"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

понедељак, 18. јануар 2010.

У СУСРЕТ ДЕСЕТОЈ СКУПШТИНИ ДСС

У СУСРЕТ ДЕСЕТОЈ СКУПШТИНИ ДСС

Лажна али јасно изражена мисао, чешће завлада светом – него истинита али сложена идеја”, Алексис де Токвил
Демократска странка Србије
Демократска странка Србије
Демократска странка Србије ће пре времена одржати своју десету Скупштину (за разлику од других странака које своје скупштине одлажу, отказују или не одржавају) пре свега због критичног стања у Србији али и потреба Странке. Данас грађани живе најгоре у последњој деценији. Држава се растаче а наметнута понижења су све већа. ДСС реагује свакодневно и у парламенту и ван њега али је и глас праве опозиције угушен јер је гвозденом стегом владајуће олигархије ућуткана готово свака критичка мисао у већини медија.
У таквој ситуацији ДСС је одлучила да дела, да учини нешто и припреми се за предстојећи период. Скупштина странке је наставак промена учињених током 2009.године, које су ојачале и учврстиле ДСС (основани су политички и економски савет, фонд „Слободан Јовановић”, усвојена важна програмска документа, оснажени Главни и Извршни одбор, одржане Скупштине београдског и новосадског огранка и Скупштина омладине, издат низ публикација повременог и сталног карактера под заједничким називом „Порука” а Странка је пререгистрована по новом Закону о политичким странкама и уписана у регистар политичких странака ).
Скупштини Странке ће бити понуђени живи програмски документи: Наш пут – Начела националне политике за будућност Србије, Декларација о економској будућности Србије, као и предлози измена и допуна Статута који предвиђају већу оперативност, одговорност, брзину одлучивања, али и тачно утврђена задужења функционера, неспојивост функција, бољи контакт са чланством и истицање улоге жена у друштву и странци.
Данас грађани живе најгоре у последњој деценији. Држава се растаче а наметнута понижења су све већа.
Промене Статута и одржавање Скупштине странке сами по себи неће донети ништа ново АКО…
…АКО у целој Странци одозго надоле (Скупштина, Главни одбор, Председништво, Извршни одбор, стручни савети, посланички  клуб,  покрајински,  окружни,  градски,  општински  и  месни  одбори, одборници, повереници, чланови…) не дође до промена у начину размишљања и у начину понашања, у унутарстраначком погледу (организованост,одговорност,ефикасност…) .
Промене у начину размишљања и у начину понашања подразумевају окретање новог листа, ново поглавље у унутарстраначкој историји ДСС. Подразумевају борбу против појава – нерада, конформизма, бежања од стварности, неодговорности, негативне селекције, послушности, интересних клановских удруживања, ванинституционалног одлучивања, нездравих амбиција, бесмислених подела, недисциплине, оговарања, ароганције и бахатости…не само у друштву већ и у Странци (начелно гледано такве појаве у странкама  увек  нагризају и угрожавају  политику и политичку идеју и умањују им веродостојност).
До потпуног изражаја морају доћи следеће вредности које  већ постоје у Демократској странци Србије : вредноћа, скромност, одговорност, ефикасност, позитивна селекција, солидарност, здраве амбиције, дисциплина, штедљивост, суочавање са грешкама, складно и јединствено деловање организације, вредновање резултата рада…
До потпуног изражаја морају доћи следеће вредности које већ постоје у Демократској странци Србије :
вредноћа, скромност, одговорност, ефикасност, позитивна селекција, солидарност, здраве амбиције, дисциплина, штедљивост, суочавање са грешкама, складно и јединствено деловање организације, вредновање резултата рада…
Да ли залагање за промене у начину размишљања и понашања значе залагање за нешто неоствариво и утопијско? Не, наравно. То подразумева да се унутар Странке и у односу према Странци примене они начини размишљања и понашања који се примењују на пример, у породици и на послу (свакако, уз претпоставку да је то понашање на високом нивоу). То значи да оно унутарстраначко ( а не само политичка идеја и програм) треба да буде поимано као нешто лично, заједничко, блиско и драгоцено (то највише важи за оне који највише зависе од странке, оне који највише очекују од ње, као и оне који су од Странке имали, имају или ће имати највише користи) а не као нешто туђе, ничије. Треба чувати Странку .
Да би дошло до промена у начину размишљања и понашања, потребно је отворено се суочити са грешкама из претходног периода. Када се говори о грешкама, мора се  говорити и о одговорности. Када се говори о одговорности и одговорнима, не говори се о кривцима или тражењу криваца.
Јачање кроз неопходне промене у странци, нови наступ или нова страница у ДСС треба да подразумевају истовремено присуство И одговарајућег начина мишљења И одговарајућег начина понашања. Овде долазимо до оног познатог принципа о складу мисли, речи и дела.
Када се тај принцип пребаци у домен политичког и организационог деловања ДСС ка споља и ка унутра, то значи да оно што је лоше  (организованост, ефикасност…) треба да буде доведено на ниво онога што је добро  (општедруштвена политичка залагања, ставови и политичке идеје и деловање ка споља – највећи квалитет ДСС) јер тај несклад постаје све упадљивији.  
Да би дошло до пораста ентузијазма и политичке енергије У и  ЗА ДСС, до веће идејне покретности и унутрашњег развоја,  да би мотивисали сами себе у странци, од врха надоле, а потом и симпатизере и грађане, морају бити примењени и одговарајући начин размишљања и понашања, поред техничких, организационих и персоналних промена. Дакле, у том, унутарстраначком погледу, треба да се догоде и суштинске промене (понашање и размишљање) а не само формалне промене.
Највиши ограни ДСС после Скупштине треба да припреме Странку за веома извесну могућност да у наредних четири, пет или шест година буде у опозицији.
Што се формалних, статутарних промена тиче треба се окренути обичном члану, дати већа права најширем чланству, пре свега онима који немају никакву функцију у странци, имати двосмерну комуникацију са члановима странке, да осете да се питају, да о нечему одлучују, да су део странке, да би потом могли да допринесу и политички и материјално.
Због садашњег стања у Странци и у друштву, потребно је прилагодити се постојећим условима потпуног опозиционог деловања, недостатка средстава – ефикасније и одговорније устројити организацију. Међутим, ефикасност мање зависи од статутарних решења а више  од онога о чему се говори у већем делу овог текста.
Алексис де Токвил
Алексис де Токвил
Највиши ограни ДСС после Скупштине треба да припреме Странку за веома извесну могућност да  у наредних четири, пет или шест година буде у опозицији.
Још један проблем који истовремено мора бити решен да би могли да буду решени неки проблеми у функционисању и организацији Странке – то је проблем финансија. Један од начина је, ма како то некоме наивно звучало, унутрашње финансирање а за то је потребно да функционери буду солидарни са странком јер они треба највише да доприносе  и да се ДСС окрене  чланству.
Промене и  јачање  ДСС ће пресудно допринети томе да преживи нада да ће опстати  снаге  које  Србији  желе добро. Коначна сврха јачања и промена у  ДСС је добробит Србије а не остварење амбиција. Треба очекивати да ће промене и снажење ДСС довести до тога да истинита али сложена политичка идеја ДСС лакше допре до грађана.
Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)