"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


субота, 28. мај 2005.

ПЕСМА : ЦРНА МАРЛЕНА

CRNA MARLENA
Šta želim da radim sa tobom?
Š
ta želim da uradim za tebe?
Želim da budem dostojan
tvog poverenja.
Želeo bih da ti ispunim
to što želiš od muškaraca.
Želim da se upoznamo
da zaista imamo vremena
jedno za drugo.
Da se pronađemo
i nikada ne izgubimo.
Iako je to nemoguće,
voleo bih da saznaš
zašto me one koje su bile
još uvek vole,
zašto i dalje žele
da budu samnom.
Da osetiš zbog čega
na jugu u planinama
postoji neko kome mnogo značim,
iako je nikada nisam sreo.
Zbog čestitosti
sam učinio sve
da demistifikujem sebe
da razbijem zablude
koje su je obuzele.
Ona mora da živi tamo
bez vezanosti za iluziju o meni
koju je stvorila u sebi.
Uspeo sam u tome
i ponosim se time.
Šta želim da radim sa tobom?
Š
Ž
na nekom pustom mestu u prirodi.elim da ti pevam
Ž
kad god to poželiš
držeći te u naručju
i da ti pevaš,
da pevamo na sav glas.
Otkad znam za sebe
ž
elim da pevam.
U meni je vazda neka pesma
i kad sam sam pevam
iz duše i srca.elim da ti češljam kosu
Ž
pred spavanje
i da ti bar jednom
skinem šminku sa lica.
Da ti operem kosu
i nalakiram nokte.elim da ti čitam
Ž
I da mi čitaš.
Da ti čitam priče
i pesme i bajke,
kao meni baka,davno.
Kao što ja čitam sinu
pre spavanja.
Da te tako uspavljujem.eleo bih da te posmatram
Ž
dok spavaš,
raznežen,
sa rukom na usnama.
Da slušam kako hrč
(
ako to činiš)
da gledam kako ti kao bebi
curi iz usta na jastuk.
Da te milujem po kosi,
da ti teram loše snove.
Hoću da dočekam zoru
sa tobom
u pustinji.elim da ti kažem
Ž
po čemu se moja osećanja
prema tebi
razlikuju od osećanja
prema drugima
iako se pomalo stidim
od tog priznanja.
Ali evo.
Do sada ni jednu
nisam želeo da upoznam
sa detetom.
Tebe da,i da ponekad
budemo troje.
Već pet godina sam uveren
da ne želim venčanje i decu
koju god da sretnem.
Sa tobom je drugačije.
U meni se ništa ne buni
protiv ženidbe sa tobom.elim da te oženim
Ž
po građanskom,
hrišćanskom,
muslimanskom,
šintoistickom
običaju
po svim običajima ljudi
po običajima zemlje i neba.
Nema protesta u meni
pri pomisli na decu sa tobom.
Voleo bih da te gledam
kako stariš,
da zajedno osedimo i zboramo se
i da živiš duže od mene
zato što želim tvoje ruke na sebi
dok budem odlazio.
ta želim da uradim za tebe?elim da igram sa tobom 

петак, 20. мај 2005.

ПЕСМА : РОЂЕЊЕ

RODJENJE

Izvrnula si me                                                                   ushićenja
naopačke.                                                                        neverice
Razdireš me                                                                     i
nebrojenim izdancima                                                       moje
što iz mene niču.                                                               zanesenosti.
Čudovišnim izdancima
najlepših osećanja.
Došla si kao
eksplozija proleća
razbokorila me
razpupela.
Džikljaju iz mene
lišće
cvetovi
plodovi
granaju se misli.
Postajem Ent
ali  ishitren
srećni Ent
što je pronašao
svoju Entinu.
Postajem
drvoprašuma
džunglatrava
stanište
naseobina
hiljadu vrsta
simboza mnoštva
što živi za tebe.
Postaješ
svrha
stremljenje
uzrok
gospodarica
roda u meni.
Zasejala si me
obremenila
i porodila
postala praotac
naše dece
tvorac
mene majke
ti
tvorac
sveta u meni
demiurg
života
radosti

недеља, 15. мај 2005.

