ИЗВИТОПЕРЕНА СТВАРНОСТ

ИЗВИТОПЕРЕНА СТВАРНОСТ

- „Парови“- нови „риалити“ шоу или неподношљива лакоћа постојања

„Срећна“ телевизија, још срећнијег власника Предрага Ранковића, од милоште званог Пецони (овај честити металостругар, који не воли да се слика и који не даје изјаве, тврде, једном се исповедао Душану Михајловићу , званом Видра, и жалио само на две ствари - на изглед и на надимак) је гледаоцима одлучила да поклони нешто сасвим „другачије“. „Уљуђени“ „риалити“ шоу. Иако је то немогуће и реч уљуђен је супротност речима „риалити“ шоу. Организатори, продуценти, уредници су се водили логиком да су досадашње емисије тог типа досегле дно дна (јесу) и да су гледаоци сити примитивизма и бестијалности, да су сити и прљавштине језика учесника и ентеријера и екстеријера и да желе један различит шоу, какав ће баш они, генијалци, да им понуде. Шоу, (на који су купили права?) предвиђа да такмичари буду познати (ВИП) парови, али ће бити дозвољена и „одступања“, нпр. „бивши супружници, браћа и сестре, потомак и родитељ, двоје који се забављају, невенчани парови који живе заједно, двојица мушкараца или жена ... разне комбинације“, како се наводи у једној од безброј најава. Дакле, и хомосексуалцима ће бити дозвољено учешће. После „Параде настраних“  све је могуће. Уосталом после режимске промоције те скаредности 10. октобра, много је мања скаредност учешће хомосексуалаца у неком опет, скаредном „риалити“ шоу. На сајту „Парови“ на који се позивају многе вести, о овом шоу се каже да „су у игри јаки ликови а не ш-лига јавних личности“- ударац конкуренцији на Б92 и Пинку, који су такође увек најављивали звучна ВИП имена  али су редовно завршавали са ш-лигом јавних личности, што ће се, вероватно десити и овај пут. Најављена је позамашна награда од пола милиона евра, претпостављам за победнички пар. Мада се пре чини да је тај податак пуштен као рекламни трик и мамац, јер се подаци о висини награде разликују. Негде се помиње износ који сам навео а негде онај већ уобичајен, сто хиљада евра. Такође, ако имамо у виду пословичну шкртост часног господина Пецонија, треба сумњати у то да ће онај већи износ бити стварна награда. Као недељни хонорар се помиње износ од 2000 евра по особи. Рекламна кампања је веома агресивно лансирана преко билборда, интернета, штампе и телевизије. Плакат на билборду приказује версајолику зграду испред које стоји пар у костимима који асоцирају на седамнаести или осамнаести век. Фотографије дневне и спаваћих соба показују да се ради о „стилском намештају“ и ентеријеру из доба Лујева. Све заједно изгледа  пре као ултракич од кога застаје дах. Ради се о псеудобароку, односно барокном стилу, како га је најбоље замишљао и у својим вилама презентовао Богољуб Карић. У једној најави се истиче невиђен гламур „од кога застаје дах“, где ће се учесници „башкарити и уживати у ђакузију, испијајући шампањац, кушајући разне кулинарске специјалитете...имати бројне привилегије и живеће као цареви“! У другој -„Познате фаце као грофови“, да ће „гледаоци без цензуре моћи да виде како се познати сналазе у невиђеном гламуру од којег застаје дах, затим, колико њих заиста живи у оваквим условима, а ко сања о оваквом кревету, дневној соби из снова...Истовремено парови ће показати сву своју љубав, свађе, откриће да ли љубав негде јењава, или се распламсава“. Наводи се и да ће „шоу трајати 101 дан у луксузној вили из 101 ноћи, површине 800 квадрата“. Надамо се само да се ова вила гради легално, за разлику од куће „Великог брата“?

Концепција предвиђа да постоји и брачни пар, наводни власници куће, глумиће их Милан Гутовић и Вања Костић, који  ће се укућанима дневно јављати баш из Париза! Гледаоци који гласају, ће и сами добити прилику да учествују у шоу, као пар из народа. У објекту, чије је опремање при крају, ће боравити 12 до 14 парова. У јавност су пуштене спекулације и информације да ће учесници бити : Исидора Бјелица и Небојша Пајкић, чија имена круже у најавама, иако су одбили да учествују, Северина Вучковић и Славко Шаиновић, за које важи исто као и за претходнике, те они који  за сада нису одбили (преговарају?), Наташа Беквалац и Данило Икодиновић, Весна Радусиновић и Миломир Марић (глодур те исте „Срећне тв“- није ли то сукоб интереса? Наравно да није!), Слађа Делибашић ...овде смех достиже врхунац, са бившим (Игор) или садашњим (Вања)„дечком“ или што би она сама највише волела, са бившим мужем, Ђолетом Ђоганијем (који је то с индигнацијом одбио јер је ожењен и има сина са другом женом).

Највећа  пажња је посвећена најави да су у току преговори са бившим министром културе, глумцем Браниславом Лечићем, бившим ЛДП-овцем а садашњим демохришћанином тј. Батићевим ДХСС-овцем и његовом супругом Нином Радуловић, која је и трудна, што је наглашено у свим најавама. Господин Лечић је био министар у влади Зорана Ђинђића, као предлог ДС-а. Уз Чедомира Јовановића је оснивач ЛДП-а, иначе, антимонархистичке, антиклерикалне странке, коју је напустио јер није постао њен потпредседник. Потом је основао сопствену странку. Онда се колективно учланио у монархистичку и клерикалну, демохришћанску странку и чак постао заменик председника. Толико о доследности и политичком нерву…Ако је истина, као што организатори овог шоуа тврде, да се утаначују само ситнице пре потписивања уговора и да ће овај пар учествовати, онда можемо констатовати да господин Лечић мисли само на себе, на славу и новац, јер је на путу да пристане да своју трудну, двадесетчетворогодишњу супругу уведе у једно, готово извесно, нездраво и стресно окружење. Све то би водило ка сумњи у нечији карактер а поставља се и питање на основу којих критеријума је господин Лечић постао баш министар културе? Његово учешће у овом некултурном „риалитију“, које још није сто посто сигурно, би дало јасну назнаку о каквом се карактеру ради и јасно би ставило до знања да је министарски положај добио само на основу партијског критеријума. Додуше, ни његово неучешће неће дати назнаке и одговоре супротне онима који се помињу у претходној реченици. Иначе, педесетпетогодишњи господин Лечић је миљеник штампе и београдског џет сет друштва, као и већина могућих учесника нове шоу емисије.

Они који познају механизме манипулације „риалити“ емисија, знају да се неће радити о нечему новом и другачијем већ о нечем старом и већ виђеном, само увијеном у нову обланду. А каква је та обланда? Старе форме (које  се негде и поклапају са суштином) „риалити“ емисија су лажни луксуз и кич („Велики брат“), тескобност, неудобност („Велики брат“ и „Фарма“), руралност, рудиментарност („Фарма“), дух касарне, болнице или затвора („Фарма“ и „Велики брат“). „Нова“ форма „Парова“ није гламур, већ псеудогламур, није ни луксуз већ суперкич, лажни историцизам - назовибарок. Једино ће, претпоставља се по најавама,  тескобност, неудобност, и атмосфера колективног смештаја овде бити мањи.

Суштина ових серијала који приказују „стварност“ је груба карикатура свега што се, судећи по почетним рекламама, промоцији и маркетингу, жели (на почетку гладац а после јадац). А и то што организатори јавно желе, није оно што стварно желе, и то истовремено много и не крију. Власници, организатори и продуценти управо желе ту карикатуру, желе примитивизам и нискости, простаклук и скаредност, јер се то најбоље продаје. Антиутопија је увек привлачнија од утопије, у том систему вредности, тј. у систему вредности потрошачког друштва. Иначе, ради се о исчашеном типу антиутопије. Права антиутопија је, на пример, литерарно дело Џорџа Орвела „1984“. Том књигом, односно једним ликом из тог дела, Великим братом, бесрамно се поиграо оснивач компаније „Ендемол“ и најпознатијег „риалити“ шоуа „Велики брат“ (до сада приказиван тј. извођен у преко 70 земаља света), Џон де Мол. „Ендемол“ су основали Јуп ван ден Енде и де Мол. Тренутни већински власник „Ендемола“ је Берлусконијева компанија „Медијасет“. Запањује податак да „Ендемол“ има 21 продукцију „риалити“ емисија, и 21 продукцију квизова и тв игара. Орвелово ремек дело је жестока критика тоталитаризма, манипулације, терора и контроле над појединцем и друштвом, па је апсурд већи тиме што се врхунски манипулатори поигравају Орвелом и „позивају“ баш на Орвела. Ова и друге „представе стварности“ се „позивају“ на, односно злоупотребљавају и многа друга популарна дела и идеје. На пример, још једну дистопију и одлично дело Реја Бредберија „Фаренхајт 451“, у коме има почетних идеја о „риалити“ емисијама, о двосмерним телевизорима (првобитно код  Орвела) и лајт мотив – спаљивање књига, који је у „риалити“ програмима преточен у забрану уношења књига, и било каквог средства за писање, у тзв. „куће“, односно у забрану читања и писања, која је нама позната из „Великог брата“ и са „Фарме“.  Када говоримо о „Фарми“, ту се такође ради о продукцији чији је власник „Ендемол“ овај пут са шведском фирмом „Стрикс“ („Фарма“ је продата у више од 40 земаља). Случајно или не и овде асоцијације воде до једног другог знаменитог дела Џорџа Орвела, „Животињске фарме“. Сличности „Фарме“ и „Животињске фарме“ су вишеструке, и формалне (одигравају се на фарми) и суштинске (на крају, сви у кући, постају исти – односно свиње). Такође, и стране и домаће продукцијске куће и учесници бивају својим поступцима изједначени, као и јунаци завршне сцене „Животињске фарме“. Евентуалне разлике се своде на нијансу, на разлику, нпр. између  дивљих и обичних свиња. Грех је то што сви које сам навео покушавају и од гледалаца да начине  свиње. Грех је и то што се такве свињарије приказују на свим важнијим телевизијама, односно што се намећу гледаоцима. Отрцана фраза да гледаоци то не морају да гледају је само пример недостојне демагогије. На овом месту навире сећање на завршне пасусе „Животињске фарме“ Џорџа Орвела : „Док су споља посматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Шта се то променило у изгледу свиња ? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подвољака, неке четири а неке три. Али шта је то изгледало као да се преображава и мења?  Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуњале назад. 

