ДИНАСТИЈА „КОРИСНИКА“ ИЛИ ЗАКОН О ДВОРСКОМ „КОМПЛЕКСУ МОЋИ“
Одмах на почетку да истакнем, да ставови у овом чланку не представљају ставове странке чији сам члан. То често истичем. Јесам функционер ДСС, али исто тако имам право да мислим својом главом, да износим своје личне ставове и да одговарам за њих. И то чиним већ трећу годину, пишући подуже, аналитичке и критичке чланке.
Реч „комплекс“ потиче из латинског језика (complexus). Буквалан превод значи- наручје, обухват, загрљај). Данас та реч има више значења. На пример-означава групу зграда. Друго најпознатије значење је оно из области психологије-психијатрије. У том погледу, упрошћено речено, комплекс значи страх од одређене ствари или отцепљење дела психе. Комплекс је по Јунгу (1), констелација осећања, опажања и вредности као динамички део личности који утиче на понашање појединца. У том контексту Јунг је посебно указао на „комплекс моћи”, „Ја комплекс”, „аутономни комплекс”. Фројд је открио „Едипов комплекс” као и друге, као што су: кастрациони комплекс, комплекс мајке, комплекс оца и сл. Развојем дубинске психологије откривени су и други комплекси а за њихове називе најчешће су коришћена имена јунака из Грчке митологије или библијских личности: Каинов, Електрин, Медејин комплекс и сл.
Ових дана силно смо обрадовани вешћу да нам је наша „мајчица“ Влада припремила „Закон о Дворском комплексу на Дедињу у Београду“(2). Дуго смо чекали овај Закон, предуго. У најмању руку од 12. јула 2001. године када је Савезна влада СРЈ, донела спорну Одлуку (Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године)(14) о уступању или давању имовине на коришћење династији „Корисника“, како се она назива у Закону о Дворском комплексу. Овде вас молим да ми опростите на непрецизности, јер до те Одлуке Савезне владе нисам могао да дођем (на интернету је нема).
У шали би смо се могли запитати, на који „комплекс“ је мислио овај марионетски режим? На Дедињу очигледно има много комплекса. Оних грађевинских и оних психолошких. И на самом простору онога што је познато као „Дворска целина“ има неколико комплекса. Један је онај споменички, архитектонски, пејзажни и уметнички а остали су „комплекс моћи“, „Ја комплекс“ и остали комплекси (на страну што од ових последњих комплекса болује и сама Влада и сви њени чланови).
О Закону
Закон који је Влада проследила Скупштини наводно се наслања на : члан 10. Устава (област културе), Одлуку Савезне владе Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године, Одлуку Владе о утврђивању Дворског комплекса на Дедињу за споменик културе из 2010. године и Закон о културним добрима. На почетку да констатујем да је овај Закон о Дворском комплексу, у суштини, противан основама и духуУстава, односно начину државног уређења, јер је Србија јасно одређена као Република а не као Монархија. Овај Закон крши уставно начело једнакости грађана и забране дискриминације, које је садржано у Члану 21. Устава Републике Србије. Овај Закон је противуставан јер дискриминише и у неравноправан положај доводи грађане Србије (и њихове наследнике), у односу на династију „Корисника“. А тим грађанима, који су дискриминисани, имовина је била конфискована, национализована или одузета на неправедан начин, и они треба да буду обештећени у процесу реституције или денационализације. Као и по питању спорне Одлуке Савезне владе и овде се поставља питање, који је то јавни интерес који оправдава посебно поступање према Династији „Корисника“, у односу на остале грађане, а посебно оне које сам поменуо? Опет се ради о накарадном решењу које је мотивисано дневном политиком али и утицајем структура које „опслужују“ Династију „Корисника“. Још једном се успоставља катастрофалан преседан да режим увек може појединачним одлукама, на „дискрециони“ начин да решава одређена питања, већ рекох, кршећи начело једнакости и забране дискриминације.
