АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ?

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ?

Може ли се оно што се дешава у арапским земљама, у Албанији (закратко) поновити и у Србији? Успут, „Биз Б92“ је недавно објавио да је просечна плата у Србији први  пут у историји мања од оне у Албанији. Може, наравно. Да ли то што може да се догоди и треба да се догоди? Несумњиво да треба да се догоди. Међутим то што може и треба да се догоди, зависи од нас. Стога је одговор на питање да ли ће се то што се може догодити, заиста и догодити, одречан.

Да ли ја желим да се арапско пролеће догоди у Београду и целој Србији? Да, желим. Шта желим? Да ли желим хаос и насиље? Не желим. Да ли желим да код куће на телевизору гледам пренос народног гнева? Не желим. Никада то нисам радио. На улицама сам био, поред осталог и 92' и 96' и 2000. и 10. октобра 2010.

Нажалост и на срећу, Србија није ни Тунис, ни Египат, ни Јемен, ни Јордан, ни Албанија, ни Грчка. Србија је један, мирнији преврат имала 2000. године. Нажалост, тим неопходним превратом постала је амерички клијент. Следећи преврат је потребан да би се Србија вратила себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да се спроведе праведнија подела у друштву и врати власт народу.

Преврат из 2000.године, је и даље у нашем живом сећању и предмет је многих спорења и тумачења. Тај преврат није био давно. То може једноставно да значи да је по историјској вероватноћи прерано да се опет деси нови? Али то може и да значи да грађани неће да чекају више од десет година до новог преокрета, може да значи да им управо свеже сећање на октобар 2000. године помаже да извуку поуку?

Једну прилику Србија је пропустила 10. октобра 2010. године. Слободно ћу устврдити да је Србија своју „јасмин револуцију“ имала тог дана. Кажем да није битан повод. Када неправда нарасте, када неслобода нарасте, када сиромаштво нарасте, када корупција и трулеж нарасту, када обест режима нарасте, онда је било који повод довољан. Да ли је то самоспаљивање ситног уличног трговца у Тунису, погибија малолетника у Атини, или противљење наметању педерастије у Београду, свеједно је. И свуда устају млади људи. Они су носиоци промена и буна. Србија има једну битнију разлику, односно неповољност, у односу на све земље које сам поменуо, укључујући и Грчку. Ако искључимо Грчку разлика је драстична, а неповољност огромна. У питању је природни прираштај. Србија је земља која популационо умире. Арапске земље су у популационој експанзији. У Србији су млади, мали и све мањи део популације. У арапским земљама, велики и све већи, преовлађујући део популације. Арапске земље су у популационом налету, у експанзији младости. Арапске земље имају и кохезију вере, ма какве њене мане биле, најагресивније и најмлађе монотеистичке вере. Рекох, како год та религија била лоша (а све религије то јесу), исламска религија је чувар традиције, чувар основних вредности друштва (све религије то чине, јер нажалост, цивилизације нису примениле боље начине чувања основних вредности, нпр. породичних). У Србији је корозија основних друштвених вредности много даље одмакла него у арапском свету, па и корозија вере, односно рђање структуре самозваних божијих заступника. Стога у Србији не постоји довољна „критична маса“ младих. Ако посматрамо само тај аспект „критичне масе“, он више никада неће ни постојати у Србији. Срећом, тај састојак није и једини који је потребан да би се створила „критична маса“ за промене.

Тог 10. октобра 2010. године, уз све лоше стране појединачних догађаја на улицама, била је огромна прилика за почетак промена, и то добрим поводом. Отпор срамотном и неприродном. Ми нисмо ни свесни, због медијског терора и испирања мозга, да је тог дана устала младост Србије, против режима и да је режим био на ивици опстанка. У Тунису, су на улице излазиле, на почетку, тек хиљаде младих демонстраната у главном граду, и стотине у осталим. У двадесетмилионском Каиру су прве демонстрације пре десетак дана, имале тек 15.000 младих учесника. У Београду је 10. октобра на улицу изашло око 6000 младих људи, наспрам 6000 полицајаца (не рачунајући резерву). За разлику од осталих градова у земљама које помињем, овде је полиција била спремна а режим немилосрдан. Овде је на сваког демонстранта дошао један полицајац. Школован, обучен, опремљен и плаћен. Да ли вам је на памет пала та  несразмера, тај неравноправан однос снаге и моћи. Један млади демонстрант се не може носити са полицајцем, један на један, нити целина демонстраната са оружаном силом режима, што полиција јесте. При том та оружана сила, осим личне опреме и оружја, располаже и са лаким и тешким оклопним возилима, а иза ње увек на опрезу стоји и војска. И та спремност и надмоћ полиције над демонстрантима су били основни узроци што није било мртвих, за разлику од Туниса и Египта. Шта је било потребно тог 10.октобра а није се догодило, осим већег броја младих који су постали реткост, тј. изумирућа врста? Био је потребан остали народ на улицама. Што се мене тиче био сам тада на улици (видети текст који сам написао о 10. октобру на http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html ). Има и још једна разлика. Режими у Тунису и Египту су били изненађени. Наш режим није био. Наш режим се бар пола године спремао за сламање отпора Паради срамоте. Режим је знао и да је у питању и његов опстанак. Због тога је био спреман. Међутим режим више не може бити спреман, следећим поводом. Као што ни један арапски режим више не може спречити догађаје попут оних у Тунису и Египту, ако почну. Зато су сада остали режими на мукама - како да спрече почетак онога што се већ десило у Тунису и Египту?

Разлика је и у томе што је овај режим, уз трогодишњи прекид током Коштуничиног првог мандата, на власти од 2000. године, а арапски режими трају и тридесетак година. Разлика је и у томе што је Тадић, председник седам а не тридесет година. И  режим је своје гадно лице почео да показује у последње две године. Да ли то значи да и ми треба да чекамо двадесетак година да режим потпуно уништи земљу, па да  дигнемо устанак? Разлика је и у томе што су арапски режими штитили територијални интегритет и суверенитет својих држава све те деценије а наш га брзо разара, ево, за две године. И то је још једна разлика, наше америчке слуге су међу најсервилнијима на планети, негде на нивоу Сакашвилија. Они брзо разарају своју земљу, за разлику од арапских властодржаца. Такође, арапске земље, поменух Египат, су добиле много више новца, пропорциоинално посматрано, од Србије, јер су много већи приоритет Америци и Европи. Наравно разлика је и у томе што је Србија у Европи и што су те арапске земље много сиромашније од Србије (навео сам изузетке). И опет разлика је и у томе што постоји прираштајна виталност арапског света и агресивност и јак кохезиони фактор исламске религије. Рекао бих да су, поред свега, арапске земље, земље у успону, за разлику од Србије, која је у опадању. Успут, то исто важи и за Арбанасе, и они су народ у успону у чак пет држава (Албанији, лажној држави Косово, Македонији-у којој постају већина, Црној Гори, али и у Србији ван КиМ, где у низу рубних општина ка КиМ и Македонији, имају велики прираштај али и купују земљу и некретнине).

Поред разлика између Србије и арапских земаља, постоје и сличности. Готово сви режими у арапским земљама су клијентелистички. Осим Сирије, сви су западни клијенти. Углавном амерички, а потом француски( земље Магреба), односно европски. Египатски режим је главни амерички клијент у северној Африци и на Блиском истоку. Од 1978. године када су Садат и Бегин потписали споразум у Кемп Дејвиду, до данас, САД су платиле осамдесет милионском Египту око 60 милијарди долара а осмомилионском Израелу око 100 милијарди, у суштини у замену за мир на Блиском истоку, у суштини ради заштите својих регионалних (нафтних) интереса ( да није нафта у питању, мира не би било). И наша, као и арапске земље има слабу економију (подразумева се не и оне земље које поседују нафту), оскудне изгледе у будућности, јаз између богатих и суромашних, и живимо под бахатим ауторитарним режимом који мисли да је претплаћен на власт. Републикански облик устројства је постао замагљен до непрепознатљивости и више сличан монархистичком (председник-владар, политички естаблишмент-племство). Сличност ће се показати и ако до протеста против режима у Србији дође. Повод неће бити битан - следећа Парада педера, смрт неког радника у неком протесту, нека грешка режима нпр. полиције. Протест против режима ће бити узрокован незапосленошћу, сиромаштвом, тиранијом, недостатком достојанства и правде у друштву.

Протести, прво у Грчкој, потом у арапским земљама и Албанији, су најава будућих трендова и глобалних кретања. Облик ствари које долазе. То, треба повезати (Грчки пример) и са светском економском кризом. Свет се креће ка дуготрајним и непријатним променама, и видном почетку тих промена, управо присуствујемо. Промене ће трајати најмање, овај први век, трећег миленијума и неће проћи без великих  друштвених и социјалних ломова, праћених хаосом, анархијом и насиљем. Ако томе додамо и непредвидљиве климатске промене, природне катастрофе које су све учесталије, смањење енергетских ресурса, драстично угрожавање животне средине, будућу огорчену борбу за остале основне ресурсе, храну, воду, па чак и чист ваздух, чекају нас тамне деценије неизвесности.

Да поновим, да грађани који сада насељавају ове просторе, који се зову Србија, Република Српска и Црна Гора, и који су углавном Срби, не би изумрли природним путем до половине овог миленијума, дакле да би опстао српски народ и српске земље, мора да се догоди преврат САДА. Осим опстанка, рекох већ, преврат је потребан да се Србија врати себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да  се спроведе праведнија економска подела у друштву и да се врати власт народу, путем једне једноставније, лако доступне, непосредније демократије, лишене компликованих процедура, која би била отворена књига сваком грађанину а не некаква заморна тајна, некакав сурогат демократије, који се временом претворио у своју супротност. Тај преврат у Србији би морао да подразумева и темељне промене медија и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање рекламне и забавне функције медија. То би највише личило на исушивање мочваре.