Али, застадоше после двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су назад и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа је постајала све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно негирало. Свађа је почела  у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.

Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек“.

„Риалити“ програми, су постали планетарна пошаст. Постали су најефикасније средство за заглупљивање и контролу маса, много ефикасније него досадашња средства, серије, спортски програми, ток шоу и информативне емисије (сама тв је то основно средство). Последице и штете су многобројне и широке. Промовишу се и намећу насиље, нерад, лењост, бескрупулозност, незнање, лаж, примитивизам, многи облици настраности итд. У „риалити“ програмима је присутно систематско понижавање, организатора над учесницима, и учесника међусобно. Код гледалаца се ствара толеранција према понижавању. Већ сам назив „ралити тв“ или „риалити шоу“ је нетачан и манупулативан. За разлику од неких других програма, „риалити“ тв постоји искључиво да донесе профит великим корпорацијама и осталима у ланцу. Друга сврха не постоји. У том циљу „риалити“ служи да пласира огроман број реклама. „Риалитији“ се одвијају у вештачком и неприродном окружењу, чак и када се ради о екстеријерима у природи. Присутни су извештаченост, предумишљај, режиране активности а одсутни спонтаност, природно понашање, опуштеност (наравно, када се ретко, појави неко способан за то, он постаје инстант популаран и неретко победник). Драстично се намеће појам „тренутне славе“ (инстант фејм) као посебно пожељан, поготово младима, промовишу се нарцисоидност и егоизам, чиме се снажно подстиче стварање „генерације ЈА“, односно генерације младих са предимензионираним егом и помереном свешћу о сопственој важности. Организатори такође, непрестано, и учеснике и гледаоце доводе у заблуду, наводећи их на погрешне претпоставке. Једноставно, сваки „риалити“ је једна велика манипулација. Сваки учесник свесно пристаје да буде жртва манипулације. Гледаоци несвесно, али за разлику од учесника имају бољу могућност избора. Ту могућност, нпр. да не гледају програм, слабо користе из истог оног разлога због кога било какав зависник не може да се одупре узроку зависности. „Риалити“ тв, односно телевизија уопште, као и интернет, ствара зависност. Не треба да нас чуди податак да су истраживања  у Србији (АГБ Нилсен) показала да смо крајем прошле, и почетком ове године претекли Американце у дужини гледања телевизије, и постали светски шампиони, при чему просечан гледалац у Србији троши преко пет сати дневно пред телевизором. Јасно је да тако настају тв зомбији, бића која све мање живе свој, а све више туђ живот. Тако настају покорне и пасивне особе, пријемчиве на разне врсте, углавном неприхватљивих порука, погодне за манипулисање. Сада постаје уверљива тврдња да су „риалитији“, односно тв уопште, средство за контролу и заглупљивање маса. Хлеба никада довољно, зато игара има напретек. Овом режиму који је одвео ову земљу у пропаст, као и онај Милошевићев, је ово средство неопходно, и зато смо постали прваци света у дужини гледања телевизије. То је средство за опстанак на власти.  Свакако, уз режиму неопходну, у ранијој историји незабележену, контролу над свим електронским медијима. Онда и не чуди податак из истраживања организације Репортери без граница, да се Србија на ранг листи земаља рангираних по степену медијских слобода, стрмоглавила са 62. на 85. место у свету.

Не треба заобићи ни продукцијске куће које харају телевизијама.  Незаобилазна и радиоактивна „Гранд продукција“ (власници-Саша Поповић, Фахрета Јахић и Слободан Живојиновић), се ипак ограничила на „музику“, тј. турбо фолк и само две емисије („Звезде Гранда“ и „Гранд Шоу“) које имају елементе „риалитија“. Лидер „риалитија“, “Имоушн“ (стварни власник Драган Ђилас, Горан Страменковић-параван) је („патентирао“) или купио права на десет драгуља попут „48 сати свадба“, „Летећи старт“, „Све за љубав“, „Мењам жену“, „Велики брат“, „Операција Тријумф“, „Узми или остави“, „Руски рулет“, „Пиратска ТВ“ и  „1 против 100“. Незаобилазна је и продукција „Адреналин“ за коју није јасно ко јој је стварни власник, која држи бисере као што су „Пирамида“, „Марко Живић шоу“, „Катарина дневни шоу“, „Генијални шоу“, „Караоке обрачун“, „Ја имам таленат“, „Техничари“, „Мој ТВ Дневник “, „Драга мама“ и „Фамилијада“. Међу мање штеточине спадају још и куће „Интермедија нетворкс“ (непознат власник) и „Адвентиџ“ (стварни власник Иван Зељковић?). На крају не треба заборавити ни „Пинк“ који има и сопствену продукцију, осим медијског царства на простору бивше Југославије. Три главна скаредна „риалити“ шоуа („Великог брата“, „Фарму“ и најављене „Парове“) нам доносе тројица људи који имају неке заједничке карактеристике. Прво, нејасно је како су се обогатили (а богатства им се крећу од стотинак милиона евра (Ђилас), преко више стотина милиона евра а кажу и близу милијарде (Митровић), па до милијарду и по (Ранковић)). Друго, постоје основане сумње да се нису обогатили на законит начин. Иза или испред, како вам драго, све тројице, стоји садашњи режим.

Потребно је вратити се причи са почетка овог текста, новом тв хиту „Паровима“. Тај „риалити“, наводно, треба да понуди приказ живота, прве класе ВИП личности, а не ш-класе, како сами кажу, приказ живота у невиђеној раскоши, гламуру, сјају и луксузу, уз наглашену чињеницу да ће учесници бити брачни или животни парови (тим више чуде и дозвољена одступања), чиме се шаље једна повољнија слика о неким вредностима  које носи овај шоу (брачни пар упућује на породичне вредности). Међутим сва искуства, без изузетка, са оваквим програмима показују супротно. Прво, а мање важно, најављени и жељени гости, углавном, нису и они који ће се заиста појавити у емисијама. Друго, прокламоване (рекламне) намере нису стварне намере. Прва намера је профит, који доноси гледаност, а гледаност не долази од приказивања пристојности и породичних вредности, већ примитивизма, свађа, сукоба, секса и насиља.  Ако је то упаковано у гламур, тим боље. Рачуна се да ће гледаоци, који углавном живе у скромним, често сиромашним условима, бити задовољни што су те познате личности, ти рецимо, богаташи, тако „ружни, прљави и зли“, тј. сушта супротност њима гледаоцима. И као и увек подилазиће се најнижим страстима гледалаца.

Добро је присетити се три значајна светска филма да би била дочарана атмосфера (амбијент је већ описан) која ће владати у новом шоу.

Луис Буњуел је 1972. снимио легендарни филм „Дискретни шарм буржоазије“, сатиричну драму, немилосрдну критику лицемерја високих грађанских кругова-буржоазије. Група од шесторо несумњиво угледних, готово беспрекорних људи, припадника горње средње класе покушава да вечера али бивају необјашњиво прекидани. Прекиди постају све надреалнији како филм одмиче јер на површину  израњају њихове потиснуте, тајне жеље, фантазије и кошмари – сушта супротност привиду савршености и нерањивости.

Марко Ферери је  1973. снимио сјајан филм „Велико ждрање“. У питању је горка сатира у којој четворица успешних, средовечних мушкараца одлучи да ждере до смрти. Друштво им праве три проститутке и локална учитељица. Филм  се одиграва у луксузној вили на селу, у атмосфери обиља и раскоши виле, врта и хране, уз  паркирани Бугати кабрио. Ради се о узнемирујућој вивицекцији савременог друштва која вешто балансира између црног хумора, „неприличног“ секса и невине романсе.

Маестро Буњуел је 1974. снимио још један велики и култни филм „Фантом слободе“, сатиру и комедију апсурда која разбија буржоаске конвенције и критикује хипокризију устаљене моралности. Заувек ће се памтити сцена када гости долазе  за трпезаријски сто где уместо столица стоје клозетске шоље. Гости подижу даске, мушкарци спуштају панталоне, жене задижу сукње, седају, конверзација тече. Повремено гости одлазе да једу сами у малу „тоалетну“ просторију...