Једна ствар је делимично позитивна у овом Закону. За разлику од Одлуке Савезне владе, која је несхватљиво оставила питање титулара својине нерешеним, овај Закон то питање решава. У Члану 3. Закона се недвосмислено каже:„Дворски комплекс је добро од општег интереса у државној својини и представља културно добро од изузетног значаја“. Добро је и што је поменути комплекс проглашен спомеником културе и културним добром од изузетног значаја. Међутим и даље је лоше што се питање реституције решава парцијалним Законом. У овом случају питање пуне и целовите својине је решено половично. Сложићемо се да пуна и целовита својина подразумева и право располагања и право коришћења. Право располагања имовином је решено тако што је она проглашена државном (раније је била друштвена) што је исправно али је и лоше због тога што и другим оштећеним грађанима није дата могућност да учествују у реституцији (не упуштам се у то да ли ће појединачни захтеви бити уважени или не). Право коришћења, такође није решено како треба. Одлука о праву коришћења дата Династији „Корисника“је вишеструко лоша. Прво, пошто је исправно утврђено да је власник комплекса држава, не постоји никакво право коришћења од стране Династије „Корисника“. Друго, већ сам навео, право коришћења се даје по парцијалном Закону, и то „дискреционим“ правом, „подобнима“. Треће, то право коришћења се даје запањујуће лошом, неправном формулацијом у невероватном Члану 4. предлога Закона о дворском комплексу („Дворски комплекс, без заштићене околине, може се без накнаде уступити на дугорочно коришћење садашњем кориснику одређеном одлуком Савезне владе Е.П. бр.132 од 12.јула 2001.године (у даљем тексту:корисник) о чему, на основу акта Владе, Република Србија и корисник закључују уговор“), и та формулација, уместо да буде јасна и прецизна - коме се и како даје право коришћења, се позива на Одлуку Савезне владе од пре десет година, без навођења одредби из тог акта. Да се ради о изменама и допунама неког прописа, ово би било прихватљиво, али ради се о посебном Закону, који тако остаје недоречен, и који у суштини има тајне одредбе јер се позива на други пропис- Одлуку, стару десет година, у чији садржај није нико упућен. Па чак и да јесте свако упућен, законоправна наука налаже да закони морају бити јасни, целовити и недвосмислени, писани на професионалан начин. Овако остаје тајна, јер то у закону не пише, ко је, или ко су, фантомски „корисник“ или „корисници“? Четврто, у принципу, увек је лоше када државни орган уступа на дугорочно коришћење имовину, без накнаде, тј. бесплатно. Поготово када се ради о тако вредном споменичком комплексу. И питање је шта ће стајати у владиној Уредби, која се помиње у истом члану:“Начин коришћења, чувања, заштите и одржавања Дворског комплекса ближе уређује Влада уредбом“? Колико ће бити то „дугорочно коришћење“? Педесет година? Сто година? Пето, оваквим правом коришћења, датим Чланом 4. и Чланом 7. овај Закон установљава симболичне обавезе „корисника“ а сва права, осим права располагања а већину финасијских и других обавеза преузима држава у лику својих органа и институција. Катастрофалним Чланом 7. се многобројне финансијске обавезе неоправдано пребацују на терет буџета, дакле грађана, а да су једини корисници тих средстава физичка лица и њихове приватне организације, смештени у комплексу. Било би много боље да се сви буџетски трошкови из члана 7. ставе на терет „корисника“. Наравно, најбоље би било да се у овом Закону уопште не помиње фантомски „корисник“, тј. да уговорног корисника нема.
После последње констатације постаје јасно како би поменути закон требао да изгледа. Уколико се сагласимо да овај Закон треба донети али у таквој форми да не крши Устав и права осталих грађана, онда је јасно да треба избацити све одреднице где се помиње корисник, односно Члан 4., Члан 7.,Члан 10., и део Члана 11.(мора остати одредба да доношењем овог Закона престаје да важи Уговор од 3.августа 2001.године). Уместо тога „Дворски комплекс“ као власништво државе, треба претворити у музеј и јавни парк, и старање, како закони налажу, препустити Министарству културе, Републичком заводу за заштиту споменика, Народном музеју, Градском зеленилу и осталим надлежнима.
Поред ових правних и уставних промашаја, поставља се питање који је имовински али и морални основ за давање бесплатног коришћења народне-државне имовине, породици „Корисника“ и то имовине толико вредне, да је проглашена за културно добро од општег значаја и интереса? Исправљање деценијске неправде? За разлику од већине грађана који имају право на реституцију, сасвим је јасно да имовина Династије „Корисника“ потиче од народног новца. Колики, а свакако мали део, имовине Династије, припада наследницима, али свим наследницима, нека утврде надлежни, када буде донет Закон о реституцији. Да исти аршини важе и за Династију и за грађане. Не може основ за давање права коришћења да буде монархистички сентимент, нити право по рођењу, или право по крви, или монархистичко наследно право. Не може основ да буде анхронизам потекао из Старог века или феудализма. Нити назадно учење о власти монарха по божијој милости. Јасно је, основа нема. Зато овај Закон увија у обланде, овај Закон прикрива суштину, овај Закон обмањује.
