Бес и мржња Марка Караџића

Бес и мржња Марка Караџића

,,Караџић оштро критиковао ДСС''. Тако је гласио наслов вести на сајту Б92. Могли сте помислити да је Радован Караџић, из неког разлога, напао ДСС током процеса у Хагу. Да је  телевизија Б92 добронамерна и професионална  у поменутом наслову би стајало барем : ,,Марко Караџић оштро критиковао ДСС'', али није тако било. Тек када сте отворили ту вест, тек онда сте могли да видите да је ,,Државни сектретар Министарства за људска права Марко Караџић оштро критиковао дискриминишуће оцене о мањинама у Војводини које су изнете на веб-сајту ДСС- а''. Овде цитирамо наслов  са сајта телевизије Б92 али на њиховом сајту нема знакова навода тако да се може схватити да је чињеница да постоје дискриминишући наводи на сајту ДСС а да то критикује државни секретар. Истина је да на сајту ДСС нема никаквих дискриминишућих навода. Сам Б92 користи неадекватан израз ,,критиковао'' као замену за адекватан израз ,,безразложно напао''. Но, то се од Б92 и очекује. Ово помињем јер се ради о доста софистицираној медијској манипулацији. Марко Караџић је свој безразложни напад изрекао у емисији ,,Стање нације'' управо на на  Б92.

Шта је то државни секретар познат по горљивом залагању за геј параду, изрекао? ,,И онда видите како они објашњавају због чега су против Статута. После овога ви немате са њима шта да разговарате јер видите како они замишљају Србију, јер видите да је ДСС себе сврстала у ред неонацистичких организација јер каже да: ,,такав статус добијају све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини''. Ако ови из ДСС-а и они који се боре за Србију мисле да моја пријатељица Моника Фекете, да моји пријатељи који су Русини нису у истој равни, да је моја бака, које је Румунка, са мном, који себе сматрам Србином-онда могу поуздано да кажем да је ово нешто што у савременом друштву може да се схвати као неонацизам''.

Шта је проблем у изјавама државног секретара?

Прво, Марко Караџић је државни секретар Министарства за људска права. Дакле, један је од највиших државних функционера при Влади Републике Србије. Он очигледно јавно износи свој лични став представљајући га као став Министарства јер гостује на телевизији као државни секретар. Осим што износи свој лични став, он очигледно износи став странке чији је функционер, Лиге социјалдемократа Војводине а све представља као став Министарства и Владе. То се зове злоупотреба службеног положаја. Проблем је и то што је Марко Караџић државни секретар у Министарству за ЉУДСКА ПРАВА! Он очигледно заборавља да су и припадници ДСС људи и да и људи из ДСС имају људска права. Главни проблем је то што државни секретар најгрубље вређа и клевеће Демократску странку Србије, као и њене чланове, симпатизере и бираче, дакле, вређа грађане Србије. То што износи тако очигледне неистине,  не умањује његову одговорност. Из самог цитата који он наводи је сасвим јасно да ту нема ничега спорног, дискриминишућег или неонацистичког.

Проблем је у томе што један од највиших функционера при Влади, у име Министарства и Владе, проглашава једну парламентарну странку, за неонацистичку.

Демократска странка Србије себе сврстава у корпус странака десног центра. Сви објективни аналитичари је такође сврставају у десни центар и ником нормалном не пада на памет да је сврста у екстремну десницу или у неонацистичке странке. ДСС је припадница ,,European peoples party’s“- „EPP“, владајуће групације у Европском парламенту, која окупља умерено десне, народне и конзервативне странке. Прошле недеље медији су (једва) известили да је делегација ДСС била на Конгресу ЕПП у Бону, 9. и 10. децембра. Сасвим је јасно да нико добронамеран не може сврстати ДСС у ред неонацистичких странака. Додуше, разумљиво је да ће један припадник ЛСВ, као папагај понављати речи челника своје странке и речи мрзитеља из тзв. Друге Србије. Свакако је апсурд да високи функционер једне екстремистичке и сепаратистичке странке који употребљава говор мржње, оптужује једну умерену и државотворну странку да је неонацистичка. Проблем је и у томе што, готово извесно, државни секретар Марко Караџић неће одговарати због увреда и клевета које је изрекао. Евентуално, може одговарати тек уколико буде осуђен по тужби коју је најавила ДСС.

Потребно је да се Министарство и министар за људска права, изјасне о ставовима Марка Караџића. Потребно је да се о томе изјасни и сама Влада. Није на одмет да се о томе изјасни и председник Републике пошто се и онако меша у све и свашта, те је приграбио положај надпредседника Владе (да се подсетимо председникових речи које се савршено односе на Марка Караџића и сличне :“Видим непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, ... политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву...и да је веома важно да се идентификују групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву... и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција“. Ето председниче Марка Караџића и његовог политичког језика који производи бес и стално трагање за непријатељима у друштву, ето идентификованог појединца и његове групе која инспирише насиље које води у фашизам. Шта ћете предузети председниче?). Да ли председник државе, Влада и председник Владе, Министарство и министар подржавају оптужбе државног секретара Марка Караџића? Да ли стоје иза тих увреда и клевета? Отвара се и следеће питање. ДСС своју политику (како год је оценили) није мењала дуги низ година. Политика ДСС је иста и данас и нпр. 2007. године, када је ДСС била у Влади са ДС и Г17. Ако садашња Влада коју води ДС стоји иза тврдњи државног секретара, да ли то значи да су ДС и Г17 били у коалицији са неонацистичком странком? Нама је тај одговор познат. Нису. Али, на то питање треба они да одговоре.

Да се вратимо на провидне неистине Марка Караџића. Он брка права грађана појединаца и колективна права националних мањина или колективна права конститутивног народа у Војводини и Србији. При том је Марко Караџић магистар правних наука! Он из контекста извлачи потпуно бенигну правничку реченицу, сасвим истиниту.

Шта то цитира државни секретар? Ради се о тексту правно-политичке анализе Статута Војводине који већ три недеље стоји на сајту ДСС, који је пре две недеље објављен у листу ,,Печат'' и који је ДСС штампала у свом гласилу ,,Порука''. Ради се о анализи Војислава Коштунице, доктора правних наука и стручњака за уставно право.

Ред је да истргнуту реченицу ставимо у контекст: ,,Предлог Статута АП Војводине представља акт отвореног сепаратизма, који садржи велики број противуставних одредби. Статут има за циљ да преко противуставних одредби Покрајина добије елементе државности и да самостално одређује своју територију. Статут омогућава процес федерализације државе и притивуставно утврђује суверенитет грађана Војводине. Статут директно укида српски народ као уставну категорију и претвара српски народ у националну заједницу као нову етничку категорију коју не познаје Устав Србије. Такав статус добијају и све националне мањине које живе на територији АП Војводине. Тиме се националне мањине не само доводе у исту раван са српским народом, већ се ствара и правни основ за њихову конститутивност у АП Војводини   (наглашени део цитира државни секретар) .

Влада Србије поред уставне обавезе да утврди изворне надлежности, преноси на АП Војводину још и преко стотину државних надлежности, правећи на тај начин на својој територији и од свог народа нову државу. Пошто Влада Србије, поред Уставом загарантованих седам одсто од Републичког буџета, додатно финансира и све пренете државне надлежности на АП Војводину, то значи да сама Влада финансира прављење нове државе''. Сасвим је јасно да у цитираном тексту нема трагова никаквог залагања за дискриминацију нити неонацистичких ставова. Ако некоме није јасно ту се говори о кршењу Устава тиме што се конститутивни народ у Војводини и Србији, Срби, своде на Уставно непостојећу категорију ,,националне заједнице''. Државни секретар очигледно има проблем са чланом 1. Устава: ,,Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе...''. Познато је да се Лига социјалдемократа Војводине противила доношењу новог Устава, као и да се противи донетом Уставу. Тај став дели и њихов функционер Марко Караџић. Они сматрају да члан 1. Устава треба да гласи: ,,Република Србија је држава свих грађана који у њој живе...''. Они се противе потпуно легитимној дефиницији државе, каква уосталом стоји у уставима многих држава. Ту дефиницију државе која недвосмислено истиче национално одређење је прихватила апсолутна већина грађана на референдуму, а пре тога апсолутна већина парламентарних странака (изузев ЛСВ и ЛДП). Да подсетим да такву дефиницију државе имају и устави Немачке и Француске. Државни секретар Марко Караџић се не мора слагати са дефиницијама у Уставу, али га мора поштовати и као грађанин и као државни функционер. То што се не слаже са дефиницијама у Уставу не значи да може да вређа, клевеће и говори неистине. И поред тога што се Марко Караџић и његова странка противе постојећем Уставу (Ненад Чанак каже да Устав треба мењати да би се уподобио Статуту Војводине), треба пажљиво да прочитају Устав и да виде да постоји нпр. члан 20. Устава насловљен: ,,Ограничења људских и мањинских права'', и да схвате да постојање овог члана и његовог наслова не значи да ће било каква људска и мањинска права бити угрожена.

А ко је Марко Караџић, може се неко упитати?

