SEĆAM SE
Sećam se.
Sreli smo se nenadano.
Baš slučajno.
Netipično.
Malo je nedostajalo
da oboje budemo
na nekom drugom mestu.
Kada sam te ugledao
odmah si mi zapela za oko.
Od toliko devojaka baš ti!
Otišao sam
ali sam se vratio i prišao ti.
Od tada smo zajedno.
Sa tobom nemam tajni
Sa tobom sve mogu.
Sa tobom sve hoću.
Sa tobom mi je sve lako.
Sa tobom sam.
Sa tobom.
Vrlo brzo sam ti rekao da te volim.
Mnogi bi rekli prebrzo.
Ali,takva si ti.
Lako te je zavoleti.
Zavoleo sam te
jer si i tada bila ko devojčica,
a odrasla,zrela,ozbiljna.
Sva u takvim suprotnostima.
Ponašala si se bezbrižno a nisi bila.
Smešila se često a drugi ne bi.
Zbog tebe sam plakao ali od sreće.
Ti nisi plakala iako tada nisi bila srećna.
Rekao sam ti da te volim.
Nisi mi verovala.
Želeo sam da vreme prolazi
svetlosnom brzinom
da bi se uverila u to.
Želeo sam da provedemo
što više vremena zajedno,
zauvek,neograničeno.
Danas ti kažem,
zato što sam to tada sebi obećao:
-Jel vidiš da si odmah mogla da mi veruješ.
Jedva sam čekao.
Ne to,da ti to kažem.
Nego, taj osećaj protoka vremena
u zajedništvu,u poverenju,
i da se sa zadovoljstvom prisetim,
kako sam se tada,na početku,
plašio da ću te izgubiti,
kako sam tada očajnički želeo da saznam,
kako je lepo biti zajedno,
biti sa tobom,
godinama,
beskrajno,
do kraja života.
Imali smo sreće.
Sa osmehom se sećam.
Sećam se.
Izgledaš mi ista.
I danas si moja devojčica,
iako smo zašli u godine.
Tada sam te zavoleo i zaljubio se,
svestan zabluda zaljubljivanja.
Danas,posle toliko godina,
volim te više,
više nego sebe,
više nego život.
Od početka smo znali
da nećemo imati dece.
A želeli smo.
Zato si ti moje dete
i ja sam tvoje.
Danas znam kako me voliš,
i koliko.
I tebi,znam,
srce brže zakuca
svaki put kada se ugledamo,
posle razdvojenosti,
ma koliko ona trajala.
Ne volimo da se razdvajamo.
Pazimo se,uvažavamo,
sporazumevamo pogledima.
Dišemo ko jedno.
Držimo se ko malo vode na dlanu.
Stvorili smo svet samo za nas.
U njemu nema mesta za druge.
Za druge imamo poseban svet.
Postali smo JinJang.
Isprepleteni,neodvojivi.
Sećam se knjige iz mladosti
“Više nego ljudski”,
koja govori o “homo geštaltu”,
novom vidu ljudskog bića,
sledećem koraku evolucije,
o biću koje se sastoji iz više bića,
koja mogu da opstaju i odvojeno,
ali koja su svrhovita samo kad su zajedno
i kad dopunjavanjem čine novo biće,
različito i bolje od njih pojedinačno.
Takvi smo nas dvoje.
Neki misle da smo čudni.
Većina nas ceni.
Govore o nama na poseban način.
Ne razdvajaju nas.
Živimo jedno u drugom.
Spokojni smo.
Spoznali smo suštinu ljubavi,
odnosa dvoje ljudi.
Sećam se,
zašto sam te zavoleo.
Znam,
zašto te volim.
Ispunila si me.
Očovečila.
Bio sam ti potreban.
Bila si mi potrebna.
Od kada te poznajem
osećam da živim dostojnim životom.
Volimo se,
zato što smo se pronašli
kao bliska i srodna bića,
zato što smo verovali jedno drugom.
Postali smo vera jedno drugom.
Koje si vere?
Njene!
Koje si vere?
Njegove!
Dve komplementarne vere.
Dve religije sa po jednim vernikom.
Odavno smo doneli nadu jedno drugom,
pa nam više nije bila potrebna.
Izgubili smo i beznađe.
Takav je bio naš život.
Takav je sada.
Svega se sećam.
Sećam se.
Sećamo sa zajedno.
Nasmejem se kad se setim
da sam davno mislio da ću da umrem
koliko te volim.
Danas, znam da živim da bih te voleo.
Život i smrt.
Ne plašim se ni jednog.
Često razmišljam o oboma,
o tebi i meni,
o životu i smrti.
I prvi put u životu,
ne mogu da se oduprem sebičnosti i strahu.
Moram da prećutim nešto.
Želim da odem pre tebe.
Plašim se života bez tebe.
To me užasava.
Želim da se držimo za ruke i gledamo
dok budem odlazio.
Želim da mi budeš jedina misao,
kao što si mi bila često u životu,
da mi budeš poslednja misao,
poslednja iskra života.