Свестан сам да све ово звучи као утопија, али нисам ја крив што смо као цивилизација (не само као  српско друштво) себе довели дотле да су нам утопије једини излаз. А шта је то утопија? Да ли ће неко замерити човеку будућности што се бори за утопију звану чиста вода и чист ваздух? Да ли је утопија, вишемиленијумска борба људи за слободу? Да ли је утопија жеља да се живи у миру? Да се деца рађају са сигурношћу да ће да преживе? Да ли је можда породица утопија? Поента је у томе да је утопија релативна ствар, и да нема те ствари која је недостижна.

31.01.2011.године

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА

НАПОМЕНА: На крају је превагнуло мишљење да на чланак Остоје Симетића не треба одговарати

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА – ИНСАЈДЕР О'СТОЈА

„Развило се црно време опадања, (...)

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали, (...)

Исмејане све врлине и поштење, (...)

                                                                                                            Владислав Петковић Дис, Наши дани

Ако желите да постанете славни ових дана, треба или да уђете у неки од многобројних риалитија или да нападнете Војислава Коштуницу и ДСС. Већ годинама свакојаки несој сматра да је нарочито згодно додворити се некоме, тако што ће за дежурне кривце за све лоше на овом свету, прогласити Војислава Коштуницу и ДСС (цитирам Симетића:“Лично те кривим за све што данас трпимо“- криви ВК,оп.НБ). Да цитирам делове песме „Не дај се јуначки сине“ Матије Бећковића, свака „ништароба, фукара, пексимет, фуњара, мизерија, жгамеж, ништавило, аветиња, свашточиња, шибигузовић, трокапић, ниоткудић, безмозгило, фрења, гриња, преобраза, полигаћа и празногаћа“.

На почетку морам да напоменем да овај чланак пишем (као и све своје чланке) искључиво у своје име. Нисам ничији дрвени адвокат, нисам „бранитељ“ Војислава Коштунице. Морам рећи да је писање чланка о нападу Остоје Симетића много теже од писања чланка о нападу Срђе Поповића. Тужба и тврдње Срђе Поповића су просто црне, да црње не могу бити и није тешко доказати да црно није бело. Односно није тешко доказати да су неистине и измишљотине баш то што су. У случају Остоје Симетића ствар је сложенија. Као „инсајдер“ он је вешто проткао свој текст полуистинама. Све време Симетић се креће у сивој сфери и ту је већ тежи посао доказивања истине (односно белог). Нисам имао дилему да ли да коментаришем оптужбе Срђе Поповића. У случају Остоје Симетића имао сам велику дилему. Са једне стране знам да не треба потхрањивати сујету и нарцисоидност аутора, коментарисањем његове пашквиле. Као што не треба доприносити болесној амбицији да се неко прослави преко лешева. Међутим, превагнула је чињеница да је Симетић члан и функционер ДСС, уз мој начелни став да се увек треба супротстављати сваком нападу, да се увек треба борити и да не треба окренути и други образ.

Упадљиво је обраћање на „ти“ Остоје Симетића Војиславу Коштуници. Симетић још у наслову каже да не познаје Војислава Коштуницу и да га никада није срео, па се поставља питање зашто му се обраћа са „ти“. Остоја Симетић је копредседник Српског културног клуба, дакле води једну организацију која  тврди да се бави и културом и која тврди и да је културна, па би стандарди културе требали да важе и за Симетића. При том, Симетић је по сопственим тврдњама традиционалиста, конзервативац и десничар (то се да закључити и из његових текстова које пише за сајт СКК, за Видовдан, за Двери, итд.) и још важније страсни верник, па би од такве личности (ако је заиста таква каквом се представља) требало очекивати да се придржава начела културе опхођења и правила пристојности у обраћању било коме, а поготово човеку дупло старијем од себе, који је сасвим сигурно традиционалиста, конзервативац, десничар и верник, и који је председник странке чији је Симетић високи функционер. Неких основних принципа пристојности су се углавном држали они који су напуштали ДСС, иако је већина њих говорила све најгоре о ДСС-у, а ређе и о Коштуници (барем у тим првим тренуцима). Тога се држао чак и Драган Шормаз. Напустивши ДСС, он се бар пристојно обраћао Коштуници, иако га је критиковао. Остоја Симетић не задржава ни минимум пристојности, већ се Коштуници обраћа као да су заједно овце чували и при том уз претеране дозе ироније, цинизма, сарказма па чак и сардоничности. Треба упутити Симетића, уколико му и даље није јасно: „Симетићу, пристојност је налагала да персирате ономе коме се обраћате, дакле да му се обраћате са „Ви““. Због чега такав ироничан, непристојан и потцењивачки тон, пре свега према Војиславу Коштуници? Као што читаоци виде и ја персирам Симетићу. Дакле Симетић се спустио далеко испод нивоа једног Драгана Шормаза. Он се Коштуници обраћа са лихварском присношћу (брате, земљаче) иако нису ни род, ни помоз'  Бог, ни браћа ни земљаци.

Остоја Симетић је успео да у једном, не превише дугачком чланку, у негативном контексту помене четрдесетак особа што говори о самом аутору.

Симетић је члан ДСС већ 12 година. Зашто није до сада проговорио, унутар странке, чији члан и даље жели да буде, зашто није у неком свом тексту (а текстове пише барем последње две године – отприлике десетак, уколико сам добро запазио?) писао о проблемима у ДСС-у, о својим ставовима, о тим проблемима, зашто није предлагао одређена решења? То помињем, јер сам све то ја чинио. Значи, критиковао сам ДСС на конструктиван и пристојан начин, унутар странке, али и у медијима и то у последњих три до четири године (већина медија је објавила мој осврт из јуна 2008. године на тадашњи изборни пораз; у последње две године, сам између осталог, на сајту Фонда „Слободан Јовановић“ објавио низ чланака који су се тицали стања у ДСС-у, али су се поред анализе бавили и синтезом, односно предлагањем решења за одређене проблеме). Пошто Симетић пише чланке и  високи је функционер ДСС, све то је и њему стајало на располагању. Остоја Симетић је било када могао да дође на Главни одбор (без обзира да ли је члан или не) и да као функционер изнесе своје мишљење и да критикује (све те могућности сам ја користио). Могао је то да чини и на скупштинама странке и на скупштинама покрајинског и новосадског одбора. Колико је мени познато, то није чинио. Све ово помињем због тога што се поставља питање – због чега је Остоја Симетић одлучио да баш сада и на овај начин напише текст против Војислава Коштунице и ДСС-а? Колико ја видим, не постоји повод (осим оног општег који не значи ништа) за овај чланак. Напад Остоје Симетића се односи на период пре 2008. године. И у том светлу се поставља питање због чега је остао у ДСС-у последње три године а напада га због поступака који одлазе у историју и заборав? У периоду од средине 2008. ДСС, као опозициона странка није урадио ништа спорно, чак ни са становишта Симетића (свакако, тиме не потврђујем да је ДСС урадио било шта на штету државе и народа, пре тога). Избори су били пре скоро три године. Скупштина странке је одржана пре годину дана. Скупштина новосадског одбора је одржана пре две године. Скупштина покрајинског одбора је одржана пре пола године. У ДСС-у су се у последње три године десиле многе позитивне промене (нови органи - економски одбор, политички савет, савет за културу; нови програми – економски програм, локални економски програми, економски програм против кризе; нови људи – Ненад Поповић, Милован Милошевић, Синиша Ковачевић, Бора Ђорђевић, Слађана Милошевић... ; нови млади људи - Милош Јовановић, Петар Петковић, Мирослав Петковић, Милица Радовић, Марко Милутиновић, Миа Магазин...; документ- Начела националне политике... ) и вођена је доследна и оштра опозициона политика, а пре свега национално одговорна и државотворна политика, политика жестоког противљења поступцима издајничке, квислиншке и марионетске власти. ДСС је покрила цео спектар политичких тема и то не само критиком и анализом, већ увек и синтезом, односно давањем предлога решења за поједини проблем. То је било најуочљивије по питању Статута Војводине и ту битку је ДСС водила и предводила преко годину дана (то је познато Остоји Симетићу?). Сачињена је анализа предложеног Статута, сачињен је и сам, на Уставу и законима заснован, Предлог Статута Војводине... ДСС је заузимала јасне и исправне ставове по свим најважнијим политичким питањима. Стога, потпуно изненађење представља повод за чланак Остоје Симетића и његова садржина.

Остоја Симетић наводи у наслову да није никада срео Војислава Коштуницу, а на крају чланка да је члан ДСС дванаест година. За дванаест година у ДСС-у Коштуницу није срео само онај ко није хтео! Симетић је имао равно 4380 прилика да сретне Коштуницу (толико дана је члан ДСС). Коштуницу је, да се не лажемо, ако сте високи функционер ДСС било лако срести на било ком од скупова странке (скупштине, главни одбори, трибине...), али и на његовим радним местима: Палати федерације, згради Владе и седишту странке. То је било изузетно лако онда када Коштуница није био на некој државној функцији (цела 2003. година, пола 2008. године, целе 2009. и 2010, као и сада). Стога и делује депласирано и сувишно помињање тога да се Симетић није срео са Коштуницом – јер није могао, због тога што је Коштуница толико „недоступан и недодирљив“. У оригиналном тексту на сајту „Српског културног клуба“ у наслову не стоји реч „рекао“ као  на сајту НСПМ, већ стоји реч “скресао“. Због свега што наводим делује смешно труд Симетића да се већ у наслову прикаже као храбар.