Није тешко предвидети да ће овај „риалити“ бити прави ватромет буржоаске малограђанштине, лицемерја, експлозија снобизма, извештачености, фрустрација, комплекса, покондирености али и слабо прикривене паланачке филозофије. Како време буде одмицало а фасаде пуцале и овај шоу ће попримити све карактеристике и „Великог брата“ и „Фарме“ – примитивизам, простаклук, скаредност, насилност, понижавање... Шта се друго може и очекивати када неко ускочи у канализацију? Макар она била у „барокном“ стилу, опточена позлатом, осликаним таваницама и мермером, опремљена ђакузијем, златним славинама, персијским теписима и маркар у њој текао шампањац. Као и сви „риалити“ програми и овај ће бити неописиво досадан.

На крају, треба предложити организатору, великом брату „Парова“, да уместо неудобних масивних стилских столица, за трпезаријски сто постави нове хибридне стилске (Луј XIV) Доломит шоље са аутоматским испирањем и перачем позадине. У шоље треба уградити и специјалне камере па гледаоцима неће промаћи ни један детаљ. Тако ће онај ко жели моћи уживо и стално да посматра како „ВИП“ такмичари, скидају веш, седају... Дискретно и шармантно.Фантомски слободно.

26.10.2010.године

Вакцинација у мозак

Вакцинација у мозак

Крајем октобра истиче рок трајања 600 000 неупотребљених вакцина  које је набавио режим, против вируса грипа типа А, подтипа Х1Н1. Да се подсетимо. Овај режим је као и многи на планети насео на лажну пандемију коју су режирале фармацеутске компаније, обилато помогнуте Светском здравственом организацијом (WHO) и осталим светским и европским здравственим организацијама (изгледа да је једина већа земља која није набавила вакцине-Пољска!).

Постоје процене да су фармацеутске компаније, само на залихама вакцина против Х1Н1, зарадиле више од седам милијарди долара. Постоји и други податак да је само компанија ГСК- Глаксо Смит Клајн, имала 4 милијарде профита од Х1Н1 вируса у 2009. години.

Процена је да је у свету дистрибуирано и купљено око милијарду вакцина, које су коштале најмање шест милијарди долара.Употребљено је око десет посто. Дакле, државе света  су бациле готово пет и по милијарди долара на неупотребљене вакцине које су постале медицински отпад.

Превару века је осудила Резолуција Парламентарне скупштине Савета Европе, готово једногласно, пре свега захваљујући извештајима добро позиционираног лекара Волфганга Водарга. У Резолуцији се наводи да су СЗО и европске здравствене институције  преувеличале распрострањеност вируса и изазвале беспотребно трошење великих износа јавних средстава и страхове европске јавности. У свету нико није одговарао, нити у владама, нити у здравственим организацијама.

Свакако, евроунијатски, марионетски режим у Србији, није  хтео да заостане за светским благодетима, па је својски прионуо да убеди сопствени народ да се боде, без потребе. Треба ли да вас потсећам на оне комичне сцене властодржаца који, се наводно жртвују за народ, по амбулантама, и који „храбро“- пред камерама, наравно, примају боцу у своје политичке мишице. Посебно смешан је био министар Томица, који се у жељи да испадне духовит, трзао као епилептичар, пред камером и „одушевљеном“ публиком око њега. Јадник. Наречени Томица (како је то згодно што се он не зове Томислав, па сви морају да му тепају) је у сред лета 2009.године покушао да алармира и узбуни јавност, на конференцији за штампу, заједно са извесним Коном. Иначе на енглеском –Con (чита се баш Кон), значи – преварант. Дакле, грађанин Tommy и грађанин Con су нас убеђивали да ће бити преко два милиона оболелих и обећали да ће набавити милионе вакцина, да нас све набоду.

Званична процена броја оболелих не постоји, али је број био значајно мањи него број оболелих од обичног грипа. Хоспитализовано је око 6000, велики број непотребно. Умрло је 137 особа. Процена је да је у свету умрло око 18 000 људи од Х1Н1, док од године до године, како кад, у свету умре од 250 000 до пола милиона људи од обичног грипа! Вакцинисано је око 200 000 грађана, пре свега припадника режима, чланова владајућих странака и тек после тога обманути грађани. Режим је наручио три милиона вакцина али је, срећом због лошег одзива, отказао већи део нарученог и на крају је набављено 850 000 доза. Вакцине је набавила Југохемија и тада под контролом породице Форцан – Милеуснић, а формално и Мишковића. Једна вакцина је коштала 8 евра. Штета, само на неупотребљеним вакцинама износи 4,8 милиона евра. У штету треба урачунати и бесомучне и скупе медијске кампање у прилог вакцинисања, беспотребно ангажовање великог дела здравственог система и будуће уништавање медицинског отпада у који су се претвориле неискоришћене вакцине.

Неко мора да одговара за то. Прво треба да буду смењени Томица и Коница. Потом да буду предмет истраге. Потом кривичне пријаве. Потом суда. Потом казнионице. А Томица је министар већ девет година.

Грађанин Con нас је, ничим изазван, шалим се - био је изазван као и Томи, нечим али би сте одмах погодили ако вам кажем којим износом, 22. јула ове године опет позвао да се сви вакцинишемо. Ових дана је плаћеник Con изјавио, са сузама у очима, да је „проблем у томе што су вакцине остале неискоришћене и што ће велико благо за здравље човека бити уништено“. Остао је жив. Иначе, у Србији не постоји ни једно постројење за уништавање фармацеутског отпада, па он мора да се извози и тамо уништава, по цени два евра за килограм. Велики део заврши на депонијама, у канализацији и у рекама.

Питање је шта сада учинити са тим „благом“ да не пропадне као медицински отпад? Најреалније је да се организује такмичење, као прошле године, пред камерама, где ће припадници режима да се такмиче, ко ће више вакцина да прими, тј.да се више набоде. Либералном Јовановићу да се забрани учешће, наравно. Постоји још решења. Да се организује јавно купање у вакцинама, у јавном купатилу у Душановој (сјајан маркетиншки догађај) где би се прво окупали Томи и Кон, а потом цела влада, председник и остатак режима. Такође, могли би да се боцкају и учесници „геј“ параде али не у мишицу. Као атрактивну могућност предлажем да Милка Форцан и њена сестра, обучене као медсеке, али са еротичним додацима, бели халтери, беле подвезице и сл., лично вакцинишу све оне који се добровољно јаве, а јавило би се много људи, ево ја нпр. Не би било лоше и да Томица , Кон и остали патентирају један лог дринк коктел „Том Кон“- 1 оз Х1Н1, 1/2 оз шљивке, 1/2 оз трипл сека, 1/2 оз бронхоклир сирупа ,1/2 оз рибљег уља, 1 кашика „Пробавите“  и једна мушмула за украс. Потом да се организује такмичење у испијању тог коктела али само за одабране припаднике владајућих странака.

Да се вратимо стварности. Србија је била само мали пион у планетарној превари фармацеутских кућа, здравствених организација и оних који стоје иза овога у сенци. И то није први пут да се то догађа. И не одбацујте ово што ћу навести, као још једну од теорија завере.

Почетком прошлог века истраживачи су почели прве масовније вакцинације (све финансирано од стране Рокфелерове фондације) против малих богиња а потом и грипа. Када су се САД укључиле у први светски рат сви регрути су били вакцинисани вакцинама широког спектра и упућивани у Шпанију на припреме и обуку. Болест се развијала још на бродовима за Шпанију и из тога је настала најпознатија савремена пандемија Шпанске грознице или грипа, која је убила око 50 милиона људи у свету. Профитирале су само Рокфелерове компаније које су произвеле милионе вакцина против грознице (многи верују да је грозница и настала на истом месту као и вакцине). Свака сличност са „пандемијом“ Х1Н1 је намерна. Масовне вакцинације широм светских континената су се наставиле, а интересантно је да се подручја вакцинације против малих богиња у Африци, током деценија, поклапају са подручјима где је тамо избијао ХИВ вирус. Неки тврде да све ово има везе са извесним извештајем о националној безбедности из 1974. године где владајући кругови у САД почињу да помињу појам неопходне депопулације у дванаест многољудних земаља трећег света које ће бити мете опита смањења становништва, који треба да буду примењени негде око 2000. године. Иначе, многе организације и фондације су се и пре тога бавиле питањима депопулације и углавном су долазиле до закључка да на планети не треба да живи више од пет стотина милиона људи. Вреди поменути да су највећи донатори и финасијери Светске здравствене организације, фондације Рокфелер, Форд и Ротшилд група.

19.10.2010.године

"Еволуција лидера“

"Еволуција лидера“

Људи кратко памте. Ем кратко памте, ем не повезују два и два... Новинари би морали да памте, да памте и да ствари доводе у везу. Међутим, оно што се представља као новинар, и што ради у већини новина - част изузецима, и на свим телевизијама - нема изузетака, нити дуго, нити критички мисли, нити повезује ствари. Није ни чудо да се на интернет порталима, отвореним критичкој мисли, појавила потпуно нова генерација (не мислим на узраст), оних који постају новинари и који се понашају у складу са нормама новинарске професије.

Ево како то, на пример, изгледа, памтити, повезивати и критиковати.

Година 2007.

