Гадости Биљане Србљановић

Гадости Биљане Србљановић

Биљана Србљановић је једна од оних острашћених особа које не маре за истину. Биљана Србљановић је екстремиста. Екстремно је нетолерантна, крајње острашћена. Своје незнање и екстремизам прикрива својим „угледом“ и „ауторитетом“ јер је у одређеним утицајним круговима, у Србији и ван ње, проглашена за великог драмског писца. Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. Неспорно је и то да је супруга бившег француског амбасадора у Београду, а сада у Азербејџану, времешног Габријела Келера. Заслужено је била функционер ЛДП-а а незаслужено кандидат за градоначелника Београда,  јер је и том приликом могла да се похвали својим незнањем о послу за који се кандидовала. Била је хероина блогова, икона свих мрзитеља свог народа. Прво нам је држала своје проповеди из Париза, а сада просипа своју жуч из Бакуа. Многи верују у бајку како она живи овде, како дели судбину свог народа, како га разуме. Наравно да није спорно то где она живи, спорни су њена мржња, екстремизам и незнање.

Овако изгледа део њеног интервјуа датог „НИН“-у(1):„Питање-Живите на релацији Париз, Баку, Београд. У Београду и даље држите класу, спремате премијере. Као да сте стално ту. Одговор-Боравим у Београду велики део школске године, путујем на посао из централне Азије, што је доста компликовано и напорно, припремам дипломце на катедри за драматургију, сада предајем и у Бечу на Академији примењених, прве две године нашег боравка у Азербејџану, имала сам студенте и на миланској уметничкој школи, уз све своје друге позоришне пројекте и обавезе. То ме доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања, јер сам с једне стране жена француског дипломате, са гомилом тих мени прилично страних обавеза, а са друге неко ко је навикао да живи и ради сам и сам преузима ризике за све своје одлуке, мисли или ризике. Ипак, чини ми се да је то мој прави баланс, да имам у животу све што ми је важно, ма како контрадикторно деловало. Ја сам сва у контрадикторностима. Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом.“

Госпођа путује на посао из централне Азије! Чиме? Ентерпрајзом? Госпођа вишеструко помућује својевремену славу мноштва посланика што су свакодневно путовали из најудаљених градова до Народне Скупштине и назад, и таманили путне трошкове. И поред свих обавеза она живи у Бакуу, Паризу и Београду а предаје, поред Београда, и у Бечу и у Милану. То не може да се постигне ни Ентерпрајзом. Госпођа сваки дан навлачи плави трико са жуто црвеним знаком  и црвеним плаштом. Онда суперменка лети на  Харијевој Нимбус метли на линији Баку-Париз-Београд-Беч-Милано. Госпођа је 2008.године  „Ширила даље“. Сад шири ноге на суперметли, како сама каже „Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом“.Дијалектика метле. И наравно све то је „доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања“. Дијалектика агрегатних стања. Биљана у четири стања. Чврста Биљана. Течна Биљана. Гасовита Биљана. Плазматична Биљана. А тек Биљана у променама агрегатних стања - у фазним прелазима. И онда када долети у Београд, чисти Србију својом метлом, да не би упрљала руке.

Свој боравак овде госпођа Србљановић користи, да се врати својој занемареној блогерској страсти, препуна гадости што су се очигледно временом накупиле, јер је хероина престала да блогује. Прилика је за њу идеална. Хапшење Ратка Младића. Повампирена блог икона у два чланка истреса свој отров. И као код сваке отровнице, отров је јак, кад се накупи. Жесток. Бесраман.

Први чланак (2), 27.05.2011.године

„Оне плаве очи, онај поглед крволока...“, вели госпођа Србљановић за Ратка Младића. Већ од старта нам даје на знање да је стручњак за психологију злочинаца. Уме она одмах да препозна крволока. То знање није показивала током НАТО агресије, нити икада када су жртве у ратовима у бившој Југославији били Срби. Тада није препознала ни једног крволока, без обзира на боју очију. Ни Солану, ни Клинтона, ни Готовину, ни Орића, ни Харадинаја... Госпођи су крволоци само Срби. Реците нам госпођо Србљановић, на основу чега сте закључили да је Ратко Младић, крволок? Да је крив, дакле? На основу чега, када и за њега важи, сложићете се, претпоставка невиности? Или само за Србе та претпоставка не важи? И да ли сте тим својим методом препознали макар једног антисрпског крволока?

„ (...) За разлику од мене и Ратка Младића, оних готово осам хиљада побијених људи, није имало прилику да стари. Јер, да подсетим радосне, међу сребреничким жртвама било је и пет стотина деце, многи од тих дечака убијени су директно метком у потиљак, сви заједно побацани у јаме или у Дрину...“. Овде Биљана Србљановић показује своје фасцинантно незнање. И не стиди се. Што би се она стидела лажне тврдње о геноциду у Сребреници, кад је ту резолуцију усвојио и српски парламент? Међутим, очекивао сам бар црв сумње код гђе Србљановић. Па писац је. Пише тешке драме. Пише блогове. Све то подразумева и много истраживања. Подразумева да се проуче супротстављена мишљења, сви аспекти. То би један озбиљан писац урадио. У овом случају, у случају Сребренице, постоји толико озбиљних агрумената и чињеница који потпуно основано оспоравају лаж о геноциду. Погледајте госпођо Србљановић, сајт „Историјски пројекат Сребреница“

(3), потрудите се бар толико. Погледајте научне чиненице. Тачно је да се у Сребреници догодио ратни злочин. Ратни злочин а не геноцид. Таквих ратних злочина где су жртве били и Срби је било још. Истина о Сребреници, и о броју жртава није утврђена (али је извесно да је број драстично  мањи од 8000 , и жалосно је упуштати се у било какво лицитирање када потпуна истина није утврђена), јер они који то треба да учине инсистирају на миту о геноциду, у жељи да се докаже „геноцидна природа“ Срба. Прочитајте госпођо, књигу америчког универзитетског професора и писца, сарадника Ноама Чомског, Едварда Хермана „Политика геноцида“ или барем интервју са њим (4).

Хероина наставља:„Радујем се, није да није. Примам и честитке што пљуште из иностранства. А што и да их не примам?“.  Хм. У претходном цитату госпођа Србљановић помиње оне радосне... Очито жели да жигоше,оне само њој знане, који се радују сребреничком злочину. Међутим у новом цитату и она сама исказује морбидну радост што је неко ухапшен, неко за кога важи претпоставка невиности, и ко је, поред тога што је оптужен пред политичким и пристрасним хашким судом, особа која има значајне заслуге у одбрани свог народа. Исказивати радост над претпостављено невином особом која је постала сужањ противправне институције, је за мене морбидно. Нехотице, госпођа Србљановић себе ставља раме уз раме са „радоснима“ које сама помиње. Каже, неопрезно, да је иста као они. Госпођо Србљановић, правила пристојности налажу да се суздржите и да сачекате одлуку суда, по питању невиности или било чије кривице. Ви то никада не чините. Увек претпостављате да је оптужени Србин крив!

