„РЕКОМЕНДЕЈШН- ТО ЈЕ ПРЕПОРУКА“

„РЕКОМЕНДЕЈШН- ТО ЈЕ ПРЕПОРУКА“

Пре тачно седам дана, у уторак 19. априла, написао сам чланак о штрајку Томислава Николића („Опстанак“). Стао сам на страну Николића, из простог разлога што је штрајковао жеђу и глађу, што је био у болници, што је за мене тај чин вредан поштовања, што је нељудски стати на муку штрајкачу жеђу и глађу, нападати га, вређати, ниподаштавати, умањивати значај његовог поступка. У чланку сам поменуо да сам 1993. године шест дана штрајковао глађу на Тргу Републике са функционерима СПО-а ради права на живот и слободу Вука и Данице Драшковић, према којима ни тада, ни данас нисам гајио било какву личну или политичку наклоност. Потписао сам све петиције за Војислава Шешеља, и сматрам његов штрајк глађу            2006. године, великом победом против Трибунала, једне противправне и насилничке институције.

Данас, недељу дана касније, сматрам исправним свој поступак (стати на страну Николића). Разлога има више, неке сам навео у првом пасусу. Други разлог је што заиста сматрам да се у тих неколико дана (понедељак, уторак, среда) судбина Србије, судбина нас грађана, преламала у поступку Томислава Николића и СНС-а.  Рекао сам, а то мислим и данас, да ће сваки пораз или неуспех Томислава Николића, бити наш, народни пораз и неуспех, а  победа и успех овог одвратног, издајничког, квислиншког и марионетског режима.  Рекао сам да ће свака победа или успех, тада, у тим данима, Томислава Николића, бити и наша, народна победа и успех а пораз и неуспех овог одвратног, издајничког, квислиншког и марионетског режима.

Томиславу Николићу сам на крају чланка пожелео све најбоље - да из ове кризе изађе неоштећеног здравља и да избори буду расписани одмах. Томислав Николић је из свега изашао неоштећеног здравља, причестио се у четвртак и прекинуо штрајк жеђу, а у недељу на Васкрс се причестио још једном у Саборној цркви, пред камерама и прекинуо и штрајк глађу. О дометима и мотивима поступка Томислава Николића и СНС-а, су се преко медија углавном могле чути пристрасне (у оба правца), несувисле и злонамерне примедбе и тврдње. Оно мало сувислих, уравнотежених и непристрасних ставова се могло прочитати на неким интернет порталима, попут Стандарда, Видовдана и Слободана Јовановића.

Избори нису расписани одмах. Избори нису расписани ни за децембар, ни за јануар. Избори нису расписани уопште. Редовни избори треба да се одрже у мају 2012. године (претходни избори су одржани 11. маја 2008. године).

Што се мене тиче, написао сам један чланак, пре недељу дана, када је криза била у току, па хоћу да закључим тему, сада када се догодио расплет. Хладно и рационално, непристрасно.

Још пре почетка митинга челници СНС су направили неколико крупних грешака, које је развој догађаја учинио ирелевантним у прошлој недељи. Прва грешка- више од два и по месеца су најављивали да се са априлског митинга неће разићи. Друга грешка је што су позвали окупљене да се разиђу око шест послеподне 16.априла. Трећа грешка је тражење да избори буду расписани у децембру, уместо одмах. На конференцији за штампу СНС, 02.02.2011. године Томислав Николић је пред митинг заказан за 05. фебруар, изјавио (цитат преузет са сајта СНС)(1):“ Свима које позивамо на скуп, а то су сви грађани Србије, поручујемо да долазе да покажу колико нас има који смо огорчени, незадовољни, спремни да извршимо промене у Србији, да истакнемо захтеве, да истакемо рокове и да тек после тога, у зависности од тога како се власт буде понашала, према нашим захтевима одредимо ново време за нови митинг са кога се нећемо разилазити док захтеви не буду испуњени. Биће то прилика да Београд види како изгледају Гандијевски протести у Србији“. На питање о блокади Београда, Николић је тада одговорио:“Ако вам наговештавам да ћемо организовати нови скуп за који ћемо унапред рећи да нећемо да се разилазимо док не испуне наше захтеве, за који вам сада кажемо да ће бити апсолутно миран и да ћемо да седимо 15 или 20 дана, то значи да у једном великом делу Београда више неће бити саобраћаја и то је центар Београда“. Неколико грешака је начинио и Александар Вучић. Прва грешка је што је већ у пола два, 16. априла, после говора Томислава Николића, као притисак на Тадића, упозорио да Николић може да издржи још неколико сати. Има ту више нелогичности. Сви добро знамо да без воде и хране било ко од нас може да издржи, без проблема бар десет сати. Николић је сам рекао да је од тог јутра престао да узима воду и храну (претпоставимо од 8:00). Прво је нелогично да Вучић, пет и по сати од отпочињања штрајка најављује кризу штрајкача. Друго, нелогично је да било ко поверује да рецимо у 18:00, десет сати по почетку штрајка, Николић више не може да издржи. Једноставно Вучићева најава је звучала као прича за малу децу. Уосталом, Николић је жеђу штрајковао, рецимо до среде а глађу до Васкрса. Дакле, шта је то требало Вучићу? Исто тако потпуно су непромишљене Вучићеве изјаве од четвртка 21. априла, да избори више нису важни СНС-у, а потом изјава да избори јесу важни али да СНС о томе више неће да преговара са влашћу. Најбоље сведочанство тих грешака је  Вучићев интервју на  РТВ Б92, у емисији „Кажипрст“ 21. априла. Делови овог интервјуа (2) су чак комични (звуче као делови неке драме Душана Ковачевића), али на штету Вучића :

Б92: А зашто не тражите изборе одмах? Ако неко штрајкује глађу, тражи да избори буду одмах, а не за осам месеци.
Вучић: Кад смо тражили одмах изборе, онда сте држали – аха, ево их угрожавају европски пут Србије. Отишли смо у Брисел Томислав Николић и ја, разговарали смо у Бриселу, разговарали смо о свему, кад је предлог кандидатуре, кад је рекомендејшн, то је препорука, у октобру месецу, значи 12. октобра рецимо. Хајде да видимо да после тога распишемо изборе, имаћемо шефове држава, имаћемо Савет Европске уније, значи око 12. до 15. децембра, зашто не би били избори тада?
Б92: Јуче сте, ако се не варам рекли, Томислав Николић је то сасвим сигурно у болници рекао, да није више битан ни датум избора, а мислим да сте и ви то поновили.
Вучић: Ја сам јуче рекао шаљући поруку Томиславу, и то сам њему рекао у лице јуче три пута, рекао сам му – Томиславе, важније је да изађеш напоље, да идемо да представљамо наш програм по Србији, кад год да распишу изборе победићемо их убедљиво и уопште није проблем.
Б92: Али шта је онда битно ако није битан датум више? Шта је сад битно, шта је ваш захтев?
Вучић: За нас је било битно да се избори одрже што пре. Ако неко хоће да сведе то на чињеницу да ли ће да буде јануар или децембар, ја ћу да вам кажем, режим сад покушава, чак они не би ни да праве никакве компромисе никада, зато што су сад они велики, моћни, јаки, знате, па као широка су им леђа, издржали су све, показали су да су најјачи на свету јер се крију иза визира и штитова полицајаца и иза свих телевизија које контролишу преко секунди које њихови тајкуни држе итд.
                                                                    ( ... )

