Дебата о Дверима - 2

ДЕБАТА О ДВЕРИМА- ИСТИНА НАЈВИШЕ БОЛИ-ДА ЛИ ЈЕ ЗАБРАЊЕНО КРИТИКОВАТИ ДВЕРИ?

Прочитавши све коментаре по питању Дебате о Дверима и чланке Драгослава Павкова, на Стандарду  и Бранимира Нешића на Дверима, стекао сам утисак да је забрањено било шта рећи о Дверима, изузев похвала. Ова примедба се не односи на чланак Владана Глишића (Стандард), коме хвала. На питање у наслову овог текста, одговор је јасан- Да, дозвољено је критички писати и говорити о Дверима.Чланак  „Рајске Двери“ је написан пристојним речником, хладан и аналитичан, детаљан, лишен било каквих дисквалификација а поготово оних инсајдерског типа, лишен било какве острашћености, писан са уважавањем. Додуше лишен је и хвалоспева и некритичког клањања „рају“ који нуде Двери. Ако смо се договорили да је дозвољено писати о Дверима, ако је дозвољено чак и критиковати Двери, у чему је онда проблем? У томе што нисам пао у занос понет „новим одушевљењем“? У томе што другачије мислим? Што не идем низ длаку?

О забрањеном. Неке текстове које пишем, неће да објави нико. Неке, неће већина. Неке објаве сви. Већину текстова ДСС неће и не треба да објави на свом сајту, попут овог о Дверима. Већину текстова, хоће да објаве Стандард, Видовдан и Фонд СЈ. Примећујем, у токовима времена, да постоје неке забрањене теме. Поједине личности, поједине институције. Рецимо, текст о молитвеном доручку није хтео да објави нико. Објавио га је само Драгослав Павков, на свом блогу, на чему сам му захвалан.

О коментарима. Углавном сматрам да је залудно водити комуникацију са анонимнима, баш због тога што су непотребно заштићени анонимношћу. Међутим, поштујем труд Драгослава Павкова да учествује у дебати у коментарима. Занимљиво је да коментари поводом дебате о Дверима, по својој острашћености и количини дисквалификација подсећају на коментаре са својевременог блога Срђе Поповића, на Пешчанику, који је отворен поводом два текста, одговора која сам тада упутио адвокату Поповићу, поводом његове кривичне пријаве против Војислава Коштунице. Поред личних дисквалификација и тада и сада, коментарима је заједничко и то што је јасно да већина коментатора није у стању да прочита један текст, без шума, без страсти и беса. Потом нису у стању да га интерпретирају или цитирају. Потом је јасно да већина коментатора не може да поднесе и уважи другачије мишљење, углавном аутора текста који коментаришу али и супротстављена мишљења других коментатора. Такође, заједничка црта свим тим коментарима је што некоме одричу право да пише о нечему. У оба случаја било је доста таквих коментара - Шта је он умислио, ко је, па да пише о томе? или – Одакле му право да пише о томе? У суштини то је негирање права на изношење слободног мишљења и уопште противљење слободи мисли. Из коментара у оба случаја, видим и да већина коментатора чита или прати само оне медије који су им идеолошки блиски. Пошто је у коментарима изнет низ дисквалификација на мој рачун, ево једног одговора на питање „Одакле ми право...?“ или „У  чему се ја разликујем од осталих...?“. Право да мислим и изражавам своје мишљење имам и без тога што ме чини различитим. А разликујем се од осталих, од свих осталих, само у једној ствари, коју дисквалификатори намерно заобилазе, а то је да сам два пута учествовао у спашавању живота деце (Уроша и Милане), којима сам донирао по осам процената своје коже, подвргнувши се двема операцијама на ВМА. Ето то ме чини различитим.

Поводом свог писања ћу рећи следеће. Прво, за последње две године написао сам око 60 текстова, на око 400 страница, који су објављени углавном на сајтовима Фонда Слободан Јовановић, НСПМ( већ три месеца не шаљем им текстове), Видовдана и Стандарда. Друго, пишем искључиво у своје име, а не у име ДСС. То је од почетка јасно. Не износим ни званичне, ни незваничне ставове ДСС. Не тражим подршку ДСС. Такође, до сада је постало јасно да ДСС нема и не треба да има став поводом мог писања (камо среће да је више оних који пишу). Јасно је као дан да имам право да пишем. Има свако. Само не пише свако, јер не може, не уме, неће, мрзи га, не зна како, итд. Такође, било је више случајева да су моји текстови били одбрамбеног карактера и веома корисни по ДСС, и да су били једина или правовремена одбрамбена реакција (афера станови, Срђа Поповић, афера Колубара итд.). Треће, претпостављам да пишем из истог разлога због кога пишу колумнисти Двери, Драгослав Павков и сви они који се до пре неколико година нису бавили писањем чланака о нашој стварности - ти разлози су потпуно одсуство критичке мисли у званичним медијима и жеља за променама у друштву. Четврто, да бих имао добар увид у ту стварност, да бих био што непристраснији и аналитичнији, већ годинама уназад не читам и не пратим само медије, са којима мање или више делим исто мишљење, већ редовно и оне друге.

Идемо редом. Одговори на три чланка.

Одговор на чланак Драгослава Павкова (сајт Стандарда). Господине Павков, нисам „напао“ Двери. Већ  сам рекао, дозвољено је критички писати о њима. Критичко посање о „Дверима“ није и напад на њих. Нападао их је нпр. Инсајдер. Шта то значи „заслужити“ нечији напад? Или „не заслужити“? Шта је по вама „памфлет“? То што ви мој текст називате памфлетом, то је дисквалификација. Тако било ко може рећи и да ви пишете памфлете, са истим утемељењем. Питате одакле се финансира ДСС? ДСС се сада финансира као ниједна друга странка опозиције. То значи тешко и једва. Не знам да ли сте приметили да је ДСС трн у оку режима, главни кривац за све - од убиства Зорана Ђинђића, преко организације навијачких и екстремних група за време протеста Паради педера, скривања хашких оптуженика, па до пљачке 130 милиона евра у Колубари, и после две и по године ван власти. ДСС се финансира, између осталог и од новца, који није мали, који добија од државе, легално,на основу броја посланика у српској Скупштини. Финансира се од донација, било богатих чланова, било од донација људи добре воље и од донација чланова. Финасира се и из чланарине, поготово функционера. Питате одакле ДСС-у новац да помаже било кога? Већ сам навео одакле. ДСС је учествовала, мада режимски медији то не преносе, у многобројним хуманитарним активностима, када је и сада док је у опозицији, и онда док је била на власти, помагала унесрећене, избеглице, итд. новцем који је сама прикупила. Када смо били на власти, нисмо се стидели да индиректно, а по закону, искористимо утицај да помажемо организације попут Двери. Двери и не споре да су легално добиле донацију од нпр. Колубаре. Да, и то захваљујући ДСС-у а не ДС-у. ДСС је помагала једне НВО на исти начин на који режим помаже другим НВО. На законит начин. Ако вам је спорно што смо помагали Двери, кажите то?

На основу чега ми одричете право да говорим о принципима? Због тога што сам био заменик председника општине до 2008. године? Исто тако неутемељено, и ја бих могао да вама одрекнем право на принципијелност јер сте били војно лице и тиме били део неког режима и тамо радили ко зна шта. Али наравно да би то било бесмислено. Такође показујете потпуно неразумевање функционисања нивоа државе. Ви се залажете да се свађе са једног нивоа државе, са републичког, пренесу на све локалне нивое. Ви врло добро знате да све странке, уз нека мања ограничења, дају потребну слободу локалним одборима, да сами предложе у каквој власти ће или неће учествовати. И тако су у општинама Србије, присутне, најразличитије коалиције, које иначе нису могуће на високим нивоима власти. Уз то ДСС, по правилу, није нигде у коалицији са ЛДП-ом, са ЛСВ-ом, нити са оним странкама мањина које су сепаратистички настројене.

О ДСС-у у свом чланку (не памфлету) говорите све најгоре. У својим чланцима сте наглашавали да се ради о странци за коју гласате. Где је ту логика? Очигледно сте пронашли неку другу странку за коју ћете гласати, што је ваше право. Да ли је то СНС или су то Двери, свеједно ми је. Начин на који помињете убијеног Момира Гавриловића је срамотан. Поготово инсинуација да ДСС има нешто са тим убиством, цитирам вас :„Не кажем да је та странка одговорна за смрт тог човека, али, ако нису осетили потребу да заштите тако квалитетног информатора, како ће штитити обичног грађанина?“. Дакле, не кажете ни да смо одговорни али ни да нисмо. Али смо, кажете, били одговорни јер нисмо били упућени у злочиначке намере убица, па нисмо заштитили човека. То је најприземнија демагогија, за којом још није нико посегао за ових десет година, тим поводом.

Ни ви, као ни било ко други, не одговарате ни на једну аргументовану примедбу или питање које сам поставио у свом чланку, али и сами кажете да немате везе са Дверима, па се то од вас и не мора очекивати. Али зашто их онда браните, када их нико не напада? Пошто нас обавештавате да сте се исписали, као и Шормаз, из ДСС-а, ја вам желим срећан пут (нисам ни знао да сте били члан а ви то у својим чланцима нисте помињали). Ближе се избори и ви се свакако и овим својим нападом на ДСС, лепо препоручујете некоме. И сами сте опширно писали како тешко живите, (а били сте члан ДСС). Ако овај пут правилно одаберете, имате се чему надати.

Одговор на чланак Бранимира Нешића(сајт Двери). Господин Нешић, не помиње нити мој чланак, нити моје име али је јасно коме одговара. Господин Нешић, на почетку говори о „узнемирењу“ које је захватило свеколико политичко небо, па и тзв. „национални фронт“. Не препознајем се у томе, јер нисам део „националног фронта“, ни овог овде, ако такав постоји, нити оног Лепеновог. Нисам приметио да се било ко „узнемирио“ због прерастања Двери у странку. Пре би се могло рећи да влада потпуна равнодушност. То што сам ја написао чланак „Рајске Двери“, не значи ништа. Чланак, сам написао у своје име и за свој рачун, као што сам и објаснио. Нисмо ваљда, ја и мој текст „национални фронт“, господине Нешићу? Одговарате, а да вас нико за то није оптужио, „да вас не плаћају ни жути, ни црвени, ни плави“. Ако пажљиво читате, а ви сте пажљиви читач, ја сам поставио питање „одакле ће долазити новац за рад Двери, будуће странке?“. На то не одговарате. А  на то питање треба да одговорите. Одакле ће доћи стотине хиљада евра за рад једне, нове амбициозне, странке која жели да делује у свим општинама и градовима?