На крају првог чланка госпођа Србљановић, онако олако, у пост скриптуму набацује ноторну лаж: „ Сећате се оног плавокосог детета, што га на једном од безброј пута поновљених снимака,“генерал“ милује по глави? Годинама председникови људи приватно тврде да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“. Овде се госпођа упушта у подстицање релативно свежијег стереотипа о „геноцидним Србима“ и истовремено доприноси поништавању старе истине о геноциду над Србима у Јасеновцу. Овде се отворено алудира на „децоубилачки“ карактер ако не Срба, онда барем Ратка Младића. И при томе госпођа као извор наводи „председникове људе“. Тадићеве људе? Крстића? Шапера? Па ти људи не знају где им је дупе а где глава, а камоли било шта друго. И то „приватно“, вероватно на коктелу у некој амбасади, уз канапее, сви председникови људи причају баш Биљани Србљановић. Јадно, све заједно. Такође, поуздано је утврђено да је поменути дечак, жив и здрав, што је неко дојавио госпођи Келер Србљановић, што она сама, ноншалантно помиње у свом другом чланку, опет у пост скриптуму.

Други чланак (5), 31.05.2011.године

Јагоде су застале у грлу госпође Србљановић, што је и природно, с обзиром на лажи које је изнела у првом чланку. Али и поред наслова другог чланка „Јагоде у грлу“, Србљановићева опет иде „Грлом у јагоде“, и у истом скаредном стилу наставља.

„У том је селу „генерал“ више пута летовао(...),кад је већ напредовао и постао зликовац...“. И опет тај видовњачки дар за утврђивање кривице мимо суда, за предвиђање догађаја. Јесте, да се лако предвидети исход процеса пред неправним судом. Али опет, ред је сачекати ту одлуку. Међутим госпођа Србљановић неће да чека, она хоће преком пречицом, она оптужује, она пресуђује, као њен „херојски“ наследник, нови заштитни знак ЛДП-а, „генерал“ Јово Капичић.

Потом се госпођа губи у својој мржњи и бесу, и спушта се на ниво порнографије говора, својствене само најпрљавијим медијима. Ређају се увреде и скаредности: “дементни, шлогирани деда“,“Разочарање код олигофреничних је знатно...“,“крмељив и длакав“,“српски“херој“ има неконтролисано пражњење црева“,“болесни старац бизарног понашања и потреба...“,“ухватио на спавању неопраног старца ,пуних гаћа...“. Изговарајући ове речи, Биљана Србљановић не говори о Ратку Младићу већ говори о себи. Можемо јасно сагледати њен психолошки профил. Ради се о опсесивно-компулсивном карактеру, оптерећеном болесном уредношћу и опсесивном хигијеном. Ради се о особи која се грози смрти, болести, старости, нечистоће - свега оног једнако људског као што су људски и живот, здравље, младост и чистоћа. И као и многи екстремисти из „Друге Србије“ и ЛДП-а, своју нетолеранцију исказује увредама онима који су другачији, ометенима у развоју, или  упућује увреде на основу нечијег психичког или физичког инвалидитета, које се подсвесно омакну овим „либералним“ дискриминаторима. Сетимо се случаја Чедомира Јовановића, који је увредио становнике Африке, назвавши их „канибалима“ и особе оболеле од ахондроплазије- „мале људе“(како они себе називају), које је назвао кепецима. Тако и Биљана Србљановић. Она особе које имају умањене психичке и менталне способности проглашава следбеницима Ратка Младића, што ове особе могу а и не морају бити. Са друге стране оне који подржавају Ратка Младића назива увредљиво, олигофреничарима- тј. ретардираним особама.

Госпођа Србљановић и у другом чланку, у морбидном стилу алудира на геноцид за који оптужује Србе и Ратка Младића:“Ратко Младић одлично влада вештином ексхумација, зна како се у рупе кречом затрпавају људи, како им се ископавају и мешају кости, како се мртви људи преносе на даљину, он је, дакле,своја у рату стечена знања једноставно применио у мирнодопским условима“. Биљана Србљановић шири антисрпску пропаганду, режима из Сарајева, и подстиче митове о српском геноциду.

На крају другог чланка, већ поменух, опет, онако нехајно, као „хеј, сада сам се сетила и ове неважне ствари“, госпођа Србљановић, демантује сопствену лаж из претходног чланка, лаж о убијеном дечаку кога Ратко Младић милује по коси. Наравно, госпођа се не извињава, не говори да јој је жао што је изнела монструозну лаж, већ тај деманти саме себе, увија у обланду „релативно добре вести“. За морбидне гласине, госпођа драматург, не оптужује себе, већ председникове људе.

За крај, за наук љубитељки гадости, одломак из песме Тадеуша Ружевича, коју никада није прочитала:

Прича о старим женама

Волим старе жене

ружне жене

зле жене

оне су со земље

не гаде се

људског отпада

познају другу страну

новчића

љубави

судбине

...

Биљана Србљановић никада неће разумети овакве људе. Она сама није и никада неће бити жена као из Ружевичеве песме. Сада није стара, није ружна а није ни „зла“ онако како описује Ружевич. Биљана Србљановић је зла на онај начин на који су зли они које никада не можемо назвати добрим људима, нити за секунду помислити да су добри.

31.мај 2011. године

Одреднице:

1.http://www.nspm.rs/hronika/biljana-srbljanovic-tadicu-je-potreban-dramaturg.html

2.http://www.pescanik.net/content/view/6964/129/

3.http://www.srebrenica-project.com/sr/

4.http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5122-edvard-herman-politika-genocida-knjiga-koja-e-promeniti-razumevanje-srebrenice.html

5.http://www.pescanik.net/content/view/6983/129/

10 карактеристика „правог“ Б92 мушкарца

10 карактеристика „правог“ Б92 мушкарца

Сваког дана, јер ми је то део посла, информишем се тако што прегледам дневне новине и десетак интернет портала. Сви смо свесни стања у коме се налазе наши медији. Под један, готово сви служе режиму, част изузецима. Под два, пристрасни су, непрофесионални, површни. Под три, често извештавају о небитним стварима а не о битним. Под четири, нису ни свесни глупости онога што су приказали или о чему су известили. Под пет, заговарају  и креирају вредности потрошачког друштва. Под шест, медији нас заглупљују а требало би да је обрнуто (не мислим на то да ми треба да заглупљујемо медије). И тако можемо ређати до бескраја. И свако од нас може направити сличну листу.

