"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


среда, 9. фебруар 2005.

Песма : БАЈКА О ТРЕПУШКИ И ВИЛИ

BAJKA O TREPUŠKI I VILI

Vila je došla iznenada.
Dolebdela je do mene
ponad čvrste vode.
Pojavila mi se na obzorju
pogleda
života
i radosti
na mestu gde se obično nađu
sunce
nebo
oblaci
ptice.
I sunce i nebo i oblaci i ptice
mi postadoše nepotrebni.
Ogrejala me
zanebesala
uoblačila
natkrilila.
Došla vila nasmejana
sa suncem na licu
i šumom u očima.

Nije vila sama bila.
Pratio je mali anđeo.
Vilinski anđeo.
Ko bi reko' da i vile
imaju anđele.
Sve je bilo tu.
Kovrdžice
okice
ručice.
Odmah sam znao
ime anđela.

Trepuška!

Samo mi došlo.
Javilo mi se.

Anđeo čuva vilu.
Mali ljubomorko.
Ali zato on pleni pažnju
krade svu naklonost
svu ljubav
svu pažnju
sve vreme.
Mali đavolak.
Uvuče vam se pod kožu.
Tako on čuva vilu.
Prvo vam on priraste za srce.
Da bi doprli do vile
morate zavoleti Trepušku
ali i on vas.
Tako i vila čuva njega.
Nerazdvojni su.
Moraju da budu.
Imaju samo jedno drugo.
Put do vilinog srca
vodi preko anđela.
Kroz anđeosko srce do vilinog
i obrnuto.

Kao i u svakoj bajci
priči dođe kraj.
Vila i anđeo nestadoše.
Ostaše samo u sećanju
mašti
možda u snu.

Gde odlaze vile i anđeli?
U svoje
vilinske i anđeoske svetove
negde među javom i med snom?

Odlaze tamo
gde dopiru
samo misao
mašta
i san.

Misliću.
Maštaću.
Sanjaću.

Čiča miča i gotova priča.

петак, 4. фебруар 2005.

ПЕСМА : ДЕМОН ЖЕНА

DEMON ŽENA
Krv mu je crna.
Znoj mu otrovan.
Duša mu ugljena.
Srce mu trulo.
Um mu je savršen.
Makijavelistički.
Sav okrenut zlu.
Nesvestan je svog zla.
Sebe smatra dobrim
jer je sebi dobar.
Uživa u svom jastvu,
u zrelosti svog nemorala.
Narcistički gad.
Samodopadno đubre.
Opaki kameleon.
Satir.
Prijap.
Sav smisao života
nalazi u obmani žena.
Zavođenju.
Švalerisanju.
Neodoljivi zavodnik.
Veliki švaler.
Mužjak.
Životinja.
Priplodna stoka.
Beda ljudska.
Ali, dostigao je savršenstvo
u svojoj zlosti.
Činjenicu da je javna ličnost
zloupotrebljava bez zazora,
uz sračunatu nemarnost.
Najviše zlorabi pisanje pesama.
O da.
I ne piše loše.
Zaklele bi ste se da je iskren.
Pesme su mu zavodljive,
podilaze suštini ženskosti.
Neodoljivo navode na pomisao
da ste jedina,
obožavana,
večna.
Sjajno poznaje psihologiju žena.
Može da razmišlja kao mi.
Njegove iluzije
kojima obasipa žene
su perfektno ispolirane,
tako rutinske.
Njegovi postupci
su proračunati,umišljeni.
Tačno zna sve,unapred,
pogan.
Kao pauk je.
Tako vešto plete mrežu,
da žrtva nema nikakve šanse.
To je i tužno.
Tužno je i što on to zna.
Njegovo samozadovoljstvo
je zbog toga veće.
On se time hrani.
Ispunjava ga ceo taj ritual
niskosti,bezosećajnosti.
Ispunjava ga ta iluzija
kojom nas obavija.
Za kratko.
Periodi ispunjenosti
su mu sve kraći.
Sve je nervozniji.
Grozničaviji.
Više ne može tako brzo
da nađe nove žrtve.
Ispunjava ga naša sreća,
koju on doživljava
kao sopstvenu potvrdu.
Ispunjava ga naše poverenje,
opet kao potvrda njega.
Ispunjava ga kada mu se konačno
predamo i podamo.
Ispunjava i prazni.
Potom smo za njega obična stvar
koje se treba što pre osloboditi.
Postajemo prepreka ka novim žrtvama.
Postajemo mu odvratne.
Prezire nas.
Odbacuje.
Naša osećanja
ga više ne zanimaju.
Ali on ipak zna
zašto tako brzo,sve brže,
beži.
Zna da je u njemu tama,
bezdan praznine,
neispunjive,
nikad zadovoljene.
On se grozi sebe.
Beži u druge.

Uskoro.
Uskoro.
Uskoro će groznica biti tolika,
a žrtve sve manje dostupne,
zbog ubrzanja jalovosti,
da će doći trenutak
kada ga nijedna neće,
ni za kratko,
zadovoljiti.
Njegova samozaljubljenost
će se pretvoriti u suprotnost.
Potrošiće iluzije
i suočiće se sa užasom sebe.
Radujem se tome,
u ime svih koje su prošle
kao i ja.
Radujem se tome
u ime nas
žrtava
nevinih
svetica
sestara
majki
ćerki
koje smo mu verovale
koje smo ga volele
koje smo mu se podale
od kojih je uzimao
koje je iscedio.
Radujem se
i osećam zadovoljstvo,
kao da mu kolenom
smrskavam ogavnu muškost,
kao da ga kastriram.
Naslađivaću se njegovom patnjom
kada se istroši,
kad udari u zid.
O sestre,
slatka osveta uskoro dolazi.
Pratim ga.
Posmatram.
Batrga se sve više.
Još malo,
pa će presuditi sam sebi.
Taj demon.
Mefisto.
Lucifer.
Satana.
Srce trulo.
Duša ugljena.
Znoj otrovan.
Krv crna.