравља, причестио се у четвртак и прекинуо штрајк жеђу, а у недељу на Васкрс се причестио још једном у Саборној цркви, пред камерама и прекинуо и штрајк глађу. О дометима и мотивима поступка Томислава Николића и СНС-а, су се преко медија углавном могле чути пристрасне (у оба правца), несувисле и злонамерне примедбе и тврдње. Оно мало сувислих, уравнотежених и непристрасних ставова се могло прочитати на неким интернет порталима, попут Стандарда, Видовдана и Слободана Јовановића.

Избори нису расписани одмах. Избори нису расписани ни за децембар, ни за јануар. Избори нису расписани уопште. Редовни избори треба да се одрже у мају 2012. године (претходни избори су одржани 11. маја 2008. године).

Што се мене тиче, написао сам један чланак, пре недељу дана, када је криза била у току, па хоћу да закључим тему, сада када се догодио расплет. Хладно и рационално, непристрасно.

Још пре почетка митинга челници СНС су направили неколико крупних грешака, које је развој догађаја учинио ирелевантним у прошлој недељи. Прва грешка- више од два и по месеца су најављивали да се са априлског митинга неће разићи. Друга грешка је што су позвали окупљене да се разиђу око шест послеподне 16.априла. Трећа грешка је тражење да избори буду расписани у децембру, уместо одмах. На конференцији за штампу СНС, 02.02.2011. године Томислав Николић је пред митинг заказан за 05. фебруар, изјавио (цитат преузет са сајта СНС)(1):“ Свима које позивамо на скуп, а то су сви грађани Србије, поручујемо да долазе да покажу колико нас има који смо огорчени, незадовољни, спремни да извршимо промене у Србији, да истакнемо захтеве, да истакемо рокове и да тек после тога, у зависности од тога како се власт буде понашала, према нашим захтевима одредимо ново време за нови митинг са кога се нећемо разилазити док захтеви не буду испуњени. Биће то прилика да Београд види како изгледају Гандијевски протести у Србији“. На питање о блокади Београда, Николић је тада одговорио:“Ако вам наговештавам да ћемо организовати нови скуп за који ћемо унапред рећи да нећемо да се разилазимо док не испуне наше захтеве, за који вам сада кажемо да ће бити апсолутно миран и да ћемо да седимо 15 или 20 дана, то значи да у једном великом делу Београда више неће бити саобраћаја и то је центар Београда“. Неколико грешака је начинио и Александар Вучић. Прва грешка је што је већ у пола два, 16. априла, после говора Томислава Николића, као притисак на Тадића, упозорио да Николић може да издржи још неколико сати. Има ту више нелогичности. Сви добро знамо да без воде и хране било ко од нас може да издржи, без проблема бар десет сати. Николић је сам рекао да је од тог јутра престао да узима воду и храну (претпоставимо од 8:00). Прво је нелогично да Вучић, пет и по сати од отпочињања штрајка најављује кризу штрајкача. Друго, нелогично је да било ко поверује да рецимо у 18:00, десет сати по почетку штрајка, Николић више не може да издржи. Једноставно Вучићева најава је звучала као прича за малу децу. Уосталом, Николић је жеђу штрајковао, рецимо до среде а глађу до Васкрса. Дакле, шта је то требало Вучићу? Исто тако потпуно су непромишљене Вучићеве изјаве од четвртка 21. априла, да избори више нису важни СНС-у, а потом изјава да избори јесу важни али да СНС о томе више неће да преговара са влашћу. Најбоље сведочанство тих грешака је  Вучићев интервју на  РТВ Б92, у емисији „Кажипрст“ 21. априла. Делови овог интервјуа (2) су чак комични (звуче као делови неке драме Душана Ковачевића), али на штету Вучића :
Б92: А зашто не тражите изборе одмах? Ако неко штрајкује глађу, тражи да избори буду одмах, а не за осам месеци.
Вучић: Кад смо тражили одмах изборе, онда сте држали – аха, ево их угрожавају европски пут Србије. Отишли смо у Брисел Томислав Николић и ја, разговарали смо у Бриселу, разговарали смо о свему, кад је предлог кандидатуре, кад је рекомендејшн, то је препорука, у октобру месецу, значи 12. октобра рецимо. Хајде да видимо да после тога распишемо изборе, имаћемо шефове држава, имаћемо Савет Европске уније, значи око 12. до 15. децембра, зашто не би били избори тада?
Б92: Јуче сте, ако се не варам рекли, Томислав Николић је то сасвим сигурно у болници рекао, да није више битан ни датум избора, а мислим да сте и ви то поновили.
Вучић: Ја сам јуче рекао шаљући поруку Томиславу, и то сам њему рекао у лице јуче три пута, рекао сам му – Томиславе, важније је да изађеш напоље, да идемо да представљамо наш програм по Србији, кад год да распишу изборе победићемо их убедљиво и уопште није проблем.
Б92: Али шта је онда битно ако није битан датум више? Шта је сад битно, шта је ваш захтев?
Вучић: За нас је било битно да се избори одрже што пре. Ако неко хоће да сведе то на чињеницу да ли ће да буде јануар или децембар, ја ћу да вам кажем, режим сад покушава, чак они не би ни да праве никакве компромисе никада, зато што су сад они велики, моћни, јаки, знате, па као широка су им леђа, издржали су све, показали су да су најјачи на свету јер се крију иза визира и штитова полицајаца и иза свих телевизија које контролишу преко секунди које њихови тајкуни држе итд.
                                                                    ( ... )
Б92: Чули смо да су Николић и Тадић разговарали четири пута. Господин Ђилас је у понедељак то рекао у „Кажипрсту“.
Вучић: То су разговарали четири пута у неколико месеци, а не у последње време.
Б92: Да ли ви имате било каквих контаката ових дана са било ким од представника власти? Ви сами сте тврдили пре пар месеци да имате познанике и пријатеље међу њима, да ли са њима комуницирате, не као са пријатељима, него официјелно?
Вучић: У последња два дана нема никакве комуникације.
Б92: О чему је до пре два дана било комуникације?
Вучић: Па, било је до пре три дана, било је различитих покушаја прављења некаквих компромиса, онда су они саветовани од својих медијских богова и стручњака да у то не треба да улазе...
Б92: Дајте нам вест, шта је било компромисно решење које је било предложено?
Вучић: Није било предлога ни са једне, ни са друге стране, било је разговора како да се ситуација реши.
Б92: И докле се стигло у тим разговорима?
Вучић: Као што видите, нигде се није стигло, зато што...
Б92: Шта је била идеја, шта је био предлог?
Вучић: Увек постоји идеја у свакој тешкој ситуацији да политичари разговарају. Ми не разговарамо и ми их више нећемо позвати апсолутно ни за шта, нити ћемо тражити договор с њима.
Б92: Али с обзиром на чињеницу да више тај 18. децембар, кажете, није циљ СНС?
Вучић: Наш је циљ данас највећи и најважнији да извучемо Томислава Николића из болнице и даћемо све од себе да то урадимо.
Б92: А зашто митингујете?
Вучић: Зашто митингујемо?
Б92: Да бисте извукли Тому Николића из болнице, зато митингујете?
Вучић: Тако је.
Б92: Да ли можете да нам објасните?
Вучић: Могу да вам објасним, али до тога ће доћи само ако успемо пре тога да га извучемо.