Остоја Симетић је високи функционер ДСС. Он је потпредседник Јужнобачког окружног одбора и по сопственим речима био је на многим функцијама у странци, а и данас је. Странка му је дала све (он ће вероватно тврдити да му странка није дала ништа). Пошто тврдим да је он високи функционер ДСС, он ће вероватно тврдити да није високи функционер ДСС и да је у том смислу небитан. Претпостављам да је Остоја Симетић прави контраш, опонирант. Претпостављам да би он, да сам ја изнео тврдњу да није високи функционер и да је небитан, онда тврдио да је високи функционер и да је битан. Видећемо уосталом, јер ће се, нажалост ова мучна преписка наставити.

Ако је Војислав Коштуница толико лош и крив – прави Мефисто, како тврди Симетић, због чега је Симетић све ове године у ДСС-у? Због чега Симетић тврди да ће и даље гласати за Коштуницу? И наивнима је јасно да он то говори из чисто демагошких разлога, да би се приказао добронамерним док забија нож у леђа сопственој странци и председнику сопствене странке.

Колико ја видим Остоја Симетић се препоручује некоме. Коме? Режиму? Некој будућој опозиционој листи „неукаљаних“?

Већ сам напоменуо да Остоја Симетић пише чланке за Видовдан и Двери, као и за портал „Српски културни клуб“. Колико сам установио на интернету за последњих неколико година је написао десетак чланака, тако да је већ искусан. Поставља се питање зашто први чланак који објављује на НСПМ-у има за тему баш напад на Коштуницу и ДСС?

И уредницима НСПМ-а и Остоји Симетићу постављам питање зашто је чланак приказан као ауторски – за НСПМ, то јест, зашто није наведено да је преузет са сајта Српског културног клуба? Зашто није наведено да је чланак написан и постављен на сајт СКК још 11. јануара 2011. већ код чланка на НСПМ-у стоји датум 21. јануар 2011. године? И једни и други нам дугују одговор зашто је на крају чланка на НСПМ-у, од петка, 21. јануара, било потребно нагласити да је аутор члан ДСС од 1999. године и да је потпредседник окружног одбора, када таква тврдња може да упути на помисао да Симетић говори у име странке, односно, окружног одбора. Због чега није било довољно навести само име аутора на почетку чланка. Када сам објављивао чланке на НСПМ-у, чланци су били потписани само мојим именом и презименом, а не и напоменом од када сам члан ДСС и на којој сам функцији у странци. Још горе по НСПМ и аутора говори чињеница да су већ у недељу манипулисали чланком и да су последњи навод о томе ко је аутор (члан ДСС и функција) мењали, то јест, избацили функцију Остоје Симетића. Очигледно је да су то одлучили обострано. Питање је због чега су то учинили? Колико сам установио Остоја Симетић се ни у једном другом чланку није потписивао као члан и функционер ДСС, па ни у оригиналном чланку о коме говоримо, на сајту СКК. Ово упућује на намеру аутора и уредника НСПМ-а да предметни чланак прикажу на другачији начин него остале. Уредницима НСПМ-а и Симетићу следи питање због чега су чланак који је написан десет дана раније и већ објављен на другом месту, објавили баш у петак послеподне? Онај ко има иоле искуства са медијима зна да објављивање неке запаљиве информације или текста у петак после подне не говори о добрим намерама оних који то раде. Сваки новинар ће вам рећи да је објављивање нечег спорног у петак после подне, својеврсна специјална операција.

Уреднику НСПМ-а треба поставити питање због чега је промењен наслов првобитног чланка „Шта бих све скресао Воји Коштуници да смо се икада срели“ у наслов на НСПМ-у „Шта бих све рекао Воји Коштуници да смо се икада срели“? Такође уреднику треба поставити питање због чега је скратио првобитни текст и избацио неколико реченица из неколико пасуса у којима се помињу у негативном контексту одређене личности?

Ево шта је Симетић написао у оригиналном тексту а Вукадиновић у договору са Симетићем, избацио. У десетом пасусу после помињања Ветона Суроија, је следило:„За глодура или нешто слично, Гордану Сушу. Квалификација јој беше, што је још од доба ЈуТела, у дуету с Гораном Милићем, принципијелно навијала за сваког ко је против Срба. Кад је ушла у сукоб с Тијанићем, овај је заменио Ненадом Љ. Стефановићем, доказаним у недељнику Време, чија се уређивачка политика, по антисрпској хистерији, могла мерити једино с информативним билтеном тзв. ОВК“.

У тринаестом пасусу који почиње са „ Дођоше нови избори“, после речи „није дао Матија“следило је: „Да ли зато што је Бојанов (Пајтић) комшија или је имао „Утисак“ да то не би ваљало...“

У четвртом пасусу од краја, после речи „Живка“ стајало је:„Кад је прошла твоја власт, ето Булатовића да понуди да те одрука. Оде Шормаз у „независне“ посланике. Небојша те још није оставио, али те је довољно помогао у смислу имиџа, самурајским позама у жутој штампи а ла Тоширо Мифуне и немерљивим доприносом антологији српског песништва“.

Очигледно је да Вукадиновић штити блиске му, и битне, Гордану Сушу и Ненада Стефановића, као и лист „Време“ у коме је баш он 2009. године објавио напад на Коштуницу у два наставка. Из неког нејасног разлога Вукадиновић штити и Пајтића. Разумљиво је да је уклонио помињање емисије „Утисак недеље“ јер је чест гост исте. Такође, сматрао је да није мудро да дозволи помињање бившег шефа обавештајне службе, Радета Булатовића у наведеном контексту. Ја знам да нисам ни битан ни близак Вукадиновићу, али сам у два наврата објављивао текстове на НСПМ, и био максимално коректан. Чак и када је НСПМ био одговоран за скандал звани „новембарско истраживање агенције Политикум“ у чланку који сам написао отој теми за Видовдан нисам помињао Вукадиновићево име. Претпостављам да је и Вукадиновић задржао минимум респекта када је, непотребно, избацио дисквалификације упућене мени.

Све ово што сам навео говори у прилог томе да је овај чланак објављен са посебном намером, да је објављен са предумишљајем и са лошим намерама. Све те ситније или крупније манипулације просто не иду у прилог тврдњи да се ради о добрим намерама уредништва и аутора.

Сматрам да је Симетићев текст требало објавити у оригиналном облику јер текст који је НСПМ објавио није суштински пристојнији него онај у првобитној форми. Да бих информисао читаоце цитирао сам све делове који су  избачени. Што се мене тиче Симетић има право да ме вређа јер те увреде ништа не говоре о мени већ о њему. Вређајући било кога он у ствари вређа себе. Такође све дисквалификације, увреде, негативни контексти, полуистине, сарказми и ироније, само указују на недостатак аргумената и чињеница. У таквим приликама немоћни посежу за личним дисквалификацијама а Симетић је успео да у једном чланку дисквалификује и увреди чак четрдесетак личности, што живих, што мртвих, што му не служи на част.

Све то указује и на недостатак  културе и честитости. А Симетић је копредседник Српског културног клуба који се залаже за одређене вредности. Начела  и циљеви СКК (са Википедије) делују потпуно лажно и гротескно у светлу иступања њиховог копредседника.

Начела: Преображај српског друштва и државе, као и сваког појединца у њима; Културна политика; Српска национална свест; Идеократија; Вредност православног хришћанства за национални културни образац.

Циљеви: Анимирање и организовање српске интелигенције ради утврђивања културног обрасца за двадесетпрви век; Борба против партитократије; Брендирање културе.

Такође, дух којим одише текст Симетића потпуно је супротан и несвојствен хришћанском, православном и светосавском  етосу чијих се начела, наводно, он држи.

Због чега је Остоја Симетић ћутао све ове године а годинама пише критичке текстове? Ово је још нејасније јер сам Симетић у једном коментару на свој текст каже да не тражи ништа од странке и да не зависи од странке.У том коментару Симетић наводи да му је мучно да коментарише сопствени текст (верујте и мени је мучно) али то ипак чини (као и ја). Наводи и једну бесмислену и смешну тврдњу – да није разочарани члан ДСС (да ли то значи да је очаран?). Наравно да је најбољи деманти ове његове бесмислице сам његов текст, текст човека који се препоручује некој будућој организацији.

Проучио сам већину текстова Остоје Симетића на интернету и констатујем да се он ни у једном од текстова тако непримерено, увредљиво и жестоко не осврће ни на једну личност као у овом случају на Војислава Коштуницу. Због чега је то тако? Односно, због чега је Војислав Коштуница једина мета Остоје Симетића у његовом досадашњем текстописачком раду? Због чега се Остоја Симетић остврљује на председника опозиционе странке који је, као и странка, већ годинама изложен безпризорним нападима и са леве и са десне стране, и од режима и од петоколонашких невладиних организација и од Запада? Због чега се Симетић прикључује, у последње време интензивираним нападима на Коштуницу и ДСС? Да ли је и то знак да је почела предизборна кампања и да треба спустити рејтинг који расте и Коштунице и ДСС? Да ли је то знак да Коштуницу и ДСС треба зауставити и уништити свим средствима, и споља и изнутра?