Најпознатији је по жучној и ватреној подршци ,,Паради поноса'', тј. геј паради, односно поворци лезбејки, педера, бисексуалаца и трансексуалаца (ни једна од наведених речи није наведена у погрдном значењу, а да подсетимо да етимологија речи ,,педер'' потиче од старогрчког-паидерастес-паис, генитив паидос=дечак, ерао=жудим). Државни секретар је познат по томе да подржава тзв. ЛГБТ особе у борби за остваривање већих права од оних која припадају осталим грађанима. Наравно, питање је због чега? Да ли Марко Караџић припада кругу ЛГБТ особа? Ако припада, то отворено треба и да каже, нема потребе да се стиди.

У званичној биографији која се налази на сајту Министарства за људска права стоји, између осталог: ,,Магистрирао Међународно право људских права на Универзитету ,,Нотрдам'' у САД''. ,,Ангажован у Католичкој служби за помоћ у одељењу за редукцију сиромаштва'' (шта Католичка црква мисли о подршци државног секретара паради ЛГБТ особа?) ,,и у Савету за права детета Владе РС'' (да ли се тамо залаже за то да се деца уче да ЛГБТ особе имају већа права од осталих?). ,,Био на пракси у Међународном кривичном суду у Хагу'' (свакако). ,,Учествовао у изради националног плана акције за децу'' (да ли је део националног плана претварање деце у ЛГБТ особе?). ,,Предавач на предмету људских права у Индијани, САД и у седам средњих школа у Београду'' (невероватно)! ,,Носилац престижне Рон Браун стипендије и стипендије Фонда за отворено друштво'' (Сорош Фонд)(то се подразумева). ,,Члан је Лиге социјалдемократа Војводине'' (ЛДП ће да свисне).

Иако је то узалудно захтевати, државни секретар Марко Караџић треба да буде смењен јер је злоупотребио свој положај и јер је вређао и клеветао како ДСС тако и грађане Србије.

15.12.2009.године                                                                           

ДОСТА!

ДОСТА!

Убиство француског навијача Бриса Татона (за које су оптужени овдашњи навијачи)  је искоришћено да се створи хистерија и рашири мржња Друге Србије према онима које они сматрају својим највећим непријатељима. Убиство је искоришћено  и за обрачун са свима који су били против парадирања група које окупљају малобројне припаднике  сексуално оријентисане према истом полу . Постоји консензус Друге Србије и многих политичких странака, које су сада окупљене у једноумној и свемоћној власти, најмање осам година, да су њихови највећи непријатељи Војислав Коштуница и ДСС. И када су на власти и када нису. И да су ДСС и Коштуница дежурни кривци за све. И када су на власти и када ни на једном  битном нивоу државе немају власт већ годину и по. Није важно, криви су. Када нема друге, када власт доспе у шкрипац, она производи кривце. Ова власт се сагласила са сецесијом Косова и Метохије, по америчком диктату. Ова власт управо ради на сецесији Војводине, по америчком диктату. Ова власт је подстакла економску кризу, нереаговањем на ону светску ( проглашавајући је за нашу развојну шансу) и спровођењем коалиционог споразума  који је ојадио српски буџет. Погађате, ово друго опет по америчком диктату. Иако нису власт већ опозиција и налазe се у потпуној медијској блокади, ДСС и Коштуница се у континуитету нападају и подвргавају медијској тортури и измишљају се афере прoтив њих ( о распаду ДСС, о додели станова, о повезаности са навијачким и екстремистичким групама итд.). У последњој афери око убиства француског навијача велики допринос лажним оптужбама је дало и лице изабрано на место председника Србије. Он је рекао да „види непрекинуту нит између насиља које се дешавало деведесетих, зверских злочина на простору бивше Југославије, подршке штрајковима ЈСО, политичког језика који је производио бес према тзв. издајницима и сталног трагања за непријатељима у друштву...и да је веома важно да се идентификују  групе и појединци који су инспиратори и извршиоци насиља и идеје које инспиришу насиље у друштву...и да је борба против насиља које води у фашизам важнија и од европских интеграција“. Тадић је заборавио да су управо његова странка (и још неке ДС икебана странке), и Друга Србија, предводници производње беса и сталног трагања за непријатељима у друштву. Заборавио је да су управо ДС и СПС, у последњих двадесет година најодговорнији за понашање навијачких и „спортских“ параполитичких и паравојних група. Те две странке, а не ДСС, у последње две деценије имају или су имале, највећи број својих функционера и финансијера у управама фудбалских и кошаркашких клубова. А те управе су прави господари навијача. Сетимо се само скоријег штеточинског деловања супербогатих високих функционера ДС, и најближих сарадника Ђиласа и Тадића, Жике Анђелковића и Игора Жежеља у кошаркашком клубу Црвена звезда.

Да је створена вештачка хистерија око убијеног француског грађанина сведочи и следеће. У августу је објављена вест да су у селу Партеш код Гњилана, убијени Трајанка и Богдан Петковић и да се сумња на професионалне починиоце. Та вест готово да није примећена и није заинтересовала  ни медије ни власт. Злочини над Србима на КиМ  никада нису занимали представнике Друге Србије и њихове НВО које управо треба да се баве тим проблемима а не баве се јер су за њих Срби другоразредна појава. У септембру је објављена вест о смрти Бриса Татона. Вест је изазвала невиђену хистерију и лавину лажних оптужби. Обе вести су заслуживале исто интересовање и исте реакције ( убијеном брачном пару Петковић нико није палио ни свеће, нити симболично полагао цвеће, нити за њима пролио и једну сузу). Какво је интересовање било за оба трагична догађаја најбоље сведоче коментари читалаца сајтова медијских перјаница садашње власти. Вест о убиству српских грађана је имала 15 коментара на сајту Б92, 14 на сајту Блица и 26 на сајту РТС.Укупно 55. Вест о убиству француског грађанина је имала 1137 коментара на сајту Б92, 894 на сајту Блица и 574 на сајту РТС.Укупно 2605. Педесет пута више. Закључке извуците сами.

После смрти француског грађанина поступци власти су трагикомични, у маниру нушићевих драма. Борис Тадић је сугерисао властима Београда да једну улицу назову по Брису Татону! Ђилас у немогућности да одмах поступи по жељи  Б(о)риса Тадона, проглашава дан жалости у главном граду ! Али, зато жута власт у Врњачкој Бањи, одмах доноси одлуку да главној  улици- Променади, дају име француског навијача! Богови су пали на теме ! Хајде да се запитамо следеће: Да је у Тулузу убијен навијач Партизана, нпр. Петар Петровић, да ли би Никола Саркози позвао власти Тулуза да дају једну улицу српском навијачу? Да ли би власти града Тулуза прогласиле дан жалости? Да ли би власти главне бање у Француској, нпр. Евијан (Еvian-les-Bains)  промениле име својих главних улица, „Avenue du General Dupas“ или „Quai du Baron de Blonay“ ,у „Avenue du Petar Petrovic“, тј. назвале своју главну улицу по српском навијачу?

Налазимо се у атмосфери хистерије, тражења и производње непријатеља, па због овог чланка могу бити суочен са оптужбама да сам један од оних који креирају „насиље које води у фашизам“ или да сам лично фашиста (тим више јер сам функционер лажно оптужене и проскрибоване ДСС). С обзиром од кога те оптужбе могу доћи, не бринем се. Не бринем  ни због тога што се на сајту  неонацистичког Стормфронта, у делу Стормфронт Србија, од 6. маја 2009. године, налазим на “Списку Јевреја у Србији“, на последњем 175. месту. Као што Друга Србија и власт праве спискове, тако их прави и Стормфронт. Једино што се поставља питање чему ти спискови служе?

Београд 8.октобар 2009.године                                         Небојша Бакарец

Све може да прође

Све може да прође

У спинованој  Србији готово све може да прође. Власт само заврти чигру, медијски вртуљак и “voila”…Све постаје могуће. Јавност гута све. У том светлу треба посматрати и положај Либерално демократске партије. Положај је шизофрен, али угодан (кога брига за шизофренију). ЛДП је власт и  “de facto”  и “de iure”( нпр. у Београду и многим општинама) . Званично  ипак , није у Влади Србије. Међутим, када год власти недостају гласови у парламенту, ЛДП даје подршку. Јасно је да ЛДП није опозициона странка, већ је ВЛАСТ. Али, ЛДП, ствара медијску, јавну слику да је опозиција. На речима су опозиција а на делу власт. И то код грађана углавном пролази јер се то спинује, односно такво лажно стање ствари одговара оним странкама које контролишу медије и које у Влади јесу. ЛДП је као пола риба пола девојка али не сирена, већ пре као обрнута сирена, створење са главом и пола тела рибе и ногама девојке. И носе мини сукњу. И кажу да су НАЈ, НАЈ...Све ово није потребно доказивати јер је постало сасвим јасно током петнаест месеци овог режима. Једино, што је и лицемерно, поред тога што је шизофрено.