Потребно је једноставно рећи да су из неког разлога челници СНС, почев од 2. фебруара, сами себе сатерали у ћошак. Тешко је проникнути у разлоге ове почетничке грешке. Да ли је челнике СНС, још у јануару обмануо неко од «пријатеља» из Брисела? Да ли су погрешно проценили реакцију власти и сопствене могућности? Да ли су једноставно ишли грлом у јагоде, из грешке у грешку, надајући се да ће време да покаже излаз? Ко зна? Оно што је извесно, то је да нису одржали обећање да се неће разилазити и да ће окупљање од 16. априла да доведе до расписивања избора. Било би грубо и нетачно рећи да су СНС, Николић и Вучић поражени. Не, они су доживели неуспех у залагању да се распишу избори. Њих треба похвалити за то залагање. Нетачно је и да је режим победио. Режим је само успео да, за сада, одбије притиске СНС-а и целе опозиције, да се распишу избори. Овај успех режима је кратког даха и штетан је по народ. Ништа то неће много помоћи режиму. Треба поставити питање СНС-у због чега су водили битку на начин на који је не могу добити, јер очигледно нису имали никакав план? Једина излазна стратегија из проблема, је био штрајк жеђу и глађу, као покушај да се спасе образ и да се «часно» изађе из ћорсокака. Шта се догодило са обећањем које је чула цела Србија, током два и по месеца? Челници СНС, Томислав Николић и Александар Вучић, као и цела Српска напредна странка, су прекршили обећање дато небројено пута, да митинг 16. априла неће бити завршен, док се не распишу избори. Два пута су организовали митинг на који је дошло по 50.000 грађана, који су им веровали. На други митинг, грађани су дошли са очекивањем да ће стварност бити промењена, ту, одмах, тог дана- да ће тог дана почети промене у Србији. Слогани СНС за та два митинга су потхрањивали ту наду. Милиони плаката су у обе прилике залепљени широм Србије. Фебруарски плакат и слоган су поручивали „Избори се за промене“ а априлски „Дан за промене“. И шта се десило 16.априла? Око 18 часова челници СНС су позвали грађане да се разиђу, што су ови и учинили. Челници СНС су изневерили обећања која су дали, изневерили су наду коју су месецима, без покрића, давали Србији. Николић и Вучић су као и Вук Драшковић неколико пута у последњој деценији двадесетог века, изневерили народну вољу и протраћили енергију грађана. У то сам се и сам уверио. На другом митингу је било мање људи него на првом, а требало би да је обрнуто. Очигледно ни грађани, или чланови СНС, нису поверовали да је чудо могуће, нити су поверовали „у понуду коју режим неће моћи да одбије“. Друго, после Николићевог и Вучићевог говора, присутни су почели да се разилазе, видео сам и сам, резигнирано, у тишини. Да ли су се „Изборили за промене“? Нису. Да ли је 16. април или било који дан после њега био „Дан за промене“? Није. Да ли су челници СНС престали са митингом и штрајком глађу, зато што су опет пристали на „рекомендејшн“ или на притисак или на обећања „пријатеља“ из Брисела? И шта би са свим оним стиропором? Прохујало са вихором?

Овде морам да поновим, да као и увек, текстове не пишем у име ДСС, већ само у своје име. То је ваљда после три године писања јасно. Јасно ми је и да је текст од прошлог уторка, на ову тему, некима много више по вољи него овај, али не водим ја о томе тачуна. Водим рачуна о томе да то што пишем буде  истинито, логично и по мојој  вољи.
27.04.2011.године
(1) http://www.sns.org.rs/ср/srpska-napredna-stranka-novinsrske-konferencije/117-2010-06-04-22-17-07/3002--srpska-napredna-stranka-konferencija.html
(2) http://www.b92.net/info/emisije/kaziprst.php?yyyy=2011&mm=04&nav_id=507877

Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)