Сами појединачни наводи текста су направљени по већ виђеној матрици напада на Коштуницу и ДСС. Разлика је што је, како већ рекох, Симетићев текст препун сиве пропаганде, уместо црне. Он Коштуницу и ДСС криви за све и свашта. За састав и рад Ђинђићеве владе, за рад ДОС-а, за жртвовање добробити Србије ради формално дате речи, за оживљавање Динкића, Драшковића и Дачића 2004. године и за њихов рад, за лоша кадровска решења у странци и држави, Коштуницу опет оптужује, али овај пут да није човек од речи, да није народски човек да је еклитиста, и потом потпуно контрадикторно да није припадник елите, јер је горд! И на самом почетку, већ поменух, Симетић обједињује све оптужбе кличући:“Лично те кривим за све што данас трпимо“.

Пошто је Остоја Симетић члан ДСС већ 12 година и високи функционер, вероватно је упознат са Статутом ДСС? Статут ДСС предвиђа одређена права и обавезе чланова. Члан 4. став 1. каже да: „Члан странке има право (...) и да при учешћу у раду органа Странке без икаквих последица износи мишљења и заузима ставове о питањима о којима се расправља и одлучује“.  Чланак Остоје Симетића не може да се подведе под овај члан јер се не ради о раду унутар Странке. Члан 4. став 5. каже: „Члан Странке има право на заштиту ако буде дискредитован или му права буду угрожена због припадности Странци или вршења страначких послова“. Овај став не цитирам због Остоје Симетића већ због свих оних који јесу у ДСС-у а које Симетић дискредитује. Такође, овај став даје за право било коме (па и мени) да штити од дискредитације било ког члана Странке. Став 6. овог члана говори о следећем: „Члан Странке је дужан да шири идеје које заступа Странка, спроводи њену политику, чува и унапређује углед Странке, залаже се за успех на изборима (...)“. Сасвим је очигледно да Остоја Симетић грубо крши овај став Статута. Он у свом нападу шири идеје супротне онима које заступа Странка, спроводи своју политику, напада идеје странке, руши углед Странке и у суштини се залаже за њен неуспех на изборима. Члан 6. став 1. (који говори о брисању из евиденције чланова) каже: “Члан странке брише се из евиденције чланова (...); ако не врши дужности које има као члан Странке (члан 4. став 6. овог Статута)“. Став 2 овог члана каже: „Предлог за брисање из евиденције чланова подносе општински одбори или Извршни одбор“. Логично је закључити да се на Остоју Симетића може применити овај члан Статута. Бићу отворен, што се мене тиче, Остоја Симетић није више члан ДСС. Формално, он јесте члан и тек Градски одбор Нови Сад или Извршни одбор ДСС могу дати предлог за његово брисање. Пошто ме у свом чланку Симетић помиње у негативном контексту, сматрам да због тога не могу поднети Извршном одбору( чији сам потпредседник) предлог за његово брисање јер би то могло бити протумачено као лична ствар или као освета. Такође, у овом чланку нећу рећи ни реч у своју одбрану поводом навода у Симетићевом тексту који се односе на мене. Сматрам да у овом случају ДСС не треба да ради у корист своје штете и да злонамернима доказује своју демократичност тиме што Симетића неће брисати из евиденције чланова. Како ће надлежни у ДСС-у поступити не знам и нећу да утичем на то, већ сам објаснио због чега.

24. јануар 2011.године                                                                            Небојша Бакарец

НАПОМЕНА: На крају је превагнуло мишљење да на чланак Остоје Симетића не треба одговарати

МОЛИТВА ЗА ИМПЕРИЈУ

МОЛИТВА ЗА ИМПЕРИЈУ

Доследност и заштита државног интереса

Није лако када сте проглашени за противника Империје, чак и када је она у опадању. Има ли код нас бољег доказа од Војислава Коштунице и Демократске странке Србије? Истовремено, иако апсурдно, то је и лако. Потребно је само следити сопствену савест и радити у интересу своје а не туђе државе. То Коштуница и ради, али не само од проглашења независности Косова, већ цео свој политички век.

Коштуница је у САД одлазио онда када је било време за то, у својству председника СРЈ (мај 2001. и  фебруар 2002.) а касније и председника Владе Србије (јул 2006.). Кад је био ред одлазио је као председник Владе и на прославу 4. јула (нпр.2006.). Коштуничине посете помињем јер појединим демагозима може пасти на памет да пореде те тадашње посете, са скоријим и будућим посетама и одласцима других појединаца (не рачунам ту посете других наших председника владе или државе). Те Коштуничине посете се не могу поредити са осталим посетама појединаца и политичара, разним поводима (најчешће поводом одласка на Молитвени доручак), изузев оних које помињем, нити могу бити коришћене као изговор пред критикама, другима, данас, 2011. године, готово три године после проглашења лажне државе Косово. Дакле, не залажем се ја за  двоструке стандарде, и овде се не ради о томе. Ради се о томе да председник државе или председник владе имају одређене обавезе и дужности које други немају.

Посете Војислава Коштунице САД су биле предузете у право време, биле су вишестране, вишециљне и корисне за СРЈ и Србију.

У мају 2001. Коштуница је посетио Њујорк (додела награде „Државник године“од стране Ист Вест Института) и Вашингтон (сусрети са Џорџом Бушом, потпредседником Ричардом Чејнијем, државним секретаром Колином Пауелом и саветником за националну безбедност Кондолизом Рајс, посета Кејто Институту где је разговарао са представницима политичког естаблишмента и одговарао на питања новинара).

У фебруару 2002. Коштуница се током дводневне посете састао са низом конгресмена и сенатора, одржао предавање у Вудро Вилсон Центру, састао се са Државним тужиоцем Џоном Ешкрофтом и присуствовао Молитвеном доручку, приде.

У јулу 2006. Коштуница се као председник Владе Србије обратио Савету безбедности УН, поводом питања КиМ. Потом је одржао конференцију за штампу у Националном прес клубу у Вашингтону. Дан пре тога он се састао са потпредседником САД Ричардом Чејнијем, државним секретаром Кондолизом Рајс и саветником за националну безбедност Стивеном Хендлијем. Такође, у угледном Вашингтон Посту, Коштуници је објављен ауторски чланак : „Правда за Србију- Независност Косова угрожава нашу демократију“.

Потпуно је логично и разложно да постоји један однос према САД пре проглашења независности Косова (чији је САД главни носилац) а други однос после тога. Такође, однос Коштунице и ДСС према САД се мењао, односно постао негативан и пре јануара 2008. године, јер је постало јасно какву штету САД чине интегритету и суверенитету Србије. У том светлу постаје потпуно неприхватљиво да било ко из  ДСС (који је опозициона странка, па стога нико из ДСС нема никакву извршну државну функцију), после проглашења лажне државе Косово одлази на пријеме у америчку амбасаду или на Молитвени доручак у Вашингтон.

Хајде да одговорим на непотребно питање зашто је неприхватљиво ићи у америчку амбасаду или на Молитвени доручак? Одлазак тамо значи поклоњење непријатељу који је главни спољни носилац растакања државе Србије. Одласке је утолико лакше избећи, због тога што, да поновим, нико из ДСС нема извршну функцију власти, нити „обавезу“ одласка по службеној дужности. Одлазак значи непотребно уважавање САД, знак је срамне понизности и подаништва спрам још увек моћне и импресивне Империје, која ради о глави држави Србији и српском народу. То је и знак моралне слабости, у најмању руку превртљивости и себичне бриге о сопственим интересима. Одлазак тамо је мање или више, прихватање свега што нам Империја ради, па и одобравање независности Косова.

Потпредседник ДСС Милош Јовановић је дао одличан интервју „Прес“-у, средином септембра прошле године. Као и увек он је прецизан, јасан, одлучан. У посебно уоквиреном делу текста под насловом :„ПРОДАЈУ ИДЕЈЕ ЗА МОЛИТВЕНИ ДОРУЧАК“ налазе се питање и одговор:

„Последња истраживања показују да ДСС има око седам одсто подршке. Сматрате ли да ДСС нешто треба да мења у својој политици?

-Данас седам, сутра 77. Маните се трендова и брендова. На крају увек побеђују људи од идеје које се не продају за један позив на Молитвени доручак у Вашингтон“.

То је прави став. Сматрам да  због проглашења лажне државе Косово, због изазивања других дезинтеграционих процеса у Србији (Војводина, Рашка област), инсталирања марионетске власти у Србији и америчке НАТО агресије, нико из ове земље не треба да иде на „молитвени доручак“. Постоје људи који редовно одлазе на Молитвени доручак и на прославу Дана независности, у америчку амбасаду (рекордери по броју одлазака на Молитвени доручак су, вероватно, Вук Драшковић, Владимир Божовић - бивши функционер СПО а сада СНС и бивши СПО-овац а сада УРС-овац и Г17, Влајко Сенић). Одласци на ове скупове су јако добри за њих лично. Али је то јако лоше за њихову земљу. Сви они ће вам, наравно, рећи да имају у виду само добробит своје земље и да се у ствари жртвују одлазећи тамо. Они и други „подобни“ су на америчкој ружичастој или белој листи а Марко Јакшић ( види Прилог 1.)је и даље на званичној црној листи САД, ни крив ни дужан. На незваничној црној листи САД се налазе и Војислав Коштуница и цео ДСС. Хоћу рећи, то што је неко српски патриота и заштитник свог народа, не би требало да буде разлог да буде на нечијој црној листи, зар не? Као што морална слабост, превртљивост и себичност не би требали да буду разлог да се неко нађе на америчкој белој листи.

Молитвени фруштук изблиза

Поред свега што сам навео у претходном делу текста, потпору тврдњи да нико не треба да иде на Молитвени доручак, пружају и суштина и форма тог скупа.