Б92: Чули смо да су Николић и Тадић разговарали четири пута. Господин Ђилас је у понедељак то рекао у „Кажипрсту“.
Вучић: То су разговарали четири пута у неколико месеци, а не у последње време.
Б92: Да ли ви имате било каквих контаката ових дана са било ким од представника власти? Ви сами сте тврдили пре пар месеци да имате познанике и пријатеље међу њима, да ли са њима комуницирате, не као са пријатељима, него официјелно?
Вучић: У последња два дана нема никакве комуникације.
Б92: О чему је до пре два дана било комуникације?
Вучић: Па, било је до пре три дана, било је различитих покушаја прављења некаквих компромиса, онда су они саветовани од својих медијских богова и стручњака да у то не треба да улазе...
Б92: Дајте нам вест, шта је било компромисно решење које је било предложено?
Вучић: Није било предлога ни са једне, ни са друге стране, било је разговора како да се ситуација реши.
Б92: И докле се стигло у тим разговорима?
Вучић: Као што видите, нигде се није стигло, зато што...
Б92: Шта је била идеја, шта је био предлог?
Вучић: Увек постоји идеја у свакој тешкој ситуацији да политичари разговарају. Ми не разговарамо и ми их више нећемо позвати апсолутно ни за шта, нити ћемо тражити договор с њима.
Б92: Али с обзиром на чињеницу да више тај 18. децембар, кажете, није циљ СНС?
Вучић: Наш је циљ данас највећи и најважнији да извучемо Томислава Николића из болнице и даћемо све од себе да то урадимо.
Б92: А зашто митингујете?
Вучић: Зашто митингујемо?
Б92: Да бисте извукли Тому Николића из болнице, зато митингујете?
Вучић: Тако је.
Б92: Да ли можете да нам објасните?
Вучић: Могу да вам објасним, али до тога ће доћи само ако успемо пре тога да га извучемо.

Потребно је једноставно рећи да су из неког разлога челници СНС, почев од 2. фебруара, сами себе сатерали у ћошак. Тешко је проникнути у разлоге ове почетничке грешке. Да ли је челнике СНС, још у јануару обмануо неко од «пријатеља» из Брисела? Да ли су погрешно проценили реакцију власти и сопствене могућности? Да ли су једноставно ишли грлом у јагоде, из грешке у грешку, надајући се да ће време да покаже излаз? Ко зна? Оно што је извесно, то је да нису одржали обећање да се неће разилазити и да ће окупљање од 16. априла да доведе до расписивања избора. Било би грубо и нетачно рећи да су СНС, Николић и Вучић поражени. Не, они су доживели неуспех у залагању да се распишу избори. Њих треба похвалити за то залагање. Нетачно је и да је режим победио. Режим је само успео да, за сада, одбије притиске СНС-а и целе опозиције, да се распишу избори. Овај успех режима је кратког даха и штетан је по народ. Ништа то неће много помоћи режиму. Треба поставити питање СНС-у због чега су водили битку на начин на који је не могу добити, јер очигледно нису имали никакав план? Једина излазна стратегија из проблема, је био штрајк жеђу и глађу, као покушај да се спасе образ и да се «часно» изађе из ћорсокака. Шта се догодило са обећањем које је чула цела Србија, током два и по месеца? Челници СНС, Томислав Николић и Александар Вучић, као и цела Српска напредна странка, су прекршили обећање дато небројено пута, да митинг 16. априла неће бити завршен, док се не распишу избори. Два пута су организовали митинг на који је дошло по 50.000 грађана, који су им веровали. На други митинг, грађани су дошли са очекивањем да ће стварност бити промењена, ту, одмах, тог дана- да ће тог дана почети промене у Србији. Слогани СНС за та два митинга су потхрањивали ту наду. Милиони плаката су у обе прилике залепљени широм Србије. Фебруарски плакат и слоган су поручивали „Избори се за промене“ а априлски „Дан за промене“. И шта се десило 16.априла? Око 18 часова челници СНС су позвали грађане да се разиђу, што су ови и учинили. Челници СНС су изневерили обећања која су дали, изневерили су наду коју су месецима, без покрића, давали Србији. Николић и Вучић су као и Вук Драшковић неколико пута у последњој деценији двадесетог века, изневерили народну вољу и протраћили енергију грађана. У то сам се и сам уверио. На другом митингу је било мање људи него на првом, а требало би да је обрнуто. Очигледно ни грађани, или чланови СНС, нису поверовали да је чудо могуће, нити су поверовали „у понуду коју режим неће моћи да одбије“. Друго, после Николићевог и Вучићевог говора, присутни су почели да се разилазе, видео сам и сам, резигнирано, у тишини. Да ли су се „Изборили за промене“? Нису. Да ли је 16. април или било који дан после њега био „Дан за промене“? Није. Да ли су челници СНС престали са митингом и штрајком глађу, зато што су опет пристали на „рекомендејшн“ или на притисак или на обећања „пријатеља“ из Брисела? И шта би са свим оним стиропором? Прохујало са вихором?

Овде морам да поновим, да као и увек, текстове не пишем у име ДСС, већ само у своје име. То је ваљда после три године писања јасно. Јасно ми је и да је текст од прошлог уторка, на ову тему, некима много више по вољи него овај, али не водим ја о томе тачуна. Водим рачуна о томе да то што пишем буде  истинито, логично и по мојој  вољи.

27.04.2011.године

(1) http://www.sns.org.rs/ср/srpska-napredna-stranka-novinsrske-konferencije/117-2010-06-04-22-17-07/3002--srpska-napredna-stranka-konferencija.html

(2) http://www.b92.net/info/emisije/kaziprst.php?yyyy=2011&mm=04&nav_id=507877

АРИЈЕВСКИ НАДЧОВЕК

“АРИЈЕВСКИ НАДЧОВЕК- ÜBERMENSCH  И НЕАРИЈЕВСКИ ПОДЉУДИ –UNTERMENSCH “

Први случај

Двадесет другог марта ове, 2011. године, пукла је маска Чедомира Јовановића и он се показао у правом светлу. Основано претпостављам, да се његова изјава може окарактерисати као као увредљива, расистичка, екстремистичка, дискриминаторска и омаловажавајућа. Јовановић је на седници Скупштине Србије, која се директно преноси на другом програму РТС-а, изјавио:“ И шта ради наш министар спољних послова, осим што има тако пуно разумевања за сусрете са канибалима по Африци?“. Јовановић се увредљиво изражава и омаловажава становнике целог једног континента - Африканце, називајући их канибалима – људождерима - особама које прождиру друге људе (канибали крше један од основних табуа људске врсте). Африка је иначе, други по величини континент и други по броју становника (више од 900 милиона). Канибализма у Африци одавно нема. По Википедији, данас се људождерство као појава се може срести само код неколико племена у Меланезији, тачније у Папуи, Новој Гвинеји. Изјава Чедомира Јовановића је изазвала протест афричких држава, које су надлежном министарству поднеле заједнички оштар демарш у коме, између осталог стоји:“Изјаве лидера ове странке, који је при томе члан парламента, озбиљне су, расистичке и вређају државе и народе који су, упркос јаким притисцима, свесрдно подржали Србију(...)“. У демаршу се указује на то „да нису реаговали председништво, влада и политичке странке, па чак ни организација или комисија које се боре против расне дискриминације“.  Извор : http://www.blic.rs/Vesti/Politika/244452/Protest-africkih-drzava-zbog-izjave-Cedomira-Jovanovica. Исти извор цитира и државног секретара у Министарству правде, Слободана Хомена, који позива надлежне органе (тужилаштво) да провере има ли елемената кривичног дела. Крајем марта, потрпарол Републичког јавног тужилаштва Томо Зорић, саопштава да тужилаштво није пронашло елементе кривичног дела у изјави Чедомира Јовановића.  Извор:

http://www.danas.rs/danasrs/politika/lider_ldp_nije_prekrsio_zakon.56.html?news_id=212727. Тврдим да кривично дело постоји. О томе касније. Јовановића је аболирала цела „Друга Србија“ и „борци за људска права“, који иначе вриште и спремни су на линч у много бенигнијим случајевима. Сви они су или ћутали или подржали Јовановића (изузев Весне Пешић).

Није се огласио ни самостални државни орган, надлежан за ову област, Повереник за заштиту равноправности, што је потпун скандал. Ова институција служи да би спроводила Закон о забрани дискриминације. Очигледно је да за америчког клијента Чедомира Јовановића не важе исти стандарди као за остале грађане. Као важан амерички слуга, он је тефлонски заштићен, чак и за сопствено расистичко и дискриминаторско понашање. Дакле, Повереница за заштиту равноправности, докторка правних наука и професор универзитета у Нишу, Невена Петрушић је одлучила да не обавља свој посао, да зажмури на оба ока и да не штити, у овом случају, многоструко повређени Закон о забрани дискриминације. Иначе, ову особу на овај положај је поставила Демократска странка, односно посланичка група ЗЕС. Само нереаговање у овом случају је довољан разлог за разрешење Невене Петрушић.

Случај други.

Деветнаестог априла ове године, опет је пукла фасада иза које се скрива „либерални“ Јовановић, где се као и у првом случају показао у правом светлу. Он је у емисији „Кажипрст“ радија и телевизије Б92 изјавио:“ Имам утисак да у Србији постоје две крајности. Једна која онако са стране посматра све као „Фарму“, само више нема кепеца, него је сад тамо Томислав Николић (...)“.

Извор: http://www.alo.rs/vesti/37727/Mali_ljudi_su_kepeci

И ова изјава се може схватити као увредљива, екстремистичка, дискриминаторска и омаловажавајућа. У овом случају Јовановић вређа и омаловажава тзв.“Мале људе“, односно особе оболеле од ахондроплазије, називајући их увредљивим и омаловажавајућим изразом „кепеци“(колико сам успео да установим ради се о изразу који представља турцизам). На питања новинара листа „Ало“ овим поводом Јовановић је изнервирано тврдио да не зна о чему се ради и да га опет нису добро разумели као и у првом случају (види извор „Ало“). Ради се о томе да је у једном риалитију гостовао Милан Граховац, председник Покрета малих људи Србије и да је неколико дана пре Јовановићеве изјаве о „кепецима“, Граховац избачен по процедури тог риалитија. То је Јовановић очигледно знао, па је и дао изјаву коју сам цитирао. Милан Граховац, иначе освајач златне медаље на Светским играма малих људи је овим поводом револтирано изјавио: „Никоме не дозвољавам да особе ниског раста изврће руглу. За господина који се представља као велики заштитник људских права и демократије ова изјава је апсолутно недемократска и противна европским начелима о људским правима и слободама. То што нас је назвао кепецима говори о њему самом, његовим капацитетима, тенденциозности, дволичности и малициозности и даје нам повода да размишљамо о тужби против њега. Подсећам га да у Србији постоји Закон о забрани дискриминације“(исти извор). Као што видите и овај човек потврђује оно што говорим.

Случај трећи.

Опште је познато да припадници „Друге Србије“, ЛДП-а и Чедомир Јовановић, већ дуго шире дискриминаторске ставове, предрасуде и стереотипе о ДСС-у и Војиславу Коштуници. У суштини ти ставови приказују ДСС и Коштуницу као друштвене парије, као прокажену групу, као непријатеље српског друштва. И то чине јавно, са свих медијских и друштвених говорница. И све то што раде овим поводом не наилази на било какву осуду, као ни у случају „Малих људи“ који је потпуно заташкан, док су  унатрашња реаговања поводом првог случаја који сам навео била екстремно блага. Овај трећи случај, који је „трајно поступање“ нећу, због обимности случаја и чињенице да се ради и о политичкој борби, разматрати у светлу кршења Устава и Закона, а они се свакако и у овом случају крше.

Устав и Закон

Да видимо шта кажу Устав и Закон о забрани дискриминације, поводом поступања Чедомира Јовановића, тј. поводом његових расистичких и дискриминаторских изјава.

Устав Републике Србије

Забрана дискриминације

Члан 21.

Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Забрана изазивања расне, националне и верске мржње

Члан 49.

Забрањено је и кажњиво свако изазивање и подстицање расне, националне, верске или друге неравноправности, мржње и нетрпељивости.

Чедомир Јовановић је повредио члан 21. Устава јер је својим двема изјавама пропагирао дискриминацију становника Африке (назвавши их увредљиво канибалима) и «Малих људи» (назвавши их увредљиво кепецима). Становнике Африке је дискриминисао на основу расних и културних предрасуда. Мале људе је дискриминисао на основу физичког инвалидитета.

Повредио је и члан 49. Устава јер је назвавши становнике Африке канибалима, изазивао расну и верску мржњу, с обзиром да већина становника Африке припада негроидној раси а да је око 45% становника Африке исламске вероисповести. Такође, овај члан Устава је повредио изазивањем «друге неравноправности, мржње и нетрпељивости» против «Малих људи», назвавши их кепецима.

Тужилаштво је намерно превидело ове чињенице када је разматрало овај случај.

Закон о забрани дискриминације

У овом закону:

1) изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање”

означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање,

односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у

односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима

блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји

коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу,

језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету,

сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима,

здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу,

осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и

другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним

својствима (у даљем тексту: лична својства);

Начело једнакости

Члан 4.

Сви су једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без

обзира на лична својства.

Свако је дужан да поштује начело једнакости, односно забрану

дискриминације.

Облици дискриминације

Члан 5.

Облици дискриминације су непосредна и посредна дискриминација, као

и повреда начела једнаких права и обавеза, позивање на одговорност,

удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње и узнемиравање и

понижавајуће поступање.

Непосредна дискриминација

Члан 6.

Непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због

његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било

којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у

неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај.