И тада председник Србије, Борис Тадић је дао интревју хрватској телевизији, емисији „Недељом у 2“, односно новинару Александру Станковићу. На питање новинара какав је његов став о хомосексуалним браковима, Тадић је неспреман и поред тога што је припреман, прилично површно и делимично прихватљиво одговорио :„То је још једна демократска  дебата  и  сматрам да сваки човек има право да исказује своју сексуалну оријентацију....ммммм...мислим да у овом тренутку на простору Балкана, у Србији или Хрватској, идеја легализације хомосексуалних бракова није реална“. На инсистирање новинара да каже своје лично мишљење, Тадић каже:“Исто то“. Новинар га пита да ли мисли да то није реално или да није добро да се организује? Тадић оштроумно и капацитено одговара :“ Опет не активирате само мој политички већ и стручни капацитет...“. Станковић га прекида и цитатом активира Тадићеве капацитете и сасвим разложне речи из једног интервјуа: „То није добро - не верујем да су такви бракови породични амбијент који би за децу био поспешујући“, крај цитата. Тадић даље каже: „Говорим као психолог... што се тиче деце у хомосексуалним браковима, постоји један огроман психолошки проблем – свако људско биће има потребу и за мушким и за женским идентитетом и тако се изграђује. Уколико имате потпуно једнополни идентитет, увек имамо, по правилу, скоро увек имамо – проблем...Постоји низ озбиљних питања...мислим на ово питање које сте сада покренули и које се ослања на питање слободе појединца, па у том смислу, сваке па и полне слободе, можда, можда, призводи проблеме кад је у питању породица  и одрастање тог неког новог појединца“.

Јасно је да је Тадић тада, пре три године, или пре више од три године (још ранији интервју који цитира Станковић) имао сасвим другачије ставове него данас, 2010. године, и јасно је да је те исте, ставове као и 2007.године, имао и прошле године у ово доба, када се поводом параде није огласио, нити је примио организаторе. Дакле, до јуна ове године када је примио организаторе параде и снажно подржао исту, Тадић је имао један, другачији став. До тада је говорио да је легализација хомосексуалних бракова нереална и са политичког и његовог лично-стручног становишта. Говорио је да су такви бракови штетни и да производе проблеме. Такође, у последњем ставу Тадић указује да питање људских права и полне слободе производи проблем у једној важнијој области, области породице и одрастања. Из овога се јасно схвата да су породичне вредности и права детета важнији од права на изражавање сексуалне оријентације и да се ово друго право има потчинити оном првом.

Одмах после интервјуа хрватској телевизији Тадића је жестоко напао Предраг М. Аздејковић, лидер „ГЛИЦ“, огранизације „Геј лезбијски инфо центар“и по споственим речима лидер педера Србије („Први педер Србије“) на свом блогу, на сајтовима Квирија и Мај егзит, назвавши га  „Лицемерни хомофоб звани Борис Тадић“ (у наслову) и острвљујући се на поменути Тадићев интервју Станковићу. Аздејковић Тадићеве ставове назива безобразлуком и глупошћу а овога „истакнутим хомофобом“. Овде констатујем да се лепо види механизам којим се служе, наводно угрожени педери – сатанизовање и етикетирање људи који имају супротстављено мишљење или који другачије мисле, које називају хомофобима, а чешће нацистима и фашистима. Још крајем маја Аздејковић и друштво су отишли тако далеко да су на Ју тјуб поставили спот „Ко је хомофоб а ко толерантан у Србији“ у коме међу хомофобе сврставају, редом - Бориса Тадића, Велимира Илића, Војислава Шешеља, Борислава Пелевића, Александру Јанковић, Јелену Жигон, Данила Лазовића (који је преминуо годину дана пре него што су га поставили у тај спот, што говори о безобзирности аутора), Бору Ђорђевића, Оливеру Катарину, Тони Монтана и моју маленкост. Као хомофиле навели су  Наташу Кандић, Борку Павићевић, Горана Свилановића, Ненада Чанка, Богољуба Карића, Наташу Мићић, Биљану Србљановић, Јелену Милић, Чедомира Јовановића, Жарка Кораћа, Весну Пешић, покојну Биљану Ковачевић Вучо и друге. На крају спота следи ингениозно питање :“Који је твој тим?“. Овом приликом кажем, ови хомофили сигурно нису мој тим. Скаредно је што је спот и даље постављен и поред смрти двоје људи и то сведочи о неморалу оних који су га поставили. Куриозитет је и то да је Тадић и даље у тиму хомофоба иако је ове године (и заувек) одлучио да заигра за тим хомољуба. Тадићу хомосексуалци поручују да  мора још више да се труди да би га скунули са те листе. Мора да промени мишљење и о хомосексуалним браковима и да ускочи сам себи у уста, те да прихвати став супротан здравом разуму, супротан ставу психолошке струке, те супротан ставу психијатријске струке, струке његове мајке, уважене професорке Невенке Тадић. Имаће Борис прилику кроз годину дана, када буду организовали нову параду настраности. Што се мене тиче, нити мрзим, нити волим хомосексуалце и сматрам да таквим осећањима нема места кад су они у питању. Таква осећања нису примерена. Дакле, равнодушан сам према анонимним појединцима али нисам равнодушан спрам ПОЈАВЕ. Ову појаву увек треба осуђивати и тазвати је правим именима – извитопереност, поремећај, настраност.

Година 2010.

Председник Тадић је еволуирао али регресијом, тј. дееволуирао је. Еволуирао уназад. Уместо релативно прихватљивих ставова , председник Србије је заузео у својој педесет трећој години, потпуно штетан став, став супротан оном који је имао у својој педесет другој години живота. Борис Тадић је заузео став који није у сагласности са његовом струком, нити струком његове мајке. Заузео је став супротан здравом разуму и супротан ставу огромне већине грађана Србије (а и даље је на листи хомофоба). Поставља се питање, зашто? Зашто је парада срама „цивилизацијски искорак“, како Тадић каже и зашто ће одржавање те параде „показати да Србија постаје друштво безбедно за све своје грађане“ како наводи председник? Зашто, када  су  председник и његов режим, одавно добили поуздане информације да је парада огроман ризик и да ће се извесно догодити нереди које полиција неће моћи да спречи? Да ли је могуће да је председник толико неодговоран и злонамеран? За разлику од претходних година и ставова, председник је ове године, крајем јуна поред штеточинских и промашених ставова, и примио представнике хомосексуалних организација и тиме им придао огроман значај и уважавање. Да бесмисао буде већи, један од представника педера је био баш Предраг. М. Аздејковић, „Први педер Србије- ППС“. Дакле, био је то сусрет два прва човека Србије, где је онај ППС лидер  показао да је јачи и доследнији од првог човека  Србије- председника Србије (само ПС). Ко зна, можда ће једног дана Предраг М. Аздејковић бити ПС, а  Борис Тадић, како стоји ствар са регресијом његових ставова – ППС?

Да ствар буде потпуно смешна, по Бориса Тадића, промену ставова, дееволуцују, је доживео и Аздејковић, „Први педер Србије“( и поред остављања Тадића на листи хомофоба). На свом блогу на медију који је под контролом Тадићевих људи, на Б92, дан после пријема код председника, 1. јула Аздејковић пише чланак под насловом : „Мој друг Борис Тадић“(не више „Лицемерни хомофоб звани Борис Тадић“). Аздејковић вели да се лепо провео, да је купио нову одећу због посете председнику, да је био код фризера, на маникиру, педикиру, депилацији, бељењу зуба и на шминкању. Има примедбу на количину кафе и на то што није добио пљескавицу и помфрит, као неки други гости. И каже да је био узбуђен и нервозан. Већ петог септембра, самопоуздање код Аздејковића је на нивоу, и пише блог, цитирам :“Ко је прва дама Србије?“ у коме се невиђено руга Борису Тадићу. Укратко ППС лидер, као што и само име каже,“Први педер Србије“  каже „да је традиција да се први педер Србије дружи са првом дамом Србије“. Али да наилази на проблем – „Ко је прва дама Србије?“. Аздејковић помиње „адекватну замену, само не зна ко проводи највише времена са председником и ко би могао да уђе у ципеле прве даме?“  И каже да му на ум прво пада Небојша Крстић, те да су председник и он нераздвојни и да више времена проводе заједно него Тадић са супругом. Помиње и песму „Ретко те виђам са девојкама“. Пошто констатује да је Крстић превише заузет, Аздејковић помиње некога ко нема пријатеље и породичне обавезе и наводи име Вука Јеремића. Каже да је Вук савршен и вели „Вукили срце, call me”. Све боље од бољега.

На шта су спали Тадић, Крстић и Јеремић? На то да им се подсмева „Први педер Србије“.

Ко с ђаволом тикве сади, тикве му се о главу лупају.

1. http://www.myexit.org/node/29402
2. http://blog.b92.net/text/15520/Moj%20drug%20Boris%20Tadi%C4%87/
3. http://blog.b92.ney/text/15992/Ko-je-prva-dama-Srbije/
4. http://www.naslovi.net/2010-06-30/seebiz/boris-tadic-parada-ponosa-je-civilizacijski-iskorak/
5. http://www.youtube.com/watch?v=WPbN_VINQYY&feature=related

18.10.2010.године

Неописиво лицемерје и непрофесионалност медија „Друге Србије“

Неописиво лицемерје и непрофесионалност медија „Друге Србије“

Случај први- веома велики

Б92 је током ових дана „случајно“ пропустио да нас извести и о томе да је та медијска кућа и тада на челу са „лидером будућности“ Вераном Матићем, крајем 2000. године, доделила навијачима Црвене Звезде „Делијама“ „Награду за животно дело“ и плакету, како је Б92 навео, „за заслуге у петооктобарској револуцији“када су, како је Б92 навео, групе навијача разоружале полицију из станице у улици Мајке Јевросиме. Знаменита награда Б92 је додељена „Делијама“ у културном центру Б92 „Рекс“, како је наведено у вестима Б92, пред великим аудиторијумом, када су додељене и награде за фудбалера века, најбољег глумца, највећу рокенрол личност итд. Они који памте дуго и неселективно, сећају се да је у „Рексу“ био крем  Б92 и данашње „Друге Србије“, крем петооктобарске револуције и данашње власти, попут Соње Лихт, Соње Бисерко, Наташе Кандић, Светлане Лукић, Чедомира Јовановића, Драгана Шутановца, Бориса Тадића, Жарка Кораћа, Ненада Чанка и многих других.