Пун назив скупа је „Национални молитвени доручак“. Скуп организује моћна и утицајна хришћанска организација „Fellowship Foundation“ (Задужбина Дружине), која је једна од узданица и темеља републиканаца. Сама организација је толико моћна да су она и њен скуп постали незаобилазни део ритуала демонстрације америчког империјализма и глобализма. „Дружина“ проповеда елитистички евангелистички хришћански фундаментализам и фетишизира политичку моћ и богатство. Упорно се супротставља радничким и левичарским покретима. Задужбина (не тако јавно) проповеда теологију тренутног опроштаја за моћнике и обезбеђује врло погодне изговоре за чланове елите који почине нека недела или криминал, дозвољавајући им да избегну прихватање одговорности за своје поступке.

Једна од најспорнијих епизода у раду ове организације, која и даље траје је деловање Задужбине у Уганди (види Прилог 2.), последњих година. Организација усмерава милионе долара помоћи Уганди за хришћанске програме о полности         (пропагирање уздржавања од секса, спаљивање кондома итд.) што је довело до својеврсне евангелистичке ренесансе у Уганди. Међутим двојица локалних чланова Задужбине, веома утицајних званичника су одговорна што је у Уганди предложен закон против хомосексуалаца који укључује смртну казну и доживотни затвор! Закон је преко 16 месеци у процедури у парламенту Уганде јер је изазвао оштре реакције у свету. Сам предлагач закона Дејвид Бахати, „звезда у успону“ у Задужбини, је био гост на Молитвеном доручку (2009.године) пре него што је предложио спорни закон а био је позван и 2010. године али му није и присуствовао. Изгледа да је то спречила Обамина администрација јер је сам Обама на том скупу отворено критиковао законодавство Уганде.

Своју теологију Задужбина је током деценија вешто спојила са америчком политиком и то уткала у суштину и форму Молитвеног доручка. Скуп се одржава у огромној дворани вашингтонског хотела Хилтон на Конектикат авенији, која прима 4000 људи са све столовима за обедовање. Намера је јасна, импресионирати, показати моћ и сјај Империје, натерати (поготово стране госте) да задрхте пред величином и „величанственошћу“ скупа, пред демонстрацијом моћи, која је упакована у облик молитве уз обед, што је честа форма коју многи загрижени протестантски верници и данас практикују у свом свакодневном животу. Сам протокол је такође срачунат да постиже исте ефекте. Проповеди, читања Светог писма, химне, духовна музика, вишекратне молитве, „племенити“ говори, величање САД итд.

Суштина скупа који се одржава сваког првог четвртка у фебруару је „Молитва за (добробит) САД“. То је одговор на евентуално питање – молитва за кога или зашта? Суштина је понизност и поклоњење моћи, сјају и величини Сједињених Америчких Држава. Истовремено ово је идеална прилика да се страни гости, са мало труда и средстава, приведу и преведу жедни преко воде, да буду регрутовани и програмирани, уловљени као бесловесни лемури или ноћни лептирови. За  јутарње лемуре фруштукаше из Србије је увек резервисано петнаестак позивница.

Један део позивнице за Молитвени доручак изгледа овако:
Members of the Congress  Of the United States of America Request the pleasure of your company at the 58^th Annual National Prayer Breakfast with The President of the United States And other national leaders in the Executive, Judicial and Legislative Branches of our government, Thursday, February 4, 2010, At eight o’clock, Hilton Washington International Ballroom, Washington, D.C.
На менију је класичан амерички доручак- млеко, јогурт, цереалије, воће, сир, пецива и палачинке, слатки сирупи, кафа, чај, сокови ...
Протокол самог догађаја изгледа овако (пример 58. Молитвени доручак 2010. године- види Прилог 3.): Отварање- музика са клавира, пастор Роберт Фрауман (компилација  прилагођених делова класичних нумера); Поздрав копредседавајућих (скупу увек председавају двоје конгресмена или сенатора, један републиканац и један демократа, у последње време различитог пола) Ејми Клобучар (Д) и Џонија Ајзаксона (Р); Молитва пре доручка, води је пензионисани контраадмирал Бери Блек, капелан Сената; Доручак; Добродошлица од стране копредседавајућих; Песма (незванична химна САД- Бог благословио Америку- God Bless America); Читање из Светог Писма, сенатор Рон Вајден; Поздрав од Конгреса, конгресмени Тод Ејкин и Чарли Висон; Молитва за националне лидере, води је сенатор Орин Хеч (Р)(прошлогодишњи Доручак ће сви памтити по епизоди када овај сенатор, мормон из Јуте, излази за говорницу да води молитву и када му пред микрофонима и скупом звони мобилни!); Читање из Светог Писма, шпански премијер Хозе Запатеро; Молитва за светске лидере, води је адмирал Мајкл Мален, начелник здруженог штаба оружаних снага САД; Главни говори, Хилари Клинтон, државни секретар и Барак Обама, председник; Завршна песма, Ралф Фримен; Закључак, копредседавајући ; Завршна молитва, Тим Тебоу, спортиста . Све заједно - 4 молитве, 2 читања Светог Писма, 3 музичке нумере, 3 кратка обраћања копредседавајућих, 2 главна говора и доручак. Амин.
Ове године су, између осталих, из Србије позвани: Ивица Дачић, Вук Јеремић, Бојан Пајтић, Вук и Даница Драшковић, Влајко Сенић, Александар и Катарина Карађорђевић, Мухамед Јусуфспахић и Расим Љајић.
Срећан пут лемури!
Прилог 1.- „Блиц“- „На црној листи САД још само Марко Јакшић“
Прилог 2.- Извод из Википедије „Задужбина и Уганда“
Прилог 3.- Протокол Молитвеног доручка
21.01.2011.године

БОРИСОВ(Е) И-ЉИР(СКЕ) МЕТА(СТАЗЕ)

БОРИСОВ(Е) И-ЉИР(СКЕ) МЕТА(СТАЗЕ)

Велики пријатељ Бориса Тадића и Демократске странке, Иљир Мета, потпредседник албанске Владе и тренутни министар економије, је опет оптужен (раније за корупцију и организовање трговине дрогом) због корупције и налази се под истрагом тужилаштва Албаније због кривичног дела примања мита и злоупотребе положаја, како се наводи у саопштењу самог тужилаштва. Истрага је покренута пошто је албанска тв станица Топ ченел емитовала компромитујући снимак Мете и тадашњег министра енергетике Дритана Прифтија                                                          ( http://www.youtube.com/watch?v=TgXR_linXIA ) на коме се види како се Мета и Прифти договарају о намештању посла за изградњу једне хидроелектране. На снимцима се види да Мета тражи од министра енергетике да посао повери, без тендера, једној фирми која нуди седам посто провизије, односно 700.000 евра, само да добије посао.

Спремност и кооперативност Иљира Мете и премијера Саљи Берише, да се овај први одрекне имунитета и суочи са истрагом, треба тумачити искључиво као демагогију. Иљир Мета  је био премијер Албаније (на врхунцу злочина трговине органима Срба) од октобра 1999. до фебруара 2002., и два пута министар иностраних послова (од јула 2002. до јула 2003. и од септембра 2009. до септембра 2010.) а од септембра 2009. је и потпредседник владе. Мета је један од најмоћнијих људи у Албанији више од деценије, па он и Бериша рачунају да се могу заштитити од било какве истраге. Иначе, Мета је 2004. напустио Нанову Социјалистичку партију и основао сопствену- Социјалистички покрет за интеграцију, која је сада мањински партнер Беришине Демократске партије. Мета се и раније, више пута суочавао са оптужбама за корупцију и трговину дрогом, али су се све те оптужбе одбиле од тефлонског политичког омотача којим је заштићен. Википедија на енглеском наводи у његовој биографији:“Као председник владе је био одговоран за коначно уништење индустријског система Албаније који су били очувани после 1991., које је распарчао и продао политичарима и сумњивим бизнисменима. Надаље, био је оптужен да је барон дроге. Његова прва оставка и повлачење са места министра иностраних послова је уследила пошто је био дискредитован после хапшења трговаца дрогом који су имали његову заштиту“( http://en.wikipedia.org/wiki/Ilir_Meta ).

Међутим повезаност са криминалом Иљира Мете, великог пријатеља Бориса Тадића и његовог режима (види форографије), се наставља и до данашњих дана. По информацијама ФБИ, на које се позива њујоршки лист „Квинс кроникл“, у чланку који је написао помоћник уредника тог листа, Мајкл Кусенца, 12. фебруара 2010. године, „Помоћник потпредседника владе Албаније је изручен Сједињеним Државама да би се суочио са оптужбама да је био кључни човек организованог злочиначког подухвата који је укључивао убиства, киднаповање, трговину дрогом и другим украденим добрима, изнуђивање, пљачку, подметање пожара и ометање правде у Квинсу и другим градовима, навеле су федералне власти прошле недеље. Врховни званичници ФБИ  и Тужилаштва су изнели појединости о томе како је Алмир Рапо, озлоглашени члан  немилосрдне Организације Краснићи и помоћник Иљира Мете, учествовао у убиству Ериона Шехуа у јулу 2005.године“. Још информација видети у целој вести „Квинс кроникла“ а и у Прилогу 1

(http://www.zwire.com/site/news.cfm?newsid=20451877&BRD=2731&PA6=461&dept_id=574901&rfi=6).