Удруживање ради вршења дискриминације

Члан 10.

Забрањено је удруживање ради вршења дискриминације, односно

деловање организација или група које је усмерено на кршење уставом,

правилима међународног права и законом зајамчених слобода и права или на

изазивање националне, расне, верске и друге мржње, раздора или

нетрпељивости.

Говор мржње

Члан 11.

Забрањено је изражавање идеја, информација и мишљења којима се

подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због

њиховог личног својства, у јавним гласилима и другим публикацијама, на

скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука

или симбола и на други начин.

Узнемиравање и понижавајуће поступање

Члан 12.

Забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ

или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог

личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско,

понижавајуће и увредљиво окружење.

Тешки облици дискриминације

Члан 13.

Тешки облици дискриминације су:

1. изазивање и подстицање неравноправности, мржње и

нетрпељивости по основу националне, расне или верске припадности, језика,

политичког опредељења, пола, родног идентитета, сексуалног опредељења и

инвалидитета;

2. пропагирање или вршење дискриминације од стране органа јавне

власти и у поступцима пред органима јавне власти;

3. пропагирање дискриминације путем јавних гласила;

4. ропство, трговина људима, апартхејд, геноцид, етничко чишћење и

њихово пропагирање;

5. дискриминација лица по основу два или више личних својстава

(вишеструка или укрштена дискриминација);

6. дискриминација која је извршена више пута (поновљена

дискриминација) или која се чини у дужем временском периоду (продужена

дискриминација) према истом лицу или групи лица;

Дискриминација особа са инвалидитетом

Члан 26.

Дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања

једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском,

културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног

живота.

Повереница за заштиту равноправности је сама морала покренути поступак против Чедомира Јовановића јер је вишеструко повредио Закон о забрани дискриминације.

Прво, очигледно је да се у оба случаја ради о „дискриминацији” и „дискриминаторском  поступању” како се ови изрази дефинишу на почетку Закона.

Друго, у оба случаја крше се Начело једнакости и Члан 4. Закона, јер  Јовановић становнике Африке и „Мале људе“, ставља у неједнак положај у односу на остале с обзиром на лична својства која им приписује (канибали и кепеци). Овај члан се крши јер Јовановић не поштује начело једнакости и забрану дискриминације.

Треће, Јовановић је повредио и Члан 5. Закона јер његове изјаве представљају говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање према становницима Африке и „Малим људима“.

Четврто, Јовановић је повредио и Члан 6. Закона, јер је починио акт „непосредне дискриминације“, стављајући становнике Африке и „Мале људе“ у „неповољнији положај“  „или би могли бити стављени у неповољнији положај, изјавама Јовановића.

Пето, Чедомир Јовановић и ЛДП, су повредили Члан 10. Закона, „Удруживање ради вршења дискриминације“, јер је Јовановић наступао као шеф посланичке групе и као председник ЛДП, у оба случаја.

Шесто, Јовановић је у оба случаја, повредио Члан 11. Закона, „Говор мржње“ који јасно забрањује изражавање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог личног својства, у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука или симбола и на други начин.

Седмо, Јовановић је повредио Члан 12. Закона „Узнемиравање и понижавајуће поступање“ јер је узнемирио, понизио, и повредио достојанство становника Африке и „Малих људи“ на основу својстава која им је приписао својим увредљивим изјавама. И тиме је створио страх и непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење.

Осмо, Чедомир Јовановић је починио „Тешке облике дискриминације“ и повредио Члан 13. Закона и то по тачки 1., тачки 2.(посланик у Скупштини), тачки 3.(тв пренос) и тачки 6.(поновљена и продужена дискриминација).

Девето, Чедомир Јовановић је у случају „Малих људи“ повредио Члан 26. „Дискриминација особа са инвалидитетом“ јер је особе, које су углавном оболеле од ахондроплазије, увредљиво назвао кепецима.

Видимо да је Чедомир Јовановић повредио два члана Устава Републике Србије и чак осам чланова Закона о забрани дискриминације. Видимо да је Јовановић поступио дискриминаторски, да је практиковао говор мржње, да је ширио расну и верску мржњу, да је погазио начело једнакости, да је понизио становнике Африке и „Мале људе“ и да је нашао оправдање, у оба случаја, у томе како није исправно схваћен, и како се ради о злонамерним подметачинама. И извињење у првом случају је дао уз сва правдања да се ради о „неопрезној употреби појединих израза“ (канибал).

Нико, до данас није поднео представку Поверенику за заштиту равноправности поводом ова два случаја. Очигледно је да ћу то морати да учиним сам.

Могли би поставити питање, да ли се у прва два случаја ради о „случајним омашкама“ Јовановића. И да су у питању само та два случаја, тешко бисмо могли дати потврдан одговор. Међутим како постоји и трећи случај, који  представља трајну и намерну радњу, сасвим је јасно да се ни у прва два случаја не може радити о „случајним омашкама“ или „несмотрености“ већ о дијаболичном лику, о личности која се вешто и лажно представља у јавности, као либерални, толерантни и модерни политичар широких назора. Као што видимо ради се о особи која већ деценију сатанизује једну групу људи-ДСС и једну личност- Коштуницу, само зато што другачије мисле него он и његови амерички и остали покровитељи. Као што видимо ради се о човеку који вређа и шири предрасуде о становницима Африке и о тзв.“Малим људима“. Једноставно ради се о особи која систематски дискриминише друге и која је екстремно нетолерантна.

Пријатељи бивши

О томе сведоче и разлази у ЛДП-у, односно све оне познате особе које су напустиле ЛДП. У готово свим случајевима као разлог за одлазак из ЛДП-а се наводи неслагање са Чедомиром Јовановићем и сви се критички осврћу на профил његове личности.

До сада су ЛДП напустили: Весна Пешић, Биљана Србљановић, Никола Самарџић, Бранислав Лечић, Горан Петровић, Слободан Мараш , данас покојни Миле Корићанац и многи други. Такође покојни Владан Батић је напустио посланички клуб ЛДП-а. Уз то, чланови Политичког савета ЛДП-а више нису и: Бранко Димитријевић, Јадранка Јелинчић, Јасна Шакота, Мирослав Прокопијевић, Миша Шаховић, Србијанка Турајлић, Владимир Тодорић и  Зоран Пурешевић. Многи од њих више нису чланови ЛДП.