Такође и ви се упињете да докажете недоказиво. Упирете се да докажете да је форма- ваше име- „Покрет ...“, ваша суштина. Већ сам навео да је „месија“ Драшковић пре 20 година крв пропљувао доказујући да је СПО широки надстраначки покрет. Пре седам година, избавитељ Богољуб Карић, је такође направио „широки надстраначки покрет“, Покрет снагу Србије. Имао је свеже идеје, идеје свеже попут зелене салате, које су и трајале толико.Они трећи се већ преко седамдсесет година упиру да докажу како нису странка већ партија. У свом хвалевредном трактату о ПАРИЈАМА, ви откривате топлу воду. Износите констатације и анализе, које знају и основци. И кличете вашу паролу „Нисмо политичка партија“. Очекујете да вам поверујемо да заступате парије овог друштва, а сви знају да заступате СПЦ. Свакако, не званично. А свако зна да СПЦ није сиромашни парија, да свештеници нису сиромашне парије. То знате и ви лично, јер и радите у СПЦ-у. То је знао и покојни Патријарх Павле. Због тога делује демагошки отужно када кажете :“Пошто смо и сами сиротиња која не жели да нас коначно свале у каљугу духовне и материјалне беде, решили смо да са својом сиромашном браћом запевамо нову песму на политичкој сцени Србије“. Господине Нешићу, средњовековна католичко фрањевачка демагогија је неприлична (фрањевци су се заветовали на сиромаштво и себе су звали „мала браћа“) .

Нико из Двери, па ни ви, није одговорио и на следећа питања:

-Како ћете се регистровати као „покрет“, не говорим при том о имену  ваше странке, када Закон о политичким странкама познаје само политичке странке? (у будућој регистрацији ће вам стајати: Назив политичке странке-„ Двери- Покрет за живот Србије“.

-Да ли процењујете да ће Двери прећи цензус?

-Због чега негирате или заобилазите очигледну а неспорну повезаност са СПЦ?

-Због чега у вашем програму који критикује све друшвене факторе, нема ни једне критичке речи о одговорности СПЦ за стање у коме се налазимо?

- Због чега, и поред моје добронамерне примедбе из текста „Рајске Двери“  нисте навели имена „око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ који су учествовали у писању вашег програма, како је навео секретар Двери, Бошко Обрадовић?

-Ко су тих „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“?

-Због чега ваш Програм не нуди ни најмањи конкретан одговор КАКО ћете спровести начела свог Програма?

-Због чега тражите од грађана да баш вама поверују на реч?

-Због чега сте робовали маркетиншкој форми и ваш Програм изнели у десет тачака, као и СНС, када је очигледно било потребно више тачака?

-Због чега сте у појединим тачкама програма, спојили, међусобно неповезане области (тачке 5. и 9.)

- Због чега су из вашег Програма изостале подједнако важне области, као што су: Област правосуђа, област војске и одбране (врло кратко у тачкама 5. и 7.), област људских права и заштите и безбедности државе и грађана, област државне управе и локалне самоуправе, област пољопривреде (једна реченица у тачки 4.), област привредног система (у том погледу се не може рачунати на тачку 3. „Домаћинска економија“), област урбанизма и просторног планирања, област рударства и енергетике (једна реченица о енергетици у тачки 4.), област природних ресурса (једна реченица у тачки 4.), област здравства, област науке, област екологије, област омладинске политике и на крају, што изазива чуђење, заобилази се и област односа државе и цркве? 

- Због чега нигде, на сајту ваше политичке организације, нити било где другде, не стоје биографије челника вашег покрета?

-Да ли се стидите ваших биографија?

-Када ћете објавити ваше биографије?

Одговор на чланак Владана Глишића( Стандард). Вама сам захвалан на одговору и на делу наслова „уместо одговора пријатељу“. Опростите ако сам погрешно протумачио да се овај део наслова односи на мене. Персирам вам иако вас познајем, као и господина Нешића (са господином Павковим сам не тако давно разговарао телефоном и комуницирао путем мејла). Дакле, персирам вам јер сматрам да је то најпригоднија форма обраћања у овом случају, без обзира што смо на ти. Вас Владане познајем најдуже, и уважавам вас, поштујем и ценим. А рећи ћу и да на један другачији начин уважавам, поштујем и ценим и господина Нешића и господина Павкова, јер их познајем много краће него вас.

И вашем чланку недостају бар неки одговори на питања која сам поставио и на примедбе које сам изнео.

Лепо је што ви кажете да ћете ваш програм градити одоздо а не одозго али ту проналазим следећи логички недостатак. Дакле, ви кажете да је ваш програм процес, дакле да није довршен. Кажете да је он комуникација, да је намењен променама кроз разговор са људима и стварношћу. Прво, ви то тврдите тек сада у свом одговрору на моју критику. То у програму не стоји. Друго, то је у нескладу са тврдњама да је Програм писало „око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“. То што ви говорите представља накнадну рационализацију и накнадну памет, на критику да је тако уопштен , аматерски програм писало како ви тврдите„око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“. Нећете ваљда рећи да сте ангажовали све те људе да напишу један недовршен програм, програм који ће писати време и то путем разговора са људима и стварношћу. То је веома неуверљиво. Уз то, за то што ви тврдите, потребно је веома много времена, а Србија га нема. Ви кажете и:“Двери су свесне да саме у овом тренутку немају сву памет и довољно стручних, способних и честитих људи да овај подухват изведу“. Слажем се са вама, и ја то тврдим. Али је то контрадикторно тврдњама ваших челника, Бошка Обрадовића (о сто водећих интелектуалаца и стручњака који су писали Програм) и Радована Тврдишића (који помиње  и „реку  стручних, поштених и часних родољуба“ која стоји иза „Двери“и која је учествовала и у припремању политичке понуде). Уз све ово сви ви сте најавили свој програм као својеврсну сензацију, коју сте током десет дана износили у јавност. Нигде нисте навели да то није целовит програм. Сада, одједном, после критике, ви кажете „имали сте прилику да видите предлог начела, која су наравно начелна, а не конкретна решења на којима ћемо градити Нови народни договор“. Па то и ја тврдим, да нисте понудили конкретна решења. Изузев, што ја тврдим да сте у овој српској стварности, да би вам било ко поверовао, морали већ изаћи и са тим конкретним решењима. И у свом тексту нигде не кажете када ћете изаћи са тим конкретним решењима. Кажете :“Наредних дана имаћемо прилику да у неким градовима лично разговарамо и да вам лично изложимо своје намере и визију будуће Србије“. Немам ништа против тога, али ви кажете да ћете кроз разговор изложити свој НАЧЕЛНИ програм. Шта је са конкретним решењима? Да ли ви кажете да ћете конкретна решења дати „кроз разговор са људима и стварношћу“ у токовима времена. Већ сам рекао да времена нема. Да би дошли до конкретних решења, на тај начин ће вам бити потребан низ година, које немамо. И шта би са „реком  стручних, поштених и часних родољуба“, шта би са „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“?

Једноставно, господо из Двери, ушли сте у целу ствар аматерски, онда када народ од вас очекује врхунски професионализам. Ушли сте у целу ствар као скуп површних аматера, а сами се хвалите да делујете већ 12 година. Контрадикторни сте, недоследни, и неуверљиви. Не нудите ништа ново. Само нову демагогију, нове фразе и нове пароле. Да ли сматрам да сте злонамерни? Не, добронамерни сте. Да ли сматрам да намерно обмањујете људе? Не, ви искрено верујете у оно што говорите, искрено верујете у свој „Нови народни договор“, у своје „Ново одушевљење“. Нажалост то није довољно. Већина оних који су се налазили на својим почецима је искрено веровала у оно што говоре. И Драшковић, и Карић, и Милошевић и многи други. Било је потребно много више рада и знања на вашем програму, имајућу у виду ваше дванаестогодишње искуство, „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ и „реку  стручних, поштених и часних родољуба“, који стоје уз вас.

28.02.2011.године

Дебата о Дверима -1

„РАЈСКЕ ДВЕРИ“

Невладина организација „Двери“ или како се још увек званично зову „Национална организација слободних људи - Српски сабор „Двери““ је најавила „да ће се појавити на изборима као независна политичка изборна листа“ под називом „Двери - покрет за живот Србије“. Истакли су „да неће постати само још једна политичка странка већ широки надстраначки покрет који почива на новом народном договору“. Није спорно да свако има право да се региструје и да се појави на изборима. Дакле, „Двери“ прво морају да се региструју а то кошта и захтева доста времена. У мају 2009. године донет је Закон о политичким странкама. Закон познаје само политичке странке. Какав ће назив оснивачи дати некој странци, то је само форма која нема везе са суштином те странке. Стога је ирелевантно да ли у називу имате реч странка, партија, покрет, збор, лига и сл. Жеља да неко буде „широки надстраначки покрет“ углавном не значи да ће то и бити. Има ли бољег примера од Српског покрета обнове, монархистичке, четничке и клерикалне странке, а опет евроатлантске, натовске, евроунијатске, странке која се данас отворено залаже за „признавање косовске стварности“- читај за независност Косова. Та странка покрет није била ни када је основана, нити је то данашња љуштура те странке. Стога изненађује посезање оснивача „Двери“ за овом излизаном демагогијом - нећемо бити странка, него покрет. Није шија - него врат, каже народ. Да би потцртали своју намеру да буду јединствени на политичком небу Србије, оснивачи „Двери“ користе превазиђене фразе.„Двери“ ће бити јединствене и посебне ако њихово будуће политичко деловање буде такво. Активност „Двери“ као НВО је једно, а њихова будућа активност као странке, нешто сасвим друго. Углед који су остварили као НВО, који мени није споран, али многима јесте, нису остварили сами, већ за то треба да захвале свима који су им помагали, финансијски или организационо - СПЦ-у, ДСС-у, министарствима и предузећима, појединцима и свима осталима. По закону, када се региструју, „Двери“ ће бити само још једна од седамдесетак регистрованих политичких странака (до сада је по новом Закону регистровано 76 странака, последња је била Комунистичка партија Јошке Броза!)(16).