Отворивши портал Б92, 18.маја, на насловној страни, пажњу ми је привукао чланак из рубрике „Живот“- „10 карактеристика правог мушкарца“ (1). Пре него што пређем на тему, да подсетим да се ради о медијској кући која је (пр)оглашена, или о(зло)глашена за симбол професионалног, истраживачког новинарства. И то важи и за телевизију, за радио и за интернет портал. Ова медијска кућа, у власништву странаца, и њени „новинари“ добијају многе иностране и домаће награде и признања, за све и свашта. Притом се садржаји ове куће не разликују много од сличних медијских кућа код нас. Да, политички и информативни програм је +пристрасни, у подједнакој мери али на другачији начин. Најважније је да сви служе домаћем марионетском режиму и њиховом менторима у иностранству. И као и сегменти осталих медијских кућа и сегменти Б92 врве од глупости, површности, непрофесионалности и робовања потрошачком друштву. Само у случају Б92 се ради о симболу, хваљеном примеру „професионалног и истраживачког новинарства“.

Тако су награђивани, додуше, анонимни истраживачи Б92 (јер је спорни текст непотписан, а није наведен ни евентуални извор),ови богом дани будући добитници Пулицера, може бити и екипа „Инсајдера“, дошли до епохалних антрополошких открића која се тичу мушког рода. Пажљиво сам прочитао чланак „10 карактеристика правог мушкарца“ и увидео да се не ради ни о шаљивој рубрици, нити о шаљивом чланку. Претходни чланци у истој рубрици имају следеће знамените наслове:“Мушкарци:зашто“не“њима значи“да“,“Чешка тестира хомосексуалност азиланата“,“Религија је у свима нама?“,“Кан-кад су штикле превисоке“,“Шварценегер има дете са помоћницом“,“Карла Бруни Саркози у другом стању“,“Направите своја средства за чишћење“,“Србија и даље лоша за геј популацију“,“Маје су погрешиле, смак света 21.маја“,“Када наступа срећа у животу?“,“Како се мењао мушки полни орган“ итд.

Не слажем се са онима који ће рећи да придајем превелики значај овом тексту и овој ствари. Већ сам поменуо о каквој се медијској кући ради. Она има најбоље државне фреквенције- националне, једну од шест телевизијских, и једну од пет радијских. И веома посећен интернет портал. Ради се о медијској кући која има значајан утицај, поготово међу млађом популацијом. А глупост је заразна. Немају сви тако добру одбрамбену моћ, као ви или ја. Хиљаде ће помислити како су наведене одлике „правих“ мушкараца, истините, „праве“ одлике. Рекох већ, написане глупости, попут ових у тексту Б92, су заразне.

10 одлика Б92 мушкарчине

Одмах на почетку да кажем да чланак представља невероватно празноглаву мешавину увреда, дискриминаторских ставова, накарадно схваћене ничеовске идеологије, метросексуалности тако драге бедеведесетдвојци, мачо стереотипа, предрасуда, лажних подела, општих места и невиђених глупости. Огромну енигму представља питање, којим су се мисаоним процесом служили награђени истраживачи бедеведесетдва, при писању овог чланка? Такође, питам се да ли следи и величанствени наставак :“10 карактеристика праве жене“!?

Испод поменутог наслова стоји:“Треба да знате да прави мушкарац зна разлику између битних и небитних ствари(Али је не зна писац спорног текста. И ради се о фрази. Оп.аут.).Прави мушкарац не оговара(да ли то значи да само лажни мушкарци оговарају? Колико знам мушкарци оговарају једнако колико и жене.Оп.аут.).Он зна да се брани и да пронађе начин да успе (Од кога да се брани? Зар не треба свако да зна да се брани? И какве то везе има са проналажењем начина да се успе? Оп.аут.).Он доноси одлуке и сноси последице(Ово такође важи за све нас а не само за „праве мушкарце“? Оп.аут.).Прави мушкарац чита (Да ли лажни мушкарци не читају? Без обзира што сам велики читач и љубитељ књига, морам рећи да не постоји корелација између читања и мушкости. Да би неко био „прави“ не мора да прочита ни једну књигу. Оп.аут.). И уопште, шта значи израз „прави мушкарац“? Има ли лажних? Чак ни трансродне особе не треба називати лажним мушкарцима или женама.

„Црта број 1: прави мушкарац је јак

Он не плаче, не кука, не жали се, не разбољева се и не иде лекару сваки пут кад кине. Он је чврст и живи са последицама свог деловања. Он је мачо, јак, не показује емоције. Он је стуб породице и нема времена за слабости. Ако вас плаши паук, никада нећете бити мушко.“

Шта се подразумева под „јак“? Физички јак? Карактерно јак? Да ли је лажни мушкарац слаб? И физички и карактерно слаб мушкарац, је и даље мушкарац. Сва људска бића имају право да плачу, па чак и да кукају и да се жале. У ратовима нпр. Многи „прави“ мушкарци су итекако плакали. Болест најчешће није ствар избора, те да би „прави“ мушкарац могао да бира да ли ће се разболети или не. Да ли то значи да се разбољевају само „лажни“ мушкарци? Само слаби мушкарци? Ја знам једну ситуацију када мушкарац треба да буде чврст. У свему осталом треба да буде чврст или не, као и било ко други. Свако треба да живи са последицама свог деловања. Мачизам је оклоп појединих  мушкараца, у одређеним културама. Мачизам је страх, одбрана од непознатог. Осећања (емоције) треба да показује свако људско биће без обзира на пол. Да ли дакле, само „лажни“ мушкарци показују осећања? Да ли осећања кастрирају мушкарца? Да ли је показивање осећања знак слабости? Често се каже и да је жена стуб породице. Стога то може бити и мушкарац. Исто тако можемо тврдити и да су деца стуб породице. И какве везе има стуб породице са немањем времена за показивање слабости? Нема. Неко јако површан и склон фразирању је писао ове редове. Велика незналица награђиване и истраживачке медијске куће. И наравно арахнофобија-страх од паука, није ни у каквом односу са питањем мушкости.

„Црта број 2:прави мушкарац је фокусиран (Ваљда усредсређен?Оп.аут.)