Весна Пешић је напустила посланички клуб ЛДП и поднела оставку на место Председнице Политичког савета ЛДП. Тада је рекла: „Подносим оставку на место председнице Политичког савета ЛДП, због неслагања са изјавом коју је Чедомир Јовановић изнео у Скупштини Србије, у форми посланичког питања, 22.марта 2011.“ Пре тога је из истог разлога напустила посланички клуб ЛДП. Извор: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/244761/Vesna-Pesic-podnela-ostavku-u-LDP-zbog-izjave-Jovanovica-o-kanibalima

Биљана Србљановић је приликом растанка рекла да су је скрајнули и маргинализовали. „Стално сам добијала уверења да странку не финансира ниједан тајкун, али временом сам дошла до сазнања да свако има своју цену (...)“. Извор:

http://www.kurir-info.rs/vesti/politika/cedu-sve-vise-napustaju-istaknuti-clanovi-38846.php

Напустивши ЛДП, историчар Никола Самарџић је у свом тексту „Ускоци и хајдуци“ био веома убитачан. Навео је :„ Једину политичку фрустрацију коју сам икад осећао, био је састав првих редова ГО Демократске странке. Њихов дефицит, у односу на остале партије, само је морални. И у првом реду ГО ЛДП половина су били муцави, сумњиви и смутљиви кретени. Из ЛДП сам утекао кад је постало сасвим очигледно да је прави председник те странке, уместо њеног лидера, један од тајкуна из еспеесовско-јуловско-шешељевске епохе и администрације, а право председништво труст лопова из Инсајдера (...)“. Извор:                                   http://www.gay-serbia.com/forum/viewthread.php?viewpost=1715935&r=1#pid1715935

Горан Петровић, бивши шеф СДБ је приликом одласка из ЛДП био најоштрији према Јовановићу:“Неколико месеци, готово свакодневно, био сам у прилици да се уверим да је Чедомир Јовановић  једна обична битанга, патолошки, болесни преварант, лопов, лажов и хохштаплер!“. Извор: http://www.dejanlucic.net/Lat/LDP_puca_LATINICA.html

Видети још:

http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

http://www.politika.rs/pogledi/Slobodan-Antonic/STRANACHKE-GOTOVINE.lt.html

Има ли уверљивијих доказа о лику Чедомира Јовановића од речи његових бивших сарадника.

Осврнимо се сада, после свега што је наведено на профил личности Ч. Јовановића и погледајмо може ли нас то навести на неке закључке.

Дакле, установили смо да Јовановићу нису стране расистичке и  дискриминаторске изјаве, говор мржње, омаловажавање хендикепираних, ширење предрасуда и стереотипа. При томе имајмо у виду да ЛДП личи на једну екстремистичку секту, секту агресивних и нетолератних. Сетимо се да данас Чедомир Јовановић у свом понашању и појавности тежи „савршенству“. Он држи моралне придике свима, с висока, а из навода бивших сарадника, и уосталом по целом утиску који оставља ЛДП, се види да је он последњи који може да говори о моралу. Али, појавно, у медијима, у јавним наступима Јовановић је „савршено“ дизајниран. Више појавом а мање речима. Јовановић је витак, висок између 185 и 190, складно грађен. Редовно тренира и вежба, што је за похвалу. Од када је председник ЛДП његов „стајлинг“ је готово идеалан. Савршено је ошишан, избријан, изманикиран, издепилиран. Никада не греши у облачењу, и просто одаје утисак савршене Барби фигуре- Кена. Или, још приближније, труди се да се представи као „надчовек“ – übermensch (онда је разумљиво да један такав „надчовек“ – übermensch, не може гајити симпатије према становницима Африке и оболелима од ахондроплазије, које су нацисти сматрали „подљудима“- untermensch). Не могу да се отмем утиску да би Јовановићу савршено стајала једна црна униформа, са црним кожним мантилом, црвеним детаљима, чизмама и капом. Просто се намеће утисак да је склон опсесивној уредности и чистоћи, како личној, тако претпостављам и у свом дому. Када то спојимо са одбојношћу испољеном према становницима Африке и „Малим људима“, који су све само не „савршени“, и са предрасудама и стереотипима које Јовановић показује према њима, можемо се запитати, не гаји ли он ту исту одбојност према осталим групама које су предмет предрасуда и које су у овом или оном тренутку прокажене, према Јеврејима, Ромима, инвалидима, и свим осталим групама хендикепираних особа? На основу онога што знамо, барем у прва два наведена случаја, одговор је потврдан. Идући даље, можемо закључити да нас све то неодољиво подсећа на добро познате историјске појаве.

Прво нам на памет мора пасти еугеника - лажна наука, коју је формулисао и чијим се оснивачем сматра, Френсис Галтон. Овај социјални покрет, а псеудо наука, је у највећем замаху био почетком 20. века. После другог светског рата и искуства са нацизмом који је пригрлио еугенику, она је напуштена. Наводни циљ еугенике је био да побољша људско наслеђе промовисањем репродукције „супериорних“ и сузбијањем репродукције „инфериорних“. Данас је опште познато да је еугеника била немилосрдни покрет који је својевремено угрозио и повредио људска права милиона људи, пре свега у САД  и Британији, а на крају и у нацистичкој Немачкој. Практиковање еугенике на почетку века у САД и Британији, је подразумевало, идентификацију и класификацију појединаца и породица, поглавито сиромашних, ментално оболелих, слепих, глувих, развојно осујећених, итд. али и целих етничких група, попут Јевреја и Рома – као „дегенерисаних“ и „неподобних“. Подразумевало је сегрегацију и затварање таквих појединаца и група, стерилизацију, еутаназију и на крају у нацистичкој Немачкој, масовно истребљење. Еугенику су подржавали Черчил, Рузвелт, Шо и многи други. Ипак, деценијама касније, најзлогласнији и најревноснији проповедник и практичар еугенике је био Адолф Хитлер са следбеницима. Нацисти су у своју законску регулативу укључили све поставке еугенике и применили те законе. Резултат се зове геноцид.

Да ли је Јовановић баш на том путу еугеничара, и да ли су његови ставови слични, тешко је рећи. Елемената за ту тврдњу има. Уосталом, данас знамо, да је Адолф Хитлер био, да употребим речи Горана Петровића „битанга, патолошки, болесни преварант, лопов, лажов и хохштаплер“.

21.04.2011.године

ОПСТАНАК

ОПСТАНАК

Петог фебруара и шеснаестог априла био сам на митинзима СНС. Имао сам више разлога за то. Прво, подржавам сваки протест против овог режима и бићу на улици, увек, за сваки случај. То радим већ 21 годину. Као што сам био на улици 10. октобра 2010. године.

На априлски митинг сам стигао таман на време да чујем Томислава Николића и најаву штрајка жеђу и глађу.

Још пре почетка митинга челници СНС су направили неколико крупних грешака, које је развој догађаја учинио ирелевантним. Прву - више од два и по месеца су најављивали да се са априлског митинга неће разићи. Друга грешка је што су позвали окупљене да се разиђу око шест послеподне 16.априла. Трећа грешка је тражење да избори буду расписани у децембру, уместо одмах. На конференцији за штампу СНС, 02.02.2011. године Томислав Николић је пред митинг заказан за 05. фебруар, изјавио (цитат преузет са сајта СНС):“ Свима које позивамо на скуп, а то су сви грађани Србије, поручујемо да долазе да покажу колико нас има који смо огорчени, незадовољни, спремни да извршмо промене у Србији, да истакнемо захтеве, да истакемо рокове и да тек после тога, у зависности од тога како се власт буде понашала, према нашим захтевима одредимо ново време за нови митинг са кога се нећемо разилазити док захтеви не буду испуњени. Биће то прилика да Београд види како изгледају Гандијевски протести у Србији“. На питање о блокади Београда, Николић је тада одговорио:“Ако вам наговештавам да ћемо организовати нови скуп за који ћемо унапред рећи да нећемо да се разилазимо док не испуне наше захтеве, за који вам сада кажемо да ће бити апсолутно миран и да ћемо да седимо 15 или 20 дана, то значи де у једном великом делу Београда више неће бити саобраћаја и то је центар Београда“.