Посебан проблем је што је опште познато да оснивање једне странке и њен рад јако много коштају. Од оснивања странке је својевремено одустао и Зоран Дракулић, назовимо га олигархом или магнатом, како вам драго. Без више стотина хиљада евра се не може ни замислити рад једне нове, амбициозне али непознате странке, током само једне године, на целој територији Србије. Само овера 10.000 потписа представља велики финансијски залогај, а камоли успостављање комплетне инфраструктуре, са све сталним трошковима одржавања те страначке структуре. Навео сам коме „Двери“ треба да се захвале до сада. Поставља се питање коме треба да се захвале, од сада? Односно одакле ће долазити новац за рад будуће странке? Од ДСС-а сигурно неће. Неће ни од чланова, јер је то немогуће у овој немаштини. Остају као и до сада - СПЦ, министарства, предузећа и неки нови донатори. Дакле, режим. Можда ће неко рећи да СПЦ није део режима? Са друге стране, можда ће неко тврдити да је овај режим киднаповао СПЦ? И поред та два можда, стоји и историјска чињеница да су цркве увек биле на страни власти. А власт је током историје ретко када била на страни народа. И наравно, поставља се питање коме је, у овој кризи, потребна још једна политичка странка? Нисам присталица теорије завере. Међутим, не може се оспорити чињеница да се будуће бирачко тело „Двери“ потпуно поклапа са бирачким телом ДСС-а. Као што се бирачко тело СРС поклапа са будућим бирачким телом још једне најављене странке - СНП Наши 1389. И врло је чудно да ће једине две опозиционе странке, које се опиру и режиму и западу, и чије је деловање супротно оном режимском, баш у предизборној години, добити конкуренцију у виду нових политичких странака, које полажу право на исто бирачко тело. Некакав, неодговарајући одговор на питање које проистиче из ових чудних околности даје један од челника „Двери“ (Бошко Обрадовић), у интервјуу за сајт Српског културног клуба (СКК)(13). Он наводи да су циљна група „Двери“, апстиненти. Међутим, сасвим је јасно да једна потпуно нова и непозната странка, не може привући апстиненте у значајнијем броју, већ бираче других странака. Некакве апстиненте, на следећим изборима, може привући само СНС, а чак и они у ограниченом броју. Питање које је постављено од стране СКК, Бошку  Обрадовићу се тиче и потенцијалног узалудног губитка неколико процената гласова које би „Двери“ освојиле али не би прешле цензус, па би те гласове узели родољубивим странкама, и ти гласови би у коначном скору припали двема најјачим странкама, после избора. На тај део питања челник „Двери“ не одговара. А то питање је кључно. Да ли „Двери“ могу прећи цензус од пет процената? Не морате бити ни политички аналитичар, ни стручњак за изборе, да вам буде јасно да „Двери“ не могу прећи цензус. После одласка Динкића из владе, постало је јасно да ће избори бити одржани на јесен, највероватније. Чак и да буду одржани наредне године, „Двери“ немају времена, ни могућности да постану препознатљиве и прихватљиве довољном броју грађана да би прешле цензус. Поставља се, наравно и питање колики и чији новац и подршка (и медијска) стоје иза „Двери“? Ако режим индиректно и стане иза овог пројекта, он неће дозволити да подршка буде таква да се пређе цензус. У сваком случају „Двери“ ће узети део гласова ДСС-у. Готово је сигурно део недовољан да пређу праг парламента са све осталим гласовима које ће освојити. Да ли ће тај део бити и толики да спусти неку странку испод цензуса, то нико не може да предвиди. Наравно, да ДСС није ни идеална, ни безгрешна странка и да је и сама допринела свом положају али сам сигуран да је утицај ДСС-а на положај у коме се налази, био и јесте мали, и да је већи део онога што се догодило и догађа ДСС-у изван руку ДСС-а. Исто то важи и за СРС. Претежан утицај на то су имали запад, олигарси, режим и медији. Мало ли је?

„Србија пре свега“ или „Двери пре свега“ – Црквена странка?

На конференцији за штампу, челници „Двери“ су изнели основна начела свог деловања са изборним слоганом „Србија пре свега“. На једно начело сам се већ осврнуо и критиковао га (паролу- Нисмо странка, ми смо покрет!). Да додам и ово. У тексту у коме се износе та најопштија начела и разлози оснивања, се експлицитно каже:“ Не правимо политичку странку...“. То је неистина. Већ сам доказао да ће „Двери“ бити само још једна политичка странка. Потом се изражава оправдано огорчење на власт, политичке странке и паразитизам политичко страначког система, због распродаје економских добара, огорчење због ружења српског народа, због урушавања породичних вредности итд.  Такође, у уводу „Новог народног договора“ се оштро (и опет оправдано) нападају „уједињени монополи“- „западних амбасада, страних банака, домаћих тајкуна, корумпираних политичара и  контролисаних медија“. Морам да приметим да је од опште критике, неоправдано изузета СПЦ. Од смрти Патријарха Павла (Гојка Стојчевића), човека који је својим горостасним примером, скромношћу и светошћу, чувао углед целе цркве, дакле, од његове смрти углед цркве опада и поред видне подршке режима, врху СПЦ, а пре свега  Мирославу Гавриловићу и онима који су га изабрали (неће се нико дрзнути да тврди да га је одабрао Бог?). Углед опада захваљујући самом врху СПЦ (поступци према Владици Артемију, залагање за долазак папе у Ниш и изградњу огромног католичког крста изнад Ниша, срастање са режимом, и од раније, због симоније и веће бриге појединаца у СПЦ, о материјалним, него о духовним вредностима, итд.). Врх СПЦ  је као и режим, потпуно одвојен од народа и свакодневних проблема обичног човека (и покојни Патријарх је указивао на то, критикујући расипност), али „Двери“ то пребацују само режиму. Јасно је због чега „Двери“ то раде. Разумљиво је стога, што су они као организација настали под окриљем СПЦ. Разумљиво је и стога што и као странка настају под тим истим окриљем. Неће бити нетачно, да у будућности, чим се региструју „Двери“ буду упрошћено називане и „Црквеном странком“. Да би били објективни у том погледу и покушали да отклоне примедбу о зависности од СПЦ, било је потребно макар овлаш рећи коју критичку реч и о одговорности СПЦ за стање у коме се налазимо.

На овом месту ћу нагласити своју позицију, да не буде неспоразума. Овај текст, као и сви текстови које сам написао (а један објавио и на сајту „Двери“) изражава искључиво моје ставове. И поред тога што сам атеиста, поштујем СПЦ због тога, што макар једним делом (нажалост малим), ради на духовном уздизању грађана. Због тога сам током осам година које сам провео у врху општине Стари град (од 2000. до 2008. године) био горљиви иницијатор и заговорник давања велике материјалне помоћи СПЦ-у (дата је помоћ од више десетина милиона динара, на мој предлог), о чему најбоље може да посведочи Владика Теодосије (Живко Шибалић). Такође, нисам непријатељ „Двери“. Сарађивали смо неколико пута и потписник сам две петиције „Двери“. Међутим, нити „Двери“, нити СПЦ, не могу бити изузети од разумне критике. Наравно, овај текст се не бави СПЦ-ом, већ „Дверима“, прокламованом политичком странком.

На сајту „Двери“ нашла су се поводом оснивања те странке и три чланка са ставовима троје челника „Покрета за живот Србије“. Говор Радована Тврдишића је убедљив, ако се задржите само на њему. Интервју Бошка Обрадовића је пун веште демагогије али и даље је задржао приличну ноту уверљивости. Ауторски текст Лидије Глишић (12), је претенциозан, и указује на повелику дозу таштине. То се уочава, почевши од неприродне позе ауторке на фотографији, са надланицом која је овлашно прислоњена на подбрадак, па до усиљених ставова који указују на сујетну жељу да се покаже интелектуална и морална надмоћ. Све то заједно упућује на извештаченост и одсуство аутентичности. Уопште, и ова три текста и сви текстови који се, овим поводом налазе на сајту „Двери“ обилују прекомерном дозом самодопадности, самозаљубљености и једном тенденцијом, која изазива сумњу, да „Двери“ покажу да су савршене, јединствене, непоновљиве и незаобилазне. Да не претерујем када говорим о претераној хвалисавости челника „Двери“ сведочи и део још једног текста који су управо „Двери“ пренеле на свом сајту. Ради се о речима искусног Милосава Самарџића, бившег главног уредника крагујевачких „Погледа“ а данас уредника листа „Слобода“ из Чикага. Иначе господин Самарџић спада у оне који подржавају „Двери“ у намери да постану странка али и каже:“Све у свему, за ових 12 година, Двери су постале велика организација – али ефекти њеног рада у ствари су веома мали. Само из поштовања према тим људима и према њиховом напору нећу рећи: никакви!“.(11)

„Нови народни договор“?

„Двери“ су изложиле и свој програм у десет тачака, под називом „Нови народни договор“. Идеје, сличног назива, са половичним успехом, већ годинама нуди странка Чедомира Јовановића. И све то звучи ново и свеже, али траје онолико колико и цвеће у вази. Подсетићу на то да је СНС, која постоји више од две године, чињеницу да нема програм, прикрила кратким списком лепих жеља у десет тачака, очигледно успешно судећи по подршци коју имају. Очигледно неуспешно, ако погледате суштину и прочитате те две и по странице текста, где нема ничега осим површности, неуверљивости и одсуства било какве политичке идеје, у облику општих места, констатација, фраза и парола. Повлачим паралеле са ЛДП-ом и СНС-ом, које су упадљиве. Да подсетим, „Десет принципа деловања српских напредњака“ који стају на две и по куцане стране су (скраћено):1.Очување целовитости Србије 2. Брига о Србима изван Србије 3. Залагање за владавину права, Устав и законе и равноправност  4.Заштита националних и религијских мањина  5. Улазак у ЕУ, сарадња са истоком и западом 6. Војна неутралност 7. Борба против корупције и криминала 8. Економско благостање 9. Социјална правда 10. Равномеран регионални развој и децентрализација.