У образложењу награде челници Б92, Верана Матића, су рекли :“Момци који су се десет година супротстављали режиму, тукли се са милицијом док су остали спавали у својим кућама. То су Делије.“

На бину „Рекса“, пред велики и крем аудиторијум изашли су Гага, Марко, Шавија, Пеђа, Јовица, Тима и Цига и примили плакете и десет бакљи! Данас су ова лица, лица са ТВ потерница Тадићевог режима, иако раде исто то што су и радили пре десет година. Туку се са полицијом и супротстављају режиму, док остали спавају у својим кућама. И данас су „Делије“. Испред „Делија“, тада херој, а данас лице са ТВ потернице, Драган Васић –Гага се захвалио речима :“Надамо се да више нећемо примати овакве награде, јер то неће бити потребно. Очекујемо неке много лепше награде“. Уследио је френетичан аплауз, најсрдачнији те вечери и приказан је филм о Делијама ( туча са полицијом на утакмици против Торпеда, прикази стадионских суперкореографија, секвенце са прекинутог дербија и испред Скупштине 5. октобра). Ове речи Драгана Васића се данас чине и пророчанским и двосмисленим. Све власти су у наредним годинама обилато награђивале навијаче. Највише странке ДОС-а и садашњег режима.

Међутим, награде навијачима је давао и Милошевићев режим, ништа мање, јер нико ни не спори да је Аркан био пре свега вођа навијача, а тек касније ратни вођа и бизнисмен.

И пре ове Б92 Награде за животно дело, „навијачи“ и остали - тврди се криминалци, који су „разоружали полицију у станици Мајке Јевросиме“ су себе наградили одневши сво оружје из те станице- тврди се велику количину оружја, и потом су станицу потпуно демолирану, запалили. У новинама „Прес“ се пре неки дан појавила и информација да је Иван Богданов, представљен као вођа навијача у Ђенови, један од оних који су учествовали у „разоружавању“ полиције у станици Стари град. Тада је био награђен за животно дело од стране Б92 и био је херој за већи део ДОС-овог режима, а данас га та иста кућа Б92 и режим који води иста странка која је жарила и палила ДОС-ом, ДС, нагрђују за животна недела. Питамо их једно, када су грешили и када су били у праву, тада, сада или никада? Садашњи режим али и тзв. Друга Србија, поручују - Ако си са нама, бићеш херој, ма шта чинио и све ће ти бити дозвољено и опроштено. Ако ниси, бићеш државни непријатељ. И тако ови људи, навијачи, по навици, раде једно те исто - супротстављају се режиму и туку се са полицијом. Међутим, изгледа их нико није обавестио да се режими мењају. Или јесте? Можда су само доследни и у добру и у злу?

Очекујемо да инсајдерка Бранкица Станковић, направи своју посебну емисију у којој ће детаљно истражити овај случај. Сав потребан материјал се налази у њеној матичној кући, у Б92. Ајмо Бранкице!

Случај други – веома мали

У листу „Време“, број 1031 (претпрошли број), искусна новинарка Тамара Скроза, је објавила чланак „Секретарка од малих ногу“(наднаслов – Портрет савременика) који најављује посету државне секретарке САД, Хилари Клинтон. У досадном и површном чланку насталом као резултат  компилирања информација са интернета, што је легитимно, али и чуди и баш указује на површност и незнање, што је једнако непрофесионалности, Хилари се означава као Хилари Бонам! Овим ауторка Скроза вероватно жели да укаже на девојачко презиме госпође Клинтон? Овде се може утврдити следеће. Прво, Тамара Скроза је неука и не зна, нешто што је добро познато, да је девојачко презиме Хилари Клинтон – Родам, а не Бонам. Или је новинарка однекле преписала делове чланка, са све туђом грешком, или је сама погрешила, из незнања и површне претраге интернета – јер чим укуцате Хилари Клинтон, одмах се отвори серија извора где се види и презиме Родам. Државна секретарка је рођена као Хилари Дајен Родам а званично се представља као Хилари Родам Клинтон. Тако да је оно Родам и често и општепознато. Постоји одлична енглеска глумица Хелена Бонам Картер, али она није ни у каквој вези са Хилари Клинтон. У следећем броју недељника није се појавила никаква исправка редакције, нити писмо читалаца које указује на ову грешку. Могу да закључим да је „Време“ , осим што је политички гледано, пристрасно и непрофесионално, слабо читано и сопственој редакцији а камоли од стране читалаца.

15.10.2010.године

10. ОКТОБАР 2010.године

10. ОКТОБАР 2010.године

На почетку, још једном, да одговорим на питање због чега је требало и због чега увек треба забранити параду мужеложника, женоложница, свеложника и нејаснополника?

И пре параде се знало да ће карневалска шетња ултраагресивних, сексуално и психолошки поремећених и ометених особа – парафиличара, изазвати насиље, јер јој се сасвим исправно, противи огромна већина становништва. Парафилије су сексуални поремећаји у погледу сколоности ка абнормалном сексуалном чину или објекту, нпр. садизам, мазохизам, егзибиционизам, педофилија, некрофилија, зоофилија, фетишизам, педерастија, лезбејство, бисексуалност и транссексуалност.

Прави доказ агресивности и поремећености неугрожених и суперзаштићених парадера је ношење транспарента на челу параде који шири и позива на мржњу и насиље, чија је садржина кажњива законом, на коме црним латиничним словима на црвеној подлози (у шиптарском стилу), стоји „СМРТ ДРЖАВИ“, свакако, подразумева се Србији (не мислите ваљда да се то односило на Сједињене Америчке Државе!?). Под тим натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ парадирали су, што се на фотографији види и министар те државе чију смрт жели, Светозар Чиплић из ДС, и представник Европске уније Венсан Дежер, и свакако, што се на фотографији не види и остали „виђени“ гости, америчка амбасадорка Мери Ворлик, Чедомир Јовановић, председник ЛДП, Марко Ђуришић посланик ДС, Жарко Кораћ, председник СДУ и посланик, Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива, Марко Караџић, функционер ЛСВ и бивши државни секретар и многи други. Натпис је био истакнут на видном месту још у парку Мањеж, и ношен је све време параде. Извесно је да су га сви на паради морали видети и нико се није потрудио да га уклони. Стога је јасно да сви присутни стоје иза тог натписа и да заговарају смрт државе чији режим их управо штити троструким кордонима и силом од шест хиљада полицајаца. Да ли је сада мало јасније зашто су сви нормални грађани, па и млади протестанти на београдским улицама тражили забрану параде која жели смрт држави Србији. Неопходно је да се надлежни органи позабаве овим случајем и да процесуирају све одговорне, и да сви одговарају пред законом.

Било је познато и да су многи спремни да своје противљење искажу и на улици, храбро се сукобљавајући са оружаном силом полиције и поред сазнања каква и колика ће та сила бити. То је први разлог и тај разлог је разумно превладао прошле године када је парада отказана.

Други разлог је што се прецизно зна шта све та „европска вредност“ и  тај „евростандард слободе“ носе (изјава потпредседника ДС Пајтића „Јасно се види да се демонстрације организују када је потребно напасти неку европску вредност...“). За ДС, Пајтића, Тадића али не и Ђиласа, педерастија и остале парафилије су европска вредност. Та нова „вредност“ разара ткиво сваког нормалног, хомосексуалношћу незараженог друштва (под зараженошћу подразумевам, не пуко постојање одређеног процента ЛГБТ популације, него друштву наметнут став да су педерастија и парафилије једнако вредне и пожељне, као и, нормалан вид сексуалности). Та „вредност“ се код нас агресивно намеће од стране режима, који то подржава и, де факто, организује, од стране већине медија, који су под контролом запада и режима, и од многобројних НВО. Ту скаредност намећу као пожељну и најмање, једнако вредну хетеросексуалности. Често, због пропаганде, та „вредност“ бива приказивана и као привлачнија и пожељнија од хетеросексуалности, јер је „модерна“,“слободна“, „тренди“, „кул“,“хип“,“ин“, лепо упакована у маркетинг дугиних боја, музике, шарених сличица, брендова, представа. Такође, „пожељности“ скаредног доприноси подршка, коју смо видели у свом јаду, беди и нискости, евроинституција, амбасадора, странака и целог режима, и јавних личности тзв. уметника., целе булументе која је једва досегла број хиљаду. „Пожељност“ је појачана и тиме, што се увек, закономерно, ове ометене особе-парафиличари, лажно представљају као жртве, као угрожене особе - и као појединци и као група, играјући на карту сажаљења и доброте од стране хетеросексуалне већине. Себе зову „геј“ јер је то много привлачније од израза хомосексуалци и то је такође део манипулације – јер ко ће бити против „веселих“ и „раздраганих“, по правилу, медијски експонираних младих геј особа. Много мање ће бити противника „веселих“ младих људи него противника остарелих хомосексуалаца.

