"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

петак, 14. март 2003.

ПЕСМА : ДЕЧКО

DEČKO

Rekla mi je jednog dana
«Ti si moj dečko !».
Nikada mi to nijedna nije rekla,
nijedna.

A imam četrdeset.
Mislim,kažu mi to
prodavačice
seljanke
staramajke
nepoznate žene
kojima pridržim vrata,
sačekam da prve prođu u tesnoj ulici
ili učinim neki drugi gest pažnje.
E one često kažu
«Izvoli dečko»
«Molim bato»
«Hvala dečko»
«Evo bato»
To me uvek razneži i nasmeje,
ne što mi to godi sujeti
jer me starenje ne brine,
nego zato što me te neznanke vide
onakvog kakav sam .
A nisam od onih večitih dečaka
što nikada ne odrastu
infantilnih,sebičnih,narcisoidnih,nezrelih.
Volim da budem pažljiv
a posebno prema ženama,
tada volim da ih pogledam u oči
i da se nasmešim.

Rekla mi je jednog dana
«Ti si moj dečko!».
Nikada mi to nijedna nije rekla,
nijedna.

Iznenadila me.
Zaskočila.
Prijatno.
Ko niko.
Osetih i ponos.
Ej ,njen dečko.
Ja.
Ko da mi je dala titulu dečka,
najviši čin-dečko.
Odlikovala me,bre,
ordenom dečka prvog reda sa zlatnom lentom,
pa sad mogu da se šepurim ko paun.
Upalila je svetlo u meni,
onako prosto,
klik.
A rekla mi je jednostavnu stvar,uobičajenu.
Ali,što mi to neko ranije nije rekao,što ?
Nikad nije kasno da se postane nečiji dečko
pa ni u četrdesetoj.

Rekla mi je jednog dana
«Ti si moj dečko!».
Nikada mi to nijedna nije rekla,
nijedna.

I setio sam se godina žudnje,
godina neuzvraćene ljubavi,
godina jalove zaljubljenosti i usamljenosti.
Setio sam se poniženja,prostakluka i surovosti
detinjstva i rane mladosti,
kada sam patio
jer su drugi činili da se osećam kao izopštenik i gubavac
podsmevajući mi se.
I zavoleo sam
Sirana de Beržeraka,
zvonara Bogorodičine crkve
i sve druge,gubitnike a pobednike.
I dodatno sam se,nesvesno,obrazovao,uzdizao.
Čitao sam kao lud.
Uzimao knjige iz biblioteka,
kupovao ih,
čitao gomile pesama,
i bio stalno zaljubljen
uprkos manama
uprkos svemu.
Naučio sam da se pomirim sa tim
da bidem ravnodušan,odavno.
Sada te mane ne bih menjao nizašta.
Između ostalog,
one su učinile da odrastem,
da očvrsnem i sazrim,
da prihvatim sebe takvog kakav sam
a onda su i drugi učinili to isto.
One me čine drugačijim,jedinstvenim
i pošto sam ih prevazišao
čine me čovečnijim,boljim.

Rekla mi je jednog dana
«Ti si moj dečko!».
Nikada mi to nijedna nije rekla,
nijedna.

Sto drugih,divnih stvari
mi je samo ona rekla i uradila
i zbog nje sam se osetio
posebnim,ravnopravnim,potpunim
i nesumnjivo voljenim.
Rekao sam joj da je ona
moja «dečka»,moja devojka
i rekoh joj za počasti koje mi je dala
i smejali smo se oboje,
smejali.

Sve zato  što mi je jednog dana rekla
«Ti si moj dečko!».
I sada svakog dana mogu da kažem
ja sam njen i ona je moja.

Објавио у Нема коментара:

петак, 7. март 2003.

ПЕСМА : ВИСОКА, ВИША ОД МЕНЕ

VISOKA,VIŠA OD MENE

Bila je visoka,viša od mene.

Isprva je nisam primećivao,
jesam, u stvari
ali ne videvši je stvarno
i ne tako da joj se mogu setiti lika
tog miholjskog leta.

A bila je visoka,viša od mene.