За разлику од осталих странака једино ДСС има Економски програм (15), у две књиге и у двадесет конкретних програма за поједине градове. Једино ДСС кроз те конкретне економске програме каже КАКО ће спровести оно што стоји у општем и званичном Програму ДСС(14) и многим другим програмским документима. Ни једна друга странка не каже како ће спровести то што им пише у програмима или принципима. Стога су програми тих странака шарене лаже и спискови лепих жеља. То исто важи и за програм „Двери“. „Двери“ су додуше постигле више него СНС – имају јасну политичку идеју.“Двери“ имају јасан идејни мирис и укус, за разлику од СНС-а. То што ја не видим у чему се та политичка идеја „Двери“ битно разликује од политичке идеје ДСС-а, може да буде мој проблем? Колико видим „Двери“ тврде да ће им политичка пракса бити другачија од праксе свих осталих, па тиме и ДСС-а. Нажалост, нису понудили ни један уверљив доказ за то. Програм „Нови народни договор“ то није. Он је само доказ да „Двери“ не нуде ништа ново. То што су „Двери“ изложиле у десет тачака, јесте квалитетније, лепше, дуже и боље исказано, него смешни сурогат програма СНС-а, али је и то само списак жеља. Нигде не стоји како ће „Двери“ то спровести, осим тврдње да ће бити „широки надстраначки покрет који почива на новом народном договору“, и да ће све радити боље од режима и опозиције. То није довољно. Тврдити да сте другачији, бољи и посебни, и да вам треба веровати на реч, због пређашњег рада као НВО, је инфантилно и превазиђено. Рад једне НВО је потпуно другачији од рада једне политичке странке. Тако је код нас а тако је и у свету. Те ствари нису упоредиве. Узмите само пример Г17+. Као експертска НВО они су заиста деловали потпуно другачије, уверљивије него као странка. За десет година су доживели потпуну деградацију и потпуно кадровско осипање ширег врха (да ме не схватите погрешно, ни као НВО ми се нису допадали). Свака странка почиње од нуле, па тако и „Двери“. Знам да је ситуација у Србији неподношљива. Делим са вама нека уверења, господо из „Двери“. Знам и да је изузетно тешко понудити нешто ново (а то што сте ви нови у политици, то је одлика сваке нове странке). Знам да имате добре намере. Међутим, то што ви чините и нудите не излази из оквира уобичајене политичке понуде. Нема ничега неортодоксног у вашем приступу, ничег што указује да нисте и нећете бити део политичког естаблишмента (а већ делујете под окриљем СПЦ, која је део естаблишмента). Тиме што ћете постати странка, постаћете део, како ви кажете, „страначко-паразитског система“. Изгубићете, неумитно већину квалитета које сте имали као НВО. При томе, само ваша и ничија, је тврдња да би остајање у форми НВО било неморално и неодговорно. За то вас нико не би оптужио, чак ни ваша савест. То је само један од ваших алибија, да оправдате своју трансформацију. Моралност и одговорност нису ствар форме – НВО или покрет или странка - већ ствар ваше суштине, као појединаца и групе. Своју моралност и одговорност нисте изгубили као НВО (нити би је изгубили надаље), па је нећете добити као странка.

Враћам се суштини овог чланка, анализи програма „Двери“. Тиме доказујем тврдњу да „Двери“ не нуде одговоре „КАКО?“, већ нуде само одговор на питање „ЗАШТО“? „Двери“ не нуде решења, већ само анализу постојећег стања и начелне, опште програмске ставове.

За почетак, цитираћу Бошка Обрадовића који у већ поменутом интервјуу каже: „У изради нашег предлога новог народног договора учествовало је на разне начине око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“. Прво, „Двери“ нису објавиле тих стотину имена „водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“. То је неопходно, да би свако могао да се увери у ауторитет људи који стоје иза њиховог програма. Овако остаје само празна тврдња, на нивоу непоткрепљене хвалисавости. Друго, програм је веома кратак и не нуди одговоре КАКО ће „Двери“ спровести своје замисли. Забрињава податак, ако га сматрамо веродостојним, да је „око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ написало тако уопштен, неконкретан и тако штур програм. Јао нама, ако „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ може да произведе овако нејак текст, тј. ако је то врхунац њихових умних способности. Овако, најмање, остаје велика сумња у податак о „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ који су писали програм „Двери“. Трећа начелна примедба је да „Двери“ постоје већ дванаест година, како са разлогом истичу. Један од челника, Радован Тврдишић, каже:“(...)“Двери“(...) имају искуство друштвеног деловања. За тих 12 година смо били у непосредној сарадњи са свим водећим институцијама српског народа(...).За тих 12 година кроз непосредну праксу научили смо да делујемо на српском друштвеном простору“. И даље он набраја остала искуства и наводи успехе и активности своје организације током више од деценије. И помиње  „реку  стручних, поштених и часних родољуба“ која стоји иза „Двери“и која је учествовала и у припремању политичке понуде. Ако је то све тако, импресивно и велико, како челник „Двери“ тврди, како је онда могуће да су то огромно искуство, тих „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ и та „река стручних, поштених и часних родољуба“, током 12 година успели да нам подаре једва седам куцаних страница програма, без конкретних решења и одговора КАКО остварити исправне жеље. Ради се о огромној диспропорцији између прокламованих способности и идеја, са једне стране, и конкретних, опипљивих и за остварење спремних решења! Јао „Дверима“, реци стручњака, родољуба и јао стотини водећих српских интелектуалаца, ако је ово резултат њиховог дванаестогодишњег искуства и рада. Тих 12 година су морале да произведу - јер „Двери“ желе да мењају државу из темеља, свеобухватан нацрт- приказ нове структуре државе ( државне управе, парламента, владе, правосуђа, министарстава, агенција, јавних предузећа итд. са све пратећим законима); нацрте свих важнијих закона и подзаконских аката, поготово из области које „Двери“ истичу у својих 10 тачака. Такође, нацрте закона који недостају, јер неке области програма „Двери“ нису покривене законима и регулативом. Подједнако важно, недостаје цео економски програм, детаљан, прецизан, који покрива све економске аспекте (све то ДСС има). Да су то „Двери“ изнедриле, онда би то што тврде имало покриће, и свако би морао рећи – да, ви сте нешто посебно, нешто боље од свега што постоји. Али, свега тога нема. Није довољно дати само основна политичка начела. Данас, 2011.године, ако желите да докажете да сте бољи од других, ако желите да будете уверљиви, аутентични, ако наглашавате критично стање и хитност делања, и хвалите се да постојите 12 година, поред уопштеног и кратког програма морате одмах изнети и све што мора да прати основна начела. Шта је то, већ сам делом навео. Овако остаје утисак о једној површности и неуверљивости, о рутинерству са којим су „Двери“ приступиле  бацању рибарске мреже и лову на гласове. Цео програм „Двери“ се свео на низ, непоткрепљених, дакле, празних обећања!

„Старе фразе у новом паковању“?

Кренимо редом, тачку по тачку.

1.“Породица на првом месту!“.“Двери“ су успешно препознале и на прво место програма ставиле питање породице и демографије. Нису дали предлоге закона из ове области. Додуше, биолошки опстанак породице и друштва је везан и за питање очувања животне средине, које се спомиње само у пар речи у тачки 4. али се „Двери“ не баве тим проблемом. Прва два пасуса ове тачке представљају демографске констатације без предлога конкретних решења. Трећи пасус, осуда друштва размажених појединаца и саможивих потрошача и афирмативни ставови о породици, су сјајни али нема предлога како спровести жељено. Четврти пасус је кратка фраза о здравственом и образовном систему. Пети пасус нуди нешто конкретније ставове. Предлаже да се Национални план (НП) бави породицом и да се оснује ново министарство- за породицу и здравље. Нажалост нема предлога закона о том министарству, његових детаљних надлежности, нити главних предлога закона из те области- није ни споменуто доношење нпр. Закона о породици. Дискутабилна је и тврдња да НП и то министарство треба да се баве реформама закона о раду и закона о пореском систему. Последњи, шести пасус је само кратка парола.“Двери“ су пале на испиту, по питању најважније тачке свог програма, оне тачке по којој би могли да се разликују од осталих, и по чему су били познати као НВО.(1)

2.“Солидарност-социјални патриотизам“. Први пасус је пука констатација проблема глади и егзистенције, без предлога решења. Други, осим констатације, даје и мени допадљиву дефиницију „социјалног патриотизма“ али опет без одговора КАКО остварити солидарност и социјални патриотизам. Последња реченица о „враћању доказаним историјским обрасцима- мобама,(...), радним акцијама и јавним радовима“ асоцира на време соцреалистичког колективизма, пете и шесте деценије комунистичке ФНРЈ, и представља превазиђен историјски образац. Поставља се питање како „убедити“ грађане да „пристану“ на „добровољни бесплатни рад“- милом или силом? Трећи пасус је промашена фраза о потреби за већом спремношћу државе за помоћ угоженима у ванредним ситуацијама или елементарним непогодама. Спремност државе и сада постоји, будимо толико поштени, али је потребна већа конкретна материјална и финансијска помоћ у тим случајевима. Четврти пасус је опет констатација и залагање, без решења. Последњи, пети пасус је парола. Није поменут ни један предлог неког закона или начина на који ће бити остварена идеја о „социјалном патриотизму“.(2)

3.“Домаћинска економија“. У условима економске кризе и конкретног катастрофалног стања наше економије, од сваке политичке странке се очекује да економија буде најбоље и најдетаљније обрађена област. Очекују се само конкретна и примењива решења. „Двери“ по овом питању остају само на општим ставовима, начелним залагањима, фразама и паролама.  Једино у седмом, претпоследњем пасусу, предлажу формирање Развојне инвестиционе банке и Фонда за одрживи развој, без потребне законске регулативе и надлежности. Нема ни једног предлога неког законског решења, нпр. о томе како ће бити остварена „ревизија пљачкашке приватизације“. Види се да ову област најмање познају и да немају представу о томе шта су конкретна економска решења. И подсетимо се духовите тврдње „Двери“ да је и ову тачку писао део од „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“. Шта човек да каже, осим да се насмеје.(3)

4.“Реални и одрживи развој Србије“. Као и свака тачка и ова износи пуку констатацију, на почетку а паролу на крају. Други и трећи пасус не нуде никаква решења из ове области, већ само констатације, опште ставове и фразе. Једину пажњу у овој тачки изазива прва реченица првог става, која износи детињасту основачку тврдњу о томе да је наша земља једна од најлепших (која није?-све су!) и наивну и аматерску тврдњу о „богатству наших ливада“. Да није смешно, било би трагично. И наравно, чак се ни не помиње Закон о реалном и одрживом развоју.(4)

5.“За јаку Србију слободних људи“. Ова тачка представља несхватљиву мешавину ставова и констатација о мноштву неповезаних области (спољна политика, грађанске слободе, технологија, корупција, локална самоуправа, територијална целовитост и самосталност, војска, КиМ, регионализација, деметрополизација...). За разлику од осталих тачака овде се не назире ни поента, ни тема. Наравно кад нема ни теме, нема ни става, па не може бити ни решења. Ипак ова тачка због свега што сам навео, је слабије обрађена и од економије.(5)

6.“Против страначко-паразитског система и колонијалне управе!“. Осим оштрих  констатација и ставова, ово поглавље не нуди ништа. Очекивали би смо да „Двери“ бар овде дају нека конкретна решења, да су овде јаки. Некакав предлог закона о сукобу интереса, о корупцији, о политичким странкама...Ништа од тога. О површности којом је обрађена ова област сведочи испразна парола на крају :“Не кради државу, не кради народ – морални је императив нове српске политике“.(6)