Рекох већ, те грешке данас постају ирелевантне. Штрајк жеђу и глађу има своју динамику која нагло расте са протоком времена. У суботу су неизвесност и динамика били ниског интензитета, што је разумљиво с' обзиром да је штрајк тек почео. Данас четири дана касније, динамика је на експоненцијално узлазном нивоу, тренутно на нивоу озбиљне забринутости за здравствено стање Николића, на нивоу велике напетости због непредвидивог развоја догађаја и због изузетно иритирајућег става режима и многих медија. Ова напетост ће расти а тешко стање Николића ће бити драстично горе са протоком сати.

Те грешке СНС-а постају неважне јер смо дошли дотле да се судбина Србије, судбина нас грађана, тренутно прелама у поступку Томислава Николића и СНС-а. Сваки пораз или неуспех Томислава Николића ће бити наш, народни пораз и неуспех, а успех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима. Свака победа, данас, (не мислим на евентуалну изборну победу) или успех Томислава Николића ће бити наша, народна победа и успех а пораз и неуспех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима.

Стога су огавни и одурни поступци неких медија н неких странака и неких личности. Поступци Б92, РТС-а, Блица, Политике, ДС-а, ЛДП-а, ЛСВ-а, СРС-а, Драгана Ђиласа, Јелене Триван, Ненада Чанка, Чедомира Јовановића, Зорана Станковића, Драгољуба Мићуновића, Мирослава Гавриловића и других. Гађење изазивају речи Драгана Ђиласа у „Кажипрсту“ Б92, прилози те телевизије о болници у којој лежи Николић, те ставови министра здравља. Све заједно те изјаве инсинуирају да би Николића на силу требало сместити у неку другу болницу и на силу му давати терапију. Па, тако нешто није радио ни режим Слободана Милошевића а било је доста штрајкова глађу. Милошевић је аболирао Драшковиће, у јулу 1993. године, после дипломатске интервенције, али и због штрајка глађу Драшковића и људи на Тргу Републике. Једноставно Милошевић је морао да попусти и да дозволи да буде поражен. За разлику од њега Борис Тадић неће да попусти и неће да буде поражен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу за Васкрс 2011., него да распише изборе на којима ће бити потучен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу на Велики петак, него да Србији да прилику да се извуче из агоније до које ју је довео његов режим. Данас 2011. године дошли смо до апсурда, до велеобрта, до тога да је режим Бориса Тадића гори од режима Слободана Милошевића. Да је Борис Тадић гори аутократа него Милошевић. Да је жута банда, много гора банда од оне црвене. Ко је пре 20 година могао то превидети? Нико. Демократска странка је направила пун круг за 20 година и 2011. године постала гора од СПС-а из 1991. године.

Да ситуација није трагична, смех би изазвале речи Мирослава Гавриловића, да штрајк глађу није хришћански. Тај исти Гавриловић, нити било ко из СПЦ-а није то исто рекао и владици Филарету када је штрајковао глађу пре неколико година. Смех би изазвала и изјава европског комесара Штефана Филеа да штрајк Николића није европски. Када је Драшковић штрајковао глађу то је било и светски и европски и са њим се солидарисало пола Европе.

Поводом ове две изјаве намећу се питања  режиму, Гавриловићу и Филеу, да ли је хришћански и европски да Србија умире од глади, да нико више не може да живи нормално, да је Србија раскомадана држава, да је стандард нижи него у Албанији, да је храна најскупља у Европи? То је по режиму, Гавриловићу и Филеу сасвим хришћански и европски, а штрајк жеђу и глађу Николића није?

Није наодмет пред Васкрс сетити се речи Исуса Христа о лицемерима :

“Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели“.“

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу а изнутра су пуне грабежа и неправде“.

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“

„Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња“:

Кад већ говоримо о штрајку глађу, присетимо се неких догађаја.

Добрица Ћосић је смењен 1.јуна 1993. године са места председника СРЈ. Сутрадан се у Савезној скупштини догодио инцидент када је посланик СРС, бивши боксер, „четнички војвода“ Бранислав Вакић, нокаутирао потпредседника СПО, Михаила Марковића. Више хиљада грађана се тим поводом окупило испред скупштине да протестује против тога. Грађани су каменовали скупштину у шта сам се и сам уверио на лицу места. Интервенција полиције је била немилосрдна, као никада до тада. У сукобима је погинуо полицајац Милорад Николић, повређено је много људи а ухапшено је преко сто особа, међу којима и Вук и Даница Драшковић, који су брутално испребијани. После затворске болнице, пребачени су на Нурохируршку клинику. Ови догађаји су изазвали пажњу међународне јавности. У болници, Драшковића је посетио и Патријарх Павле, али му није досолио рану изјавом да је нехришћански штрајковати глађу. Грчки премијер Мицотакис се писмом обратио Слободану Милошевићу. Ослобађање брачног пара Драшковић су тражили Клинтон, Јељцин, Мејџор, Ћосић и други. Тадашњи портпарол СПС, Ивица Дачић је дао саркастичну изјаву да брачни пар Драшковић има бољу медицинску негу од остатка становништва у Србији. Данас је шеф СПС-а Дачић извукао поуке и са уважавањем говори и садашњем лидеру најјаче опозиционе странке. Посебне напоре уложио је брачни пар Митеран. Сама госпођа Митеран је посетила Драшковића. Првог јула Вук Драшковић је ступио у штрајк глађу. У штрајк глађу на Тргу Републике је 2. јула ступило и педесетак функционера СПО. Једини штрајкач који није био из СПО-а је био писац ових редова. Штрајковали смо до 8. јула, до победе, када се сазнала вест да ће Милошевић, сутрадан, аболирати Драшковиће. Милошевић је указом то и учинио. Тадићу не пада на памет да аболира Николића тако што ће аболирати Србију и расписати изборе.

Пре тога, још 1991. неко време су у Скупштини Србије глађу штрајковали посланици СПО-а.

У Милошевићево доба, ако ме сећање служи, краће време глађу су штрајковали и Војислав Шешељ и Томислав Николић.

У време „Сабље“ 2003. године, у затвору је глађу штрајковао Милорад Вучелић, ако се добро сећам.

Пре неколико година на граници Србије и Црне горе, штрајковао је и владика Филарет.

Најдраматичнију борбу за своја права и најдраматичнији штрајк глађу започео је Војислав Шешељ у непријатељском окружењу Хашког трибунала, 10. новембра 2006. године. Због идиотске одлуке о наметању браниоца ступио је у штрајк глађу. Драма је трајала 29 дана. Шешељу је живот био о концу у децембру, када је смршао преко 20 килограма. Осмог децембра Шешељ је победио Трибунал и дозвољено му је да се и даље брани сам.