Он не губи време на глупости које му не доносе профит. Наравно, може имати и хоби, али и он мора имати неки циљ. Прави мушкарац је окренут моћи, породици и послу и није му главни циљ секс. Секс дође као награда за стечену моћ, новац и жену. Ако вас не задовољава ваша, постоје многе које ће се утркивати да вас задовоље када постанете моћни и богати.“

Не видим да је од пресудног значаја било чија усредсређеност. Деца не доносе „профит“, па ипак мушкарци треба да „губе време“ на децу. Ни жена не доноси профит мужу, па ипак мушкарци треба да „губе време“ на жене. И тако даље. Већина ствари на овом свету не доноси „профит“. Ни љубав, ни доброта, ни људскост...Па ипак сви „губимо време“ на то. Хобији најчешће немају неки циљ. Хобији су најчешће сами себи сврха. Највећи циљ може бити забава или задовољство. Који циљ има филателија? Или свако друго колекционарство? И следи невероватан спој у коме су помешане неспојиве ствари попут моћи, породице, посла  и секса. Мушкарци јесу претерано окренути питању моћи, али таква им је одлика пола. Међутим то не значи да „прави“ мушкарац мора да буде окренут моћи и сексу. Породици и послу треба да је окренут свако. И већ уобичајено питање, да ли мушкарац није мушкарац ако није окренут моћи? Тачно је, као фраза, да никоме, па ни „правом“ мушкарцу секс не треба да буде главни циљ, али секс исто тако није ни награда за стечену моћ, новац или жену. У потрошачком друштву то постаје тачно тако али вредности потрошачког друштва не треба афирмисати. У потрошачком друштву нагласак, смисао је, на „имати“ а не на „бити“. У таквом друштву је секс (имати секс) награда за новац, моћ...Накарадно и апсурдно звучи то да је секс награда мушкарцу за стечену-освојену жену...Прави израз за секс је телесна љубав и то је само део љубави између мушкарца и жене. Посебно је увредљиво и дискиминаторно позивање на промену жене, као да се ради о роби, ствари, ако не задовољава „правог“ мушкарца, поготово када постане моћан и богат. Отуд не чуде многи тзв. риалити програми, где се размењују жене, програми за фаст фуд бракове, и остали провинцијски квази свингерај. Дакле, Б92, упућује „праве“ мушкарце али све остале да се „фокусирају“ на зло и дискриминацију.

„Црта број 3:прави мушкарац зна важности породице

Он ће држати до традиције и историје својих предака. Он зна да су му деца дар од Бога и да их тако треба третирати, чак и ако их је потребно понекад дисциплиновати. Друга његова породица је организација и обе се штите снагом воље.“

Свака особа треба да зна важност породице а не само „прави“ мушкарац. Да, свако треба да држи до традиције и историје својих предака. Деца нису и не могу бити „дар од Бога“ јер се ради о ентитету чије постојање није потврђено. Деца су дар љубави, деца су дар својих родитеља, својих твораца. Дар родитеља себи самима. И људском друштву. Стога их не треба третирати као да су „Божији дар“ већ их треба третирати као људска бића. Није здраво за дечији его да га третирате као „дар од Бога“. Тако се ствара генерација „ЈА“. Тако се стварају егоманијаци. Хероји Великог брата, Фарме, Двора...Последња реченица у Црти број 3. је фраза, потпуно лишена значења.

„Црта број 4:прави мушкарац не оговара

Он ћути и чува информације, не шири их около. Никада не открива више него што мора и не учествује у женским разговорима о другим особама. Никада не говори о особама које није упознао.“

Ево још једне предрасуде (позитивне) о „правим“ мушкарцима. Мушкарци не оговарају. Мушкарци оговарају подједнако колико и жене. Људска комуникација обухвата и размену лажи, предрасуда, ставова, грешака...Људи нису савршени, па тако ни у комуникацији. Не постоје „мушки“ и „женски“ разговори, као што не постоје мушки или женски послови. Сви се, редовно и често, бавимо особама које и не познајемо. Није то увек добро али... Нико од нас није упознао Хитлера, па ипак говоримо о њему нпр. Дакле, већина нас се бави оговарањем и говоримо о особама које нисмо ни упознали. У овој Црти се у ствари каже да „прави“ мушкарац треба да буде некакав стереотип „Дока Холидеја“ или самураја луталице. Глупости.

„Црта број 5:његова реч је његова заповест

Када год да обећање, испуњава га. Ако не може да га испуни, никада не обећава. Прави мушкарац би пре умро него да прекрши своје обећање. Он зна да су његове речи моћне колико и његова дела и да их мора озбиљно схватити.“

Опет ширење лажних стереотипа о мушкарцима. Или, како идиот схвата Ничеа. „Његова реч је његова заповест“. Као да је „прави“ мушкарац Бог или у најмању руку Мојсије. Већина људи, обећава али и крши обећања. Има ли бољег примера од политичара? Многи мушкарци за које би рекли да су „прави“ су прекршили толико обећања, као и сви остали. Многи „прави“ мушкарци би пре умрли него да признају да су давали лажна обећања. Дела су моћнија од речи. Остало су фразе.

„Црта број 6:прави мушкарац жели да се други угледају на њега

Он поштује себе и друге увек, осим када му се укаже непоштовање. Он поставља пример својим колегама и деци. Никада не доноси посао кући јер деца треба да га гледају као оца. Пред својом децом он не сме имати слабости.“

Свако од нас, свесно или несвесно жели да се други угледају на нас. Према томе то нема посебне везе са „правим“ или „лажним“ мушкарцима.  Кажу да је јунаштво бранити себе од других, а чојство друге од себе. Дакле, чојство је вредније. Стога свако, па и „прави“ мушкарац, треба да поштује друге, чак и када му не указују поштовање, или када искажу непоштовање. Свако, ако може, треба да поставља пример другима, а не само колегама и деци. Зашто не и жени? Родитељима? Доношење посла кући не умањује нечије очинство или родитељство. Поготово,на западу људи носе посао кући, раде и код куће. Радити није срамота. Наравно, то не значи да не треба имати времена за децу. Није слабост радити код куће. Једино ако „правог“мушкарца схватамо као патријарха који седи на трону и командује другима да раде, док он сам не ради, јер му је то испод части? Да ли на то треба да се угледамо?

„Црта број 7:прави мушкарац сам треба да кроји своју срећу

Никада не тражи милостињу за себе јер није задовољан ничијим новцем. Не воли да му помажу и сам ствара и кроји своју судбину. Ако је прави мушкарац наследио нешто добара он их увећава за 10 пута толико.“

Свако је ковач своје судбине. Да ли наслов ове одлике „правог“ значи да остали мушкарци, жене и деца не треба сами да кроје своју судбину, већ да им је други кроје? Управо „прави“ мушкарци? Зашто би „прави“ мушкарац, тај јаки, фокусирани, заповедни, угледни пример уопште тражио милостињу? И због чега „прави“мушкарац није задовољан ничијим (мисли се туђим)новцем? У црти број 2, се каже да је мр.“прави“ фокусиран само на профит, на моћ, на новац, на стицање моћи, новца и жена. Они које занима само профит, моћ и новац углавном то постижу туђим новцем, који постаје њихов. Ово су контрадикторности које доказују да је текст са насловне стране портала дичног Б92 писала особа лишена мозга. На остале глупости из ове црте, не треба трошити речи.