7.“Спољна политика остваривања само српског интереса“. У овој области „Двери“ износе потпуно истоветне ставове ставовима ДСС-а. Ни „Двери“не кажу да су против уласка у ЕУ (они су „за одговорни дијалог са ЕУ“), већ наступају као евроскептици, као и ДСС. Против су уласка у НАТО, и као и ДСС и СНС, залажу се за војну неутралност. Као и ДСС и СНС, залажу се за сарадњу и са осталим силама, на првом месту  земљама БРИК-а. Ништа ново, ништа оригинално али и без промашаја. Једино је споран наслов поглавља. Наиме, Србија јесте и треба да буде држава српског народа, по Уставу, али државна и спољна политика морају водити рачуна о интересима свих грађана Србије а не само о „остваривању само српског интереса“. У Србији живи (не рачунајући Арбанасе на КиМ) око 17 процената несрпског становништва.(7)

8.“Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу“. Овде „Двери“ претачу своју добру конкретну активност и успех да повежу двадесетак (од неколико хиљада) организација из Србије, Српске, Црне Горе, и расејања у тзв. Српску мрежу, мрежу организација повезаних путем интернета и путем заједничких акција. Није спорно да треба повезати све српске организације, сву дијаспору и све српске земље али је питање да ли то треба да буде једно од десет основних програмских определења једне политичке странке. Једно од двадесет сигурно, али сам уверен да има неколико важнијих темељних политичких и економских питања. Овде је присутна нешто већа конкретност у залагању, јер се ради о заметку идеје која већ функционише. Све остало у овој, осмој тачки, као и у претходним су само констатације, општа места и парола на крају. Не помиње се Закон о дијаспори, или како „дијаспори омогућити електронско гласачко право“.(8)

9.“Културно-просветна и спортска политика идентитета“. Због робовања маркетиншкој форми- да се у десет тачака изнесе програм уочљиво је да су „Двери“ у ову тачку програма угурале чак три области, од којих две могу бити повезане, култура и просвета али трећа- спорт, не може. Спорт и нпр. питање  омладине су могли бити обрађени заједно али и одвојено. Уверљивије би било да је нпр. ова тачка гласила :“Културна, просветна и научна политика идентитета“. Очигледно је да су господа из „Двери“ занемарили науку или да сматрају да је она део културе и просвете, што је погрешно. Као и остале тачке све се своди на констатације, опште ставове, фразе и пароле. Помиње се Закон о ћирилици, Нова национална стратегија образовања, нови Закон о спорту. Да ли су  „Двери“ све то написале и представиле, а постоје 12 година? Нису! Зашто? Помиње се реформа јавног медијског сервиса. Прво, нејасно је на шта се мисли, на тзв. јавни сервис, РТС, или на целу медијску сферу- државну и приватну?  Ја бих рекао да су потребни драстични резови у медијима и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање њихове рекламне и забавне функције. То код „Двери“ не стоји. Такође, стоји нејасан став о Болоњској декларацији. Да ли су „Двери“ за укидање примене Болоње или нису? И коју алтернативу нуде?(9)

10.“Ново одушевљење“. Како су тачке програма „Двери“ објављиване, дан за даном, очекивао сам да ће последња тачка обухватити неку област која је заобиђена у претходних девет тачака, а у наредном пасусу и наводим те многобројне пропуштене области. Међутим, не. „Двери“ су се одлучиле за један закључни текст који обилује констатацијама и жељама, и који онако српски, да га цео народ разуме говори о „глобалним парадигмама“. У другом делу тог текста, после тачних тврдњи из првог, ствари су се отеле контроли и први пут, после дуго година срео сам дух иритирајућег новоговора  ЈУЛ-а и Мирјане Марковић, преточен у тај део текста и у сам наслов десете тачке програма – „Ново одушевљење“. Јој. Тај део текста обилује јуловским заносима, и  почиње реченицом :“Време је за ново одушевљење...“. Чиме желите да одушевите народ, господо из „Двери“? И опет главна примедба- КАКО? После тог новог одушевљења „Двери“ кажу и „Време је... да изнова заволимо Србију“. Аутор ове и претходне реченице има проблем са сагледавањем стварности. Грађане не могу одушевити празне речи и демагогија, већ дела, животна, стварна, опипљива – ако „Двери“ мисле да је то њихов програм, греше. То што је одушевљавало и инспирисало грађане, то су дела Гојка Стојчевића. Што се тиче пароле „Време је да изнова заволимо Србију“ довољно је рећи - онај ко не воли своју земљу, тешко да ће је икада заволети, примера имате довољно.(10)

Поред многобројних начелних примедби које сам већ изнео, додајем још једну. Због већ поменутог робовања маркетиншкој форми- да се у десет тачака изнесе програм, уочљиво је да су „Двери“ у десет тачака програма угурале и спојиле у појединим тачкама, неспојиве области. Још је важније што многе важне области нису уопште обрађене. Читава једна грана државне власти- правосудни систем није ни дотакнут.  Поред области правосуђа, програм „Двери“ потпуно заобилази или само овлаш дотиче следеће области: област војске и одбране (врло кратко у тачкама 5. и 7.), област људских права и заштите и безбедности државе и грађана, област државне управе и локалне самоуправе, област пољопривреде (једна реченица у тачки 4.), област привредног система (у том погледу се не може рачунати на тачку 3. „Домаћинска економија“), област урбанизма и просторног планирања, област рударства и енергетике (једна реченица о енергетици у тачки 4.), област природних ресурса (једна реченица у тачки 4.), област здравства, област науке, област екологије, област омладинске политике и на крају, што изазива чуђење, заобилази се и област односа државе и цркве. Овде могу изнети претпоставку због чега се избегава ова неизбежна област. „Двери“ су, није тајна, настале и настају под окриљем СПЦ. У том погледу су биле предмет и неутемељених оптужби. Због тога, да би избегли поновне оптужбе и да би прикрили чињеницу о повезаности са СПЦ, они вештачки доказују неповезаност са СПЦ, тако што се у програму не осврћу на једну важну област, коју управо они морају да обраде и изнесу свој став. Иначе, све области за које сам навео да се „Двери“ њима не баве, стоје, уз остало, у програму ДСС.

„Двери“ су веома графички привлачно, осмислиле свој знак, лого, назив, пароле и слогане и остале појавне графичке елементе. Знак је изузетно успешно и вешто стилизовани лик Богородице са Исусом. Осим назива „Двери“ ту је и упечатљив слоган-назив „Покрет за живот Србије“. Најављен је и изборни слоган „Србија пре свега“. Ћирилични лого је одличан. Вешто су урађене и позадине које носе знак, лого, и остале слогане, које су плаве или црвене боје, али проткане дискретним крстовима, различитих нијанси плаве или црвене. Наравно и цео графички идентитет „Двери“ јасно асоцира на религиозност и на везу са СПЦ.

Не могу говорити у име ДСС, али претпостављам да је ДСС отворена за сарадњу и да нема ништа против сарадње са „Дверима“ као странком, пре избора. Нисам уверен да „Двери“ имају исти став. О томе треба разговарати.

На крају овог текста поновићу једну и изнети и нову замерку. Поновићу замерку, да „ Двери“ нигде нису објавиле имена „100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ који су уз челнике „Двери“ писали програм. То оставља простор за сумњу да ли ти људи постоје и ако постоје, да ли су баш они водећи српски интелектуалци и стручњаци из различитих друштвених области?

Нова крупна примедба се односи на недостатак биографија. Чињеница је да „Двери“ имају  „Управни одбор“. На њиховом сајту никада нису постојали, нити постоје подаци, ко су чланови УО. Такође, не постоје подаци о томе ко су (привремени?) челници нове странке. Можемо закључити да су то десет колумниста „Двери“. На обимном сајту „Двери“, у представљању нове странке, у иступима и текстовима челника „Двери“, недостаје једна веома важна ствар. Нигде не постоје биографије челника „Двери“. Или биографије десет колумниста „Двери“. Претпостављам да се челници „Двери“ не стиде својих биографија? А саме биографије,иначе, нам могу дати основне податке о људима, о стручности, образовању, биографије доприносе нечијем ауторитету и уверљивости. Све странке, какве су да су, имају на својим интернет страницама све потребне биографије. Изговор, да су тек странка у оснивању, не важи, јер „Двери“ постоје 12 година. Није ваљда да „Двери“ сматрају да треба толико да се разликују од осталих странака, да за њих не важе позитивни стандарди? Због тога, остаје питање - Господо, челници „Двери“, ко сте ви? Упознајте нас са својим биографијама.

24.02.2011.године

(1) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876524

(2) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876530

(3) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876545

(4) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876555

(5) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876594

(6) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876607

(7) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876618

(8) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876630

(9) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876641

(10) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876659

(11) http://www.dverisrpske.com/tekst/1876470

(12)

http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_arhiva.aspx?ID_Teksta=2405&ID_Rubrike=22

(13) http://www.srpskikulturniklub.com/dveri_ulaze_u_politiku

(14) http://www.dss.rs/view_file.php?file_id=257

(15) http://www.ekonomskisavetdss.com/

(16) http://www.drzavnauprava.gov.rs/view_file.php?file_id=661

УКЉУЧИ МОЗАК – ИСКЉУЧИ Б52 !

УКЉУЧИ МОЗАК – ИСКЉУЧИ Б52 !

После краће паузе, квислиншка ТВ супертврђава Б52 је наставила свој специјални рат (који води за туђ рачун) против ДСС-а. За разлику од разорних америчких бомби које су широм света сејали бомбардери Б52, када се разиђе дим и отпуше уши од заглушујућег праска, испостави се да су бомбе ТВ Б52 само ћорци. Али ти и ћорци остављају озбиљне последице. После сејања злонамерних инсинуација, полуистина и пресних лажи, остају трагови. Годинама се „Аутсајдер“ ударна емисија наводно истраживачког новинарства Б52 (а стварно гебелсовско пропагандистичког новинарства), бави само једном ствари – сатанизацијом Војислава Коштунице и ДСС-а. То је основна нит која повезује све „Аутсајдере“ Б52. И рекох, остају последице. Оцрњују се институције, попут СПЦ, војске, оцрњују се неподобне странке, оцрњују се привредни субјекти, оцрњују се поједини градови или места, и на крају оцрњују се појединци. Појединцима се покушава нанети тзв. „грађанска смрт“. Грађанска смрт је појам познат још од времена римског законодавства. На пример, у новијој историји, у француском законодавству деветнаестог века постојали су појмови „грађанске смрти“ или „делимичне грађанске смрти“ који су укинути половином тог века и избачени из тог законодавства. А ти појмови су се односили само на  лица осуђена на смрт, доживотну робију или на депортацију. То кореспондира са жељама „Друге Србије“, дела невладиних организација, ЛДП-а, потајним жељама ДС-а, и појединих медија попут Б52, да Војислава Коштуницу и ДСС, осуде (може и на смрт), пошаљу на робију или бар депортују. И да тиме испуне много више од онога што им налажу њихови амерички и други налогодавци. Та жеља наведених, да појединцима или групама нанесу „грађанску смрт“ је била нарочито изражена 2003. године, током незаконито уведеног ванредног стања и акције „Сабља“, када је на власти била тзв.“Жута хунта“. Најстрашније је што наведени, укључујући и Б52, покушавају да нанесу „грађанску смрт“ невиним особама (данашња  модерна законодавства не предвиђају „грађанску смрт“ ни за осуђене на смрт, доживотну робију или на депортацију). Једноставно „грађанска смрт“ је превазиђени и анахрони облик кажњавања, у данашње време то је чињење зла. То управо и чини „модерни“ и „слободоумни“ Б52.