Најпознатији светски штрајкач глађу је свакако Махатма Ганди. Ирска републиканска армија је током своје историје најдрастичније користила штрајк глађу. Десетине припадника ИРА је штрајковало глађу у британским затворима а многи су том приликом умрли. Последњи пут је то било 1981. у доба Тачерове, када је 11 припадника ИРА умрло штрајкујући глађу. Први штрајкач је умро после 46 дана, а последњи после 76 дана.

Фарсична је изненадна и невиђена живост у председништву Србије, где су медији ничим изазвани, хитро и хитно дојавили о драми у председништву поводом Косова. На Космету се не дешава ништа, тим је апсурднија била стрка, у вечерњим часовима понедељка, баш случајно у часовима када су се тамо окупили протестанти из СНС. Како су комични и јадни били и Јеремић и Богдановић и Стефановић. Пиони и маркетиншком игроказу који су смислили Тадићеви спин доктори.

Посебно гнушање у овој ситуацији данас, у априлу 2011. године, изазивају поступци и изјаве Бориса Тадића. Прво због срамне кампање његове странке и медија под његовом контролом. Друго, после посете Николићу он је одбио да распише изборе и изјавио да би то било „успостављање преседана у јавном понашању који би нас одвео на странпутицу. „Ако би био успостављен преседан онда бисмо се нашли у неразрешивој ситуацији“ рекао је Тадић и поручио да Србија не може бити друштво „које живи у изнуди“. И опет да обрнемо ствар, по Тадићу, прихватљиво је правило да Србија умире ових година и то по њему није неприхватљив преседан, већ прихватљиво правило.  За Тадића је прихватљиво да Србија буде друштво које умире без изнуде опозиције (али друштво које умире уцењено од режима), а неприхватљиво је да Србија добије наду да преживи, макар то било изнуђено од стране Николића.

Томиславу Николићу желим све најбоље - да из ове кризе изађе неоштећеног здравља и да избори буду расписани одмах.

Можда јесте чудно да су околности довеле до тога да се судбина Србије прелама кроз судбину Томислава Николића, али Србија је зрела за чудо - за наду да буде спашена, макар то чудо било зачуђујуће.

19.04.2011.године

100 KРИВИЧНИХ ПРИЈАВА ПРОТИВ ВЛАДЕ

100  KРИВИЧНИХ ПРИЈАВА ПРОТИВ ВЛАДЕ БОРИСА ТАДИЋА И МИРКА ЦВЕТКОВИЋА, ПОВОДОМ 1000 ДАНА ЊИХОВОГ ШТЕТОЧИНСКОГ РАДА 

БОРБА ДСС ДА СЕ ЛОКАЛНИМ САМОУПРАВАМА ВРАТИ 500 МИЛИОНА ЕВРА КОЈЕ ЈЕ ИМ ЈЕ РЕЖИМ НЕЗАКОНИТО ОТЕО

Демократска странка Србије је предузела оштре мере поводом тога што режим незаконито смањује износе трансферних средстава  локалним самоуправама. То противзаконито поступање траје три буџетске године.

Почетком априла, навршава се 1000 дана рада штеточинске владе Мирка Цветковића и Бориса Тадића. ДСС је одлучила да на прави начин обележи тих 1000 несрећних  дана. ДСС је то учинила подносећи преко 100 кривичних пријава против Мирка Цветковића и Дијане Драгутиновић 11.априла 2011.године.

Влада Републике Србије је при предлагању и доношењу Закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2009. годину, Закона о буџету за 2010. годину и Закона о буџету за 2011. годину, прекршила Закон о финансирању локалне самоуправе. Одговорна лица за ту радњу су Мирко Цветковић и Диана Драгутиновић. Тиме су њих двоје извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја.

О чему се у ствари ради? Као што знате значајни приходи градова и општина широм Србије потичу од тзв. ненаменских трансфера које им Република расподељује по Закону о финансирању локалне самоуправе, члан 37. став 1.  тог Закона гласи: „Годишњи износ укупног ненаменског трансфера, који се расподељује јединицама локалне самоуправе, износи 1,7% оствареног бруто домаћег производа према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике“). Ти приходи су најзначајнији сиромашним општинама и њима представљају један од основних извора финансирања јер чине чак и половину буџета. Међутим, ти приходи су значајни чак и Београду, где чине 6,3 одсто буџета али представљају велики новац – у случају Београда- 5,6 милијарди динара (56 милиона евра) за 2009. годину нпр. Проблем је у томе што је ова штеточинска влада, крајем 2008. године, одлучила, да „због мера штедње“ градовима и општинама не преноси сва средства која је обавезна по Закону о финансирању локалне самоуправе, већ да крши Закон и да уплаћује, просечно, само 60% средстава. И тако више од две године.

Овде треба поменути да је влада Војислава Коштунице донела Закон о финансирању локалне самоуправе 14. јула 2006. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године и да је уредно током 2007. и 2008. године исплаћивала пун износ средстава јединицама локалне самоуправе. И током 2004., 2005. и 2006. године није било никаквих проблема у овом погледу.

Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара ( преко 370 милиона евра). Пошто је режим и новим буџетом за 2011.годину предвидео исто кршење Закона, укупна штета на крају 2011. ће бити преко 50 милијарди динара, односно 500 милиона евра - пола милијарде евра. Дакле, толико новца ће локалне самоуправе мање уложити, у локалне инфраструктурне објекте, у предшколско и основно образовање, и социјална давања итд.

Због тога је ДСС у свим градовима и већини општина поднела кривичне пријаве против одговорних лица, односно против Мирка Цветковића, председника владе и министра финансија  и Диане Драгутиновић, бивше министарке финансија.

Огромну штету трпе сви градови и општине али ово кршење Закона и самовољно ускраћивање средстава највише погађа оне сиромашније градове и општине. Због тога је ДСС решила да предузме оштре и конкретне мере.

Да подсетим да је ДСС први пробни балон пустила још 4. јануара 2011. године када је посланик ДСС Милан Лапчевић поднео Основном јавном тужилаштву у Нишу  Кривичну пријаву  против Мирка Цветковића и Диане Драгутиновић. О томе сам писао у посебном чланку у јануару.

Да видимо како је незаконито ускраћивање новца коментарисано у локалним срединама прошле године. 

По речима посланика Милана Лапчевића, град Ниш је за две године оштећен за 1,3 милијарде динара (13 милиона евра), и биће у 2011. години оштећен за још 600 милиона динара (6 милиона евра). Милан Лапчевић каже да би то било довољно за решавање свих комуналних проблема (вода, канализација, асфалтирање) приградских и сеоских насеља у Нишу. Његове речи је у октобру прошле године потврдио и високи функционер ДС и градоначелник града Ниша, Милош Симоновић у  два писма које је упутио свим народним посланицима из тог рада (Прилог 1. и Прилог 2.). Ово потврђују и остали  посланици из Ниша у својој изјави, укључујући и Бошка Ристића (ДС), Милета Илића (СПС), Бранислава Јовановића (Г17) и Душана Милисављевића (ДС) (Прилог 3.).

