Други октобар 2011.године

ДРУГИ ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ

Овогодишњу “параду” припремају озбиљније него прошле године. Организатори су агресивнији, пљуште њихова инструктивна и оптужујућа саопштења. Инострана подршка је још јача. Америчка амбасадорка War-lick је одавно издала наредбу режиму да се “парада” мора одржати по сваку цену. Цена је нова. Један од услова за улазак у ЕУ, у коју иначе нећемо ући њиховом вољом али то не смета да нас уцењују, понижавају и мељу. Амбасадор ОЕБС-а поново даје подршку. Уосталом све стоји на сајту организатора (1). То је једна разлика. Друга разлика је што је ово предизборна година, па режим у страху од избора избегава да пружи прошлогодишњу подршку “паради”. Ове године нема посета председнику итд. Министар полиције је у великом проблему. Неће да забрани, каже то је посао владе а посао полиције је да спроводи закон (па због чега је онда полиција, предвођена истим министром, забранила “параду” 2009.године у центру града?). Прошле године, крајем октобра, министар Дачић је на седници градске скупштине изјавио “да се нада да је то последња парада која ће бити одржана”(аутор текста био присутан). Министар је слагао. Као и 2009. године полиција може да забрани. Дачић бежи од одговорности. Ђилас бежи од одговорности. Мирко Цветковић није одговорно лице. Тадић бежи од одговорности.

Другог октобра 2011. године биће одржана трећа “Парада поноса” (прва је била 2001.године), како је називају организатори, њихови покровитељи и незаслужено, већина медија, која тиме свесно или не, наседа на подвалу.У иностранству се то назива најчешће “Gay pride” или само “Pride”. Све је ту неискреност, подметачина и подвала. Реч “геј”- весео, радостан- су себи пришили, и целом свету успешно подметнули и наметнули амерички  педери првоборци. Где је логика, да енглеска реч “весео” постане синоним за педере (најчешће и за лезбејке)? Где је логика, да енглеска реч “понос” постане синоним за поворку педера, лезбејки, бисексуалаца и транссексуалаца? Где су ту разлози, потребе и императиви, за весељем и поносом уопште, а камоли за тако пренаглашеним, усиљеним и вештачким? Нема логике! Не постоје никакви разлози да се у тој ствари било ко весели и поноси. Због чега би неко био поносан и радостан што је педер, лезбејка…? Због чега се они који нису педери, лезбејке посебно не веселе и нису поносни што су хетеросексуалци, а ради се о огромном делу популације. Наравно они нису ни тужни, нити осећају срамоту због своје сексуалности. Хетеросексуалци су равнодушни и треба да буду равнодушни због тога што су здраво и исправно полно усмерени (изузев када се ради о оваквим провокацијама и наметањима, када они са разлогом осете понос што су нормални). И ту је један од одговора. И хомосексуалци могу и треба, јавно и групно, да буду равнодушни спрам свог погрешног полног усмерења. Појединачно гледано, хомосексуалци не треба да буду равнодушни (што не значи да треба да се стиде) спрам свог стања, јер оно напросто није нормално и није одраз душевног и телесног здравља. Појединачно гледано сваком припаднику ЛГБТ групе је потребна помоћ коју им нико не може наметнути. Помоћ психијатра, психолога… Ни они, ни групно ни појединачно, понављам, не треба да се стиде због свог погрешног полног усмерења, као што тиме не треба ни да се поносе, нити да буду радосни због тога. Појединачно, сваки хомосексуалац треба да жели да промени своје стање, треба да помогне себи или да потражи стручну помоћ.

Да ли су хетеросексуалци наивне будале, са становишта хомосексуалаца, што широм света не праве параде хетеросексуалаца? Да, али параде поносних веселника су потребне јер су угрожена права ЛГБТ особа, рећи ће самопроглашене вође хомосексуалаца и њихови заступници и покровитељи. Али, упитаћемо ми, због чега те параде постоје у земљама у којима су “права ЛГБТ особа достигла највеће стандарде” и где педери и лезбејке не да нису ничим угрожени, већ су добили већа права него хетеросексуалци, односно добили су права која им не припадају (право да намећу своје стање, свој поремећај, другима, право да усвајају децу, да склапају бракове…)?