Ова медијска кућа, оцрњује и цео један град – Лазаревац, као легло опште корупције и лоповлука.

Сасвим сам уверен да Б52 има још један задатак. Да унизи и уништи још једну институцију државе, привредну институцију- Електропривреду Србије- ЕПС и да je тако понижену и уништену припреми за будућу лоповску приватизацију, попут приватизације Телекома.

Осим два чланка у листу „Политика“ и две кратке изјаве за РТС1, реч оптужене стране се није могла чути, захваљујући потпуној контроли над медијима од стране режима. У та два чланка је Драган Томић изнео свој став о срамним оптужбама Б52. У другом чланку свој став је кратко, изнео и Радомир Наумов. Аналитичких емисија или чланака на тему „Колубаре“, после две емисије „Аутсајдера“, у медијима није било. На жалост није се огласио ни Економски савет ДСС-а, нити бројни стручњаци из Одбора за енергетику ДСС-а, осим оних које сам навео (Томић, Наумов). На жалост није се огласио нико од осталих стручњака изван ДСС-а, који би могли да проговоре о овој теми, на исти или другачији начин од „Аутсајдера“, Томића и Наумова. А има их много. Електро и рударских инжењера, економиста, стручњака за електропривреду уопште. Мук. Гарантујем вам да је, између осталог, главни разлог страх, од пре свега, гебелсовских медија, попут Б52, чији новинари не пишу пером, већ секиром. У питању је страх од „грађанске смрти“. Исти такав мук стручњака је владао поводом параде педера, јер њима нису требали да се баве политичари и аналитичари, већ лекари, психијатри, психолози, социолози, антрополози и дефектолози.

Приметићу да је Б52, бар једну недељу пре емитовања првог „Аутсајдера“, рекламирао исти и говорио о теми емисије. Хоћу рећи било је времена да се припреме одговори на тај и остале нападе који су уследили у другој емисији и који ће уследити у још  два наставка. Приметићу и да се понавља ситуација, са својевремено од стране ДС-а лансираном лажном афером доделе државних станова – јул 2009, коју сам затворио тако што сам написао један дугачак аналитични текст и дао пар изјава медијима. Исто тако аферу „Кривична пријава Рђе Поповића“, са све блогом на „Шмрчанику“ сам затворио са два чланка на једном читаном интернет порталу. Понавља се одсуство благовременог и адекватног реаговања од стране оних који су упућени у предмет тих афера и који су позванији од мене да се тиме баве. Што се мене тиче, бранићу све што се бранити може, успешно ћу исцедити и суву дреновину, али слаба вајда. Мој глас се много мање чује, јер га преносе углавном само угледни опозициони интернет портали, попут Стандарда, Видовдана, Фонда Слободан Јовановић и других. Ретко кад, осим помало у случају афере „Кривична пријава...“, мој глас пренесу електронски медији. Дакле, да је у случају афере „Колубара“ било адекватне и правовремене реакције, тај глас би се чуо барем упола онолико колико и глас оптужби који је чуло пола Србије. Овако мој чланак, све и да га објави и једини слободоумни недељник „Печат“, неће прочитати више од тридесет хиљада људи, опростите на слободној и можда нетачној процени, песимистичкој или оптимистичкој, свеједно. Друго, ја пишем дугачке, аналитичне чланке. Треће, могу да асимилујем и обрадим било коју стручну тему, али ми је потребно време, пошто нисам свезналица, нпр. нисам стручњак за електропривреду. Хоћу рећи, не могу да делам тако брзо као они који ту област држе у малом прсту и могли би хитрије да убризгају противотров у медијски систем.

Хајде сада да се посветимо конкретној афери, афери „Колубара“. Све информације сам добио из јединог мени доступног извора, извора коме верујем, од мог пријатеља, Драгана Томића, са којим политички делим добро и зло у странци, и борим се у градској скупштини као одборник и кога познајем низ година. То је за мене потпуно релевантан извор информација, јер је Драган рударски инжењер, и обављао је многе одговорне дужности у ЕПС-у и „Колубари“. Довољан и релевантан да се чује барем и друга страна приче, а сигуран сам и много истинитија страна приче. Није спорно да је Томић одбио да говори за „Аутсајдер“. Прво, већина људи је то одбила. И ја бих одбио и одбићу да учествујем у било којој емисији Б52. Свако нормалан би то одбио, јер не жели да буде предмет најсрамније манипулације, монтаже, и ислеђивања, да буде приказан у најнегативнијем контексту, када просечном гледаоцу неће преостати да каже ништа друго осим - крив је. Ко би желео да учествује у емисији која себи даје право да буде и полиција и тужилаштво и порота и судија, дакле да ислеђује, тужи и пресуђује. И очигледна је жалост „Аутсајдера“ што се не бави и извршењем казни, мада једну казну покушава да изврши –грађанску смрт.

Емисија „Аутсајдер“која „кошта ко светог Петра кајгана“ је отворила два наводна проблема у „Колубари“. У првој епизоди проблем употребе посредничке-туђе механизације а у другој проблем посредовања у трговини угљем.

Пре тога осврнућу се на очигледне неистине, или ако вам је драже, лажи „Аутсајдера“ и Б52, које сам ја као лаик могао да уочим. Очигледним називам оно што није везано за наводе који се тичу ускостручних проблема. Остале неистине или полуистине је много теже открити јер то зависи од познавања области рударства и енргетике, али и економије, али ћу се и тиме бавити, јер је то најважнији део овог чланка.

Очигледне неистине

1. Очигледно је лажна тврдња да пословање „Колубаре“ није нико контролисао. Сам Б52 два пута наводи да је имао увид у извештај интерне контроле а да није могао да оствари увид у извештај комисије коју је формирао садашњи директор ЕПС-а. Такође, јасно је да су по природи ствари, „Колубару“ контролисали и ЕПС и све владе. Такође у време директора Томића, од 2004. до 2007. године, независна ревизорска кућа „Дилојт“је радила ревизију пословања , али и за 2008., 2009. али и 2010. годину. Поставља се питање због чега Б52 износи тако очигледну неистину? Са исто толико основа, ако не и више, ја бих могао тврдити да деценију уназад нико није контролисао рад медијске куће Б52! Ко је контролисао начин финасирања те куће? Нико! Коме је познато како се троши новац телевизије, која има националну фреквенцију? Никоме. Зашто нико није до краја истражио како је и под којим условима Б52 добио зграду коју користи и колико плаћа закуп? Зашто Б52, нити било који медиј, није транспарентно или било како, објавио податке о томе да ли Б52 на законит начин користи зграду коју је добио од државе?

2. Следи запањујућа лаж! Драматично је саопштен навод „После убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, ДСС преузима власт у земљи а самим тим и у „Колубари“... При томе,уз тај текст иде драматична музика, и суморни црно бели снимци, како Коштуница излази из тамног аутомобила, чиме се подло сугерише да је Коштуница одмах после Ђинђићевог убиства похитао да заузме фотељу убијеног. Истину сви знате. После Ђинђићевог убиства, у које је сумња се, био умешан и Чеда, чести посетилац Шилерове и пријатељ чланова земунског клана, председник владе постаје Зоран Живковић, аванзовао је и Чеда, а јадна Наташа Мићић је већ била вд председника државе. И сви заједно проглашавају незаконито и неуставно ванредно стање, хапсе 11000 грађана, од чега је процесуирано мање од три стотине. Дакле, годину дана после Ђинђићевог убиства влада „Жута хунта“. Тек после избора, на основу воље грађана, Коштуница постаје председник владе. Такође, после убиства није промењен директор „Колубаре“ већ је остао исти, и власт у „Колубари“ је држала ДС. Поставља се питање због чега Б52 износи тако запањујућу неистину?

3. Много пута у обе емисије износи се тврдња да је „Колубара“ пословала са губицима, а 2007. године  са највећим губицима, који су узроковани махинацијама са изнајмљивањем механизације и  продајом угља испод цене посредницима, односно приватницима, што је ноторна неистина. Овим ћу се посебно бавити касније, а овде треба рећи да је „Колубара“ позитивно пословала и те године и да је и тада платила порез на добит. Од пословних банака „Колубара“ је уредно добијала пословне гаранције.

4. На  више места у „Аутсајдеру“ се наглашавају лажни подаци о томе да су приватници на основу рада своје механизације извлачили невероватне месечне зараде (24.000 евра месечно, за 8 сати рада дневно и 72.000 евра месечно, за 24 сата рада дневно). При томе се новац који они добијају за своје услуге изједначава са зарадом-добити-профитом. И врапцима је јасно да је зарада оно што остане када се одбију сви трошкови (гориво, мазиво,одржавање, оператери,порези итд.). Томић одговорно тврди, што је лако проверити, да је права добит била само петина, тј. 20% а да су трошкови износили 80% што је и логично (гориво, мазиво,одржавање, оператери, амортизација итд.). Уз то од добити треба платити порез на добит који износи 10%. Дакле, прва машина коју помиње „Аутсајдер“ је доносила чисту добит од око 4320 евра месечно а друга 12920, односно 51840 евра и 155040 евра годишње. Јасно је да је Б52 је приказивао више од пет пута већу добит од стварне а тенденцизно је занемаривао трошкове. Месечни трошкови у првом случају су 19.680 евра а у другом 59.180 евра. Годишњи трошкови у случају прве машине су 236.160 евра а у случају друге би били 710.160 евра. Наравно никада није постојала машина која је радила целе године, сваки дан, 24 часа али је могуће да је нека добро одржавана машина, радила месец дана сваки дан, у све три смене, у некој години ове деценије.

5. Следећа лаж је тврдња бившег директора Слободана Ђерића, кадра ДС-а, да нов булдожер кошта 100.000 евра, четири пута мање од стварне цене и на томе Б52 гради причу. Истина је да нов булдожер Катерпилар Д8Р кошта  400.000 евра (без камате).  

6. На крају прве емисије, Б52 изричито тврди да је „Колубара“ плаћала много веће износе за инфраструктурне радове него што је заиста урађено. При томе није пружен ни један доказ. Очигледно је да се ради о неистини. Постојало је више надзорних органа, а међу њима су и председници МЗ, општински надзорни органи и надзорни органи „Колубаре“ који су пратили те радове.