И тако, на сајту „Е-новина“ једном од гласила из миљеа ЛДП и „Пешчаника“, освану апел под шифром „хитно“ за помоћ е-новинама. Е...е...Цитирам –

„ Досадашњи власник портала повукао се из посла : е-новине остале су у власништву и на управљање запосленима „ ( е баш ми је жао што се они шутирају испод стола са Ђиласом и Шапером – мада примећујем да е-новине не помињу име тог досадашњег власника њиховог портала) ,цитирам даље „ Медијска ситуација у Србији у којој неколико људи из окружења Бориса  Тадића  имају корпоративну моћ над медијима јер њихове агенције поседују деведесет одсто целокупног маркетиншког тржишта – довела је е-новине у позицију у којој је био „Ферал трибјун“ уочи гашења. Без обзира не велику читаност и регионални утицај, портал е-новине из политичких разлога, одлучено је, не сме да добије огласе јер су е-новине врло критичне према режиму Бориса Тадића и његовим људима, свеједно звали се они Драган Ђилас или Срђан Шапер“. Овај напис у е- новинама спомињем као још једну илустрацију и доказ шизофрености и лицемерја ЛДП. А  констатација е-новина о медијској ситуацији је тачна. Проблем је у томе што је оснивач и један од власника е-новина и њихов глодур, Петар Луковић, високи функционер ЛДП , те блиски сарадник  Чедомира Јовановића. Господин Луковић, политичар, је члан Политичког савета ЛДП, вреди  набројати  све те политичаре и политичарке, високе функционере ЛДП (Весна Пешић, Биљана Ковачевић Вучо, Биљана Србљановић,Филип Давид, Иван Андрић, Иван Торов, Латинка Перовић, Наташа Мићић, Ненад Прокић,  Оливера Јежина,  ПЕТАР ЛУКОВИЋ, Рајко Даниловић, Сешка Станојловић, Слободанка Аст, Соња Бисерко, Србијанка Турајлић, Вера Марковић, Владимир Глигоров, Зоран Остојић, Александар Гаталица ...). Има ли бољег доказа да је медијска слика таква, како ДСС тврди већ петнаест месеци, од истих тврдњи које долазе од високог функционера  ВЛАСТИ и ЛДП, новинара Петра Луковића. То што је Луковићева странка лицемерна и шизофрена, није битно. Да не помињем колико је лицемерно и то што, у оваквој медијској ситуацији, каквом је описује Луковић (а ДСС се слаже), ЛДП подржава накарадне и антиевропске измене Закона о информисању. 

31.08.2009.године

Породица Адамс у Кини

Породица Адамс у Кини – полубели лавови – шифра К21

Lurch

Председник Лурч* је у посети Кини. Ал це да руца са стапици. Пре ручка председник је саопштио (не замерите му, сомнабулно трућање је последица глади) : “Само у Београду планирамо да градимо пет (хеј, пет!) мостова”. Еl presidente је очито на празан стомак попио здравицу, пиринчану ракију (Kao Li Jang или  Mu Tai) а то је јако пиће (јаче од  вотке). Изгледа да је заборавио да његова странка за девет година није у Београду изградила ни један мост, осим виртуелних. Председник Лурч је  заборавио да његов Ђилас гради мост преко Аде који је најмање двоструко скупљи од просечног моста .  Знамо да је претходни,виртуелни јапански мост,  пропао ( председникови из породице Адамс нам ономад саопштише да смо постали сувише богати, па више не испуњавамо услове за јапанску донацију!).

Виртуелни мост

Питам се где планирају да нагурају све те мостове? Чак ни Ђилас се није усудио да најави ПЕТ мостова. Хоћу речи и он лаже, али не толико. И Лурч каже „Само у Београду…”, дакле, „планирају” још  виртуелних мостова у Србији али се само Лурч усудио да то (к)(л)аже. Председник  је  још рекао: “Стратешко партнерство базирано је и на принципијелном ставу Србије о “једној Кини” “. Тај званичан став Србије је за похвалу али још би боље и важније било да Лурчов режим заступа став о ” ЈЕДНОЈ СРБИЈИ” уместо што је продао Косово и Метохију и чини све да учврсти независност Косова. Председник је под утицајем преврелог пиринча рекао и :”Желим да нагласим да је Србија у протеклим годинама имала три стуба спољне политике, Брисел (опа!), Вашингтон (охохо!) и Москву. Сада могу са изразитим задовољством да потврдим да је Србија добила и свој четврти ослонац -Пекинг”. Дакле, два  стуба наше (сполне) политике су они који су нас бомбардовали и који су нам отцепили територију.

Полубели лавови

Значи то нису ни стубови, ни ослонци, већ злотвори. Добро, уместо једног ослонца наша политика сад има два. Пошто председник поима политику као столицу, подсећам га да је минимум троножац а нормална столица четвороножна. Нашој политици недостају још једна или две ноге. Препоручујем да сладећа председникова станица буде Индија а после тога Бразил. Тек тада ће моћи да каже -четврти ослонац. До тада се климамо, као што се клима и Лурчова власт. Сазнајемо да се председник после ових изјава опоравио јер је одведен на ручак.

Београдски зоо врт је добио десет нових младунаца, кликнуо је Б 92. Три полубела лава  и седам младунаца мерката (шта год то било). То је дивно помислих, пошто се спрема реконструкција владе и десет министара треба да лети, ето квалитетних кандидата за министре. Ем су млади, ем могу да уче, ем ће бити популарни. Да наносе штету као ови постојећи не могу, а и јефтинији су за одржавање. Још да Вука Бојовића поставе за министра екологије, ето нама среће. А Б92 јавља да за четири месеца очекујемо и клот беле лавиће јер се „бела лавица парила са белим лавом”.

Меркато али не "Меркатор"

Ево нама још министара, чистих, белих и невиних. А и то што Б92 каже да „бебе меркате већину дана проводе у каналима под земљом” и то је добро, јер министри треба да раде рударски посао.

Најављена је нова социјалдемократска странка (побогу,зар није доста?). На страну што су нам нове странке потребне ко’ мртвом облога, пажњу ми је привукао назив (НВО, за сада) – Клуб 21 (ко` дискотека!). Сетих се својевремено  НВО Групе 17, која је постала Г17+. По тој логици ови ће се, кад постану странка звати  К21- . Питам се која служба оснива те шифроване странке? Зар нису видели да те шифре, Групе и Клубови пропадају јер нпр. Г17+ жели да промени и име и длаку. Упало ми је у очи да су представници  тог Клуба саопштили да ће „Странка бити регистрована почетком 2010. године или већ у октобру, уколико у Србији буде било жестоких политичких протеста”. Дакле, по жељи, очигледно. Ако власт буде угрожена основаће нову преварантску странку у октобру а ако не буде, можда идуће године. Каква је то странка која се погодбено оснива?  И већ саопштавају да „неће да мењају правац, него начин и садржај”. Дакле, подржавају садашњу власт (економску пропаст и цепање државе) али не и начин. Суштина им одговара али не и форма. Да ипак приметим да правац ове власти води у бездан а да је суштина одвратна и штетна.

*Лурч ( Lurch) је лик из серијала “Породица Адамс”(“Addams family”)

Афера доделе станова наручена од ДС

Афера доделе станова наручена од ДС

Када говоримо о додели станова, прво се морамо осврнути на поступање државе по том питању. Можемо посматрати три периода.  Први, до 1989. када је у целој СФРЈ био обичај да предузећа и државни органи додељују својим запосленима станове где су стицали станарска права. Радило се о станарским правима на станове који су били у друштвеном власништву. Свакако, највиши државни и партијски функционери (једне партије) су били најпривилегованији. Од 1990. до октобра 2000. држава, односно странке, које су управљале државом – СПС, ЈУЛ, Нова демократија, СРС и СПО су наставили обичај да у новим околностима највиши државни и страначки функционери добијају станове које су откупљивали по симболичним ценама (СПС, ЈУЛ, НД и СРС су овакав обичај доделе станова спроводили на свим нивоима власти, СПО у граду Београду -стварна афера доделе 500 станова партијским функционерима – и у градским општинама где је био на власти, а не треба заборавити ни ДС која је то исто радила као део коалиције „Заједно” – ДС, СПО, ГСС – у општинама где је била на власти са СПО и ГСС, од почетка 1997. па до октобра 2000. године). Истовремено, почев од 1992. па до 1995. године било је омогућено да милиони грађана откупе станове на које су имали станарско право, такође по симболичним ценама (до неколико стотина немачких марака). Откупљени су и готово сви својевремено национализовани и конфисковани станови.

Од октобра 2000. године дошло је до позитивног помака у понашању државе, односно странака које су државом управљале до данашњих дана. Настављена је додела државних станова, али не по симболичним ценама, већ по ценама неколико пута повољнијим од тржишних, а у неким случајевима и по тржишним ценама уз могућност отплате на кредит. Позитиван помак се састојао и у томе што станове више нису добијали високи страначки и државни функционери (уз ретке изузетке, нпр. Невена Карановић, високи функционер Г17  и државни секретар министарства здравља – извор биографских података – Википедија), већ различите категорије лица која раде у институцијама које се финансирају из буџета:  полицајци, војна лица, запослени у државној управи, здравству, образовању, итд. Питање које се кристалише из вештачки изазване афере (афере коју је наручила Демократска странка) је да ли државни органи убудуће треба да додељују станове овим категоријама  које за државу обављају најодговорније и најтеже послове попут припадника војске, полиције и правосуђа? О томе може да се поведе јавна расправа и у парламенту и у јавности. Та расправа је  већ у току, али на тај начин што се води бесомучна медијска хајка против ДСС. На овај начин грађани и сви они који ту расправу треба да воде, не добијају непристрасне и аргументоване чињенице о проблематичној теми. Наравно, сама извршна власт, која је у овом тренутку једноумна и једнообразна на готово свим нивоима, може да донесе одлуку да се станови додељују искључиво по тржишним ценама али тај принцип онда мора да важи за све нивое власти. Ако се тај принцип усвоји онда, град Београд неће моћи да додељује и продаје непрофитне станове, јер се и они не продају по тржишним ценама, већ по цени изградње која је двоструко нижа од тржишне. Међутим, градња и додела непрофитних станова има готово апсолутну подршку у друштву. Са тим је сагласна и Демократска странка Србије која је од 2000. године, повремено била један од коалиционих партнера Демократској странци која је имала одлучујућу улогу у граду Београду.