Песма: Чекам јутро

ČEKAM JUTRO

Čekam jutro
da mi kaže
o njoj miloj
da mi kaže
kako
crnobelo
ženadete moje
opstaje u meni
kako
raste u meni

čekam jutrom
jutrom da se sećam
čekam
jutrom
da se
sa njom
budim
budim kosom
budim okom
osmehom da me budi
nudi
ko slatkom i vodom
da ne otvaram oči
jutrom
ako mi zenice
ne ispuni
da se ne budim
dok mi ona
ne zamiriše
jutrom
da jutra nema
bez glasa njenog
mekog
da mene nema
jutrom
danom
noćnom
da me nema
ako ona nije
da nisam bez nje
da ne postojim
bez njenih

jutara
dana
noći
da sam u nemoći
bez njene pomoći
da nemam siline
bez njene miline

čekam  paučinu jutra
čekam nabore neba
čekam vrtloge sunca
da nas greju
dvoje
da znam
da veže
nas
svaki zrak
svaka zlatna nit

čekam jutro
čekam sunce
čekam nebo
da zaplavi nas dvoje
da nam oblaci
budu jastuci
čekam sutra jutra
da je glednem
da melemom nje
izlečim oči
nesklopljene tminom
nesklopljene jutrom
obnevidele

jedva čekam
tako lebdim
pa poletim
da se u nju
ugnezdim
da se smirim
unedrim
da me ima
samo
u njenom osmehu
i nigde

čekam

čekam  paučinu jutra
čekam nabore neba
čekam vrtloge sunca
i opet
i opet

dok ne dođe
nerazdvojnost

onda ćemo
tako
nerazdvojni biti
da ćemo sva jutra
prigrabiti
da će nam zrak sunca
dostajati
da će nas plavet
zaliti
a jedan oblak
jastuk
dve naše glave
prigrliti

u večnom nerazdvoju
spojeni trajanjem


четвртак, 5. мај 2005.

ПЕСМА : ВЕРУЈЕМ У МАГДАЛЕНУ

VERUJEM U MAGDALENU

Prizivaš je
i na javi i u snu.
Javlja se
i zvana i nezvana.
Pohodi te
i u dobru i u zlu.

Ispunila ti je misli
optočila reči
zaposela dela.

Postojanje
i sam život
su ti zastrti njom
i senkom njenom.

Izađi dečače iz senke
izađi,pokaži se
ne boj se.

Tuguješ dečače
samuješ sine moj.
Zapamti da je to
tvoja volja
tvoj put
koje si odabrao
i sad ih prihvati.

Kad te ophrva slabost,
misli na Magdalenu,
na majku,
na oca
i sina,
na duh u tebi.

Izdrži.

Veruj u Magdalenu.
Veruj u sebe
dečače mali.
Budi što jesi.
Svoj.
To je dovoljno.

Istraj.

Ne odustaj.

Otvori se.
Voli.
Živi.
I veruj u Magdalenu
čak iako misliš da nisi uspeo.
Ne kloni duhom.
To te samo čini boljim.
Seti se dečače prošlosti
izvuci pouke.
Prosto joj reci.
Pogledaj je u oči.
Budi jasan.
Ne oklevaj.
I ona ima samo jedan život
dečače,
sine moj.

Ne unižavaj život.
Ništa ne možeš da izgubiš
kada iskažeš osećanja
ali ne očekuj
da će ti odmah biti uzvraćena.
Možda neće nikad.
Iskazavši ih
već si pobedio
već si uspeo.
Budi postojan.
Onda
nema poraza
nema neuspeha.
Samo tako će ti ona ostati
u svetloj uspomeni
blistaće u tebi
vazda.

Pojmiš li to?

DA.

VERUJEM U MAGDALENU
RUŽU SARONSKU
TAMNU I PRELEPU
I DETE
I SESTRU
I NEVESTU.