7. Такође на крају те емисије износи се изричита тврдња де је „Колубара“ плаћала машине и када нису радиле, тј. када су стајале у месту. Ни ту није наведен ни један доказ. Очигледно је да се ради о неистини.

8. У другој емисији Б52 износи неистину да је 90% угља намењено термоелектранама а 10% индустрији и широкој потрошњи. Истина је да је 92% намењено термоелектранама а 8% индустрији и широкој потрошњи. У процентима се та разлика од свега 2% може учинити безначајном али та 2% значе „свега“ 600.000 тона угља!

9. У истој епизоди Б52 преноси лажну тврдњу Слободана Ђерића, и на њој гради причу, да Београдским електранама  треба 30.000 тона угља годишње. У интернет вести на  Б52, два дана после те епизоде, износи се податак да је у току грејне сезоне, БГ електранама потребно највише 4500 тона, дакле вероватније 4000 тона угља. То је око седам пута мање него што тврде Б52 и ДС-ов Ђерић у „Аутсајдеру“(мада се тврди да је он сада у ЛДП-у). Дакле, слагали су више него шестоструко, за 26.000 тона. Главна је чињеница да је БГ електранама потребно веома мало угља, свега пола процента од укупне количине енергената које користи. Грубо речено топланама треба 99,5% гаса и мазута, односно толико им је угаљ непотребан.

10. При крају друге емисије се износи евидентна лаж да су „ћерке“ фирме издвојене из „Колубаре“ 2004. и 2005. године, чиме се инсинуира да је таква одлука донета од стране владе Војислава Коштунице. Истина је другачија. Одлуку о издвајању тих фирми је 2003. године донела влада Зорана Живковића уз подршку директора „Колубаре“ Ђерића. И тада је, у свом маниру, муко моја пређи на другога, Ђерић успео само да региструје ћерку фирму, са адресом и директором као јединим запосленим.

11. У другој емисији је као егзотичан пример злоупотребе наратор навео и да су поједине машине радиле 25 сати једног дана. Неинтелигентни  злонамерници из Б52 су заборавили  да се сваког октобра прелази на зимско рачунање времена, када дан има један сат више, као што у марту има један сат мање. Управо је то био случај спорног 27. октобра 2007.године  када је дан имао 25 сати, па су и поједине машине радиле толико.

Треба нешто рећи и о недостатку кредибилитета две особе које су се појављивале у прве две емисије.

Савет за борбу против корупције је основала општина Лазаревац, којом влада ДСС са коалиционим партнерима. Председника савета  Миливоја Матијашевића је предложио ПУПС. Недуго после тога исти је напустио ту странку. Против истог је поднето више кривичних пријава у Општини Аранђеловац због отужбе да је преварио више десетина грађана- оптужба за надрилекарство (лажни исцелитељ). Именовани је радни век у „Колубари“ и уопште, завршио тако што је добио отказ пре више од двадесет година. Током радног спора који је повео, именовани је успео да оствари инвалидску пензију, сумња се, на незаконит начин.

Слободан Ђерић је на место директора „Колубаре“ именован на предлог ДС-а. Пре тога је био један од оснивача обора СПО-а у Лазаревцу, чији је верни члан био око пет година. Вера у СПО  га је напустила негде 96' а после тога је постао симпатизер ДС. Колико се зна Слободан Ђерић је данас члан ЛДП-а.

Мање очигледне обмане и неистине- суштина приче

Б52 и „Аутсајдер“ у да би наудили ДСС-у и појединцима из ДСС-а, потпуно 

непрофесионално, злонамерно, тенденциозно и пристрасно, обрађују једну изузетно компликовану стручну тему. Цео проблем енергетике, енергетског система, пословања ЕПС-а, „Колубаре“- једног огромног и сложеног система, своде на низ, из контекста потпуно истргнутих примера. „Аутсајдер“ и Б52 потпуно прикривају чињеницу да је основна сврха „Колубаре“ да угљем снабдева термоелектране, тј. ТЕНТ (Термоелектрана Никола Тесла у Обреновцу) да би се производила електрична енергија. И ту функцију „Колубара“ обавља без грешке. Такође, и оних 8% угља који су намењени индустрији и широкој потрошњи „Колубара“ никоме не продаје испод цене, нити ту има било чега спорног. Главни доказ да постоји изузетно мало простора за малверзације овим поводом је чињеница коју сам већ изнео да је нпр. БГ електранама, тј. топланама потребно веома мало угља, свега пола процента од укупне количине енергената које користи. Грубо речено топланама треба 99,5% гаса и мазута, односно толико им је угаљ непотребан.

Драган Томић тврди да у „Колубари“ није било губитака за време када је он био директор. У 2007. години појавио се тзв. фиктивни губитак од  10 милијарди динара који није проузрокован неком крађом повезаном са ангажовањем механизације приватника или давањем угља приватницима, испод цене, већ следећим узроцима:

      -     применом нових међународних рачуноводствених стандарда

-         променом обрачуна стопе амортизације- 4млрд

-         применом новог начина процене вредности основних средстава- 1,05млрд

-         и издвајањем предузећа „Топлификација“ из „Колубаре“ које је изнело своја основна средства-4,65млрд

Још раније из „Колубаре“ су се такође издвојиле три ћерке фирме „Колубара грађевинар“ ,„Колубара Мали Борак“ а формирана је фирма „Колубара услуге“. Прве две су са собом изнеле и сопствену механизацију.

На следећој табели приказаћу упоредне податке о трошковима за спољну механизацију, и количинама ископаног угља и откривке, које је Б52 сакрила.

Година             механизација                угаљ                  откривка*

                         (у мил.динара)         (у мил.тона)      (у мил.кубика)

2000                        113                           26,6                       36,4

2001                          96                           25,3                       38,1

2002                        142                           25,6                       58,5

2003                        148                           26,4                       72,4

2004                        147                           27,2                       67,7

2005                        484                           27,6                       65,8

2006                        657                           29,2                       69,3

2007                       2323                          29,2                       79,8

2008                       4243                          30,5                       77,1

2009                       1129                          28,5                       64,0

2010                       1100                          29,1                       58,8

*откривка је количина земље која се мора ископати да би се дошло до слојева угља - за 1 тону угља, просечно је потребно ископати 2,2 тоне откривке

Од маја 2004. године до средине 2009.године, дакле у периоду када су директори били кадрови ДСС-а , од којих је онај последњи-Јовичић, годину дана био по вољи садашњег режима, јер је добро радио, дакле у тим годинама су осим редовних послова обављани и капитални радови које је директор Ђерић одлагао до маја 2004. године. Томић се ухватио у коштац са неизбежним. Ти капитални, са великим трошковима скопчани, а ванредни радови су;

-         2006. год. Почетак измештања тока реке Колубара у дужини од 4 километра

-         2007. год. Завршетак тих радова

-         Гашење копа Тамнава исток и отварање копа Велики Црљени

-         Гашење копа Поље Б и отварање копа Поље Ц

-         2007. се догодио тзв.“РУЧ“, огромни одрон који је затрпао милион тона угља- следила је санација, откоп и додатни трошкови током пола год.

-         На пољу Д су измештена 4 јаловинска система због нерешених имовинско правних односа у вези са  гробљем Вреоци, што је узроковало огромне трошкове- морао је да из копања буде изостављен потез 6 пута 4 километра јер претходни директор (Ђерић) није тај проблем решио на време.

-         Отклањање штетних последица насталих рударским радовима у општинама Лазаревац, Уб и Лајковац – санација инфраструктурних објеката који се нађу на траси копа (путеви, расвета, струјна мрежа, водовод, канализација итд.).

Да би призводња угља и откоп откривке били већи, и због горе наведених капиталних радова било је неопходно ангажовати и спољну механизацију. Уз то, после 2004. из састава „Колубаре“ је издвојена „Колубара грађевинар“ а ангажман те механизације се до тада сматрао сопственим, а после тога спољним. То је један од основних разлога зашто је пре средине 2004. године, а у доба када је директор био Слободан Ђерић, било мање трошкова за коришћење тзв. спољне механизације, јер се трошкови те механизације нису књижили на терет „Колубаре“ него на терет „ Колубаре грађевинар“, као дела предузећа.

Да поновим, „Аутсајдер“ и Б52 злонамерно приказују само 2 ставке или аспекта  пословања које су неодвојиве од осталих тридесетак. Све ставке пословања заједно утичу на укупне резултате пословања, односно на добитак или губитак. При томе  Б52 опет злонамерно, тежиште ставља само на последњих седам година пословања. При том зликовачка ТВ екстремно истиче и оцрњује рад директора ДСС и владе ДСС-а, а врло стидљиво и местимично проблематизује рад директора и влада ДС-а. Једино поштено би било посматрати период од десет година, од 2001. до 2010. године. Стога је цифра од 130 милиона евра који су дати за коришћење спољне механизације ирелевантна јер се односи само на последњих 7 година. А та бројка  је тако злонамерно приказана као да се ради о 130 милиона евра који су украдени или противзаконито потрошени. И тај износ се приказује као да се ради о чистом профиту приватника. Тачно је да се ради о трошку „Колубаре“ али би тај трошак био већи за 7 година да је „Колубара“ куповала своје машине и да је морала да их одржава и намирује. Једноставно „Колубари“ се више исплати да, поред своје, ангажује и спољну механизацију. Треба знати да „Колубара“ може да купује само нове машине а приватници могу и старе. Такође, приватници мање плаћају радну снагу и укупно имају мање опште трошкове, из низа разлога (користе и старе машине). Треба знати да „Колубари“ само повремено треба велика количина спољне механизације, у складу са додатним капиталним радовима или изненадним радовима (нпр. „руч“). Када се ти радови окончају,“Колубари“ више не треба толика количина механизације. Иначе, сама „Колубара“ је стално набављала оптималан број механизације у доба када су директори били кадрови ДСС-а.

У емисији се посебно проблематичним приказује рад механизације. Створен је утисак да су тамо коришћене само машине које апострофира Б52– булдожери. Истина је да су на површинском копу коришћене различите машине, камиони (30 евра сат), ровокопачи( 50 евра сат), скипови (35 евра сат), булдожери (90 евра сат) и многе друге. Прво,„Колубара“ није плаћала сат рада булдожера 100 евра, како тврди Б52, већ 90 евра. Због чега се „Колубари“ не исплати да купи механизацију за венредне, непланиране и повремене послове? Ти послови су: велико измештање система, велики одрони земљишта, увећани послови санације штета насталих рударсим радовима и свакако, повећана производња. Просечан рад баш тог булдожера, који проблематизује Б52, је 5475 сати годишње. По цени од 90 евра по сату, најам те машине „Колубару“ кошта 492.750 евра годишње. Сопствена, нова (опет понављам да „Колубара“ може куповати само нове машине) машина са порезом, кошта 450.000 евра. Остали годишњи трошкови „Колубаре“ би у том случају били : гориво -180.000евра, мазиво и филтери-20.000 евра, 8 радника на опслуживању-60.000евра, сервиси-замена виталних делова-тарнспорт-50.000 евра. Тако долазимо до суме од 760.000евра годишње. Због тога се за редовне радове који прате експлоатацију угља и откривке исплати куповати помоћну механизацију а за све остале радове више се исплати изнајмљивати механизацију, што доказује горња рачуница.