„Црта број 8:прави мушкарац не изгледа као жена

Он не носи дугу косу и минђуше, не брије груди. Са друге стране, маникир је прихватљив. Масаже су такође прихватљиве. Прави мушкарац зна да о његовој хигијени, ван фризерског салона, мора водити рачуна жена. Он има најмање 3 одела које су веома скупа и носи одела бар 3 пута недељно. Сваки мушкарац који не зна како се везује кравата треба да преда своје тестисе, одмах.

Ни један мушкарац не изгледа као жена. И обрнуто. Ради се о два пола. Стога чему горњи наслов? Да ли „лажни“ мушкарци изгледају као жене? И кроз историју и данас многи које сматрају баш „правим“ мушкарцима носили си и носе дугу косу и минђуше. Многи свештеници и монаси имају дугу косу. То их не чини мање мушкарцима. Такође цела модерна плејада метросексуалаца али и спортиста, мушкараца за које кажу да су „прави“, брије груди. Сама чињеница да брију груди не чини их мање мушкарцима. Робовање трендовима је једно и трендовима робују и многе жене, и хомосексуалци и метросексуалци и „прави“ мушкарци и многи други. Због чега би онда маникир био прихватљив а обријане груди не? И једно и друго је у тренду. И једно и друго је одраз ропства извитопереном потрошачком друштву и сујети. Следи прави бисер међу глупостима. То да жена мора водити рачуна о хигијени мушкарца. Можда међу едиповцима. Можда у поучним филмовима Живка Николића.У сваком случају о хигијени деце, па и оне мушке, најчешће води рачуна мајка. И то треба да буде све. Е сад та глупа тврдња је у потпуном нескладу са већином осталих наведених особина „правог“ мушкарца. А он је  на једној страни јак, фокусиран, моћан, богат, мења жену која га не задовољава, реч му је заповест а на другој страни о његовој хигијени мора да брине жена. Дакле, купа га, ко што га је мајка купала кад је био мали, маникира га, масира...Овде се ради о два неспојива модела. Због чега одела морају да буду скупа? „Прави“ мушкарац носи скупа одела! Да ли то значи да они мушкарци који не носе скупа одела, нису „прави“ мушкарци? Да ли одело чини човека? И какве везе имају кравате и тестиси, забога Веране Матићу?

Црта број9:прави мушкарац одржава ред у кући

Да ли сте видели како изгледа дом вашег шефа? Нема кутија од пица, веша и папира по поду. Рачуне не користи као подметаче за пиво. Прави мушкарац не може да влада ниједном територијом ако не уме својом. Ваш дом не сме имати никакве флеке, документи морају бити у реду, одела морају бити чиста.

Наслов је нејасан. Не зна се да ли се мисли да сам мушкарац одржава ред у кући или се стара да буде реда у кући? Из осталих особина „правог“ мушкарца видимо да је он ожењен и да има децу. При том се јасно каже да о његовој хигијени мора да брине жена (преттпостављам супруга). Под хигијеном се, поред личне, подразумевају и ствари и околина - стан, „правог“мушкарца. Дакле, хигијену одржава жена, по налогу „правог“ мушкарца, сећате се то је онај јаки, фокусирани, заповедни тип, који очас може да промени жену која га не задовољава. Ето како он влада територијом. Ето шта нам препоручују истраживачи Б92. Што се мене тиче кад прочитам нешто овако, дође ми да кличем- Живеле флеке, живео неред! Осим тога овом одликом се препоручује да „прави“ мушкарац, осим што је егоманијак и деспот, треба да буде тип болесно опседнут чистоћом и уредношћу, јер то одговара потрошачком друштву (рекламе подстичу ову појаву).

Црта број 10:прави мушкарац зна како да се одбрани

Данашњем свету недостају вође које умеју сами да се домогну врха.Углавном су то наслеђени послови или паре са татиног рачуна. Колико познајете вођа, шефова, директора који су сами себи пркрчили пут? Сваки пут када паднете, сетите се да нема времена за туговање, устајете као да се никад ништа није десило. И још једна ствар, ако знате велике речи, ретко их користите. Поготово пред незналицама које мисле да су паметније. Верујте снага долази изнутра.

Јадан Ниче. Право на одбрану је право свакога од нас. Већ сам помињао и чојство и јунаштво. Данашњем свету пун је к.... вођа. Данашњем свету је свеједно да ли су вође довели или су се саме довеле. Психопате и лудаци поготово знају сами себи да прокрче пут. И тешко одустају. Сваки пут када падну, устају као да се ништа није догодило. Вође увек користе само крупне речи. И снага им долази изнутра, јер су луди. Снага је у лудилу. Вође знају као да се одбране. Још боље знају како да нападају.

Погледајмо сада какав профил личности мушкарца, надчовека, сугерише овај дирљиви пример истраживачког Б92 новинарства, ова Б92 теза о „правим“ мушкарцима?

-Јак, снажан, доминантан, мачо, не показује осећања

-Фокусиран на моћ, новац и профит

-Своју децу третира не као своју, већ као „дар од Бога“

-Своју жену третира средство за секс, које може променити ако га не задовољава

-Његова реч је заповест

-Поштује друге само када га поштују

-У свом дому је деспот

-Одбија кућне послове, чак и о његовој личној хигијени брине жена (замењива)

-Носи скупа одела

-Опсесивно је уредан и склон хигијени

-Верује да је вођа

По свему судећи овај профил се поклапа са мноштвом личности које су нам познате. Адолф Хитлер. Јосиф Стаљин. Мао Цетунг. Бенито Мусолини. Франциско Франко. Иди Амин. Ким Ил Сунг. Аугусто Пиноче.

Браво Б92. Браво Веране, браво Бранкице.

Одреднице:

1.http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2011&mm=05&dd=18&nav_id=512868

18.мај 2011.године

ДИНАСТИЈА „КОРИСНИКА“ ИЛИ ЗАКОН О ДВОРСКОМ „КОМПЛЕКСУ МОЋИ“

ДИНАСТИЈА „КОРИСНИКА“ ИЛИ ЗАКОН О ДВОРСКОМ „КОМПЛЕКСУ МОЋИ“

Одмах на почетку да истакнем, да ставови у овом чланку не представљају ставове странке чији сам члан. То често истичем. Јесам функционер ДСС, али исто тако имам право да мислим својом главом, да износим своје личне ставове и да одговарам за њих. И то чиним већ трећу годину, пишући подуже, аналитичке и критичке чланке.