Ови подаци о Иљиру Мети најбоље говоре о „држави“ Албанији, саучесници у злочинима које описује Дик Марти у свом Извештају. У тој „држави“, корумпирани криминалци, постају председници влада, министри, помоћници министара итд. Занимљиво је да се поводом Мартијевог Извештаја, из Албаније, први огласио управо Иљир Мета, потпредседник Владе, који је рекао да је Мартијев Извештај пун предрасуда и да је заснован на измишљотинама.

Да вас подсетим да је Борис Тадић , велики Метин пријатељ, по објављивању Извештаја Дика Мартија, који потврђује раније познате чињенице да су грађани Србије касапљени, убијани и да су им вађени телесни органи ради продаје, и који за то, на првом месту, оптужује Хашима Тачија, несхватљиво пожурио да аболира  тог злочинца, изјавом да је он за њега легитимни представник Арбанаса и да  ће преговарати са њим. Тада је нагласио да те оптужбе тек треба доказати и да ће тек када се докажу, он као председник моћи да се одреди по том питању. Вероватно је хтео и да нам саопшти правило (историја је показала да постоје изузеци) да је свако невин док се не докаже супротно? Потсетимо председника Тадића  да је и Адолф Хитлер умро „невин“, и да је био „невин“ пуних дванаест година власти. Као што је и Тачи „невин“ готово исто толико. Оптужбе против Хитлера и нациста су „доказане“ тек на Нирнбершком процесу, после 1945. године. Да ли то значи да свет није требао да се супротстави Хитлеру 1941. године, јер није било доказа? Да ли то значи да Тачи није крив, зато што су  злочин који је починио, починиле и држава Албанија и провизоријум звани „Косова“, под међународном, читај, америчком управом? И ту изјаву је Тадић толико пригрлио па ју је понављао до бесвести, да нам се чинило да жели да пригрли и Тачија самог (чувај бубреге Борисе).

То није било довољно Борису Тадићу, него је на конгрес своје странке, што је посебан скандал и срамота, односно скаредност, позвао као почасног госта, да присуствује и да беседи, заменика премијера Албаније, Иљира Мету, који је као што знамо био председник албанске владе у време када су у Албанији касапљене стотине грађана Србије, и када су им узимани и продавани органи, а они убијани, како стоји у Извештају Дика Мартија. Мета је цео викенд провео у Београду (меркајући органе, шта ли?) састао се са  лажним председником владе нејаким Мирком (лажним, јер је прави председник владе Борис Тадић) и на крају говорио на  конгресу  Демократске странке (види фотографију). Не знамо да ли је Мета говорио о догађајима када је био премијер Албаније и да ли је делегате Демократске странке обавестио колико је и он зарадио на целом злочину? Међутим присуство пријатеља  Демократске странке, Бориса Тадића и целог режима, Иљира Мете, не изненађује, јер сам већ поменуо да је, егоманијакални председник Борис, по објављивању извештаја Дика Мартија, баш онако квислиншки и поданички, први пожурио да се додвори Американцима. Због тога се не чудимо што га после тога грађани зову Борис Тачи-ћ.

Мета(стазе) и други злоћудни тумори ове власти ће се још дуго вући за њима, а на нашу несрећу и за нама. Очигледно морамо применити драстичне методе лечења ових канцерогених болести.

Прилог 1. Чланак листа „Квинс кроникл“

13.01.2011.године

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ (ЖУТИ) СКАКАВЦИ

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ (ЖУТИ) СКАКАВЦИ

Четвртог јануара 2011. године посланик ДСС Милан Лапчевић је Основном јавном тужилаштву у Нишу предао Кривичну пријаву (види Прилог 1) против министарке финансија Диане Драгутиновић (у раздељак и шишкице је љубимо) и председника Владе Републике Србије (не Бориса Тадића) мученог Мирка Цветковића. Овај агилни посланик и Демократска странка Србије, су једини који су после двогодишње агоније локалних самоуправа одлучили да предузму нешто корисно и конкретно.  Господин Милан Лапчевић је иначе, алфа и омега ДСС-а, у Нишу, у најпозитивнијем светлу. Овај мирни машински инжењер је заслужан што ДСС у Нишу представља респектабилну политичку снагу.

Да се вратимо на суштину приче. Због чега је г. Милан Лапчевић поднео кривичну пријаву против шишкице Диане и мученог Мирка? Због основане сумње да су при предлагању и доношењу Закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2009. годину, Закона о буџету за 2010. годину и Закона о буџету за 2011. годину, прекршили Закон о финансирању локалне самоуправе.

О чему се у ствари ради? Значајни приходи градова и општина широм Србије потичу од тзв. ненаменских трансфера које им република расподељује по Закону о финансирању локалне самоуправе, члан 37. тог Закона (став 1. „Годишњи износ укупног ненаменског трансфера, који се расподељује јединицама локалне самоуправе, износи 1,7% оствареног бруто домаћег производа према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике“). Ти приходи су најзначајнији сиромашним општинама и њима представљају један од основних извора финансирања јер чине чак и половину буџета. Међутим, ти приходи су значајни чак и Београду, где чине 6,3 одсто буџета али представљају велики новац – у случају Београда- 5,2 милијарде динара (52 милиона евра) за 2009. годину нпр. Проблем је у томе што је ова штеточинска влада, крајем 2008. године, одлучила, да „због мера штедње“ градовима и општинама не преноси сва средства која је обавезна по Закону, већ да крши Закон и да уплаћује, просечно, само 60% средстава. И тако пуне две године.

Овде треба поменути да је влада Војислава Коштунице донела Закон о финансирању локалне самоуправе 14. јула 2006. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године и да је уредно током 2007. и 2008. године исплаћивала пун износ средстава јединицама локалне самоуправе. И током 2004., 2005. и 2006. године није било никаквих проблема у овом погледу.

Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара ( преко 370 милиона евра). Пошто је режим и новим буџетом предвидео исто кршење Закона, штета на крају 2011. ће бити 58 милијарди динара, односно 580 милиона евра. Дакле, толико новца ће локалне самоуправе мање уложити, како саме кажу, у локалне инфраструктурне објекте, у предшколско и основно образовање, и социјална давања.

Да видимо како то изгледа из визура локалних средина.  По Лапчевићевим речима град Ниш је за две године оштећен за 1,3 милијарде динара (13 милиона евра), и биће у 2011. години оштећен за још 600 милиона динара (6 милиона евра). Милан Лапчевић каже да би то било довољно за решавање свих комуналних проблема (вода, канализација, асфалтирање) приградских и сеоских насеља у Нишу.

Да овај чланак није злонамерна творевина из кухиње ДСС-а, сведоче и речи локалних функционера широм Србије, који су сви одреда из странака режима.

У граду Нишу, где учешће трансфера износи 17% буџета, кажу да су умањени износи нарушили буџетску ликвидност, што признаје и начелница Управе за финасије Града Ниша, Снежана Јовановић (ДС):“Све је веће кашњење у измиривању обавеза директних и индиректних буџетских корисника, а могућности инвестирања су значајно смањене“. Према њеним речима Град Ниш је остао без 13 милиона евра (за две године).

Тако Никола Павић, члан градског већа (испред ЛДП-а) у Београду каже :“Да није било оволиког смањења (трасфера оп. Н.Б.) у последње две године, град не би био принуђен да се у овој години задужи за око пет милијарди динара (50 милиона евра) код домаћих банака, а и износ задужења за изградњу моста преко Саве и приступних саобраћајница свакако би био мањи“. Ово потврђује и Душко Никодијевић из Градског секретаријата за финансије (ресор ДС-а):“Смањењем смо остали без скоро шест милијарди динара (60 милиона евра). То је цифра са којом би град, да је има, нормално функционисао“. Из овога се може закључити, оно што и врапци на грани знају, али не и режимски медији, па тиме ни грађани, да Град Београд не функционише нормално. Можете тек замислити како функцонишу остали градови, где је одреда, ситуација много гора од оне у Београду. Влада Србије је Београду и у 2009. и у 2010.години, умањила трансферна средства за целих 53% (док је просечно умањење у остатку Србије износило 40%).

Трансфери у новосадски буџет смањени су са 1,8 на мање од милијарду, док је читав градски буџет олакшан за целих 100 милиона евра. Градоначелник НС Игор Павличић (из ДС) каже:“То је огроман новац са којим се може изградити нови мост преко Дунава“. Интересантно је да су цене новог моста преко Дунава, јужније од НС, многоструко веће, из непознатих разлога- мост Борча Земун треба да кошта 250 милиона евра а мосту преко Аде(Саве) се и не зна коначна цена- процена се креће око 500 милиона евра.

У Крагујевцу је учешће трансфера 15% од буџета. Члан Градског већа Небојша Васиљевић (члан Динкићевог УРС-а) каже да се терет кризе не може пребацивати само на локалне самоуправе:“Недопустиво је да држава убира порезе, а не испуњава своје обавезе. Крагујевац више доприноси, него што му се враћа и таква ситуација ће ускоро постати неиздржива“. У Крагујевцу су због смањених трансфера будуће инвестиције замрзнуте. То значи да у Крагујевцу неће бити зграде Хитне помоћи, здравствене амбуланте, нове аутобуске станице, градске библотеке и биоскопа.

Јован Марковић, градоначелник Ужица (из ДС) наводи смањење трансфера као основни разлог за кашњење у измиривању обавеза:“За грејање школа, поправку и чишћење улица, град тренутно дугује 150 милиона динара“. У Ужицу средства трансфера чине 22% буџета.

У Врању учешће трансфера је 23%. Врање је остало без 260 милиона динара за две године. Драган Спирић, помоћник градоначелника задужен за буџет и финансије (ДС) каже да је за 2011. годину био предвиђен велики инфраструктурни пројекат замене канализационих и водоводних цеви али да реализације неће бити због смањених трансфера.