Следећи механизам који се редовно појављује, о чему нас већ учи историја развоја хомосексуалне напасти, пре свега на западу, је да хомосексуалци и остали из тзв. ЛГБТ             групе, под привидом борбе за једнака права, траже права која им не припадају и већа права него што их имају хетеросексуалци.

Уколико сте просечно образовани и упућени у домен медицине, психијатрије и психологије, биће вам јасно и зашто се ради о сексуалном и психолошком поремећају. Већина људи и без тих сазнања, то нагонски зна. Екстремно је упадљиво да у целој халабуци, расправама и сукобима, у медијима пре свега, и остатку јавности, нико ништа не пита управо стручњаке - психијатре, психологе, социологе, те специјалисте многих медицинских области, поред једне коју сам поменуо. Разумљиво је да се њихов глас не чује јер се и они сами држе по страни, зато што њихови ставови не иду на руку ЛГБТ групама и особама, зазирући од невиђене агресивности и промоције коју ове групе и појединци имају и од непријатности којима би били изложени ако изнесу ставове струке.

Многи ће поставити питање на који начин та лажна вредност хомосексуалности, односно парафилија и настраности, разара једно друштво? Већ сам објаснио како режим и медији „пакују“ и „продају“ „нову вредност“. Тако „привлачно“ упакована и од стране, „ауторитета“ (из Европе, режима, странака, медија, „уметника“) наметнута „вредност“, током година и деценија, постаје права клопка, пре свега за оне који имају, најмању одбрамбену моћ, чији идентитет није још сазрео и довршен – за омладину. Јер, у нашем друштву сасвим јасно видимо погубне последице десетогодишње Милошевићеве владавине, погубне последице наметања погрешних вредности и модела – потрошачког, материјалистичког друштва у последње две деценије, најмање, и погубне последице рушења свега што мирише на аутохтону и аутономну традицију и културу. Замислите сада, кроз, нпр. двадесет година, нове генерације одрасле у друштву у коме је хомосексуалност вредна, пожељна и привлачна једнако или више од нормалног вида полности. То је зараза, то је отров о коме говорим. Нећу се упуштати у сложене узроке хомосексуалности, већ ћу поменути онај највећи и најважнији – средински. Управо тај средински утицај ће у претпостављених наредних двадесет година довести до повећања броја сексуално и психолошки ометених и сметених, те до повећања броја особа трајно сексуално недовршеног идентитета.

Већ деценијама се и у погледу наметања ових хомосексуалних настраности и парафилија користе опробане технике испирања мозга јавности.

Прва техника је десенсизација јавности, односно успостављање неосетљивости  и замора, резигнације и слегања раменима на помињање ових настраности. Циљ је да људи на ово почну да гледају као на нешто нормално, обично, свакодневно и уобичајено.

Друга техника је ометање. То је психолошки тероризам који треба да ућутка противљење хомосексуалности, и уопште изражавање другачијег мишљења или чак спрешавање подршке другачијем мишљењу.

Трећа техника је преобраћање и она је најкомпликованија. То је процес током кога се предрасуде и уопште ставови против хомосексуалаца, софистицираним методама, усмеравају у корист истих. Користе се и мимикрија, односно камелеонство али је овде неопходно да различити медији и друштвени кругови шире позитивне емотивне ставове и афирмативне предрасуде о „геј“ популацији, и „геј“ понашању (у новом броју „Времена“ постоји чланак на три стране који површно и набацано говори о доприносу хомосексуалаца „култури“, а 11. октобра  Б92 је у једносатној емисији „Реакција“, у 20. часова, приказао „топле људске приче“, двојице лидера педера и две лидерке лезбејки).

Такође, осим ових техника омиљени механизам  је етикетирање противника као фашиста и нациста (иако је познато да су бројни припадници врха немачког нацистичког режима били хомосексуалци, од чега данашњи гејови беже као ђаво од крста), као и набрајање познатих личности из историје које су наводно биле хомосексуалци.

Хомосексуалност као појава, дакле, није модерност, већ декадентност и дегенерисаност, није ни слободна, већ ропска. Није пожељна, него непожељна. Није корисна, већ штетна. Није вредна, већ безвредна. Није плодна, него јалова. Није привлачна, него одвратна. То не значи, наравно, да су људска бића -особе, које су припадници лезбијских, педерских, бисексуалних и трансродних група, безвредна, непожељна и одвратна бића. Као што на један другачији начин то нису ни наркомани или алкохоличари. Да ли је хомосексуалност болест и да ли се може лечити (психолошки и сексуални поремећај и ометеност, не подразумевају аутоматски и болест), не може се са сигурношћу ни тврдити, ни порећи, јер наука о томе није дала, не коначну реч, него није дала ни основне одговоре на најважнија питања.

То су само неки разлози због којих није требало одржати параду скаредног ината.

Зашто сам изашао на улицу 10. октобра? Пре 10. октобра потписао сам петицију коју су ми доставиле „Двери српске“. Драго ми је што је одржана већ друга Породична шетња, и жалим што јој нисам присуствовао јер нисам био у Београду. Сутрадан сам био ту. Још раније су ме силно нервирале манипулације и обмане режима и организатора параде стида, као што су ме нервирали и позиви двојице задриглих гуруа, примитиваца, да се затворимо у своје домове, да погасимо телевизоре, спустимо ролетне и да као мишеви дрхтимо и чекамо да пошаст прође. Од пола једанаест до пола два сам био на улицама. Отишао сам и у пола шест у храм Светог Саве, на молебан за посрнуле хомосексуалце и наркомане, који је сазвала СПЦ, али га је, нажалост, неколико сати пре тога и отказала. Изашао сам  на улицу прижељкујући промену режима. Изашао сам да дам подршку свима који су против параде срама и стида. Изашао сам да видим шта се дешава а не да ме лажу ТВ лажови. Изашао сам да покажем да сам слободан човек и да могу да ходам улицама града без страха али и без мржње. Изашао сам да вичем против режима и настраности. Није било прилике. Изашао сам подруку са супругом и тако се и вратио кући. Никога нисмо вређали, никоме нисмо наудили, само смо се чудили. Све смо видели. Као средовечан миран пар, прошли смо неке кордоне а неке нисмо. Од доњег Дорћола попели смо се Палмотићевом до Косовске, где је полиција напала и јурила омладинце, потискујући их ка Таковској. Дошли смо до полицијски блокиране раскрснице Булевара, Таковске и Кнеза Милоша где смо срели тројицу мојих познаника. Код турске амбасаде нас је зауставио кордон и полиција нас је питала куда идемо. Искрено и наивно сам одговорио да желим до раскрснице код Лондона а ван трасе параде да бих гласно изразио своје противљење. Полицајац је рекао да то није дозвољено. Отишли смо на Андрићев венац и спустили се до Краља Милана. Један кордон је био лево, код Лондона, а други десно код Скупштине, где је група људи предвођена монасима мирно покушавала да прође. Кренули смо лево. Нису нас пустили. После неког времена спустили смо се Добрињском до Краљице Наталије коју је препречио кордон. Скренули смо десно, јер лево нису дали и мало поседели код Математичке гимназије.  Вратили смо се у Добрињску где смо срели познаника моје супруге, станара те улице и свратили на кафу и корисно гледање преноса догађаја на Студију Б и Б92. Око пола један смо се захвалили и пошли. Занимљиво је да су тон и речник новинара те две телевизије били тада битно другачији него нпр. два сата касније. Тада нису коришћене речи хулигани, вандали, варвари и друго већ је извештавање, уз многе лапсусе и грешке било коректно. У једном тренутку је водитељка на Студију Б, после приказивања вести са Славије и из Крунске, захвалила репортеру на добрим вестима –претпостављам да је желала да се захвали на професионалности и брзини којом је очекивани прилог приказан? Било је дакле, пола један и претпостављам да механизам режима за манипулације још није прорадио јер је режим био изненађен ширином и бројношћу демонстраната. Тек касније после два, пола три медијски терор је прорадио под палицом власти.

Добрињском смо се попели назад у Краља Милана, Андрићевим венцем до Пионирског парка. Прешли смо мирно пуст Булевар испред Скупштине. Група полицајаца у цивилу ме је поздравила- отпоздравио сам. Из парка смо ушли у Влајковићеву где је на раскрсници стајао полицијски џип разбијених стакала. Из Влајковићеве смо видели да је Светогорска пуна људи који се мирно крећу ка Радио Београду. Ушли смо у Светогорску и скренули у превцу кретања људи. Ту сам други пут (први пут на раскрсници Таковске и Булевара) пажљиво посматрао стотине младих људи, о чему ћу касније. Скренули смо у Цетињску и отишли на одложену посету пијаци. На пијаци, у један, је била прилична гужва. Атмосфера нормална. Хеликоптери стално присутни. Народ је наравно знао шта се догађа. Чуо сам два коментара. Први, „Запалили су ДС“ и други, пет минута касније „Што нису спалили Тадића“. У пола два смо дошли кући.

Утисци о полицији

Прво изражавам огромно жаљење због великог броја повређених полицајаца. Али и њих је режим гурнуо у сукоб две српске младости на улицама Београда. И они су били таоци режима, као и грађани Београда. Повређених не би било да је режим био разуман и отказао параду скаредности.