Процедура доделе је спроведена по закону, о чему сведоче и речи генералног секретара владе Тамаре Стојчевић ( ДС). Она такође, износи став да није могуће законски поништити одлуке о додели наведених станова.

Демократска странка Србије тврди да је целу аферу у вези са доделом државних станова изазвала Демократска странка како би скренула пажњу са економског колапса Србије, са изборних пораза у Земуну и Вождовцу и свих других државних питања која се решавају на штету Србије, попут питања Косова и Метохије. Директан доказ за ову нашу тврдњу је и сама чињеница да је афера покренута око неспорног питања. Зашто је, по ДСС питање доделе државних станова по ценама нижим од тржишних, неспорно? Наравно да у поступању државних органа и републике и градова постоји извесна инерција да се поступа на начин на који је држава поступала пре 2000. године или пре 1990. године. То је чињеница али не и разлог због чега је ово питање неспорно за ДСС.ДСС сматра да одређени круг лица која за државу обављају најодговорније и најтеже послове: припадници војске, полиције и правосуђа али и запослени у здравству, образовању и државној управи, треба да буде помогнут од стране државе. У принципу, држава то може да чини на неколико начина. На пример, високим платама. Како то није могуће, из познатих разлога, а наведена лица најчешће имају мизерне плате у односу на одговорност и на важност послова које обављају, следећи начин је да се тим лицима помогне при решавању стамбеног питања. Чини се да је начин на који је град Београд, у последњих девет година, одабрао да решава ово питање, најбољи. Град сопственим средствима гради непрофитне станове и продаје их кругу лица који смо навели (по одлукама градске Скупштине и по конкурсу) по цени изградње (она је најчешће двоструко нижа од тржишне), и на кредит од 20 година, уз учешће од 20%, са каматом од 0,5%. Начин на који је Република Србија у лику владе Зорана Ђинђића и по Уредби те владе, одлучила да определи 600 станова, за ДСС, такође, није споран. Та Уредба Ђинђићеве владе је била спорна Уставном суду Србије, који је ставио ван снаге чланове 6. и 50., сматравши да се нису стекли законски услови да влада тако даје станове на кредит (Ђинђићевом уредбом је било предвиђено давање кредита на рок од 40 година и уз 10% учешћа, уз камату од најмање 0,5%). Због тога је влада Војислава Коштунице морала да измени наведену Уредбу и да предвиди другачије услове, у складу са законом. Та измењена Уредба је донета у јануару 2007. године и по тој, иницијално Ђинђићевој Уредби, приступљено је реализацији намере владе Зорана Ђинђића да се додели 600 станова. Процедура доделе је спроведена по закону, о чему сведоче и речи генералног секретара владе Тамаре Стојчевић ( ДС). Она такође, износи став да није могуће законски поништити одлуке о додели наведених станова. Дакле, још један доказ да је афера вештачки изазвана и покренута око неспорног питања је и чињеница да је измењена уредба коју је донела влада Војислава Коштунице на снази више од две и по године и да је нико није оспоравао. Доказ је и то да изузев Уставног суда, нико други, ни јавност ни политичке странке, није оспоравао суштину уредбе владе Зорана Ђинђића. Демократска странка је у владама од јула 2007. године са већином министара у те две владе. Демократска странка је била апсолутно упозната и сагласна са обе Уредбе и током свих ових година није оспоравала нити Ђинђићеву Уредбу нити Уредбу коју је донела прва Коштуничина влада у којој су били и Г17 и СПО, а коју је подржавао СПС (сви наведни су садашњи партнери у Влади Демократске странке). У другој Коштуничиној влади од јула 2007. године, министри су били Драган Ђилас, министар за НИП, и Мирко Цветковић, министар финансија, као и Драган Шутановац, министар одбране. Нико од њих није током две године оспоравао ову Уредбу, нити начин на који држава решава питање доделе државних станова. Осим тога Драган Ђилас, Драган Шутановац и Милан Марковић су чинили већину у Стамбеној комисији те владе и из тог разлога су такође, били апсолутно упознати са обе Уредбе и начином доделе 600 станова. Никада нису оспоравали то питање.

Постоји још један доказ да је афера вештачки изазвана. Наиме, примењују се двоструки стандарди. Поступање државног органа на чијем је челу био Војислав Коштуница се оспорава и приказује као непоштено, штетно и неморално, док се поступање градских органа по питању доделе државних станова, по нетржишним ценама, годинама дочекује хвалоспевом. Ради се о невиђеној манипулацији и слепилу. Додела 600 станова прибављених од стране Грађевинске дирекције Србије (већи део овог броја су новоизграђени непрофитни станови) и Дирекције за имовину Републике Србије (мањи део овог броја су стари станови који су одавно у власништву Републике), се проглашава за главни проблем у држави Србији, при чему се води медијска хајка против ДСС и спроводи медијски линч против функционера и чланова ДСС. Наглашавамо да ДСС не види проблем нити у поступању Ђинђићеве и Коштуничине владе, нити у поступању градских органа по овом питању. Стога се поступање Ђинђићеве и Коштуничине владе мора ставити у исту раван као и поступање градских влада, градоначелника или вршилаца дужности градоначелника, Радмиле Хрустановић (ДС), Ненада Богдановића (ДС), Зорана Алимпића (ДС) и Драгана Ђиласа (ДС), који су омогућили доделу и куповину 3.100 државних станова, по ценама двоструко нижим од тржишних. Нема ничег спорног у чињеници да град гради непрофитне станове и да их продаје по цени изградње. Међутим, ако се оспорава поступак Коштуничине владе онда и ово мора бити оспорено, јер се суштински ради о истој ствари. Одређеном, ужем кругу лица прописаном Уредбом (Република) или Одлуком (Град) се додељују станови с правом откупа по ценама нижим од тржишних. Уколико се доследно спроведе најава ДС и њених функционера у власти да ће бити једино могућ откуп по тржишним ценама, онда од градње, доделе и куповине непрофитних станова нема ништа. Тако ћемо доћи у ситуацију да држава не може да учини све у борби против криминала и корупције.  Како главни носиоци  борбе против ове пошасти – припадници полиције и правосуђа, могу са мизерним платама и често без решеног стамбеног питања да се носе са богатим криминалцима? Да поменемо и да су услови рада и материјалне опремљености полиције и правосуђа на најнижем нивоу. Доћи ћемо у апсурдну ситуацију да Град и Република могу да граде социјалне станове нпр. за расељавање Рома, а  да припадници војске, полиције и правосуђа, те запослени у области здравства, образовања и државне управе, који обављају најтеже и најодговорније послове, не могу да реше своје стамбено питање (јер преко 99% њих нема новца да плати тржишне цене станова). Тачно је да је Коштуничина влада прописала да критеријум којим се „купопродајна цена одређује у висини тржишне вредности коју је надлежни порески орган утврдио као основицу пореза на имовину”. Такође је тачно да је Ђинђићева влада прописала да је критеријум да се „омогући куповина стана по тржишној цени на начин и под условима прописаним за давање кредита по овој уредби”. Као што смо већ навели, услови су били: кредит на 40 година, 10% учешћа и камата од 0,5%. Тачно је да ти услови обе владе нису исти као и услови које је прописао град Београд, али је исто тако тачно да су и са једним и са другим условима куповине државних станова биле упознате и Демократска странка Србије и Демократска странка, т.ј, њихови представници у тим органима власти. ДСС не сматра и не каже да су ДСС, ДС, Г17, СПО и СПС саучесници у једној сумњивој работи, те да је ДСС криво што медији прозивају једино ДСС. Не, ДСС каже да смо током девет година сви били упознати и сагласни са начинима на који републички и градски органи додељују станове готово истим категоријама лица (припадницима војске, полиције, правосуђа и запосленима у здравству, школству и државној управи, између осталих). ДСС каже да је за осуду примена двоструких стандарда за исту ствар, на штету ДСС. За осуду је да се против ДСС води медијска хајка због доделе државних станова, а да се поступање ДС по истом питању дочекује хвалоспевима (град Београд) и истовремено потпуно сакрива чињеница да је прву Уредбу о додели станова сачинила ДС кроз Владу Зорана Ђинђића, 2002. године.