Да се вратим на питање равнодушности. Упоредио бих цео проблем са проблемом удисања ваздуха, пијења воде… Дисање, жеђ и гашење жеђи најчешће узимамо здраво за готово. Тако треба посматрати и питање хетеро и хомосексуалности. За почетак. За почетак равнодушност. За почетак без буке и галаме. Без напада на хомосексуалце као на зло, на ђаволе, болеснике итд. То што нешто није здраво, не значи и да је болест. Такође, то што нешто није званично означено као болест, не значи да је одраз психичког здравља и не значи да није поремећај.Хомосексуалност јесте психички поремећај. Хомосексуалност сасвим сигурно није нормална, није здрава. Равнодушност као почетни став, или став на једном нивоу, као и одсуство сваке пропаганде, сензационализма, промоције и маркетинга, не значи да друштво и појединци треба да седе скрштених руку. Друштво треба да понуди разне могућности хомосексуалцима, говорим о потпуној добровољности, да сагледају своје стање. Образовање (чувену “едукацију”) и саветовалишта, пре свега. Друштво, такође, уопште не треба да промовише  хомосексуалност а камоли да је представља као “ једнаковредну полну оријентацију”, као што је случај код нас (то  сада намећу режим, хомосексуални лобији и западни намесници Србије). Постоји само једна сексуална оријентација. Само једно полно усмерење. Све остало су поремећаји и скретања.

И да будем сасвим јасан, не позивам да будемо равнодушни спрам најављене поворке срамоте, заказане за други октобар. Не, нема места равнодушности када неко садистички намеће своје животне погледе, у овом случају, своје поремећено полно усмерење. Нема места равнодушности, када и поред застрашујућих искустава са прошлогодишње крваве смотре, организатори и њихови западни и режимски покровитељи, још жешће инсистирају на одржавању догађаја, који не само да угрожава живот грађана Београда, и који нема никакву подршку у народу, него изазива дубоко гнушање грађана, и изазива непотребну нестабилност у ионако лабилној и оскаћеној држави. Ове последње реченице дају одговор на питање, зашто сам употребио израз садизам.

Потребно је да објасним и употребу речи “срамота” или “стид” у контексту израза “парада срамоте” или “парада стида”. Прво, ради се о паради срамоте, јер организатори треба да се стиде тога што раде. Траже права која им не припадају. Лажно се приказују као жртве и угрожена популација. Пристају да буду још једно средство притиска на Србију. Агресивно намећу свој поремећај целом друштву. Друго, огромна  већина грађана сматра да је срамота бити хомосексуалац, сматра да је срамота имати поремећено полно усмерење. У најмању руку треба чути глас већине. Многи ће рећи да треба и уважити став већине. Употреба речи срамота у том контексту није контрадикторна реченици коју понављам у тексту, да хомосексуалци не треба да се стиде свог поремећаја. Стид их, по мени, неће одвести нигде. Само ће продубити унутрашњи сукоб у њима самима. Само ће продубити њихове проблеме, неурозе, депресије… За почетак треба реално да сагледају себе. Да се реше и стида и поноса. Да се суоче са собом и својим проблемима. И обавезно да потраже помоћ психолога или психијатра. Па где стигну. Друштво, са своје стране треба да подстакне психологе и психијатре да се овим слободније баве, без обзира на званични став данашње психијатрије и психологије да хомосексуалност није болест.