Реч „комплекс“ потиче из латинског језика (complexus). Буквалан превод значи- наручје, обухват, загрљај). Данас та реч има више значења. На пример-означава групу зграда. Друго најпознатије значење је оно из области психологије-психијатрије. У том погледу, упрошћено речено, комплекс значи страх од одређене ствари или отцепљење дела психе. Комплекс је по Јунгу (1), констелација осећања, опажања и вредности као динамички део личности који утиче на понашање појединца. У том контексту Јунг је посебно указао на „комплекс моћи”, „Ја комплекс”, „аутономни комплекс”. Фројд је открио „Едипов комплекс” као и друге, као што су: кастрациони комплекс, комплекс мајке, комплекс оца и сл. Развојем дубинске психологије откривени су и други комплекси а за њихове називе најчешће су коришћена имена јунака из Грчке митологије или библијских личности: Каинов, Електрин, Медејин комплекс и сл.

Ових дана силно смо обрадовани вешћу да нам је наша „мајчица“ Влада припремила „Закон о Дворском комплексу на Дедињу у Београду“(2). Дуго смо чекали овај Закон, предуго. У најмању руку од 12. јула 2001. године када је Савезна влада СРЈ, донела спорну Одлуку (Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године)(14) о уступању или давању имовине на коришћење династији „Корисника“, како се она назива у Закону о Дворском комплексу. Овде вас молим да ми опростите на непрецизности, јер до те Одлуке Савезне владе нисам могао да дођем (на интернету је нема).

У шали би смо се могли запитати, на који „комплекс“ је мислио овај марионетски режим? На Дедињу очигледно има много комплекса. Оних грађевинских и оних психолошких. И на самом простору онога што је познато као „Дворска целина“ има неколико комплекса. Један је онај споменички, архитектонски, пејзажни и уметнички а остали су „комплекс моћи“, „Ја комплекс“ и остали комплекси (на страну што од ових последњих комплекса болује и сама Влада и сви њени чланови).

О Закону

Закон који је Влада проследила Скупштини наводно се наслања на : члан 10. Устава (област културе), Одлуку  Савезне владе Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године, Одлуку Владе о утврђивању Дворског комплекса на Дедињу за споменик културе из 2010. године и Закон о културним добрима. На почетку да констатујем да је овај Закон о Дворском комплексу, у суштини, противан основама и духуУстава, односно начину државног уређења, јер је Србија јасно одређена као Република а не као Монархија. Овај Закон крши уставно начело једнакости грађана и забране дискриминације, које је садржано у Члану 21. Устава Републике Србије. Овај Закон је противуставан јер дискриминише и у неравноправан положај доводи грађане Србије (и њихове наследнике), у односу на династију „Корисника“. А тим грађанима, који су дискриминисани, имовина је била конфискована, национализована или одузета на неправедан начин, и они треба да буду обештећени у процесу реституције или денационализације. Као и по питању спорне Одлуке Савезне владе и овде се поставља питање, који је то јавни интерес који оправдава посебно поступање према Династији „Корисника“, у односу на остале грађане, а посебно оне које сам поменуо? Опет се ради о накарадном решењу које је мотивисано дневном политиком али и утицајем структура које „опслужују“ Династију „Корисника“. Још једном се успоставља катастрофалан преседан да режим увек може појединачним одлукама, на „дискрециони“ начин  да решава одређена питања, већ рекох, кршећи начело једнакости и забране дискриминације.

Једна ствар је делимично позитивна у овом Закону. За разлику од Одлуке Савезне владе, која је несхватљиво оставила питање титулара  својине нерешеним, овај Закон то питање решава. У Члану 3. Закона се недвосмислено каже:„Дворски комплекс је добро од општег интереса у државној својини и представља културно добро од изузетног значаја“. Добро је и што је поменути комплекс проглашен спомеником културе и културним добром од изузетног значаја. Међутим и даље је лоше што се питање реституције решава парцијалним Законом. У овом случају питање пуне и целовите својине је решено половично. Сложићемо се да пуна и целовита својина подразумева и право располагања и право коришћења. Право располагања имовином је решено тако што је она проглашена државном (раније је била друштвена) што је исправно али је и лоше због тога што и другим оштећеним грађанима није дата могућност да учествују у реституцији (не упуштам се у то да ли ће појединачни захтеви бити уважени или не). Право коришћења, такође није решено како треба. Одлука о праву коришћења дата Династији „Корисника“је вишеструко лоша. Прво, пошто је исправно утврђено да је власник комплекса држава, не постоји никакво право коришћења од стране Династије „Корисника“. Друго, већ сам навео, право коришћења се даје по парцијалном Закону, и то „дискреционим“ правом, „подобнима“. Треће, то право коришћења се даје запањујуће лошом, неправном формулацијом у невероватном Члану 4. предлога Закона о дворском комплексу („Дворски комплекс, без заштићене околине, може се без накнаде уступити на дугорочно коришћење садашњем кориснику одређеном одлуком Савезне владе Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године (у даљем тексту:корисник) о чему, на основу акта Владе, Република Србија и корисник закључују уговор“), и та формулација, уместо да буде јасна и прецизна - коме се и како даје право коришћења, се позива на Одлуку Савезне владе од пре десет година, без навођења одредби из тог акта. Да се ради о изменама и допунама неког прописа, ово би било прихватљиво, али ради се о посебном Закону, који тако остаје недоречен, и који у суштини има тајне одредбе јер се позива на други пропис- Одлуку, стару десет година, у чији садржај није нико упућен. Па чак и да јесте свако упућен, законоправна наука налаже да закони морају бити јасни, целовити и недвосмислени, писани на професионалан начин. Овако остаје тајна, јер то у закону не пише, ко је, или ко су, фантомски „корисник“ или „корисници“? Четврто, у принципу, увек је лоше када државни орган уступа на дугорочно коришћење имовину, без накнаде, тј. бесплатно. Поготово када се ради о тако вредном споменичком комплексу. И питање је шта ће стајати у владиној Уредби, која се помиње у истом члану:“Начин коришћења, чувања, заштите и одржавања Дворског комплекса ближе уређује Влада уредбом“? Колико ће бити то „дугорочно коришћење“? Педесет година? Сто година? Пето, оваквим правом коришћења, датим Чланом 4. и Чланом 7. овај Закон установљава симболичне обавезе „корисника“ а сва права, осим права располагања а већину финасијских и других обавеза преузима држава у лику својих органа и институција. Катастрофалним Чланом 7. се многобројне финансијске обавезе неоправдано пребацују на терет буџета, дакле грађана, а да су једини корисници тих средстава физичка лица и њихове приватне организације, смештени у комплексу. Било би много боље да се сви буџетски трошкови из члана 7. ставе на терет „корисника“. Наравно, најбоље би било да се у овом Закону уопште не помиње фантомски „корисник“, тј. да уговорног корисника нема.