Полиција је заиста имала снаге о којима се говори (5600 само у униформи) а вероватно и више јер је свуда био и велики број полицајаца у цивилу (верујте, могу да их препознам). Полиција је била изванредно организована. Полиција се по природи ствари, недељама спремала за тај догађај. Полиција је, разумљиво, недељама имала блиску срадњу са БИА. На свим местима где сам био полицајци су били пристојни али неумољиви око проласка ка траси параде. Полиција је могла да буде бруталнија али срећом није.А наређење полицији да буде обзирна није дато због бриге за полицију или за демонстранте, већ због тога што се зна да би жртве међу демонстрантима изазвале огроман одијум према режиму. Дакле режим је дао то наређење бринући о свом опстанку. Полицајци по правилу нису млатили све што стигну, нити су се иживљавали над ухапшенима. По правилу, а изузетака је било, неминовно. Мирни пролазници и шетачи, попут супруге и мене, су могли да прођу и ка траси параде, уз мало више упорности и  уколико изјаве да иду на параду, зашта ми нисмо имали воље. Министар полиције и други, хвале полицију и потврђују да је организација била изванредна. Ту се онда постављају многа питања. У светлу извесности отпора паради и оперативних сазнања и полиције и БИА, те у светлу претходних искустава (Митинга за Косово- паљења америчке амбасаде и осталог, последњег митинга радикала и хапшења Караџића, доласка Бајдена итд.), поставља се питање како је могуће да је та тако извесно одлично организована полиција, унапред обавештена полиција, дозволила напад на седиште ДС и касније СПС? Зграду ДС је било лако чувати и полицијске снаге су одмах растерале нападаче, али тек пошто је бачен, претпостављам, молотовљев коктел, на гаражу или архиву, у приземљу, до улице. Врло згодно. Мени се чини да је неко само мало цимнуо полицију да допусти, врло дозирано, један микро Рајхстаг, медијску бомбону. И у свему томе као зачин иде ловачка прича првог топа Србије, Шулета, како је један полицајац спасао живот трудној слижбеници ДС, тиме што ју је заштитио својим телом, примивши погодак и каменице и флаше. Врло згодно. Поставља се и питање зашто су ка ДСС-у ишле оптужбе за паљење америчке амбасаде, када је министар Јочић био у болници и није руководио јединицама полиције, а директор полиције је био исти човек тада као и сада, Милорад Вељовић. Зграду америчке амбасаде је било много теже одбранити него седиште владајућег ДС, и због положаја и због величине и због много већег броја демонстраната, а опет, зграда ДС је запаљена. Тражила се политичка одговорност за паљење америчке амбасаде а не тражи се за паљење ДС. Шта кажете? Исто важи и за зграду СПС. Та зграда је иначе, нападнута и петог октобра 2000. године. Како је могуће да извесно и  сигурно одлично организована и обавештена полиција није могла да одбрани седиште странке Потпредседника Владе и истовремено министра полиције? Случајност или намера? Још једна медијска бомбона.

На основу претходних искустава, и слепац би схватио, и наложио обезбеђење, пражњење и затварање продавница у центру, уклањање возила грађана и градског саобраћаја, и свакако уклањање здравствених возила – мамографа са Трга Николе Пашића и аутобуса за давање крви (ако је стајао на Тргу Републике?), на којима стоје огромни натписи „Б 92“, који су за демонстранте једнаки, нпр. шаховницама. Тврдим да су ова возила остављена намерно. Зашто? Медијска бомбона! Исто важи и за сав градски мобилијар на том потезу. Полиција је савршено знала где су кордони и где ће се разливати потискивани протестанти. То им је посао, они су професионалци. Али нити градске службе, нити полиција нису сколонили ломљиви мобилијар, нити грађевински материјал са платоа испред храма, али су се кажу, бавили много ситнијим стварима попут проналажења каменица у подрумима и контејнерима, а нису се позабавили много крупнијим и очигледнијим стварима. Случајно или намерно? Медијска бомбона, да може да се каже да је Београд рушен и пљачкан.

Утисак је да је власт када се прибрала, после пола један, посегла за опробаним Милошевићевим методама грубе медијске манипулације. Искривљавање догађаја, прегрејана реторика, сатанизација, предимензионирање штете...(рушилачке хорде, вандали, хулигани, рушитељи, срцепарајући детаљи...). Свако ко је био на улици,  може да потврди да штета није ни приближна оној коју је олако лансирао Ђилас. Приближнија је цифри десет пута мањој од милион евра, што је страшно али нема потребе за неистином која је очигледна („Политика“  од уторка 12. октобра износи процене градских служби да је штета око 12 милиона динара, односно око 120000 евра). Извештачи Б92  и Студија Б су у вестима у пола седам и седам, хвалећи градске службе, наглашавали да осим излога у згради Албаније, случајни пролазници који не знају шта се збивало, не би могли да претпоставе шта се дешавало у центру града.

Више него очигледна је и једна позитивна ствар. Пљачкање продавница је било изузетак а не правило. Стакла продавница, аутомобила и део мобилијара су страдали као последица бацања каменица, односно борбе са полицијом. А на телевизији се јасно видело да полицајци демонстранте масовно гађају истим камењем којим су били засути, у чему их не осуђујем. То не оправдава деминстранте и то што су радили је за осуду, али  све што је  разбијено није разбијено пљачке ради, по правилу. Међутим медији и режим обмањују народ тврдећи да је Београд рушен и пљачкан. И да је рушен и пљачкан, главну одговорност сноси режим који у својим рукама има сва средства силе и принуде.

У уторак се у медијима појављују оцене стручњака за безбедност да су пропуст у превенцији нереда направиле службе безбедности а не полиција. Хајде да и њима верујемо. Најтачнији је став вишег научног сарадника Института за криминологију и социолошка изтраживања, Златка Николића који сматра да су сви знали шта ће се десити током тог дана и да би најбољи начин да се то спречи била забрана скупа и да нема полиције која би могла да спречи толику хомофобију која влада у Србији. Посебан „бисер“ је изјава некадашњег директора тог Института, криминолога Добривоја Радовановића, који каже да су га нереди од 10. октобра подсетили на оне од 5. октобра 2000. године јер је реч о истим групама као и пре десет година. Групе које полиција данас помиње или нису постојале или су биле потпуно маргиналне 2000. године. Када се посматрају  појединци, бесмисао изјаве криминолога је још већи. Узмимо да се распон година 99% учесника нереда 10. октобра креће од 15 до 25 година, што је неспорно. Ти млади људи су 2000. године имали између 5 и 15 година и криминолог Радовановић жели да верујемо да су ти исти људи, у предшколском и основношколском узрасту учествовали или организовали нереде 5. октобра 2000. године? Даљи коментар није потребан.

Кривица режима

Режим сноси  главну кривицу. Није спречио оно што је било више него очигледно да ће се догодити. Режим је све знао, јер су знале и полиција и БИА али је из више разлога одлучио да се одржи парада срама. Први разлог је подлегање притисцима представника Европе и САД, да се уведу и промовишу, европске и западне „вредности“, евростандарди, у области „људских права и слобода“. Тиме су грађани Београда, постали таоци шаке педера и њихових промотера. Што се тиче Европљана и Американаца, скаредности се имају наметнути по било коју цену. По цену крви на београдским улицама. Уосталом српска крв је њима мила још од 1999. године. Што би Иван Горан рекао „обузе их драгост крви“. Представници Европе, као нпр. чланица европског парламента, су у својим веселим говорима на почетку параде више пута помињали скаредност,“ да се надају да ће се сви добро забавити“ („I hope that we are all going to have a lot of fun“ рекла је чланица европског парламента), док је на улицама Београда трајао рат, за који су они одговорни, док је текла српска крв улицама Београда. И по снимцима и изјавама се види да су се сви лепо забављали, и странци, и сексуално поремећени, и њихова подршка у виду политичара ЛДП-а и ДС-а, припадника петоколонашких НВО, и тзв. уметника у виду Срђана Драгојевића, Николе Које, Мирјане Карановић и других. Али, ради се о шаци јада. Свега хиљаду људи се окупило на „данс макабру“ који жели смрт баш државе Србије. Са све полицијом у цивилу, обезбеђењем, новинарима, политичарима, „уметницима“, припадницима НВО, анонимним припадницима ЛДП-а и ДС-а, са све ЛГБТ гостима из иностранства и на крају са малобројним припадницима домаће геј популације. Кад се све сабере на скупу је било најмање педера и лезбејки. Иначе сами представници ЛГБТ особа тврде да их у популацији има око 10 посто. Овај град има милион и по становника. Један проценат је 15000 хиљада.  Десет процената је 150000. Нећу лицитирати бројем хомосексуалаца али ако их има и један посто, посета паради срама је катастрофална. А није главни разлог страх. Главни разлог је пристојност и свест већине хомосексуалаца да нису обесправљени, да нису жртве и свест да је њихова сексуалност, њихова приватна ствар. Већина је имала и свест шта одржавање таквог скупа значи. Дакле, постају јасне две ствари. Геј парада нема подршку већине хомосексуалаца, већ подршку убедљиве мањине те популације, али има подршку квислиншког режима и његових ментора, те медија. И  изненађујуће малу подршку НВО организација и „уметника“. Друго, постаје јасно да је број хомосексуалаца драстично мањи него што тврде организатори параде. То потврђује моју тврдњу да је Србија још увек незаражена том настраношћу и парафилијом.

Враћам се на одговорност режима. Други разлог због кога режим није хтео да поступи као прошле године је прилика да се нереди  за које се извесно знало да ће се догодити, искористе за обрачун са групама чија је забрана најављена али још важније и за обрачун са опозицијом о чему сведочи тергетирање  ДСС-а и СНС-а од стране Чедомира Јовановића.