Хомосексуалци нису и не треба да буду парије. Познајем или сам познавао одређен број педера (да ли треба да се извињавам што не познајем ни једну лезбејку?). Једног сам упознао на факултету, пре скоро тридесет година. Неколико њих у последње три године. Један  је право откровење. Лекар је, образован и мимо формалног, пристојан, урбан тип. У говору отеже “по београдски” али и додатно, благо афектирано…Јасно је због чега. Није отворено феминизиран. Не скрива да је хомосексуалац, али то свакако ни не истиче. Има доминантну мајку и сестру, пасивног оца (класичан образац). У мом друштву и друштву моје бивше супруге, то није скривао, јер није осећао претњу нетолеранције са моје стране. Исправно. Изненадио се мојом толерантношћу, пошто је нешто начуо (погрешно свакако, захваљујући режимским медијима и оптужби једне коалиције хомосексуалних организација на мој рачун) о мојим прошлогодишњим наступима поводом “параде” (одборничко излагање у градској скупштини и текст о утисцима после одржане поворке) (2). У четвртој је деценији живота, самосталан, има одлично плаћен посао у страној фирми. Човек не гаји илузије о себи. Није депресиван, неуротичан али сам износи да са њим није све у реду. Познаје свет хомосексуалаца, веома је промискуитетан као и већина њих. Има једну “сталну” везу  али увек има и другу, трећу.... Стално тражи, али не налази. Он покушава и са женама али сам каже да то не иде. Другарице га повремено упознају са новим познаницама, али је исход исти. Каже да најчешће заврши у неком мрачном “геј” клубу, са неком непознатом особом (мушком, наравно). Зна да то не ваља, али вели, то је јаче од њега. Сам тврди да су сви они поремећени и да је то већини сасвим јасно. На овом месту ћу изнети једну претпоставку. Промискуитетност педера не потиче од вишка потенције, већ као и у случајевима нимфоманије и сатиријазе, од немогућности потпуног задовољења. Кад кажем задовољење, мислим и на психичко и на физичко задовољење. Отуд толики промискуитет. Понављам, човек је лекар и то не опште праксе. Осуђује “Геј параду”, сматра је неприличном, непотребном и наметљивом. Тврдим да већина хомосексуалаца размишља попут њега. На прошлогодишњој “паради” је било више гостију него хомосексуалаца (или бар пола пола), односно било је свега 500 припадника ЛГБТ. При том су неки дошли из иностранства и из унутрашњости. А Београд има милион и по становника. Свакако, јасно је да се један део хомосексуалаца плашио да дође на процесију али је свакако и тачно да већи део те популације осуђује параду, баш као и мој познаник, и не одлази тамо, не због страха, већ због пристојности.

Узроци хомосексуалности су сложени. Екстремисти и усијане главе, на оба пола супротстављена по овом питању, нуде једноставне а погрешне одговоре. На пример- “хомосексуалност је генетски узрокована- односно урођена”. Или                “хомосексуалност је искључиво ствар избора”. И онда једни заговарају “понос обесправљених” а други “срамоту грешника”. То не води нигде. Између црног и белог лежи стваран живот. Живот се углавном одвија мимо поноса и срамоте, мимо црног и белог хоћу рећи. И не треба овим проблемима да се баве сви, само не они који су квалификовани да се тиме баве. Проблемима хомосексуалности се баве домаћи и страни политичари, страни намесници Србије, политичке странке, политичке невладине организације, свештена лица, односно званичне црквене заједнице, медији, полиција… сви, само не они најпозванији и најстручнији– психијатри (и остали позвани лекари) и психолози. И да се вратим узроцима хомосексуалности. Сасвим сигурно су веома сложени. Један добар део узрока је средински али један део узрока је изазван одређеним генетским предиспозицијама. Постоје одређена истраживања која наводе да део узрока лежи и у процесима који се одиграју између зачећа и рођења (нпр.истраживања су показала везу, али само одређену већу предиспозицију, појединих мушкараца, да постану хомосексуалци, уколико су се стекла два предуслова- да имају много старије браће и да се одређена супстанца у постељици мајке, одговорна за маскулинизацију мушког заметка , временом смањивала са сваким наредним мушким дететом. Међутим ради се само о нешто већој предиспозицији дела ове популације, али уз обавезни стицај оба услова). Ово свакако показује колико су сложени узроци хомосексуалности. Поред генетских, не бих рекао узрока, већ пре предиспозиција, многима су ближи и познатији неки средински узроци. Навешћу пример, који је мени познат, кроз примере тројице хомосексуалаца које познајем. Сва тројица су синови изузетно доминантних, агресивних и чак мушкобањастих мајки. У сва три случаја утицај оца је изостао (потпуно одсуство оца у једном случају) или је био слаб, због пасивне улоге оца (у једном случају отац је био ниског раста, дежмекаст, повучен, интровертан - припадник друге- азијске културе). Наравно ни три ласте не чине пролеће, али је познато из одговарајуће литературе, да је управо ово што сам навео, један од уобичајенијих психолошких модела- који још више стварају предиспозицију за развој хомосексуалности. Хоћу да кажем, да је јасно да сви синови доминантних мајки  а пасивних очева, не постају педери. Такође одређене физичке и психичке трауме у детињству могу довести до веће предиспозиције за настанак хомосексуалности, односно за погрешно полно усмерење ( под траумом не се мора подразумевати само некакав отворени и белодани трауматични догађај са становишта одрасле особе - већ све оно што је у уму и интими детета остало записано као траума). И кад ово све сагледамо, и кад сагледамо своје незнање у овој области, оне крајности- “понос обесправљених” и “срамота грешника” постају бесмислене. И онда постаје бесмислена жеља за парадирањем и наметањем, као што постаје и бесмислена жеља да се неко физички обрачунава са хомосексуалцима или учесницима срамотне смотре. Као што је бесмислен и обрачун са полицијом.