У Лесковцу где трансфери чине 23% буџета, је слична ситуација. Само у 2010. години Лесковац је оштећен за 150 милиона динара.

У Новом Пазару трансфер износи 27% буџета. Због смањеног трансфера Нови Пазар се задужио за 55 милиона динара. Љајићев градоначелник Мехо Махмутовић каже: „Имамо 98 улица које нису асфалтиране, канализација није решена...“ и каже да уколико влада не врати законом прописане трансфере ови и многи други проблеми неће бити решени.

Према речима Начелнице за финансије Пожаревца Биљане Кочи (ДС) били су принуђени да режу трошкове и да се задужују:“Морали смо да одсечемо део буџета који се односио на инвестициона улагања у основно и средње образовање, у културу...“. Пожаревац је 2010. године узео кредит од 345 милиона динара.

Као што видите последица штеточинског и противзаконитог деловања владе Бориса Тадића, су одрицање од локалних инфраструктурних улагања и пројеката, одрицање од улагања у школске и предшколске објекте, кресање здравствене заштите, и смањење већине социјалних дотација. Поред тога општине су принуђене да се задужују код банака, што је, дугорочно гледано, веома штетно. Локалне самоуправе масовно смањују субвенције јавним предузећима, и улагања по месним заједницама. Такође, остали дугови локалних самоуправа се гомилају (према јавним комуналним и другим предузећима).

Са друге стране, са највишег нивоа, страначке колеге ових локалних функционера и највиши функционери режима, или избегавају да говоре о овом проблему, или га релативизују, или дају иритирајуће изјаве. Међутим, несумњиво штеточински поступају и то јединствено.

Борис Тадић је 14. децембра 2010. године, на састанку са представницима неразвијених општина рекао :“Држава није непресушна каса и она се пуни из реалних извора. Држава треба да инвестира у инфраструктуру(...) све остало треба да буду подстицаји за инвестиције приватника и предузетника“. Тадић, као и цела влада, губи из вида да се мора поштовати Закон о финасирању локалне самоуправе. Губи из вида да његов режим гуши предузетништво, тиме што је тајкунизирао Србију, а сада би да домаће тајкуне замени страним. На истом скупу Божидар Ђелић је рекао :“Било би праведно да се трансфери из буџета врате општинама пропорционално колико им и законом припада, али би у том случају поједина министарства морала да се одрекну својих апетита у 2011. години“. Овде је сасвим јасно да су режиму важнији сопствени апетити него интерес грађана широм Србије.

Треба напоменути да су све ове изјаве са локалног и са републичког нивоа настале у другој половини ове године. Дотле је владала потпуна тишина и солидарност једноумних власти са локалног и републичког нивоа. Ту тишину су нарушавали само поједини представници опозиционих странака, пре свега ДСС-а, у општинама где учествују у власти без странака режима (нпр. Чајетина) али су ти гласови били угушени медијском блокадом. Ти представници општина су још 2009.године отворили тај проблем у  СКГО, Сталној конференцији градова и општина, у којој режим има апсолутну контролу. СКГО је реаговала тек у овој години али академско бирократски, тј. била је јака на речима али слаба на делу, у медијима пре свега (види Прилоге 2, 3, 4 и 5). И цела та манифестна акивност СКГО није дала никакав резултат и буџет за 2011. годину је предвидео и даље велика, противзаконита  умањења трансфера локалним самоуправама. Сасвим је јасно, да локални функционери играју исту игру са својим грађанима, какву игра Тадићев режим са целом Србијом по питању Косова и Метохије. Јавно, манифестно, а лажно, се заклињу да никада неће признати Косово а у стварности, пузећим методом, иду ка томе. Тако и ове локалне штеточине. Јавно и лажно се залажу за враћање трансфера, јавно шаљу дописе наоколо, а у стварности подржавају своје странке и свој режим. Такође, из Прилога 5. се види да су  сва осморица посланика из Ниша  су преузела одређене обавезе, међутим четворица њих су погазили своју реч и свој потпис (Бошко Ристић, Душан Милосављевић (обојица из ДС), Миле Илић (СПС) и Бранислав Јовановић (Г17)) тако што су гласали са буџет за 2011. годину.

Колико је режим неспособан, штеточински и контрадикторан сведочи и овогодишњи Закон о предшколском васпитању и образовању којим је предвиђена и могућност да боравком у јаслицама буду обухваћена деца почев од шест месеци старости. Међутим влада није предвидела нити планирала средства у буџету Републике за спровођење овог Закона, што значи да га могу спроводити само општине које саме обезбеде средства за ту намену (исто као и Закон о комуналној полицији). Влада дакле проширује обавезе и потенцијалне надлежности локалне самоуправе, а са друге стране им смањује трансфере средстава, и иначе недовољних . У овом светлу је јасно да су прокламације о децентрализацији само празна прича и да је регионализација, по моделу Г17-УРС, само партијски пројекат даљег распарчавања Србије, без икаквих додира са стварном децентрализацијом и повећањем надлежности локалних самуправа.

Али вратимо се на укупан износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе (370 милиона евра за две, односно 580 милиона евра за три године). Размислимо само о расипништву овог режима током ове две и по године њихове штеточинске власти. Навешћу само пар примера.

Режим је одлучио да Србија једнострано примењује ССП. Процењено је да годишња штета од тог несхватљивог потеза износи око 250 милиона евра годишње. То је до сада 500 милиона евра за две године.

Град Београд гради мост преко Аде, који кошта најмање троструко више него што би била цена једног нормалног, функционалног моста. Општа процена је да ће бити утрошено 300 милиона евра више него што је потребно.

Режим у граду Београду је 2008. године, повећао број чланова у управним и надзорним одборима предузећа и установа под надлежношћу града али и општина, за нешто више од 30%. Тиме је повећао и износ средстава за накнаде за чланство у том одборима за 30%. Процена је да је за ову намену до 2009. трошено око 5,7 милиона евра а од почетка 2009. године, 7,6 милиона евра, односно готово два милиона евра годишње, више. До сада је дакле, бачено готово 4 милиона евра за накнаде у УО и НО, члановима режимских странака. Ситница у односу на два горе наведена примера, али оваквих „ситних“ примера има на стотине када се посматра цела структура режима, у погледу непотребних јавних набавки, корупције у том погледу, промашених инвестиција, погрешних економских потеза итд.

Дакле, када посматрамо само први пример - да режим није једнострано применио ССП прикупио би у буџет још 250 милиона евра а за трансфере локалној самоуправи је потребно до 190 милиона евра. Режим је могао, што би био одличан потез, и да повећа трансфере на 250 милиона годишње, уз промену члана 37. Закона о финасирању локалне самоуправе, којим би проценат издвајања био подигнут на 2,1% БДП-а. То би многе уверило да су приче о децентрализацији утемељене.

Вратимо се тужној стварности. Један одлучан човек –Милан Лапчевић, је повукао одличан потез, и поднео потпуно основану кривичну пријаву против одговорних, министарке финансија и председника владе. Треба очекивати да ће овим путем поћи и остали одговорни и способни људи из свих општина и градова, а поготово из ДСС, која је покренула целу ствар и да ће кривичне пријаве против Диане Драгутиновић и Мирка Цветковића бити поднете у свих 150 општина и у сва 24 града (24 града имају још 50 општина али оне по Закону о територијалној организацији нису јединице локалне самоуправе, већ су то њихови градови).

Прилог 1- Кривична пријава

Прилог 2- Допис СКГО (fast color scan to a PDF file_3)

Прилог 3- Допис Милану Лапчевићу (lapcevic [1])

Прилог 4- Допис посланицима из Ниша (scan 0002)

Прилог 5- Изјаве посланика из Ниша(scan 0001)

05.01.2011.године

МИТ О ЂИЛАСУ

МИТ О ЂИЛАСУ

Ђиласу је баш кренуло. Ове године се помпезно оженио други пут са истом женом (у цркви овај пут, док је први пут, грађански брак склопио прошле године - како је он човек маркетинга није му замерити). Своју нову супругу је упознао када је пред камерама (опет маркетинг) давао крв у Заводу за трансфузију. Добро.

Почетком децембра је добио награду за терминатора, пардон за „реформатора године“ од организације НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development) која има енглески назив а послује само у Србији, па је нејасно зашто има такав страни назив? Иако је НАЛЕД, званично само локални НВО (са огромним амбицијама), углавном је финансиран од стране америчке Агенције за међународни развој - USAID. Награде је у репрезентативном холу РТС-а, уручила америчка амбасадорка Мери Ворлик. Ђилас је добио награду јер је успешно терминирао Булевар, а и терминација Београда је у току, јер ће буџет „моста на реци Квај“, за сада, иносити око 450 милиона евра (две трећине буџета за 2010.), што већ уништава буџет града (о та два дела нешто касније)

Потом је на фијаско Скупштини ДС, добио највише гласова од свих кандидата за потпредседнике странке, и тиме се устоличио као други човек ДС. То ће му помоћи у остваривању његовох прекомерних амбиција (Тадићев наследник на месту председника ДС, избор за председника Србије или председника владе Србије, нешто раније, по његовом плану).