Onda sam počeo da je vidim.
U mojim očima su se izdvajale njih dve
a momci su mi rekli
(a da nisam ni pitao)
da jedna ima dečka,a druga ne
i razgovarali smo
tokom dana
i ne samo što sam je video sasvim jasno
već sam počeo i da je nosim sa sobom.
Počeo sam da je posmatram
tek tako,bez primisli,bez dubine
onako neozbiljno,
kao,hajde možeš,
nevini pogledi su svima dozvoljeni,
sanjarenje je samo sanjarenje i ništa više.

A bila je visoka,viša od mene.

I video sam

plave oči
ponekad čelično sive
ne krupne,ali blistave
bistre

i osmeh
osmehivala se uvek i očima
osmehom sjajnim,cepačkim
obasjavajućim

i kosu
čudne,sljezove boje
bujnu,gustu,
koja je izazivala želju da je pomilujete.
Kada bi ušla u prostoriju
svetlost je postajala jača
a svi bi pogledali u nju.

A bila je visoka,viša od mene.

Imala je dečka,
rekli nam momci ,alapače
i dečku sam krao njen lik
krao sam poglede
i nisam preduzimao ništa
jer je imala dečka
a ja bio oženjen,
jer je radila za mene
i da sam išta pokušao
sam bih sebe optužio
za zloupotrebu poverenja,
za neverstvo
i nisam preduzimao ništa
jer bi neko mogao da kaže:
-Šta ti imaš da joj ponudiš?
-Šta ona može da očekuje od tebe?
a ja bih mogao samo da zaustim i ćutim
misleći da odgovor:
-Nudim joj sebe-
ne vredi,da se ne računa.

A bila je visoka, viša od mene.

Posao je okončan.
Pustio sam da život čini svoje
da svako ode na svoju stranu.
Od tada je nisam sreo,
osim jednom,kada mi je rekla:
-Stvarno si mi nedostajao-.
To mi je prvo ličilo na puku ljubaznost,
ali je ona od onih
što govore ono što misle.
I zato njene reči
počeše da mi se vraćaju.
Peklo me je što tada nisam zastao
bolje je pogledavši u oči,
što nisam zapamtio ton i glas.

A bila je visoka,viša od mene.

Vreme je teklo...

Vi ste pomislili,
jer stalno ponavljam:
-Bila je...,bila je...,-
da je sve to prošlost,
da su vreme i život učinili svoje.

E, pa prevarili ste se.

Bila je visoka,viša od mene.

I JESTE
SADA
MOJA
A JA
NJEN
Објавио у Нема коментара:

субота, 1. март 2003.

ПЕСМА : МАГЛА

MAGLA

Teška nas magla pritisla
grad nestao,ja nestajem,
sve je nestvarno.
Nesrećan sam jer te nema
a duša i ljubav mi lutaju
kroz tu belu koprenu,
odelile se od mene
jer žele tebe
i više nisu moje
tvoje su.
I tako one kruže u magli nad gradom,
a ova u meni,
i traže tvoje brdo
gde usnula  ležiš
sva topla i izvan sveta,
i traže tvoje brdo,
traže tvoj dom,tvoj prozor.
Kucaju bezglasno,zovu te...

Zaista,teško podnosim
odvojenost od tebe.
To me obuzme
nekad uveče,nekad ujutro,usred dana
i tada ne podnosim prisustvo drugih ljudi
jer želim da vidim samo tebe
i prizivam tvoj lik
ali...

Nekad se tome oduprem
ali danas neću.
Puštam da me ophrvaju osećanja
i magli da me uskomeša,
prepuštam se opojnoj mešavini
ljubavi,odsustva,tuge,
melanholije,uzdrhtalosti,želje
i žudim za tobom,žudim
tresući se kao ovisnik
u maglenom gradu
u maglenom sebi.

Grabim tvoje fotografije
da ublažim krizu
i to pomaže i odmaže,istovremeno,
a  onda postaje još gore.
Gledajući tvoj osmeh
tvoju anatomiju
boliš me još više
i suze mi naviru.
Želim da te čujem,da  te vidim,
zovem te u 9 i 36
ali se niko ne javlja
stežem srce
brišem suze.

I gle,
magla se diže,
izranjamo grad i ja,
grad pod suncem
a ja u senci.

Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)