И који је мој став поводом предстојећег дефилеа, другог октобра? Шта саветујем? Шта предузети?

Прво, део мојих ставова читате. Друго, као и прошле године, после “параде”, написаћу текст - извештај о томе шта сам све видео- доживео, извештај о утисцима.

Треће, јасно вам је да се другог октобра нећу закључати у стан, спустити ролетне, погасити телевизор, радио, рачунар… Јасно је да ћу бити на улици. Ићи ћу тамо где се може, прикупљаћу материјал за текст, помоћи ћу свакоме коме помоћ буде потребна. Покушаћу да гласно протестујем против “параде”, бар на домет гласа од параде. Нећу бацати камење, нити било шта друго. Нећу се тући са полицијом. Нећу тући учеснике параде чак и ако будем имао прилику да то учиним. Али бићу на улици. Сматрам да је дужност сваког грађанина да тог дана буде на улици, да искаже своје мирно противљење садизму “параде”. То је дужност а не бити затворен у свом дому.

И да се не лажемо. Основни разлог због кога ћу бити на улици је што желим да срушимо овај издајнички режим. Зато сам био на оба митинга СНС, зато сам био на улици 10. октобра прошле године и много пута од 1990. до 2000. године.(с том разликом што Милошевићев режим није био издајнички). Да је прошле године уместо 6000 активних протестаната било 15 или 20 хиљада, режим би пао, или би био принуђен да изведе војску и прогласи ванредно стање. У данашњим околностима, беде и растурања државе, и ванредно стање је помак, помак ка бржем паду овог злотворског режима. Да би режим пао, потребно је да нас на улицама буде што више.

Београд 16.09.2011.године

Одреднице:

(1) http://www.parada.rs/index.php/sr/

(2) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html

Хвала на лекцији коју сте им одржали!

Хвала на лекцији коју сте им одржали!

Не спадам у оне који некритички подржавају све што ради Филхармонија, односно њен директор. На пример, није ми се допало то што је пре неколико година, дозвољено да у Филхармонији свирају “Црни пантери”, без обзира на тадашње разлоге солидарности (изгорео им сплав). Једноставно таквој музици није било место у сали Филхармоније. Ради се о  принципу. Али то је и једини гаф који је директор Филхармоније направио од када је стао на чело те, својевремено, посрнуле установе. Иван Тасовац је Филхармонију подигао из мртвих, и одавно  је она је онај  врхунски бренд, односно заштитни знак или жиг, којим треба да се поносимо, пре него Егзитом и Гучом (према којима могу да искажем само одређену меру поштовања). Тасовац је од Филхармоније, направио установу светског нивоа, врхунски оркестар, али све то није за некакву “елиту”, већ обрнуто (о томе сведочи и публика на Коларцу). Што се мене тиче, карте за концерте Филхармоније је лакше набавити од карата за Егзит или Гучу, а Београђанима је сасвим сигурно много лакше и јефтиније да оду на концерте Филхармоније, него у Нови Сад или у Гучу (успут, чуће на Коларцу много квалитетнију музику).