Вратимо се десетогодишњем периоду који је требало узети у обзир, што „Аутсајдер“ намерно није урадио. У том периоду кадрови ДСС-а су били директори „Колубаре“ шест година (2001.,пола 2004., 2005.,2006.,2007.,2008. и пола 2009.године)  а кадрови ДС-а директори „Колубаре“ четири године (2002.,2003.,

пола 2004.,пола 2009. и 2010.године). Да употребимо методу „Аутсајдера“ и да посматрамо само два параметра, трошкове механизације, и  количине ископаног угља и откривке. У тој деценији су укупни трошкови за спољну механизацију били 10.463 милиона динара, односно, грубо речено око 140 милиона евра. Укупно је ископано око 277 милиона тона угља и 652 милиона кубика откривке. Током шест година када су кадрови ДСС били директори трошкови механизације су били 8438 милиона динара, тј. око 110 милиона евра, а ископано је 169 мил. тона угља и 396 милиона кубика откривке. Током четири године када су кадрови ДС били директори трошкови механизације су били 2025 милиона динара, односно око 30 милиона евра, а ископано је 108 милиона тона угља и 258 мил кубика откривке.Дакле, трошкови употребе спољне механизације за време ДСС-а су били 80 милиона евра већи али је у време ДСС-а ископан 61 милион тона угља више (око 65%) и 238 милиона кубика откривке више (око 65%). Преведено у новац који „Колубара“ добије за ту количину угља, то је 827 милиона еврa. До те цифре дођете на следећи начин: од 61 милиона тона сировог угља, „Колубара“ ЕПС-у прода преко 90% по неспорној и повлашћеној цени од 12 евра за тону (јер служи за производњу струје). То је 55 милиона тона помножено са 12 и то је 660 милиона евра. Од преосталих 6 милиона тона, 4 се продаје као сиров угаљ по цени од 28 евра по тони а 2 милиона тона као сушени (после сушења то постаје двоструко мања тонажа), дакле милион тона по цени од 55 евра по тони. То је још 4 пута 28 једнако 112 милиона евра и још 55 милиона евра за сушени угаљ. Укупно то је цифра од 827 милиона евра. Од те цифре одузмите трошкове за спољну механизацију као један од трошкова и добићете податак да су директори, кадрови ДСС, на рачун 80 милиона већих трошкова за механизацију, остварили  већу зараду у угљу у износу од 757 милиона евра, од директора ДС-а иако су само две године дуже били на челу „Колубаре“. Дакле, када се пореди само однос- већи трошкови мех. према већој заради, добијате однос - 80мил.евра трошкова за спољну мех. према 827мил.евра вредности угља.

Међутим, важно је рећи да је већина трошкова за спољну механизацију у периоду када су директори били кадрови ДСС-а настала због ванредних капиталних радова (већ сам их набројао на страни 7) који су одлагани у време првог директора ДС-а. То је још један од разлога што се не може тако просто, као што то раде „Аутсајдер“ и Б52, поредити само однос два параметра, од много њих. Један од тих параметара је и откривка која утиче на пораст трошкова. А на то не можете утицати јер је то ствар природе. Због тога је често потребно много више копања да би се открио угаљ. Један од параметара и ставки у трошковима „Колубаре“ су и трошкови за сопствену механизацију : набавка искључиво нових машина, гориво,мазиво, резервни делови, амортизација, радна снага итд.). Као што видите, Б52 је злонамерно, потпуно непрофесионално и мимо духа истраживачког новинарства приступио једној сложеној, стручној и осетљивој теми. „Аусајдер“ Б52 је теми приступио површно, тенденциозно, у стилу сензационалистичке жуте штампе.

У спорним емисијама се проблематизује питање рада 4 машине, током неколико краћих временских периода. Ако то вратимо у контекст да  деценија има 3650 дана а да је сваког дана ангажовано између 100 и 120 различитих машина само спољне механизације, механизације приватника, то значи да Б 52 открива топлу воду, односно открива оно што постоји у сваком огромном систему, али и у  мањим, а то је неминовност постојања неправилности, пропуста и грешака. Дакле, немогуће је да у раду било ког предузећа нема пропуста. Б52 указује на проблем 4 од неколико хиљада машина које су се појавиле током деценије, на проблем неколико  дана од 3650 дана у деценији.

Навешћу још један пример злонамерног искривљавања истине. „Аутсајдер“ наводи да је фирма „Девикс“, чији је власник пристао да учествује у емисији, регистрована за производњу металних прозора и врата. На начин на који је то речено и написано у транскрипту емисије, инсинуира се и практично се тврди да је то и једина делатност те фирме. Истина је да то у АПР-у стоји као превасходна делатност те фирме али је та фирма регистрована и за извођење грађевинских радова у нискоградњи, за промет нафтним дериватима, за израду путева и друго. Инсинуира се да та фирма није регистрована за копање угља. Па и није, и не може бити.За откопавање угља може бити регистрован приватник само ако добије нпр. концесију за то. Када нека фирма има легалне машине она може са тим машинама копати и угаљ, и земљу и шљунак, ако је „Колубара“, или „Костолац“ ангажују.

Посебно је показан напор, у првој емисији, да се прикаже немогућим рад једне машине, током 24 сата, у периоду од неколико дана, па чак и месец дана. То је сасвим могуће. У „Колубари“ се ради тросменски на површинским коповима и на преради. Потпуно је нормално да власник има више машина истог типа и да се оне смењују на копу, као што се смењују и машинисти. Наравно да се дешавају грешке па се једно име, уписује у све три смене, током више дана.

О претежној теми друге емисије- о угљу

Већ сам навео да „Колубара“ 92% своје производње угља продаје ТЕНТ-у. Цену тих 92% одређује искључиво влада Србије.Осам процената остаје за индустрију и широку потрошњу (широка потрошња су топлане и физичка лица). Од тих осам процената угља „Колубара“ једну трећину суши да би добила квалитенији и скупљи угаљ. Остале две трећине продаје, као и сушени угаљ. Цену те две врсте угља до 2006.године је одређивала влада а не „Колубара“. После тога, а до половине 2009. године цену је предлагала „Колубара“ ( директор и Скупштина „Колубаре“) а сагласност је давало Министарство трговине. По сазнањима које имам, од половине 2009. године цену предлаже директор а сагласност даје наведено министарство.

Такође, набавка угља за БГ електране од 2004.године до данас, када градом Београдом управља ДС, је вршена искључиво преко Секретаријата за комуналне и стамбене послове- Управе за енергетику, чији су директори били увек из ДС-а.

Стога је јасно да „Колубара“ није никоме продавала угаљ испод цене. У другој емисији као посебан проблем и малверзација без преседана, је наведен проблем што угаљ не може да дође до топлана, а посебно до београдских, без посредника. Већ сам навео да је једна од кључних информација, она која чини целу ову тврдњу „Аутсајдера“ бесмисленом, она која каже да је предузећу „Београдске електране“ потребно угља у висини од  ПОЛА ПРОЦЕНТА од укупних сто посто енергената, а то је нешто више од 4000 тона сушеног угља.  И то све по званичној информацији садашњег директора БГ електрана из владајуће коалиције. Ту простора за било какве малверзације нема.

Закључак

Дакле, већ смо утврдили да је у „Колубари“ постојала и унутрашња и спољна контрола. Прво, „Колубара“ има свог, интерног ревизора. Друго, постоји и интерни ревизор ЕПС-а – Надзорни одбор, који контролише и „Колубару“. Треће, независна ревизорска кућа „Дилојт“ обавља независну ревизију пословања већ осам година и за сво то време никада нису имали веће примедбе на финансијско пословање „Колубаре“. Одређене примедбе су имали 2006. године због непримењивања нових међународних рачуноводствених стандарда. Иначе, када су ти стандарди примењени наредне године, исказан је фиктиван губитак (већ сам то објаснио).

„Аутсајдер“ тенденциозно манипулише са две ставке у пословању „Колубаре“ од укупно тридесетак њих које утичу на пословање овог гиганта. Мноштво људи несумњивог угледа је одбило да буде на најсрамотнији начин ислеђивано пред камерама. Са друге стране многи нестраначки стручњаци, којих има много, или нису ни позвани да кажу своје или су одбили учешће, а то Б52 крије. Б52 износи неистине које сам набројао. Али још више се користи полуистинама, медијским триковима и обманама, искривљавањем чињеница, повезивањем неповезивог. Једноставно води специјални медијски рат, чија је основа сива пропаганда, која је опаснија од црне, јер ју је теже разобличити. Да би прогласио Коштуницу и ДСС за дежурне кривце, што чини годинама, Б52 је спреман да сруши углед многих институција. Овај пут удара на ЕПС и спреман је уништи углед овог огромног и стратешки виталног система. При томе се користи најприземнија демагогија и удара се на осетљиве жице грађана- на цену струје и угља, односно на џеп очајних грађана, који наводно празне лопови из „Колубаре“ и „ЕПС“-а. При томе зликовци из Б52, вешто заобилазе истину да су у Србији цене струје и угља, социјална а не економска категорија, тј. те цене су нереално ниске и у односу на окружење а поготово у односу на ЕУ. У Србији је цена киловата 4,5 евроценти. У Хрватској је дупло већа, 9 центи. У  Македонији је 60% већа цена. У  Албанији 65% већа. У Црној гори дупло већа, уз најаву дизања цене. У Мађарској је 11 центи, два и по пута више. У Немачкој 15 центи, итд. При томе је јасно да ЕПС са таквим ценама не може пословати са добитком. То је једноставно немогуће. Социјални мир, једнако губитак ЕПС-а. Да ЕПС може да послује као НИС имао би добит. Подсећам да цена бензина није третирана као социјална категорија већ као економска - цена бензина прати светске цене. Приватна телевизија која ради против интереса своје земље, треба да да одговор - да ли јој је дражи социјални мир или добитак ЕПС-а. Мирне душе могу рећи – када Србија буде самосвојна и самостојна земља, чија влада и медији, раде у интересу свог народа а не туђих, онда ће Србија имати и социјални мир и успешна домаћа предузећа.

Београд 12. фебруар 2011.године                                                      Небојша Бакарец