Затим је од листа „Време“, ове последње недеље у овој години, проглашен за „личност године“. Мање је познато да одлуку о избору „личности године“ доноси редакција тог листа, иначе позната по томе што им је Мирослав Мишковић, финансијски их помогавши (ништа не тражећи за узврат, као...) омогућио да постану власници свог листа. У комичном саопштењу „Времена“ се каже „да је Ђилас током протекле године остварио значајне резултате који превазилазе оквире редовног обављања функције и да су енергичност и лични ангажман градоначелника довели до унапређења рада јавних служби и до повећања квалитета живота грађана и до унапређења угледа институције градоначелника“. Сасвим случајно, прошле године је ово признање добила бивша Ђиласова супруга Милица Делевић. И сасвим случајно, ово и друга признања и награде, уназад десет година, добијају само припадници владајућих странака садашњег режима, невладиних организација тзв. Друге Србије и свима њима наклоњене јавне личности. Ово признање је у свим медијима поткрепљено и истраживањем „Ипсос Стратеџик маркетинга“, које је „случајно“ објављено баш сада на крају године, истраживањем које је урађено у Београду, које је „открило“ да „Београд напредује а Србија назадује“. Укратко, то невероватно истраживање, „Стратеџика“ који је још од 1997.године потпуно интересно повезан са Демократском странком, а сада са Ђиласом и Шапером, , нам преноси хвалоспеве грађана Београда на рачун градске власти. Нема потребе упуштати се у лажна истраживања, када је основна премиса нетачна. Београд, не напредује, Београд само нешто спорије назадује него остатак Србије. Цела Србија, укључујући и Београд је у расулу, у агонији и економској и политичкој. Али ови вајни „истраживачи“ саму чињеницу да некакве знаке живота у Србији даје Београд, приписују Ђиласу и градским властима. Уосталом, режимски медији и сами извештавају о томе да је видно да се сво пословање и сво становништво сливају у Београд, док остатак Србије умире, и пословно и демографски.

Да будем јасан, нисам зле воље према Драгану Ђиласу, немам ништа лично против њега, нисам ни љубоморан на његово огромно богатство и награде. Једина разлика између републичког и градског нивоа власти је та, што је Драган Ђилас, злоупотребом свог положаја и моћи (новца), успео да уништи опозицију у граду Београду ( пре свега мислим на СРС, коју је скорије приволео  и да буде саучесник у власти, лукративним учешћем у управним и надзорним одборима предузећа и установа Београда,што звучи невероватно) и још важније, што је успео да под ТОТАЛНУ контролу стави све медије који извештавају о градским темама. Дакле, Ђилас је успешнији од Тадића у фалсификовању стварности и то је све. Није ни чудо, јер је управо он уз Шапера и Крстића, главни фалсификатор стварности у Србији. Наравно, када то ради само за себе, Ђилас је успешнији него када ради за Тадића.

Да је то тако, прво знамо сви ми, који живимо у Београду, путем свакодневице.То знају и сви они који су иоле упућенији у финансијско стање Београда, попут мене који сам и градски одборник ДСС.

Неколико чињеница сведочи о катастрофалном стању и потезима градског режима.

Дрвоморци и штеточине из Демократске странке, предвођени Драганом Ђиласом и Радованом Драшкићем, директором зеленила (које је гле апсурда, по истраживању Стратеџика,  „најбоље“ предузеће Београда!), осим што су уништили вековно наслеђе и амбијент највећег булевара Београда, на врхунцу економске кризе којој је кумовала та странка, граду Београду и Србији су нанели штету тешку три милиона евра, сечом преко 320 здравих платана (од укупно 400). О овој теми сам написао чланак који је објавио „Печат“ ( http://www.pecat.co.rs/2010/04/drvomorci/ ), а потписник сам Уставне жалбе поводом сече платана, коју је ДСС поднела Уставном суду. Уосталом елаборати Шумарског факултета, поред многих чињеница кажу и: „Због своје велике културно-историјске, просторно-пејзажне и еколошке вредности дрворед у Булевару Краља Александра за град Београд има велики значај. Због тога га је у свим следећим реконструкцијама Булевара неопходно задржати, а стање у коме се он тренутно налази потребно је унапредити“. Још важније, прво Решење о утврђивању мера и услова заштите животне средине, које је издао Секретаријат за заштиту животне средине, 13.04.2009. године каже : „При реконструкцији Булевара водити рачуна о дрворедима, односно, појединачним стаблима (...)постојећа стабла се не смеју уклонити. Изузетно, сечу појединих стабала може одобрити надлежна организациона јединица Градске управе“. Ово су само фрагменти многобројних чињеница које сведоче  да није било неопходно посећи 320 столетних стабала платана.

Градњу моста преко Аде, Ђилас је наследио од претходне градске управе, у којој је потпуну доминацију, као и сада имала ДС. Мост је инфраструктурни пројекат, чедо покојног градоначелника Ненада Богдановића и бившег градског архитекте Ђорђа Бобића, а не Драгана Ђиласа, који се тиме кити. Ова двојица, као предводници манипулације и штеточинског поступања, су, прво, одговорни јер је мост позициониран на погрешном месту, на доњем, уместо као што је првобитно било предвиђено, на горњем шпицу Аде. Друго, они су изманипулисали становнике Београда, при избору пројекта (јер избором пројекта,тј. изгледом моста не треба да се баве грађани), када су наивне грађане навели да „одаберу“ „најлепши“ пројекат. И најскупљи. Пројекат који се гради, је рупа без дна која гута градске буџете, и кредите којима се беспотребно задужују наредне генерације Београђана. Јеноставно, коначна цена моста преко Аде није позната. Сваке године она је све већа. Првобитно је саопштена цифра од 119 милиона евра. Међутим преваранти из ДС, нису обавестили јавност да је то само цена премошћавања Саве, без могућности пењања, односно силаска са моста, дакле без приступних саобраћајница. Потом је цена током година расла, да би данас дошла до 450 милиона евра, са приступницама. Међутим, ни ово неће бити довољно када се зна да је потребно ископати топчидерски тунел, чија цена се процењује на око 500 молиона евра. Мосту на горњем шпицу Аде не би требао тунел. Просто, због погрешне локације и због обесно скупе конструкције моста, мост преко Аде кошта најмање три пута више него што би коштао нормалан, функционалан мост. Дакле, најмање 300 милиона евра новца грађана Београда је бачен новац, који је корисније могао да се употреби. О тунелу да и не говоримо.

Невероватно али истинито, новим Пословником који је донела Ђиласова власт у Београду, пре две и по године, је опозицији било онемогућено да усмено, на почетку седнице, овлашћени представник предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда. Колико је познато, тако нешто није постојало нигде у демократским земљама, нити у Србији, на другим нивоима власти. Ова невероватна ствар је исправљена тек пре пола године, после вишеструких званичних предлога које сам давао, као одборник.

Опозиционе странке, укључујући и ДСС, су више пута подносиле захтеве за разрешење градоначелника, који нису имали довољну већину.

Поред чињеница које сам већ навео, наравно да постоје и многобројне друге чињенице које говоре о лошем стању у Београду и одговорности градоначелника:

-Објективна и субјективна командна одговорност и кривица  за опште назадовање града Београда,

-Катастрофално стање већине градских система

-Командна одговорност због финансијског колапса  Београда

-Командна одговорност и кривица (овај израз користимо због тога што га често употребљава и градоначелник) градоначелника и ДС-а, због чињенице да је Скупштина града обесмишљена и претворена у најневажнији орган у граду Београду, што је у нескладу са Уставом, законима, парламентаризмом и демократијом (а то је учињено због тога што у је Скупштини постојала (више не постоји) бројна, јака и гласна опозиција од 52 одборника, а власт подржава 58 одборника).

-Сукоб интереса, односно кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције, у чему су ухваћени мноигобројни функционери и одборници власти

-Командна одговорност због инфраструктурног заостајања Београда (непостојање обилазнице, нових мостова, метроа), свакодневног саобраћајног колапса у Београду,

-Многобројних афера у здравству Београда

-Афера Инфостан

-Огроман сукоб интереса у коме се налази градоначелник као власник великог броја предузећа и сумње да се обогатио захваљујући положају у својој странци и захваљујући функцијама на којима се налазио од 2004. године

-Развлашћивање приградских општина

-Огромно повећања броја плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа.

-Чињенице да Скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном, недемократском поступку, без расправе.

Чињеница да је Драган Ђилас успешно решио проблем дивљег становања Рома на локацији где је његов пријатељ Мирослав Мишковић градио Белвил, као и исправан став према проблему хомосексуалности, не могу бити довољни разлози да Ђиласа прогласимо за реформатора године или личност године. То што је он мање лош од Тадића, Владе итд. не значи да је и добар. Овде неки задовољавају своју несхватљиву потребу да у помрчини и помору режима нађу неко светло или неку добру страну режима. То није Драган Ђилас. Та светла страна режима не постоји. Ђилас је само будућа верзија, нови, непотрошени модел вође ДС-а. Уосталом, по свом положају он нема такве терете и одговорност као његова браћа по злочину, са вишег нивоа власти, и не среће се са тако великим и нерешивим проблемима.  Такође због свог богатства и директне контроле над медијима, је у прилици да себи обезбеди повлашћенији положај, него други појединци режима.

Драгана Ђиласа, слободно можемо назвати београдским Саруманом (лик из Толкиновог Господара прстенова), господаром жутих београдских Орка. Са једне стране - јавно - слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, ромски цар, мостоградитељ,  very straight gay, pardon me, guy - but not gay at all. Са друге стране, не баш тако тајно - мултимилионер у еврима, у сукобу интереса као власник многобројних фирми, контролор медија, власник великог и малог брата, лиценци за fast food бракове и провинцијски квазисвингерај, псовач танких нерава (на седници града, јавно, најпогрднијим изразима извређао једног одборника), несвикао на критику и супротно мишљење.

И то је штоф за прављење мита о новом вођи.                                   04.01.2011.године