Последњих година Филхармонија на изванредан маркетиншки начин обележава почетке својих сезона. Ове године такође. Опет нешто свеже, оригинално, провокативно, несвакидашње, са нотом хумора и поруком. Другог септембра, предвече, пет чланова оркестра, део дувачке секције, су одржали мини џез концерт на раскрсници улица Страхињића Бана и Капетан Мишине, између два популарна кефеа у силиконској долини (један је Пастис, а другом, опростите не знам име- често се реновира, претходни назив је имао неке везе са свињама). Филхармоничари су били одевени у концертне одежде- фракове и одсвирали су једну Диксиленд нумеру, ако не грешим. Изванредно. Мини концерт класичара, џез нумера, на месту које је духовна супротност свему ономе што класична и џез музика јесу, које је супротност духу и вредностима које Филхармонија представља. Гости два “елитна” кафеа су одушевљено саслушали филхармоничаре и наградили их овацијама и аплаузима, несвесни кваке и зачкољице, која је уследила на крају.  На крају, је уследио хладан туш, али елегантан, са мером - филхармоничари су развили провокативан транспарент “Хвала што не долазите” са ознаком нове сезоне. Каква лекција. Минимална провокација а максимална оригиналност. “Хвала што не долазите” онима што сигуно никада нису и неће долазити у Коларац. “Хвала што не долазите” онима који, када и залутају на Коларац или у дворану Сава центра, не искључују мобилне телефоне, тапшу између ставова или у току ставова, касне, одлазе раније… Хвала им што не долазе, заиста.

Има ли бољег доказа да је Филхармонијин потез изванредан, од критике коју је добила од главног блогера Б92, Предрага Аздејковића, самозваног првог педера Србије. На свом Б92 блогу он жестоко напада овај симпатични потез. Шеф поносних парадера, вођа педерске “елите” каже “безобразлук Београдске филхармоније”, “арогантна група уметника “, “извређали присутне госте”, “одакле та малограђанска потреба “врхунских” уметника да оду међу “сељаке”  и да им на нос набију како су они као “врхунски” уметници много бољи људи од њих силикомских “сељака”?”, “то што они цигулишу, шетају дупета по свету и свиркају и мисле да су много битни, плаћају ти исти сељаци који се гаде!”, “Београдска Филхармонија МОРА да се извини…јер је то чист безобразлук и вређање”, “Одувек  сам презирао ароганцију и снобовштину, нарочито код оних натрипованих урбаних фејкера и “врхунских уметника који после буду судије у  “Ја имам таленат””.

Тешко је наћи толико несувислости на једном месту, па макар то био и блог Б92, и то блог поносног парадног мужеложника. Има ли већих безобразлука, ароганције  и увреда од оних које су нам упутили и приредили организатори параде срамоте, предвођени Аздејковићем, прошле године? Има ли већих безобразлука, ароганције  и увреда од оних које нам сада упутићују организатори нове параде срамоте, предвођени истим тим Аздејковићем, ове године? У поступку Филхармоније нема ничег спорног а камоли безобразног, арогантног или увредљивог. Али зато срамотни парадери вређају свој град, вређају своју земљу, својим садистичким парадама, и тражењем већих права, од права која имају остали грађани. Код неколико стотина тих парадера, заиста их је било само толико, осећа се малограђански и паланачки комплекс “несхваћених” и “угрожених”, који су схаватили да је садистичка и срамотна парада, најбољи начин да лече своје фрустрације, комплексе и остале психичке проблеме. Сам Аздејковић показује запањујуће одсуство осећаја за исправно читање маркетинга, рекламе и провокације, на чему се, великим делом и заснивају кампање самих хомосексуалаца (наравно на погрешан начин). Шта очекивати од човека коме је Јелена Карлеуша идол и музички узор?

Хвала ти Аздејковићу, што не долазиш на коцерте Филхармоније. Немој очекивати од мене да за узврат не будем на улици у недељу 2. октобра ове године. Бићу на улици као и прошле године. Чекамо вас.                        6.септембар 2011. године

Одреднице:

http://www.youtube.com/watch?v=pDPX-nv75ZI&feature=player_embedded!

http://blog.b92.net/text/18598/Bezobrazluk-Beogradske-filharmonije/

Зашто ће ДСС и Коштуница увек бити трн у оку САД?

ЗАШТО ЋЕ ДСС И КОШТУНИЦА УВЕК БИТИ ТРН У ОКУ САД?