Запањујуће поступање медија (пре свега три таблоида) се може објаснити власничком структуром у медијима и још важније, утицајем који ДС има преко Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића на   медије. Када кажемо утицај мислимо на потпуну контролу наведених лица и њихове странке над готово свим медијима. То је чињеница која се не мора доказивати. То објашњава шокантно слепило медија и спремност да ДСС линчују због исте ствари због које хвале ДС. То објашњава наслове и фотографије у три таблоида који су предњачили у медијском линчу („ДСС у Београду поделио 40 станова” -коментар наслова: Када би ДСС тужио лист који је објавио тај наслов, апсолутно је сигурно да би спор добио, „Коштуничина влада делила станове шаком и капом”, „Коштуничина сарадница добила стан преко реда”, „Како је сарадница Коштунице добила стан као поклон”, „Ко ће у затвор?” – коментар наслова: Уз наслов на насловној страни сугестивно је понуђена фотографија Војислава Коштунице и Дејана Михајлова као одговор на питање).

Ово објашњава  и  мноштво манипулација и подметања. Створена је медијска слика да су главни кривци за аферу: колективно – ДСС, а појединачно – Војислав Коштуница и Неда Станисављевић. О непостојећој одговорности Војислава Коштунице смо довољно рекли у претходним редовима. Манипулацију против Неде Станисављевић (а тиме и против ДСС) треба посебно објаснити. Недељка Станисављевић је намерно и тенденциозно представљена као „блиски сарадник Војислава Коштунице” (формулацију је вероватно измислио и доследно наметнуо неко из тима испирача мозгова и спин доктора ДС). Тиме је створен утисак да је госпођа Станисављевић политичарка која је обављала највише државне функције и да је била високи страначки функционер ДСС. Створен је и утисак да је Војислав Коштуница, због таквог стања ствари („блиски сарадник”) био упознат и да је подржавао све што ради тај и било који „блиски сарадник”, а то наравно, није тачно. Од свих лица која су откупила стан (288 лица), медијском линчу је подвргнута једино „блиска сарадница Војислава Коштунице” (наравно да се подразумева да медијском линчу није требао да буде подвргнут нико). Обичан грађанин је могао стећи утисак да је госпођа Станисављевић вероватно била потпредседник ДСС и министар или заменик министра, најмање. Истина је следећа: госпођа Станисављевић је до почетка 2003. године имала звање „виши саветник за штампу” при кабинету председника СРЈ. То је службеничко звање које су имали многобројни службеници у савезним органима а данас то звање има већина службеника у влади и министарствима који имају високу стручну спрему. То службеничко звање не треба бркати са функцијом „Саветника председника СРЈ” или функцијом „Саветника министра” или функцијом „Саветника председника Владе”. То су различити положаји и различита звања. Дакле, госпођа Станисављевић је тада била само један од многобројних сарадника – службеника председника СРЈ. Блиски сарадници председника СРЈ су били његов шеф кабинета, његови саветници за одређена питања, генерални секретар Председништва, те евентуално, чланови тадашње савезне владе (свакако не кадрови ДС), као и високи функционери ДСС. Означити госпођу Станисављевић као „блиског сарадника” је једноставно погрешно. Формирањем прве Коштуничине владе госпођа Станисављевић је постављена на службеничко место (саветник за медије и штампу) у генералном секретаријату владе. На том месту је госпођа Станисављевић и дан данас. Дакле, ни у том случају се госпођа не може назвати „блиским сарадником Војислава Коштунице” јер није била при кабинету председника владе, нити саветник председника владе, нити министар, нити било шта друго. По истом том извитопереном критеријуму госпођа Станисављевић може бити названа „блиским сарадником Мирка Цветковића” (у јавности незаслужено познат као председник владе) и „блиским сарадником Тамаре Стојчевић” (генерални секретар владе ДС). Госпођа Станисављевић је члан ДСС, али никада није обављала ни једну функцију у ДСС. Госпођа Станисављевић није политичарка, нити је то желела да буде, већ је новинар.

Овде треба подсетити да је цела процедура доделе станова спроведена по закону што потврђује и садашњи генерални секретар владе.

Када говоримо о манипулацији и линчу против личности треба поменути нешто што се логично намеће. Неда Станисављевић није најпознатија личност са списка особа које су откупиле стан (поменуто  је да је она службеник, новинар, да није политичарка, нити државни и страначки функционер). Најпознатије личности са тог нечитког списка који је објавио један таблоид, су, претпостављам (због нечиткости), на првом месту Невена Карановић, државни секретар министарства здравља и два помоћника садашњег и претходног министра за државну управу и локалну самоуправу. Госпођа Невена Карановић је политичарка и високи државни и партијски функционер Г17 (Обављала је функције заменика министра здравља, помоћника министра здравља – сада државни секретар. Оснивач је странке Г17 , а била је члан Председништва Г17-извор Википедија). Колико је нама познато (из до сад објавњених података о 288 лица која су откупила стан), Невена Карановић је једини изузетак од неписаног правила да се станови не додељују високим државним и партијским функционерима. Ове чињенице су пажљиво скриване и госпођа Карановић је у целој афери помињана овлаш, уз напомену да је на годишњем одмору. Сасвим је јасно да би и слеп и аутистичан новинар нагласио управо ову личност у целој афери, али пошто је афера уперена против ДСС, онда је спроведен налог да се  улога Невене Карановић апсолутно минимизира.  Дакле, улога  политичарке из партијског и државног врха актуелне власти Г17, Невене Карановић, која по већ наведеном критеријуму може бити означена као „блиски сарадник Томице Милосављевића”, „блиски сарадник Млађана Динкића” или „блиски сарадник Мирка Цветковића”, јер она то заиста јесте, је потпуно сакривена. Не кажемо да је госпођа Карановић требало да буде стављена на стуб срама, али је једино она морала бити поменута и наглашена, зато што је једино у њеном случају одступљено у поштовању неписаног правила кога су се све власти држале током последњих девет година.

.Овде треба нагласити да је у вештачки изазваној афери против ДСС несумњиво утврђено да ни један државни нити страначки функционер ДСС није добио стан.

У манипулацију и превару се одмах (11. и 12. августа) укључила и владина „ад хоц” комисија формирана да испита доделу и откуп 288 станова, као и један таблоид који је пренео прве (кад пре) резултате комисије. Таблоид  помињемо само зато што су глупост и незнање који су показани безгранични. Лист у свом чланку „Афера са откупом станова: Србија изгубила 9,7 милиона евра”, наводи да је Србија изгубила скоро 10 милијарди динара у афери са становима (мисли се на разлику између продајне и тржишне цене). У следећем пасусу (као и у наслову) лист наводи да је Србија на чистом губитку од 9,7 милиона евра. Незналице, из тог таблоида  изгледа нису ни на нивоу основне школе, нам кажу да је 9,7 милиона евра, грубо речено 10 милиона евра једнако износу од 10 милијарди динара. Узмимо да је евро 100 динара и помножимо то са 9,7 милиона, добијамо износ од 970 милиона динара, грубо гледано 1. милијарду! Незналице су десет пута увећале динарски износ, односно погрешиле за десет пута. Но, није то највећи проблем. Проблем је накарадно и тенденциозно оглашавање и рачунање наведене комисије. Примењујући критеријуме те комисије – приближно 300 станова – штета 10 милиона евра, на доделу 3100 станова у граду Београду, доћи ћемо до такође накарадног закључка да је штета по државу преко 100 милиона евра. Ако тај износ претворимо у динаре, по незналицама из тог таблоида (1 евро – 1000 динара), онда је штета коју су Србији и Београду нанели они који су водили град Београд – читај ДС – 100 милијарди динара! (Тај таблоид, наравно, никада неће погрешити на штету ДС).

Вратимо се разлозима због којих је ова афера отворена. Сасвим је сигурно да постоји мноштво разлога због којих је ДС покренула ову аферу:

• - да скрене пажњу са економског суноврата Србије који је изазвала и да скрене пажњу са спонтаних и оправданих протеста сељака и радника
• - да скрене пажњу са питања Вождовца и Земуна, односно изборног пораза у тим општинама
• - да спусти рејтинг ДСС што је за ДС од опште користи, а од посебне користи за будуће изборе у општини Вождовац где су два пута у току годину дана биле тзв. пата карте у односима блокова, оног око ДС и блока ДСС-СРС-СНС
• - да ако може, и на овај начин покуша да себи поправи рејтинг јер забога, поништавање „злодела неваљалог Коштунице и злочестог ДСС” су покренули Цветковић, Ђилас и мирођија Тадић
• - да скрене пажњу са фијаска поводом измена Закона о информисању и све већих пукотина (кањона) у владајућој коалицији
• - да скрене пажњу са свих других државних питања која ДС и њени партнери у власти решавају на штету Србије (попут питања Косова и Метохије) – видети писмо Ненада Поповића, Мирку Цветковићу у новом броју – „Поруке” – на насловној страни интернет презентације ДСС.