После последње констатације постаје јасно како би поменути закон требао да изгледа. Уколико се сагласимо да овај Закон треба донети али у таквој форми да не крши Устав и права осталих грађана, онда је јасно да треба избацити све одреднице где се помиње корисник, односно Члан 4., Члан 7.,Члан 10., и  део Члана 11.(мора остати одредба да доношењем овог Закона престаје да важи Уговор од 3.августа 2001.године). Уместо тога „Дворски комплекс“ као власништво државе, треба претворити у музеј и јавни парк, и старање, како закони налажу, препустити Министарству културе, Републичком заводу за заштиту споменика, Народном музеју, Градском зеленилу и осталим надлежнима.

Поред ових правних и уставних промашаја, поставља се питање који је имовински  али и морални основ за давање бесплатног коришћења народне-државне имовине, породици „Корисника“ и то имовине толико вредне, да је проглашена за културно добро од општег значаја и интереса? Исправљање деценијске неправде? За разлику од већине грађана који имају право на реституцију, сасвим је јасно да имовина Династије „Корисника“ потиче од народног новца. Колики, а свакако мали део, имовине Династије, припада наследницима, али свим наследницима, нека утврде надлежни, када буде донет Закон о реституцији. Да исти аршини важе и за Династију и за грађане. Не може основ за давање права коришћења да буде монархистички сентимент, нити право по рођењу, или право по крви, или монархистичко наследно право. Не може основ да буде анхронизам потекао из Старог века или феудализма. Нити назадно учење о власти монарха по божијој милости. Јасно је, основа нема. Зато овај Закон увија у обланде, овај Закон прикрива суштину, овај Закон обмањује.

Поред многобројних бесмислица које стоје у образложењу Закона, попут оних о циљу и користи од овог Закона, интересантна је информација о томе колико новца је за финасирање овог комплекса и корисника дало само Министарство културе током седам година (од 2005. до 2011. године) – укупно 455 милиона динара(1) , што је по садашњем курсу евра, 4,5 милиона евра. Наравно у еврима је то више јер је курс евра, са годинама растао до данас. Дакле, најмање 5 милиона евра су платили грађани од 2005. године, Династију „Корисника“ и камарилу. До 2005. године финансирање је ишло преко органа СРЈ а податка о износу, у образложењу предлога Закона нема. Но лако је израчунати да тај четворогодишњи износ финансирања комплекса и корисника (који иначе драстично расте уназад гледано) не може бити мањи од 3 милиона евра. Наравно није свих 8 милиона евра потрошено без потребе али један значајан део јесте. О томе сведоче прецизне информације из штампе, какви су све прохтеви Династије „Корисника“ финасирани из џепова грађана. Десет година није био јасно уређен начин финансирања комплекса и „Корисника“ нити су биле јасно разграничене обавезе уговорног корисника. Буџетски расходи су десет година били неоправдано велики и средства су планирана према нереалним показатељима. Још боље о томе сведоче и наводи из последња два пасуса образложења:“Овим законом регулисаће се (...) а нарочито уредити начин финасирања, тако што се јасно разграничавају обавезе корисника у обезбеђивању  средстава за трошкове коришћења Дворског комплекса ради задовољења сопствених потреба, од обавеза Републике Србије, као власника (...). (...) може се закључити да ће се решењима садржаним у Предлогу закона смањити буџетски расходи и издаци за наредне две године, те ће у складу са тим у буџету Републике Србије средства бити планирана према реалним параметрима“. Иначе Британија, са 60 милиона становника, која је уставна монархија, и где монархија траје од 1000. године, дакле више од једног миленијума, троши годишње из буџета око 40 милиона фунти.

И да није у току тешка финансијска криза, овај Закон би требало назвати Законом о Дворској обести.  Док грађани грцају у беди, друштво се урушава, а наде нема, дедињски „Корисници“, уживају у државној, народној имовини, обесно трошећи новац пореских обвезника. Наравно, основна теза садашњег „Корисника“ Дедињског комплекса и кругова око њега, је да тај комплекс и остале некретнине широм бивше Југославије припадају породици „Корисника“ јер су изграђене њиховим, приватним новцем. Свакоме ко познаје суштину било које монархије, је савршено јасно да су монархије широм света, од кад је света и века, финасиране од својих поданика. По „божијем“ праву владара и монархије, народни новац је био њихов новац. Најбољи доказ су преостале династије у Европи, односно она најпознатија, Британска, која годишње добија и троши, рекли смо, 40 милиона фунти из буџета. Сасвим је јасно да су некретнине Династије „Корисника“ изграђене новцем народа. Стога се будући закон о реституцији, или било који посебни закон попут Закона о Дворском комплексу, може веома мало тицати наследника те династије. Али, ако и када тај закон буде донет, онда ће се он односити и на Династију „Корисника“, као и на све остале грађане, ни мање, ни више. А тог закона, на велику срамоту свих који су владали ових једанаест година, нема, иако су сви они још од 1990.године обећавали денационализацију и реституцију.

Један поглед на сајт династије „Корисника“ (С ким имамо посла?)

Хајде да видимо ко то претендује да у наредних стотину година, као и у претходних десет, буде „Корисник“ дворског комплекса? Погледајмо сајт Династије „Корисника“. Прво отварање и прво разочарање. Лажно представљање! Пише „ Краљевска породица Србије“ и ситније „ Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар, Глава Српске Краљевске породице, жели вам добродошлицу на Интернет страницу Српске монархије из Краљевског Двора у Београду“(3). Да је Србија монархија, то би било тачно, али није. Србија је срећом република. Ове две реченице врве неистинама и нетачностима. Прекршен ли је неки закон? Позива ли се то на промену уставног и државног поретка? Којим средствима?

Даље. У истом стилу, али њих двоје загрљени (са мером, свакако). Пажњу привлачи мени сајта са леве стране.“Краљевска породица“, „Историја Династије“,  „Краљевски Дворови“ (не народни, нити државни),“Дворски лиферанти“(шта је сад?) итд.(4).

Следеће отварање нам нуди мени, да кажемо „органа“ Српске монархије и Династије „Корисника“ (5). Крунски Савет. Крунско Веће. Крунски Кабинет (нисам ни знао да постоји!). Уметнички савет. Савет за ботанику (упс!). Савета за зоологију нема, не знам зашто? Нема ни Савета за антропологију, непоравдано. (Због чега приматима не искључују електрику? певао је Џони Штулић). Пет органа.