Новообјављене чињенице које је изнео Викиликс, а које се тичу односа према Коштуници и ДСС-у половином 2008.године – депеша на четири стране и у дванаест тачака)(1) указују на то да САД, зовите их “Империја” (на заласку) или и даље најмоћнија сила на планети, свеједно, указују да САД поимају ДСС, на сасвим другачији начин - реалнији начин, од онога што саме намећу јавности, као господари медија у Србији. У јавности је годинама (тачније, пуну деценију -од 2001. до 2011.) стварана најнегативнија могућа слика о Коштуници и ДСС-у. Не хиљаду пута, него милион пута изговорене неистине, створене предрасуде, негативни стереотипи, који на крају чак представљају ДСС као злочиначку организацију, али у последње три године, увек представљену као слабу, у паду, у унутрашњим сукобима…Дакле,те монструозне лажи су морале после десет година , да оставе неке последице. Машина Империје је немилосрдна, и када се укључи, после извесног времена, унос налога од господара више није потребан. Машина ради сама, по инерцији. Последице су да је део јавности почео да верује у лажи, чак и део оних који су наклоњени десници. Последице су да се неистине узимају здраво за готово.

Тачно је да депеша претходног америчког амбасадора  Камерона Мантера, врви произвољностима (“Ненад Коматина,… кога неки унутар партије виде као будућег лидера”- шта рећи а не насмејати се?), површностима (поимање стања и односа у ДСС-у – “Многи унутар партије верују да Коштуница мора да поднесе оставку да би се ДСС опоравила и вратила као конструктивна партија десног центра”, “Коштуничин очајнички тон у интервјуу”… ) и нетачностима (нпр. “Портпарол ДСС Милош Алигрудић”). Међутим једна друга ствар је много јаснија. САД веома озбиљно поимају ДСС, веома студиозно се баве озбиљним противником, до детаља покушавају да проникну у унутрашње односе и то све у странци која је од потпуне власти, дошла у потпуну опозицију, и коју јавно, сви отписују. Немојте мислити да и данас САД не раде исто, и имају исти однос према ДСС-у. Хоћу да укажем на огроман несклад између онога што се намеће јавности о ДСС-у и онога што САД стварно мисле о ДСС-у. Јавно је створен утисак да се ДСС распада, да нестаје, да је неважна. Пред сваку Скупштину ДСС-а се износе потпуно измишљене гласине о струјама и сукобима (а сопственим измишљотинама подлеже чак и Мантер, како видимо у депеши). Тајно, из депеше се то види, изражава се велика забринутост што тај ДСС и даље постоји, што је тај проклети Коштуница и даље председник ДСС-а, тако снажно се прижељкује некакав наследник, који ће заступати, цитирајмо депешу :”проевропске и пробизнис, вредности и интересе”. Наравно, Америка није рачунала на Викиликс, и на обелодањивање депеша, јер иначе, све депеше у којима се помиње Коштуница, ненамерно, говоре најпохвалније о истом. Овом приликом Коштуницу нехотице, хвале да није еврофанатик и заступник лопова, тј. да не заступа “проевропске и пробизнис, вредности и интересе”. Чујте, лажем кад кажем да САД само прижељкују нешто. САД, увек одлазе неколико корака испред својих жудњи и хтења. САД их реализују. Сетимо се само колико лидера разних земаља су САД насилно, отворено али и прикривено, свргнуле. Сетимо се само колико својих марионета су САД инсталирале широм света. Колико влада су срушиле и поставиле. Са Либијом су управо завршили, а операција “Сирија” је у току. Инсталирање марионетске владе у Србији средином 2008. године је био мачији кашаљ за САД. Међутим , тај Коштуница и ДСС су се показали као зачуђујуће тврд орах. Нема мачијег кашља кад је у питању свргавање Коштунице са врха ДСС-а (најлакши начин да се уклони ДСС - начин лакши од неког покушаја фронталног уништења ДСС-а…). Тај човек одбија да оде, замислите. И што је најгоре, немају чиме да му укаљају образ - изузев бизарних и шупљих конструкција (типа-“убио Ђиђића” итд.). И тако се пре три године Империја упрла из петних жила да дестабилизује ДСС, да нађе наследника Коштуници…Али не бива. Разговарали су и са Куртом (Париводићем) и са Муртом (Дракулићем), али ништа. У свом очају, као наследника, разматрали су чак и Ненада Коматину! А свим Куртама и Муртама, што би Матија реко’, трокапићима, а шатровци- двоцевкама, поручујем да убудуће воде рачуна шта и где лају, све се открије, све процури. Јасна је немоћ Империје, која је данас и даље моћна да освоји једну огромну земљу попут Либије, али је немоћна (најмање пет година ) да свргне једног човека, који је на челу странке која је преко три године у потпуној илегали, отписана (мислим на медијску и финасијску блокаду). Коштуници једна ствар иде у прилог, Србија нема нафту. Србија је у светским размерама, нека даља рупа на свирали САД, али то не значи да о тој рупи нико не води рачуна. Води, и то стално. Једино се на тој рупи мање свира, истина.