Да овај чланак није злонамерна творевина из кухиње ДСС-а, сведоче и речи локалних функционера широм Србије, током 2010. године, који су сви одреда из странака режима. Потврду даје и СКГО (Стална конференција градова и општина) у свом допису (Прилог 4.). У 2011. години критике у вези са овим проблемом од стране локалних функционера странака режима су  потпуно престале с обзиром да ће 2011. а не 2012.година, бити изборна година.

У граду Нишу, где учешће трансфера износи 17% буџета, кажу да су умањени износи нарушили буџетску ликвидност, што признаје и начелница Управе за финансије Града Ниша, Снежана Јовановић (ДС):“Све је веће кашњење у измиривању обавеза директних и индиректних буџетских корисника, а могућности инвестирања су значајно смањене“. Према њеним речима Град Ниш је остао без 13 милиона евра (за две године).

Тако Никола Павић, члан градског већа (испред ЛДП-а) у Београду каже :“Да није било оволиког смањења (трасфера оп. Н.Б.) у последње две године, град не би био принуђен да се у овој години задужи за око пет милијарди динара (50 милиона евра) код домаћих банака, а и износ задужења за изградњу моста преко Саве и приступних саобраћајница свакако би био мањи“. Ово потврђује и Душко Никодијевић из Градског секретаријата за финансије (ресор ДС-а):“Смањењем смо остали без скоро шест милијарди динара (60 милиона евра). То је цифра са којом би град, да је има, нормално функционисао“. Из овога се може закључити, оно што и врапци на грани знају, али не и режимски медији, па тиме ни грађани, да Град Београд не функционише нормално. Можете тек замислити како функцонишу остали градови, где је одреда, ситуација много гора од оне у Београду. Влада Србије је Београду и у 2009. и у 2010.години, умањила трансферна средства за целих 53% (док је просечно умањење у остатку Србије износило 40%).

Трансфери у новосадски буџет смањени су са 1,8 на мање од милијарду, док је читав градски буџет олакшан за целих 100 милиона евра. Градоначелник НС Игор Павличић (из ДС) каже:“То је огроман новац са којим се може изградити нови мост преко Дунава“.

У Крагујевцу је учешће трансфера 15% од буџета. Члан Градског већа Небојша Васиљевић (члан Динкићевог УРС-а) каже да се терет кризе не може пребацивати само на локалне самоуправе:“Недопустиво је да држава убира порезе, а не испуњава своје обавезе. Крагујевац више доприноси, него што му се враћа и таква ситуација ће ускоро постати неиздржива“. У Крагујевцу су због смањених трансфера будуће инвестиције замрзнуте. То значи да у Крагујевцу неће бити зграде Хитне помоћи, здравствене амбуланте, нове аутобуске станице, градске библотеке и биоскопа.

Јован Марковић, градоначелник Ужица (из ДС) наводи смањење трансфера као основни разлог за кашњење у измиривању обавеза:“За грејање школа, поправку и чишћење улица, град тренутно дугује 150 милиона динара“. У Ужицу средства трансфера чине 22% буџета.

У Врању учешће трансфера је 23%. Врање је остало без 260 милиона динара за две године. Драган Спирић, помоћник градоначелника задужен за буџет и финансије (ДС) каже да је за 2011. годину био предвиђен велики инфраструктурни пројекат замене канализационих и водоводних цеви али да реализације неће бити због смањених трансфера.

У Лесковцу где трансфери чине 23% буџета, је слична ситуација. Само у 2010. години Лесковац је оштећен за 150 милиона динара.

У Новом Пазару трансфер износи 27% буџета. Због смањеног трансфера Нови Пазар се задужио за 55 милиона динара. Љајићев градоначелник Мехо Махмутовић каже: „Имамо 98 улица које нису асфалтиране, канализација није решена...“ и каже да уколико влада не врати законом прописане трансфере ови и многи други проблеми неће бити решени.

Према речима Начелнице за финансије Пожаревца Биљане Кочи (ДС) били су принуђени да режу трошкове и да се задужују:“Морали смо да одсечемо део буџета који се односио на инвестициона улагања у основно и средње образовање, у културу...“. Пожаревац је 2010. године узео кредит од 345 милиона динара.

Као што видите последица штеточинског и противзаконитог деловања владе Бориса Тадића, су одрицање од локалних инфраструктурних улагања и пројеката, одрицање од улагања у школске и предшколске објекте, кресање здравствене заштите, и смањење већине социјалних дотација. Поред тога општине су принуђене да се задужују код банака, што је, дугорочно гледано, веома штетно. Локалне самоуправе масовно смањују субвенције јавним предузећима, и улагања по месним заједницама. Такође, остали дугови локалних самоуправа се гомилају (према јавним комуналним и другим предузећима).

Борис Тадић је 14. децембра 2010. године, на састанку са представницима неразвијених општина рекао :“Држава није непресушна каса и она се пуни из реалних извора. Држава треба да инвестира у инфраструктуру(...) све остало треба да буду подстицаји за инвестиције приватника и предузетника“. Тадић, као и цела влада, губи из вида да се мора поштовати Закон о финасирању локалне самоуправе. На истом скупу Божидар Ђелић је рекао :“Било би праведно да се трансфери из буџета врате општинама пропорционално колико им и законом припада, али би у том случају поједина министарства морала да се одрекну својих апетита у 2011. години“. Овде је сасвим јасно да су режиму важнији сопствени апетити него интерес грађана широм Србије.

Али вратимо се на укупан износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе (370 милиона евра за две, односно преко 500 милиона евра за три године). Размислимо само о расипништву овог режима током ове три године њихове штеточинске власти. Навешћу само пар примера.

Режим је својевремено одлучио да Србија једнострано примењује ССП, што је и чињено до његове ратификације. Процењено је да је штета од тог несхватљивог потеза износила око 250 милиона евра годишње.

Град Београд гради мост преко Аде, који кошта најмање троструко више него што би била цена једног нормалног, функционалног моста. Општа процена је да ће бити утрошено око 330 милиона евра више него што је потребно.

Дакле, када посматрамо само први пример - да режим није једнострано применио ССП прикупио би у буџет још 250 милиона евра а за трансфере локалној самоуправи је потребно до 190 милиона евра. Режим је могао, што би био одличан потез, и да повећа трансфере на 250 милиона годишње, уз промену члана 37. Закона о финасирању локалне самоуправе, којим би проценат издвајања био подигнут на 2,1% БДП-а. То би многе уверило да су бајке о децентрализацији утемељене.

Вратимо се стварности. Једина доследно опозициона странка, ДСС, је повукла одлучан потез, и поднела преко 100  потпуно основаних кривичних пријава против одговорних, председника владе и бивше министарке финансија. Потписници кривичних пријава ДСС су председници градских и општинских одбора. ДСС, и њени градски и општински одбори су одлучили да се боре да се локалним срединама врати 500 милиона евра средстава које је током три године незаконито отео режим.

11.04.2011.године

Прилог 1- Допис Милану Лапчевићу (lapcevic [1])

Прилог 2- Допис посланицима из Ниша (scan 0002)

Прилог 3- Изјаве посланика из Ниша(scan 0001)

Прилог 4- Допис СКГО (fast color scan to a PDF file_3)