Аферу је покренула и наручила ДС да скрене пажњу са:
- економског колапса Србије који је изазвала са својим партнерима
- оправданих протеста радника и сељака
- са изборног пораза у општинама Вождовац и Земун
- фијаска поводом измена Закона о информисању

РЕЗИМЕ -ЧИЊЕНИЦА

• Аферу је покренула и наручила ДС да скрене пажњу са:

• - економског колапса Србије који је изазвала са својим партнерима
• - оправданих протеста радника и сељака
• - са изборног пораза у општинама Вождовац и Земун
• - фијаска поводом измена Закона о информисању

али и да:

• - спусти рејтинг ДСС а повећа свој
• - скрене пажњу са многих других државних питања која решава на штету Србије (на првом месту питање Косова и Метохије)

• Ни један државни или страначки функционер ДСС није добио стан.
• Процедура око доделе 600 станова је обављена  на законит начин , о чему сведоче речи садашњег генералног секретара Владе .
• Држава није  оштећена  јер станови  нису купљени на тржишту већ их је градила Грађевинска дирекција Србије или  их је држава већ поседовала (као што држава није оштећена када Град продаје непрофитне станове). На оба случаја  се морају  применити исти стандарди.
• Поступање града Београда на чијем је челу био низ градоначелника из ДС је истоветно  поступању  Коштуничине владе – продаја станова по цени  нижој од тржишне, уз повољне услове отплате. Од 2003. године Град је доделио 3100 станова, пет пута више него што је предвидела Ђинђићева влада а наставила Коштуничина.
• ДС и чланице владајуће коалиције (Г17, СПО и СПС ) су биле  апсолутно упућене и сагласне са измењеном Уредбом  о становима  из јануара 2007.  и током  две и по године  нису  имале примедби на ту Уредбу. У првој Коштуничиној влади све  о Уредбама  о становима су знали Г17, СПО и СПС. У другој, су министри били и Мирко Цветковић и Драган Ђилас и Уредбе  им нису биле спорне, а Ђилас, Шутановац и Милан Марковић су  чинили  већину  у Стамбеној комисији владе и  били  детаљно упућени у Уредбе.
• ДС је већ две године  у владама у којима има већину и  ако јој је  наведена Уредба била спорна могли су да је пониште  али  нису.
• Прву Уредбу о становима, на којој  се темеље измене и допуне  донете од стране  прве Коштуничине владе, је донела управо  ДС у лику владе Зорана Ђинђића у фебруару 2002. а то се систематски крије  или ставља у други план.
• Ђинђићеву Уредбу  је оспорио   Уставни суд и  ставио ван снаге чланове 6. и 50. Та Уредба  је предвиђала  кредит на 40 година и  то никоме није било спорно а Уредба Коштуничине владе, кредит на 20 година  и то је  свима спорно (Град  такође даје кредит на 20 година).
• Влада Војислава Коштунице  је само наставила  реализацију  Уредбе владе Зорана Ђинђића  и ДС
• Против ДСС се води  медијска хајка а појединци  се  медијски линчују, док се  исто поступање  ДС у граду Београду дочекује хвалоспевима. То је примена  двоструких стандарада.

• Манипулације:

1. Двоструки стандарди ( примери: поступање Коштуничине владе се   оцрњује  а градске хвали , однос  према појединцима – Неда Станисављевић на стуб срама а Невена Карановић  се  не помиње).

2. Тенденциозно и злонамерно оцрњивање појединаца (Војислав Коштуница, Неда Станисављевић)

3. Намерно погрешно представљање функције Неде Станисављевић (предимензионирање положаја). Госпођа Станисављевић никада није била ни државни функционер ни  политичар. Никада  није имала ни једну функцију у ДСС. Она је била  и јесте службеник и новинар.Она и данас ради  на истом службеничком положају  у Генералном секретаријату владе. Због тога  би злонамерно и нетачно  могла бити представљена  као „ блиска сарадница Мирка Цветковића”  као што је  злонамерно и нетачно представљена  као „блиска сарадница Војислава Коштунице”.

4. Минимизирање улоге Невене Карановић. Систематски се сакрива чињеница  да је једини политичар, државни и партијски функционер који је добио и откупио стан, управо Невена Карановић, државни секретар Министарства здравља и  високи функционер Г17, блиска сарадница Томице Милосављевића и Млађана Динкића (била је помоћник и заменик министра, те члан Председништва Г17,  оснивач је те странке – госпођа има одредницу – чланак на Википедији а Неда Станисављевић наравно нема јер  није  била државни функционер и  релативно је непозната).

• ДСС сматра да одређене  категорије  грађана  који обављају  најсложеније  и најодговорније послове у држави: припадници војске , полиције и правосуђа али и  запослени у образовању , здравству и државној управи треба да  буду помогнуте  при решавању стамбеног питања. То је један од начина  борбе против криминала и корупције.

Смењивање Ђиласа

Смењивање Ђиласа

            Седница Скупштине града Београда на којој је разматран захтев за разрешење градоначелника Драгана Ђиласа је одржана 2. јуна 2009. године (изнети су детаљни подаци о вишегодишњим приходима фирми чији је власник Драган Ђилас - ради се о износима већим од 50 милиона евра).

Одборничка група ДСС је подржала захтев за разрешење и гласала је за смену градоначелника.

Демократска странка Србије је у расправи изразила следећа очекивања: -Да подносилац захтева, СРС, доказима поткрепи своје оптужбе и то пред надлежним органима; -Да градоначелник, на седници градског парламента, одговори на обимне и детаљне оптужбе, а не да, као до сада, игнорише Скупштину.

           Изнели смо разлоге због којих ДСС подржава захтев за разрешење: 1.Командна одговорност и кривица (овај израз користимо због тога што га употребљава и градоначелник, када износи захтеве за смену градских фукционера) градоначелника и ДС-а, због чињенице да је Скупштина града претворена у најневажнији орган у граду Београду, што је у нескладу са Уставом, законима, парламентаризмом и демократијом (а то је учињено због тога што у Скупштини постоји бројна, јака и гласна опозиција од 52 одборника, а власт подржава 58 одборника). 2.Командна одговорност због финансијског колапса који прети Београду. 3.Командна одговорност због инфраструктурног заостајања Београда (непостојање обилазнице, нових мостова, метроа), свакодневног саобраћајног колапса у Београду, и одбијања да се гради 69 милиона евра јефтинији мост преко Аде. 4.Због афере Инфостан. 5.Због огромног сукоба интереса у коме се налази градоначелник као власник великог броја предузећа. 6.Због развлашћивања приградских општина. 7.Због великог повећања броја плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа. 8.Због командне одговорности над чињеницом да Скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном, недемократском поступку, без расправе. 9.Због командне одговорности за доношење новог недемократског Пословника (предлог ДС-а), који опозицији онемогућава право на јавну реч, на седницама Скупштине, па ограничава чак и право да се предлози измена и допуна дневног реда усмено образложе од стране овлашћеног предлагача.

                 Исход седнице је био унапред познат, па градоначелник није разрешен. Градоначелник, није исказао поштовање према Скупштини и искористио своје пословничко право да одговори на многобројне оптужбе. По устаљеном обичају он се обратио само медијима који су под његовим утицајем.

Уколико су тачни подаци о Ђиласовом богатству (да изоставимо сада питање како га је стекао), долазимо до чињенице да је Ђилас веома амбициозан политичар, на једном од најважнијих положаја у Србији и у ДС-у, а да је истовремено финансијски олигарх, тзв. тајкун , што је и у свету и код нас веома нездрава појава. Богољуб Карић је, не толико давно, због исте ствари, заслужено, општим консензусом, уклоњен. Борис Тадић, ''сиромах'', има све разлоге за бригу.

Одредбе новог Пословника Скупштине града

Невероватно! – Одредбе новог Пословника Скупштине града Београда

На седници Скупштине града Београда од 13. априла 2009. године,неприродна а све природнија владајућа коалиција у Београду (ДС, Г 17, ЛДП, СПС, ПУПС....) је на предлог одборничке групе Демократске странке (чији је ово једини знак живота у овом мандату-никада се нико није јавио за реч на седници Скупштине !), усвојила нови, једноумни и накарадни Пословник Скупштине. Као што се види, предлог Пословника није сачинила радна група састављена од свих странака (како то парламентарни обичаји налажу), већ га је у тајности сачинила одборничка група ДС (исто као и у републичком парламенту). Одборници ДСС су, из протеста, напустили седницу на којој се одлучивало о том недемократском Пословнику (претходни Пословник, подсећам, је такође предложила и усвојила владајућа већина на почетку свог мандата). Нови Пословник је донет да би се ограничила права опозиције (ДСС, НС и СРС) на парламентарно деловање и на право на јавну реч у градском парламенту. Већ на седници Скупштине града, од 26. маја 2009. године, одредбе новог, недемократског Пословника су се показале у правом светлу.

Невероватно али истинито, новим Пословником је опозицији онемогућено да усмено, на почетку седнице, овлашћени представник предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда. Колико је познато, тако нешто не постоји нигде у демократским земљама, нити у Србији, на другим нивоима власти. Ради се о огромној правној, политичкој и логичкој аномалији. Конкретно, то право ускраћују чланови 79. и 80. новог Пословника. По тим члановима могуће је само давање образложења у писаној форми и то пет дана пре почетка седнице. Апсурд је ускраћивати, пре свега опозицији, право да усмено образложи предлог измена и допуна дневног реда. Такође, немогуће је да се намеће облик образлагања предлога (само у писаној форми) и да се одузме право на усмено образлагање. То је пример запањујуће недемократског поступања и угрожавања парламентарних права. Такве одредбе Пословника су увреда логици.

Одборничка група и Градски одбор ДСС ће размотрити могућност представке надлежним органима (Уставни суд) и поништавања оваквих противуставних и противзаконитих одредби Пословника Скупштине града Београда. 