Из депеше се јасно види да су са представницима амбасаде САД, тада, у другој половини 2008. године разговарали: Зоран Дракулић(тада већ ван ДСС), Раде Обрадовић, Милан Париводић (који анкетарима из ДСС и дан данас одбија да каже да ли је члан ДСС или не- какав јасан и храбар човек), Ненад Поповић, Ненад Коматина (колико знам и даље члан ДСС). Колико ми је познато, Американци не обмањују људе када разговарају са њима, лажно се престављајући. Хоћу да кажем сви са којима су разговарали, знали су са киме разговарају. Да ли су знали и зашто разговарају, не питајте мене. Људе са којима су разговарали, Американци оцењују  као “релативно прогресивне чланове ДСС” али недовољно “Бруталне” или “Касијалне”- “Ниједан од релативно прогресивних чланова ДСС са којима смо разговарали још увек није спреман да потегне нож на Цезара”. А ето, тим неспремним и незахвалним прогресистима они, Американци, нуде и нож и двадесет сребрњака.

На крају депеше следи највећа похвала ДСС-у. Осим што је време развејало трабуњања о распаду ДСС у депеши, дало је за право ДСС-овом евроскептичном ставу, и тврдњама изреченим још 2008. године да је признавање лажне државе Косово, цена за улазак у ЕУ. Амбасадор Мантер каже : “Доказ за ту кризу (у ДСС-оп.аут.): ДСС је сада једина странка у парламенту која се активно опире тешњим везама са Европском унијом, а то указује на задивљујуће погрешно тумачење приоритета у Србији”. Камерон Мантер, у ствари, још тада каже да је ДСС јединствена опозициона странка, која не лаже свој народ и која, исправно сагледава питање евроинтеграција и која задивљујуће исправно тумачи приоритете у Србији. А после три године и економска криза, односно њене последице у ЕУ, су дале за право ДСС-у (који је још тада о тој кризи отворено говорио и на кризу упозоравао, док су представници марионетске власти о кризи говорили као о развојној шанси!).

И не будимо наивни, постоје ствари које су за депешу и оне које су таквог нивоа важности да нису за депешу. Нису то једини људи са којима је амбасада Империје разговарала. Нису то једине ствари које је Империја по овом питању чинила. И није то  чинила само Империја, већ, не сумњам и Немци, Британци… Једина разлика је та што њихове депеше нису проваљене. У сваком случају ни Американци не пишу у депешама овог нивоа ништа о свргавању режима, влада, појединаца, нити о инсталирању марионета. Вратимо се у 2008.годину и погледајмо цео контекст. Американци су натерали Коштуницу да одступи са власти јер су убедили његове већинске партнере, ДС и Г17, да издају своју земљу и одрекну се КиМ. Коштуница је то одбио. Потом су инсталирали издајничку и марионетску владу. Потом су се, како сама депеша каже, забавили тражењем наследника Коштуници. У ствари, покушали су да свргну Коштуницу са места председника ДСС-а али, једноставно нису могли то да реализују. Ради се о озбиљној ствари. Смртно озбиљној. Прво су срушили владу Србије, инсталирали марионете а потом су покушали да свргну председника странке коју сами називају јединственом и једином опозицијом еврофанатизму и продаји КиМ. Да свргну бившег председника државе, бившег премијера са чела његове странке. То говори о важности тог човека и те странке. Истовремено, организованима, озбиљнима и способнима (са ресурсима, за зло) какви јесу, Американцима је ово била само “сајдшоу” операција. Главна операција у другој половини те године, је било уништење СРС, странке са којом Коштуница, мало је фалило, није направио владу. Овај залогај је био много крупнији али се показало и много лакши за гутање. Оно што им није успело са Коштуницом и ДСС-ом, успело је са СРС-ом. ДСС се показао као претврд орах за америчко зубало. Американци у ДСС-у нису успели да пронађу Томислава и Александра.

