"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


субота, 30. април 2005.

ПЕСМА : МАМА ЛУ

MAMA LU

Mama Lu
moja lažna mama
slatka mala Lu
bez koje sam bespomoćan
koja me hrani
sobom
obiljem sebe,
moja lažna mama
slatka mala Lu
što kipti
što presipa
što se razbokorila
razpupela,
moja hraniteljka
braniteljka
brižnica
moja lažna mama
slatka mala Lu
svlači me nežno
polako
ko' dete,
odlaže odeću
pažljivo
dodiruje
miluje
mala Lu,
čini mi ono
što niko nije
i onda
želim da sam
razodeven zauvek.
Oblači me
mala Lu
moja lažna mama
slatka mala Lu
odeva me
dok se durim
uvređen
napućen
a žalostan.

I ode
mala Lu
moja lažna mama
slatka mala Lu


i ja se
očajan
pitam:
Ko će me svlačiti?
Ko oblačiti?
Ko će mene paziti?

Odlučujem
da ostanem takav
kakvog me ostavila.
Spavam u odeći
koju su
njene ruke
doticale
mene obukle,
čuvam
dodire i milovanja
čuvam
poljupce
da ne pobegnu
da se ne izgube
i tačno znam mesta
koja su
njene usne ljubile.

Znam ih
jer su tu
sad
stigme poljubaca,

nestale,
male Lu
moje lažne mame
slatke male Lu.

петак, 22. април 2005.

ПЕСМА : LA LUNA

LA LUNA

Prekrila me mesečina
sveg prekrila
prezračila
svukla
obukla
svukla
u srebro optočila
mene
gledameseca
golog
ko od majke,
u oklop belog zlata
natočila
zatočila
tokama zabravila
svukla
obukla
svukla
mi kožu
navukla sebe,
mesečevim mlekom
me zalila
iglenim zracima
isprobadala
u srebrnog letača
pretvorila
svukla
obukla
svukla
i poslala
da letim
talasima vaseljene
da klizim
svetlucavim galaksijama
sjaktavim maglinama
neumiren
nespokojnik
lutalica
osuđenik
večiti tragač
za
srebrom svemira

dete mesečine.

петак, 15. април 2005.

Песма: Безгласно

BEZGLASNO

Olovka piše srcem
Bezglasno mutavo nemo
Mojim srcem
A njemu malo treba
Daš mu prst,ode ruka
Daš mu misao
Daš mu reč
Ode
Ode ono bespovratno
Odluta u nepovrate
Izgubi se
Pronađe te
Na neviđeno
I piše srce
Piše
Misli misli misli
Čeka čeka čeka
Traži traži traži
Kad ga pustim
Izgubim ga
A ono naraste i vrati se
Pa ne može u grudi
Tesno mu
Pa neće nazad
Gad
Lepo mu na slobodi
Šta će,slatko mu
Beštiji
A samo bi da se pusti
Samo bi da pase
Da luta
Bezglasno mutavo nemo
Ko muva bez glave
Ko pčela
Od cveta do cveta
A cveća
Ih
Cveća
Miriše miriše miriše
Pa srce poludi
I
Udiše udiše udiše
Onda olovka piše srcem
Piše

Onda
Čeznem čeznem čeznem
Bezglasno mutavo nemo
A u srcu
Neka ljubav
Neka ga neka
Reka bre reka
Neka ljubav
Kakva takva
Možda nije prava
Možda
Nedovoljna možda
Nedovoljna
Bezglasna mutava nema
Ali mi ispuni srce srce
Ispuni ispuni ispuni
A meni milo
Srce mi stalno ljubavi puno
Puno
Prepuno
I volim
Volim nepostojano
Jeste
Volim u trenu
Jeste
Ali mi je srce ispunjeno time
Zavolim i poznato i nepoznato
Lako mi da volim
Dok drugi lako mrze
Mrze ozbiljno
Jeste
Mrze postojano
Jeste
Zloglasno grleno besno
I srce im onda truli
Iskolačeni
Iskeženi
Mrze li mrze
A moje srce
Neozbiljno blesavo šareno
Samo sanja
Sanja sanja sanja
Nektarskorupmednost tebe

I žudi
Žudi žudi žudi
Tad olovka piše srcem
Bezglasno mutavo nemo
Tad sam s' tobom
S' tobom sam!
Ne znaš?
Ili znaš.
Moja misao je u tebi
Dok ti možda spavaš
Bezbrižna laka i nežna
Nesvesna
Da olovka piše srcem
Bezglasno mutavo nemo

Tebi

уторак, 5. април 2005.

ПЕСМА : МИЛО ДЕТЕ

MILO DETE

Došla mi ženadete
u belom
sva u belom
vranokosa
badem očiju
došla meni
nasmešila se
ruku dala
i rašila me
dete
rasparala
po šavovima
po sastavu
oparala mi postavu
želje milosrdnosti
džepove osećanja
ušila mi
pristojnost
strpljenje
uštepala mi
mir
profircala mi
spokoj u dušu
smiraj u srce
zatravila me
žena dete
crna u belom
devojčica
okica
poverljivih
čežnjivih
toplih
plašljiva ko srna
bambina
slatka curica
osmeha
sveželjnog
pitkog
belog
dala mi ruku svoju
dala mi osmeh
dala
umirila me
pripitomila
pitoma vranokosa
a da prstom nije makla
sve očima
osmehom
mekotom
stidljivošću
puteno privlačnom
sa tako isijavajućim vapajem
za zaštićenošću
da odmah
iz mene izgna
mušku prirodu
zaštitnika
ličnog čuvara
pretvori me
u cvrkutavog vuka
u paperjastog tigra
u umiljatog lava
u plišanog medu krevetskog
promeni me začas
obrnu
okrenu
smota me
spakova
zavešta sebi

milo detežena
gar kose
badem oka
belog smeha

milo dete

moje.