01.06.2009.године

Криза у Војводини

Криза у Војводини

Питање статуса Војводине покренуто Предлогом Статута Војводине треба посматрати у ширем контексту од уобичајеног, јер се ради о низу међусобно повезаних догађаја. Контекст је распад СФРЈ. За распад СФРЈ најодговорнија je  најмоћнија држава на свету – Сједињене Америчке Државе (наравно, одговорних има још). Ово није претпоставка, већ чињеница коју не треба доказивати. Сви каснији трагични догађаји на овим просторима потврђују ову тврдњу. Једноставно, САД су одлучиле да значајно повећају свој утицај и да остваре своје интересе на овом простору. После Другог светског рата САД су широм света остваривале своје интересе на много начина (у овој прилици ћу изузети економске начине): мешањем у унутрашње послове држава, постављањем марионетских режима, обарањем легално изабраних влада, изазивањем ратова, наоружавањем својих миљеника, вођењем ратова широм планете, под изговором да штите своје интересе, углавном уз ангажовање и својих копнених трупа,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       готово увек уз масовна бомбардовања многих држава током деценија. Треба подсетити да су САД једине употребиле атомско оружје и то два пута. Такође, САД (ни као држава,нити појединци), никада нису одговарале за ратне злочине које су починиле широм света. САД нису одговорале за милионе људи чије животе су окончале, рачунајући и употребу атомских бомби. Никада нисмо добили одговор на питање да ли је убиство  220 000 људи у Хирошими и Нагасакију - уопште злочин? Да ли је то геноцид? Одговор на оба питања је наравно потврдан. Због чега онда САД нису одговарале за те ратне злочине и геноцид? Примењују се срамотни двоструки стандарди јер, побогу, ко сме да позове на одговорност најмоћнију државу на планети? Готово нико у свету, званично, не говори о томе, готово да уопште није дозвољено говорити и америчким ратним злочинима, нити називати злочиначка дела САД – злочинима, а камоли тражити да САД одговарају за милионе живота које су одузеле. Одговорне су, између осталог, за смрт 2,8 милиона људи у Кореји, процене за Вијетнам се крећу од 1,5 до 5 милиона, и милион људи у Ираку. САД  имају толику моћ да отклоне чак и помисао да су починили злочине и да за њих треба да одговарају. Тешко је не подсетити се да су САД од 24. марта до 10. јуна извршиле неизазвану агресију на нашу земљу, коју су бомбардовале 78 дана, лишиле живота више од 3500 људи , раниле 10 000 људи, оштетиле или уништиле 7643 куће, 300 школа, 53 болнице, 50 цркава или споменика, 37 мостова, и мноштво других инфраструктурних објеката, да се последице  агресије виде и данас, да су користиле забрањено оружје (бомбе са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе) и да пораст малигних болести у Србији, од 1999. године, износи 40%. САД су 1994.године бомбардовале и Републику Српску и тамо, такође, изазвале многобројне жртве и штете. САД су изазвале и подржале распад СФРЈ. Изазвале су и подржале распад СЦГ, осамостаљење Црне Горе и отцепљење Косова и Метохије, а овим последњим су доказале тврдњу да је агресија 1999. године извршена само под хуманитарним изговором, а са стварним циљем стварања још једне албанске државе. Све ово су опште и добро познате чињенице.

Сасвим је логично да САД желе да изазову и подрже сецесију Војводине. У овом тренутку стекло се неколико околности које им иду на руку. Прво – у Србији је  на свим нивоима  једнообразна власт – власт Демократске странке и њених сателита – власт председника Србије и  истовременог председника ДС-а. Уз то та власт је наметнута Србији (алтернатива  тој власти је  била договорена али брзо осујећена ) стварањем неприродне коалиције ДС, СПС и патуљастих икебана странака, уз подршку ЛДП. Ту власт су отворено наметнули-инсталирали амерички амбасадор и домаћи транзициони олигарси-богаташи, уз подршку ЕУ (многима су обећани уносни послови и скидање са америчких црних листа). Американцима сасвим подобна власт у Србији, коначно је инсталирана тек сада, после последњих избора и после више претходних покушаја. Инсталирана је по оном методу којим су САД инсталирале власти у Украјини, Грузији, Црној Гори, лажној држави Косово, БиХ Федерацији...(говорим само о ближој прошлости и релативно блиском окружењу). Друга околност је то што је по новом Уставу Србије неопходно донети нови Статут Војводине.  Трећа околност је да у самој Покрајини Војводини од 1990.године постоји екстремистичка, сепаратистичка организација, странка – ЛСВ, која је одавно затровала политички простор, не само Војводине, пропагирањем ирационалних , историјски и економски неоснованих сепаратистичких тенденција. Четврта околност, на коју САД рачунају је вишенационални карактер Покрајине Војводине. На овом простору САД понављају своје методе. Сличности су потпуне. Сваки пут кад САД закључе да су заклопиле једну страницу разбијања овог простора – отварају нову (Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија, Црна Гора, Косово...). По њима, сада је на дневном реду Војводина (мада питање Рашке области могу да отворе кад год желе). У покрајинској скупштини коалиција „За европску Војводину„ (читај-ДС) сама има већину и без ЛСВ и  странака мањина,тако да то тело представља институционални генератор сепаратизма. Сам предлог Статута је и потекао из ДС (а то та странка вешто крије) али су његови главни промотери лидери ЛСВ и појединих мањинских странака и тек појединци из ДС (Пајтић, Елезовић...).

Предлог Статута Војводине је вишеструко противуставан. О томе су свој суд изрекле две парламентарне странке у облику свеобухватних правних анализа (ДСС у септембру 2008. и СНС у јануару 2009.). Овде ћу сабрати све противуставности Предлога Статута Војводине. Напоменућу да Статут Војводине спада у подзаконска акта.  Предлог Статута Војводине (ПСВ) има бројне неуставне одредбе којима се доводи у питање  територијално јединство и уставно-правни поредак  Републике Србије. Најзначајније   противуставне  одредбе   су следеће:

-члан 1. на неуставан начин одређује положај Војводине у односу на Републику Србију ( кршење чланова 181. и 182. Устава),

 -члан 3. на неуставан начин одређује територију Војводине (противно члану 182. Устава),

-члан 11. на незаконит начин регулише питање имовине Покрајине,

-члан 16. противно Уставу предвиђа међународне односе Покрајине,

-члан 17. предвиђа постојање ВАНУ (Војвођанске академије наука и уметности) што је у супротности са чланом 183. Устава,

-члан 19. предвиђа да акта АПВ имају карактер закона што се коси са члановима 185.,186. и 195. Устава,

-читаво поглавље I I I (чланови 27-32) које говори о надлежностима АПВ је супротно члану 183. Устава,

-члан 63. који предвиђа да Војводина самостално убира приходе и одређује начин стицања прихода се коси са чланом 184. Устава,

-члан 34. ПСВ је противзаконит јер је банкарски систем у надлежности Републике и не може се уређивати Статутом већ законима,

-члан 36. који предвиђа да АПВ  предлаже мрежу судова на својој територији је супротан члановима 143.,153.,164. и 172. Устава који каже да су све надлежности у области судске власти у искључивој надлежности Србије,

-члан 26. који одређује службену употребу језика је директно супротан члану 10. Устава који предвиђа да се то питање регулише законом а не подзаконским актом,

-члан 10. ПСВ који предвиђа главни град АПВ, је потпуно супротан Уставу (члану 189.), Закону о локалној самоуправи и Закону о територијалном уређењу.

Постоје и многобројне друге одредбе Предлога Статута Војводине које нису у потпуности усаглашене са Уставом - има их још 6 и супротности су са још 14 чланова Устава.

Предлог Статута садржи и одредбе које су са уставно-правног аспекта могуће али стварају привид државности АПВ. То су одредбе о покрајинској влади, органима покрајинске управе, покрајинским управним окрузима, националној равноправности и остваривању људских и мањинских права.

Предлог Статута Аутономне Покрајине Војводине који је сачинила ДС а усвојила владајућа коалиција у Скупштини Војводине има 23 члана супротна Уставу и законима и крши 30 чланова Устава.

Како стоји ствар са подршком  Предлогу Статута у Скупштини Србије? Што се парламентарних странака тиче, ДСС, СРС, СНС, НС и ЈС су изразито против овог Статута . Председник СПС је пре неколико недеља изјавио да „СПС неће гласати ни за шта што би кршило Устав“ и да је у „СПС одавно јавно исказао своје незадовољство предлогом Статута“. Међутим, није сигурно да ли је ово коначан став СПС, с обзиром на подршку коју је више месеци Статуту упућивао први човек СПС-а у Војводини. Своје противљење су исказали и многе невладине организације, удружења, угледни појединци , правници  и професори универзитета. Реакција је очигледно изненадила владајући режим (који је погрешно проценио да је јавност довољно успавана – анестезирана његовим шупљим маркетиншким мантрама ), режим самозаваран сопственом неограниченом влашћу (то се зове губљење везе са стварношћу). За предлог Статута су се изјаснили ЛСВ, ЛДП,  странке мањина, Г17плус (Ивана Дулић-Марковић) и добро познате невладине организације тзв. друге Србије. Једино није јасан став творца Статута – предлагача – Демократске странке. Врх те странке, најпозванији да се о томе изјасни, громогласно ћути ( испразни  и уопштени ставови председника Србије нису прихватљиви јер он треба да се изјасни о конкретном Предлогу Статута чији је предлагач странка чији је он председник !). Кад помињем  Демократску странку, треба истаћи да је она та која, барем у последњих осам година у власти а тиме и у политичком животу, одржава ЛСВ. Лига је најомиљенији коалициони партнер ДС на свим нивоима у Војводини током последњих осам година, али и раније. Логично је питати ДС – зашто вам је најомиљенији партнер у Војводини – једна екстремистичка и сепаратистичка странка? У програмским документима ЛСВ јасно стоји залагање за Републику Војводину – а  у пракси се та странка залаже за одвајање Војводине.