У истинитост информација које објављује Викиликс, нико озбиљан не сумња. И сам сам учествовао у многим догађајима из друге половине 2008.године,и почетком 2009. године. Почетком јесени из одбора ДСС-а у Београду су почеле да стижу поуздане информације да појединци из странке озбиљно врбују чланове да пређу у нешто што се зове “Модерна Србија”. По подацима које сам прикупио и презентовао врху ДСС, радило се о организацији иза које стоје западне паре и Милан Париводић (цитат из депеше: “Париводић је указао да би он могао да формира нову странку десног центра. (Међутим, Дракулић и остали су нам рекли да Париводић готово да нема подршку у ДСС.”))(3)(4). Цела организација је алармирана и наум је осујећен. Пре тога, десетак релативно познатих појединаца је већ било, јавно, у једној другој организацији под називом “ Центар за конзервативне студије” коју је основао бивши Коштуничин саветник Миша Ђурковић (4). Шта везује Ђурковића и Париводића? Годину дана, раније, у лето 2007. године срео сам Милана Париводића на Копаонику. Попричали смо мало о политици и Париводић ме је изненада питао шта мислим о Миши Ђурковићу (а било је јасно да он мисли све најбоље)?. Одговорио сам да исти има одређене квалитете али да му на челу пише да жели да буде председник нечега, односно указује на превелику сујету.. Ви повежите два и два. Крајем новембра 2008. припреман је Главни одбор ДСС, одржан у децембру. Основна ствар је била превазилажење кризе која је постојала у Градском одбору Београда. Наиме врх тог одбора, ја тврдим, је тада радио за ДС а из депеше видимо, још и за кога. На челу одбора је био Ненад Коматина, како се у депеши и тврди и који је разматран као могући амерички наследник Коштунице (цитат из депеше:“Ненад Коматина, шеф београдског одбора ДСС кога неки унутар партије виде као будућег лидера…”). Епилог је било тихо именовање новог привременог,Градског одбора, и кроз три месеца је одржана Скупштина Београдског огранка ДСС на којој је изабран нови Градски одбор Београда. На тој седници Главног одбора ојачан је и Извршни одбор ДСС (потпредседник ИО ДСС, задужен за Београд, је изашао из ДСС-а и био је врбован од стране Париводића да води пропалу кампању учлањења у несуђену Модерну Србију - иначе, у згради на Тргу Николе Пашића, где је седиште листа “Правда” се налазе просторије са таблом “Модерна Србија”). На место овог потпредседника је дошао аутор овог текста.

У сваком случају је занимљив навод из депеше који говори и о дволичности Американаца који су изразили спремност да сарађују са ДСС-ом ако Коштуница буде уклоњен (цитат из депеше:”Другог септембра, функционер ДСС Милан Париводић нам је рекао како се нада у вођење реформисане ДСС у којој би Коштуница и даље имао своју улогу. Када смо му рекли да америчка влада неће бити у стању да ради са његовом странком под таквим околностима…”). И показало се да би то било тако. Наиме Американци сасвим лепо сарађују са СНС-ом и ови са њима. Очигледно је да су западњаци, њихове амбасаде, агентуре и испоставе, имали много “страначког” посла тог лета и јесени, када није замењен Коштуница и када се јесте располутила СРС а није и ДСС.

А одговор на питање из наслова је јасан. Зато што неће да раде у интересу САД, уместо у интересу Србије. И зато што је Коштуница опасан као потенцијални политички повратник који може  да помрси рачуне Американцима.

На крају две непотребне (а тако потребне) напомене. Прво, ДСС, није савршена и непогрешива. Друго, овај чланак, као и све своје чланке пишем за свој рачун и у своје име.

Одреднице:

(1). http://www.standard.rs/vesti/36-politika/8273-vikiliks-kako-je-ameriki-ambasador-traio-naslednika-kotunici-u-dss-.html

(2).http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:231060-Parivodic-nevladin

(3).http://www.naslovi.net/2009-01-20/press/beze-samo-oni-koji-zele-vlast/1003921

(4).http://desnica.info/