Медвеђу услугу режиму је учинила управо једна од његових перјаница, један од лидера ДС-а, моћни и богати градоначелник Драган Ђилас. Ђиласови први ставови, које ћу цитирати, су за похвалу. То су ставови човека који има здрав и разложан став према „геј“ паради – против је. Његова изјава, је дошла путем најмоћнијег медија, телевизије и понављана је много пута 10. октобра. Не можете је прочитати нигде јер је Ђилас схватио последице своје изјаве и на њега је кренула серија напада. Скинуо сам са снимка његове тачне речи : „Мислим да су многи знали како ће овај данашњи дан да изгледа. Није спорно да свако има право да шета градом и прави манифестације али заиста треба размислити какве последице тога могу да буду. Оно што је за људе који су данас демонстрирали, ја мислим, најважније, да њихова права неће бити већа него данас. Плашим се и да ће хомофобичност бити већа него данас“.

Ђилас прво, несвесно страховито критикује режим, власт сопствене странке и организаторе параде, јер су, каже знали како ће тај дан да изгледа. Потом говори о последицама и о одговорности организатора - организација хомосексуалаца за догађаје. Али, и без жеље, несвесно, Ђилас критикује и главне кривце, власт, режим Демократске странке. Јер и прошле године „Геј“ организације нису отказале параду, већ је парада отказана због безбедносних ризика и немогућности да се гарантује сигурност свих на улицама града. Те разлоге су прошле године изнели и Дачић и Ђилас. Ђилас, несвесно упућује на главне кривце-под један, на власт и под два, на организаторе. Ђилас јасно указује и на оно што је требало учинити- отказати или не дозволити одржавање параде из истих разлога као и прошле године. Тежак ударац режиму. Сада то користи Чедомир Јовановић (који је парадирао под натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ који је желео полно да општи са грађанима који су му добацивали код СКЦ-а , о чему сведоче дневне новине и снимак на Јутјубу) и прозива Ђиласа, а нешто блаже то чини и бивши амбасадор у САД, Вујачић из ДС, у „Кажипрсту“, 12. октобра. Сасвим је сигурно да ће Ђилас, и поред своје моћи и богатства доживети силне непријатности у својој странци, чији је члан тек шест година, и у медијима. Ово ће озбиљно угрозити његове амбиције да постане потпредседник ДС, да једног дана постане и председник ДС, а и председник Владе Србије или председник Србије, што су све амбиције које он има. А можда ће му баш овај разуман став, једног дана помоћи у освајању неке функције?

Утисци о демонстрантима.

Опет, прво изражавам огромно жаљење што су повређене десетине протестаната, нешто млађих него што су њихова браћа полицајци. Кривицу за повређене сноси режим а не полиција.

Основни утисак и са терена и са телевизија је да је демонстраната било много више него што тврди полиција (6000). Сматрам да је разлог због кога се то чини је што 6000 младих људи на једвите јаде можете звати хулиганима али никако не можете хулиганима назвати најмање 20000 младих људи, колико мислим да их је било, на потезу од Каленићеве пијаце до Калемегдана. При том водите рачуна да је Србија једна од држава најстарије популације и да Србија има само 7,5 милиона становника. Млади људи у умирућој Србији постају реткост па су и 6000 и 20000 младих људи, велике бројке.

Десетог октобра у медијима је ширена теза да су учесници нереда углавном  деца, малолетници (инфо емисије Б92, емисија „Утисак недеље“- хвала Ољи Бећковић што младе протестанте није називала хулиганима, инфо програм Студија Б итд.) са циљем да се као такви прикажу као бесловесна и изманипулисана оруђа. Оно што сам видео широм центра Београда оповргава такве тезе. Већина протестаната је била пунолетна (и да немам сина од тринаест година то бих лако могао да препознам) а један део свакако јесу били старији малолетници. Међутим посматрајући пажљиво њихово понашање током неколико сати и разговарајући са многима од њих, уверен сам да се ради о одлучним гневним младим људима, који појединачно тачно знају шта раде и да су њихови мотиви изласка на улицу слични мојима, дакле вишеструки, осим што су они били и храбри и неодговорни да се сукобљавају са полицијом а ја нисам. Приметио сам и да, за разлику од неких других прилика, којима сам присуствовао, током двадесет година, на улицама, као нпр. када сам бранио Бајракли џамију, уз Митрополита Амфилохија, да уопште нема пијаних! Нико није носио ни флашу воде. Било је савршено јасно да је тој младости пун к...режима, педера, полиције, немаштине, безнађа. Да, видело се и да уживају у сопственом доказивању и у адреналину. И за разлику од опет неких других прилика којима сам присуствовао на улицама Београда, код учесника, нисам приметио хаотичну и неконтролисану насилност у приликама када полиције није било. Тада сам разговарао са многима и деловали су потпуно прибрано и сувисло. Такође, нисам приметио да их било ко организује, води и усмерава, нити је било ко од мноштва њих разговарао телефоном. Видео сам хаотичне групе које се крећу ка и од полиције, и које беже када их полиција јури и потискује и које се опет враћају да покушају да прођу ка свом циљу и при томе нападају и каменују полицију. Учесници су били нормално обучени, без било каквих обележја клубова или организација. И да поновим, по правилу пљачке није било. Пљачка је била изузетак који потврђује правило да је није било.

Овде изражавам забринутост за све ухапшене, којих у уторак има преко 250 а од тога задржаних преко 130. Полиција и режим су дужни да транспарентно и детаљно саопште по ком основу су лишили слободе  Младена Обрадовића и његову супругу Јелену, пре него што су почели нереди у Београду (у медијима се појавила вест да је Обрадовић ухапшен због насилничког понашања!?), око 9 или 10 сати, по речима Милорада Вељовића, директора полиције. Интересантно је да је Вељовић саопштио да полиција поседује списак наводних руководилаца демонстрација који је пронашла код Обрадовића. Нешто сумњам у то. А не сумњам да полиција има неки списак где су илегалци записани. И то ме подсећа на чувену серију „Отписани“ где Крста Мишић, шеф специјалне полиције, даје шефу Гестапоа, мајору Кригеру списак младих илегалаца и каже да су сви записани. А Кригер каже да га не занима што су записани већ жели да буду отписани. Тако ће и неки данашњи Кригер (ко би то могао бити, неки амбасадор- намесник Србије или можда лично Хилари Клинтон?) од министра или директора полиције данашње марионетске Владе Србије, добити списак записаних младих илегалаца Образа, противника америчког режима и противника педера, и рећи да они треба да буду отписани.

Закључна разматрања

По хистеричним реакцијама режима приметно је да Жута хунта, Демократске странке опет посеже за јакобинско- монтањарским револуционарним методама терора, тако драгим овој странци и ЛДП-у, које су последњи пут демонстрирали током противуставног и противзаконитог ванредног стања на пролеће 2003. године. Државни секретар Слободан Цоле Хомен, бивши Отпораш и експонент, сада функционер ДС, је преко телевизије најавио „језив одговор власти“. Признајем да је ДС, језива странка, и да је Хомен језив лик. Признајем и да су језиве имовинске малверзације које је починио клан Хомен-Суботић, о чему постоје обимни докази.

Најавна птица кукавица режима, локатор Чедомир Јовановић, је у стилу који сам навео, у понедељак већ открио кривце и организаторе нереда. Навео је организације Образ и Наши и рекао да иза њих стоје „расформиране структуре безбедности, антихашки лоби, зликовачка Србија и парламентарне странке ДСС и СНС“. Осим што слабо глуми опозиционара који оптужује опозицију, и поред неинтелигентних али по режим корисних изјава, примећујем и да Јовановић покушава да буде и лукав, и да глупости коју изговара по налогу режима и запада, да ореол уверљивости тиме што оптужује део опозиције (ДСС  и СНС)  а део не оптужује (СРС и НС).

Пошто је извесно да су и полиција и БИА, и цео режим тачно знали шта ће се догађати у недељу 10. октобра, што потврђују и изјаве криминолога, и функционера режима (Ђилас, Јовановић и многи други из полиције), а нико то и не негира, тврдим да је постојала намера режима да се догађаји тако одиграју. Један од најјачих доказа за то је сасвим супротна, исправна, одлука истог режима прошле године. Пошто ја намера режима јасна, они су због медијске припреме односно спиновања и манипулације догађајима применили и неке софистицираније методе, да се искористе медијски згодни догађаји, за које су сматрали да ће ићи у корист странкама режима. Ово се огледало и у поступању и у непоступању на терену, о чему сам говорио у тексту. По стилу примењене манипулације, препознајем пре свега раније методе које је примењивала, тада са ЛДП-ом спојена Демократска странка и методе из Милошевићеве деценије. Ово је сасвим довољно да се упре прстом у кривце. Наравно да и млади насилници треба да одговарају али исто тако морају да одговарају и они на које указујем на крају текста. А како натерати режим да суди самом себи?

У сваком случају, нетрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити још већа. Режим је себи пуцао у ногу. Режим је сада обележен и као режим који подстиче настраност и парафилије, режим који се залаже за став коме се противи преко 90% грађана Србије. Режим је показао да су му скаредне „европске вредности“ и хомосексуалност милији од сопствених грађана и вредности сопствене земље. Режим је показао и да ће се по цену крви и нереда одржавати на власти и при том злоупотребљавати те исте нереде које је узроковао. Режим је потврдио своју квислиншку и марионетску природу. Режим је ушао у терминалну, метастазирајућу фазу, за коју, нажалост, није извесно да ће кратко трајати.

13.10.2010.године