Даље, видимо да су чланови Крунског Већа (6): ЊКВ принчеви Петар, Филип и Александар, те Драгомир Ацовић, Ђорђе Новаковић, Бранко Терзић, Душан Т. Батаковић и Душан Бабац-инжењер (зато им не искључују електрику!). Чланови Крунског Савета су: Матија Бећковић, Мирослав Гашић, Драгољуб Кавран, Душан Ковачевић, Предраг Марковић – не стоји, државник, већ стоји-књижевник и књижевни преводилац, Никола Моравчевић, Павле Николић, Предраг Палавестра, Милан Париводић, Слободан Перовић, Богољуб Шијаковић, Светлана Велмар-Јанковић и Драгомир Виторовић. Чланови Крунског Кабинета су (7): Зоран Трифуновић, Игор Георгијев, Ђурђе Нинковић, Ђорђе Ђуришић, Мирко Петровић, Владан Живуловић, Владимир М. Гајић, Милорад Савићевић, Коста Чавошки, Чедомир Антић, Владан Вукосављевић и Драгослав Мицић. За сада 33 особе. Чланови Уметничког савета и Савета за ботанику су још седморо (8)(9). Са Главом Династије, у органима „Корисника“ седи 41 лице. Шта сви они раде, то је логично питање? Вративши се на страницу где је мени, уласком на „Добродошли“(10), добијамо обавештење, о коме Влада Србије ништа не зна, да „Краљевска породица Србије поседује приватне резиденције у Београду и широм Србије.У Београду, Краљевска породица борави у Дворовима на Дедињу (Краљевски Двор и Бели Двор)“. Из тих информација сазнајемо, под један, да је Србија- монархија, и под два, да је Династија „Корисника“ власник Дворског комплекса у Београду али и некретнина широм Србије. Прва тврдња је више пута поновљена на сајту, нетачна је и супротна Уставу. Друга је такође нетачна, јер Дворски комплекс тренутно има статус друштвене а не приватне својине а како видимо у предлогу Закона о Дворском комплексу имаће статус државне а не приватне својине. Чему ове обмане? Следи објашњење шта је то Дворски лиферант (добављач робе)(11) и импресивни списак Краљевских лифераната, њих свега 115 (има се,може се)(12). На крају, поред свега, можемо сазнати и да Династија „Корисника“ има три фондације и пет патроната (13), шта год они били.

О бесмислености монархије

Предлог овог Закона ће несумњиво, опет, покренути, додуше небитну и не много велику расправу о типу државног уређења, односно о монархији. И када начелно посматрамо, са ког год хоћете становишта, историјског, правног, моралног и оног логичног и рационалног, видимо да је монархизам једна бесмислица, неправда и потпун анахронизам. Што год више залазимо у прошлост, видимо да се ради о једном неприродном и нељудском злу. О насиљу над потлаченима, над сиромашнима, над обесправљенима. О праву јачег. О праву наслеђа стеченом рођењем. О праву  по крви. Ради се о једном облику владавине, који јесте преживео, као украс и пука симболика, углавном, али се ради о превазиђеном и назадном облику владавине, из доба мрака, непросвећености и насиља. Монархија је облик власти у коме влада једна физичка воља, која није дата од било какве земаљске воље, већ од божанске воље и толико је и неограничена. То је бесмислица. Монарх је изнад државе, изван права (осим божијег) а тиме је монархија облик тоталитаризма. Пошто је право монарху дато од бога, преко овоземаљских самопроглашених представника, свакако, монархији је сестра теократија. Из свега се види да монархија не почива на праву, пристојности и људскости, већ на моћи, сили и насиљу. Монархија је у својој суштини ирационална, пре свега због божанског мандата. Монарх не одговара никоме, осим богу, јасно. Те приципе непогрешивости и неодговорности су баштинили и готово сви диктатори и с лева и с десна. И дан данас монарси су изузети из надлежности институција, и дат им је ореол безгрешности. У прошлости је ово било пре правило, него изузетак. Погубне последице видимо кроз историју. Монархистичка идеологија власти стечене по праву рођења, крви и наслеђивања се небројено пута показала као биолошки и генетски хазард, јер је генија било мало а лудака превише. И пун куфер медиокритета између те две крајности. Најчешћи исход су били „божански“ дилетанти.

Када искорачимо из начелног и вратимо се у Србију, можемо констатовати да живимо у републици већ седам деценија. Увођење монархије би значило увођење нових раздора и подела, продубљивање друштвено-економске кризе. Монархизам нема никакво упориште и подршку код грађана. Нема ни у политичким партијама, нити у парламенту, нити у утицајној или неутицајној јавности. Када дођемо до Главе Династије „Корисника“ ствари постају још горе. Да ли је тај човек учинио нешто за Србију? Није. Учинио је много за своју породицу, то је тачно. Успео је да постане уговорни корисник огромне и вредне имовине створене народним новцем. Успео је да промовише себе и своје. Не са великим успехом у народу, али... Успео је да донације које прикупи од других, прикаже као своје. Ни после више од  деценије присуства у Србији и Београду не улива поверење грађанима. За две деценије није успео да научи, нећу рећи, матерњи, него српски језик. Поједини сувисли критичари попут универзитетског професора Слободана Миладиновића поставили су и начелно и хипотетичко питање тешкоћа  Главе Династије са тестом интелигенције. Имајући у виду бесрамну самопромоцију и грамзив однос према имовини, лош однос према ближим рођацима (Јелисавети нпр.), постоји основана сумња де се ради о још једном покушају лично-породичног богаћења. Таквих у Србији имамо већ превише.

Занимљиво је и индикативно да је сама Глава Династије „Корисника“, више пута упућивала предлог Закона о дворском комплексу. Први пут је то било у јулу 2003. године(15) а следећи пут у мају 2008. године(16). Тадашње владе му нису изашле у сусрет. Да ли ће му ова влада дати дугогодишње, можда стогодишње право коришћења културног добра од изузетног значаја, без накнаде, видећемо?

Живела Република Србија, наслеђе словесности и напретка!       11.05.2011.године

Одреднице:

(1)http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D0%BC%D0%BF%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81

(2)http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=1417&t=P

(3)http://www.royalfamily.org/

(4)http://www.royalfamily.org/index_cir.html

(5)http://www.royalfamily.org/welcome/index_cir.htm

(6)http://www.royalfamily.org/welcome/crowncouncil_cir.htm#CKS

(7)http://www.royalfamily.org/welcome/cabinet_cir.htm

(8)http://www.royalfamily.org/dvorovi_srp/artcouncil/bosnjak.htm

(9)http://www.royalfamily.org/welcome/botanika_cir.htm

(10)http://www.royalfamily.org/palaces/index_cir.html

(11)http://www.royalfamily.org/royalwarrant/warrantsr.htm

(12)http://www.royalfamily.org/royalwarrant/lista_sr.html

(13)http://www.royalfamily.org/activities/index_cir.htm

(14)http://www.royalfamily.org/press/press-det/press-195_yu.htm

(15)http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3317

(16)http://www.royalfamily.org/statements/state-det/zakon_yu.htm