Треба бити јасан. Шта је суштински проблем са оваквим предлогом Статута? (осим што је инвазивно противуставан!). Вратимо се на тврдњу да САД отварају нову сецесионистичку епизоду и да изазивају и подстичу сецесију Војводине. Подсетимо на трајно залагање ЛСВ, за привидно, Војводину Републику, а стварно за независну државу Војводину. То је основни проблем предлога Статута! Он отвара пут и ствара основне препоставке за отцепљење Покрајине Војводине од Србије. Врло је разложно запитати се како ће тећи – или како би текао цео тај мучни и дуготрајни процес ако се усвоји овакав Статут Војводине? Када погледамо претходни низ догађаја не можемо бити спокојни. У три републике бивше СФРЈ сецесија је текла мирно (ако уз Македонију и Црну Гору ту убројимо и Словенију) . Три републике су биле захваћене ратом и међунационалним сукобима (Хрватска, БиХ и Србија ) рачунајући и НАТО (читај-САД) агресију. Дакле,  са тог становишта посматрано, шансе да сецесија Војводине прође уз сукобе или без сукоба су подједнаке. Исход сецесије је, ако је не предупредимо,  сасвим јасан, на основу претходних искустава. Војводина ће се одвојити. Тачније, Војводину ће  нам отцепити. САД ће  још једном показати своју моћ и спровести своје интересе. Треба говорити о последицама усвајања Статута – Устава Војводине. Треба бити злогуки пророк, јер упозорити на могуће последице, не значи залагати се за њих . Упозорење служи превенцији. Треба лечити узрок а не последице.Догађаји из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије довољно говоре.

Низ питања са одричним одговором је врло илустративан. Да ли грађани Србије (и Војводине наравно, јер је она део Србије) желе да се Покрајина Војводина одвоји од Србије? Да ли грађани Србије желе да председник независне државе Војводине(НДВ) буде (пројектовани) Ненад Чанак? Да ли грађани Србије желе да председник владе НДВ буде (пројектовани ) Бојан Пајтић? Да ли грађани Србије а посебно општина које леже уз Саву и Дунав, желе државну границу на Сави и Дунаву – између НДВ и остатка Србије? Да ли желимо да Београд, Смедерево и Шабац (не заборавимо Чанкове претензије на Мачву), на пример, буду погранични градови? Да ли грађани Србије желе још један, евентуални, прљави,  грађански рат? Да ли грађани Србије желе још низ година мучења, сукоба, кризе  и ново евентуално бомбардовање од стране НАТО-а?  Да ли грађани Србије желе српско-српски рат ? (подсећам да су по попису из 2002. године најмање 65% становника Војводине , Срби) . Да ли грађани Србије желе отцепљење 24% територије Србије, отцепљење најбогатијег дела Србије, после насилне и дуготрајне сецесије 15% територије покрајине Косова и Метохије? Да ли би САД дозволиле сецесију Савезне државе Аљаске, територије која се ни не граничи са САД и коју су у деветнаестом веку САД купиле од Русије ? Да ли би САД дозволиле сецесију Савезне државе Хаваји, острва која се налазе дубоко на Пацифику? Наравно да не би ! САД би пре изазвале Трећи светски рат, него што би дозволиле сецесију било ког свог дела.

Евентуалне сукобе око сецесије Војводине, ако до тога дође, тврдим, неће изазивати политичке снаге које се на разуман начин противе Статуту и отцепљењу, већ оне снаге које пропагирају сецесију и званично предложени Статут, односно  екстремисти  разних  боја. Понашање оних који носе залагање за антиуставни Статут и сецесију то доказује. Изјаве и поступци  преседника ЛСВ Ненада Чанка  током две деценије су најбољи доказ (цитираћу његову скорију изјаву „да је Србија окупирала Војводину...и да је Војводина и даље у затвору“). Програмска документа ЛСВ то такође доказују ( сајт ЛСВ,одељак “Документи“-“Војводина  Република-Пут мира, развоја и стабилности“, документ донет, врло симболично, марта 1999.године и који пре треба да гласи “Војводина Република- Пут рата, назадовања и нестабилности“). О проблему у Војводини говори и председница Хелсиншког одбора Соња Бисерко али се она, наравно,  залаже за усвајање Статута и, у увијеној форми, за независност Војводине. Вреди је цитирати: “Уколико Београд не уважи захтеве Војводине, прети реална опасност да се захтеви Војводине радикализују“      (питам-од кога прети опасност и ко ће изазвати радикализацију? Американци? Сепаратисти? Соња Бисерко? Сви заједно? Ко?). Госпођа наставља,“Зато је прихватање садашњег статута, који је минималан што се тиче права Војводине,најбоље решење ”. Она је додаје да је Војводина “добровољно ушла у Србију, и након тога у Југославију и да зато има право да се изјасни какав положај жели у садашњој Србији“. Додала је и да је прошло време када су оваква питања била само унутрашња ствар једне државе, наводећи да је Војводина већ присутна у европским институцијама и да ће бити још више “посебно ако се ствари отму контроли“.

Сматрам да јавност мора да постане  свесна могућих последица усвајања Статута. Не може се водити хладна академска расправа док се припрема још једно цепање Србије. То не значи да треба да водимо прегрејане, успаљене, демагошке расправе, нити да се сукобљавамо. То не значи да прижељкујем сукобе  око статуса Војводине. Имам сина од 12 година и не желим да кроз шест година, на пример, он буде учесник једног непотребног сукоба.

То значи да грађани треба да буду обавештени о свим могућностима .

То значи да  треба да извучемо поуке из непосредне историје.

Нико а посебно не власт не треба да лаже и обмањује грађане, као што то чини ова власт.

Став грађана је и у овом тренутку недвосмислено јасан. Огромна већина је против сецесије Војводине. Кажем, у овом тренутку, иако нису адекватно обавештени, ни свесни какава се питања преламају на Статуту Војводине. Када би били обавештени , још више би се противили отцепљењу.

Грађане треба питати да ли сматрају да ћемо бити  економски богатији или сиромашнији ако нам отцепе Војводину? Бићемо сиромашнији, а новчаници и стомаци празнији.

Исто питање важи и за Косово и Метохију. Да ли су Србија и њени грађани богатији или сиромашнији због сецесије КиМ? Одговор је исти.

А и у Војводини и на КиМ се налази непроцењива културно – историјска баштина , наслеђе, пре свега српског народа.

Да ли ћемо бити сити или гладни или ако нам отцепе Војводину, житницу Србије, најразвијенији део наше земље? Бићемо гладни.

Која земља би дозволила да је комадају и осиромашују? Ако то дозволимо, бићемо сиромашнији у сваком, а не само у економском погледу.

Они који желе отцепљење Војводине, грађанима доносе сиромаштво, глад и могуће сукобе – односно рат.

Неко може поставити и питање референдумског изјашњавања о том питању. Референдум је непотребан. Став грађана је познат. Имали смо искуства са референдумом у Црној Гори. Грађани Црне Горе су изманипулисани на нечувен начин уз асистенцију САД и ЕУ. Референдум за потврђивање Устава у Србији је био пример за углед и поред тога што је ДС играла двостуку игру, у свом стилу, (јавно за референдум и Устав – тајно, против). Међутим, демагози не треба  да се позивају на тај референдум, евентуално прижељкујући референдум о статусу Војводине (који би садашња власт упропастила), јер је референдум о Уставу организовала и спровела влада у којој је већину имала државотворна опција, односно ДСС. Сетимо се како је Влада ДС-а, 2002. године, два пута саботирала председничке изборе,односно институцију Председника Републике.

Тренутно влада чудно затишје око статута Војводине. Међутим, то не може трајати бесконачно. Прво, Статут Војводине мора бити донет. Друго, мора бити решена судбина предложеног противуставног  Статута. Радна група коју је формирала Влада Србије не може ништа да реши. Закон о преносу надлежности не може да покрије накарадност предложеног Статута. Владајућа коалиција је пред огромним проблемом који је сама изазвала. Демократска странка ће покушати да сеје медијску маглу у чему је необично вешта али тиме неће ништа постићи.  Како год да се краткорочно разреши проблем са предложеним Статутом, дугорочно, предвиђам да нас очекују године мучења и прегањања око статуса Војводине. САД неће одустати од својих интереса, нити сепаратисти у Покрајини. Због тога отпор сепаратизму мора бити гласнији и јаснији од тренутно, академског. Боље спречити него лечити.

                                                                                                       С поштовањем

Београд 11.март 2009.године