Поред многобројних бесмислица које стоје у образложењу Закона, попут оних о циљу и користи од овог Закона, интересантна је информација о томе колико новца је за финасирање овог комплекса и корисника дало само Министарство културе током седам година (од 2005. до 2011. године) – укупно 455 милиона динара(1) , што је по садашњем курсу евра, 4,5 милиона евра. Наравно у еврима је то више јер је курс евра, са годинама растао до данас. Дакле, најмање 5 милиона евра су платили грађани од 2005. године, Династију „Корисника“ и камарилу. До 2005. године финансирање је ишло преко органа СРЈ а податка о износу, у образложењу предлога Закона нема. Но лако је израчунати да тај четворогодишњи износ финансирања комплекса и корисника (који иначе драстично расте уназад гледано) не може бити мањи од 3 милиона евра. Наравно није свих 8 милиона евра потрошено без потребе али један значајан део јесте. О томе сведоче прецизне информације из штампе, какви су све прохтеви Династије „Корисника“ финасирани из џепова грађана. Десет година није био јасно уређен начин финансирања комплекса и „Корисника“ нити су биле јасно разграничене обавезе уговорног корисника. Буџетски расходи су десет година били неоправдано велики и средства су планирана према нереалним показатељима. Још боље о томе сведоче и наводи из последња два пасуса образложења:“Овим законом регулисаће се (...) а нарочито уредити начин финасирања, тако што се јасно разграничавају обавезе корисника у обезбеђивању средстава за трошкове коришћења Дворског комплекса ради задовољења сопствених потреба, од обавеза Републике Србије, као власника (...). (...) може се закључити да ће се решењима садржаним у Предлогу закона смањити буџетски расходи и издаци за наредне две године, те ће у складу са тим у буџету Републике Србије средства бити планирана према реалним параметрима“. Иначе Британија, са 60 милиона становника, која је уставна монархија, и где монархија траје од 1000. године, дакле више од једног миленијума, троши годишње из буџета око 40 милиона фунти.
И да није у току тешка финансијска криза, овај Закон би требало назвати Законом о Дворској обести. Док грађани грцају у беди, друштво се урушава, а наде нема, дедињски „Корисници“, уживају у државној, народној имовини, обесно трошећи новац пореских обвезника. Наравно, основна теза садашњег „Корисника“ Дедињског комплекса и кругова око њега, је да тај комплекс и остале некретнине широм бивше Југославије припадају породици „Корисника“ јер су изграђене њиховим, приватним новцем. Свакоме ко познаје суштину било које монархије, је савршено јасно да су монархије широм света, од кад је света и века, финасиране од својих поданика. По „божијем“ праву владара и монархије, народни новац је био њихов новац. Најбољи доказ су преостале династије у Европи, односно она најпознатија, Британска, која годишње добија и троши, рекли смо, 40 милиона фунти из буџета. Сасвим је јасно да су некретнине Династије „Корисника“ изграђене новцем народа. Стога се будући закон о реституцији, или било који посебни закон попут Закона о Дворском комплексу, може веома мало тицати наследника те династије. Али, ако и када тај закон буде донет, онда ће се он односити и на Династију „Корисника“, као и на све остале грађане, ни мање, ни више. А тог закона, на велику срамоту свих који су владали ових једанаест година, нема, иако су сви они још од 1990.године обећавали денационализацију и реституцију.
Један поглед на сајт династије „Корисника“ (С ким имамо посла?)
Хајде да видимо ко то претендује да у наредних стотину година, као и у претходних десет, буде „Корисник“ дворског комплекса? Погледајмо сајт Династије „Корисника“. Прво отварање и прво разочарање. Лажно представљање! Пише „ Краљевска породица Србије“ и ситније „ Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар, Глава Српске Краљевске породице, жели вам добродошлицу на Интернет страницу Српске монархије из Краљевског Двора у Београду“(3). Да је Србија монархија, то би било тачно, али није. Србија је срећом република. Ове две реченице врве неистинама и нетачностима. Прекршен ли је неки закон? Позива ли се то на промену уставног и државног поретка? Којим средствима?
Даље. У истом стилу, али њих двоје загрљени (са мером, свакако). Пажњу привлачи мени сајта са леве стране.“Краљевска породица“, „Историја Династије“, „Краљевски Дворови“ (не народни, нити државни),“Дворски лиферанти“(шта је сад?) итд.(4).
Следеће отварање нам нуди мени, да кажемо „органа“ Српске монархије и Династије „Корисника“ (5). Крунски Савет. Крунско Веће. Крунски Кабинет (нисам ни знао да постоји!). Уметнички савет. Савет за ботанику (упс!). Савета за зоологију нема, не знам зашто? Нема ни Савета за антропологију, непоравдано. (Због чега приматима не искључују електрику? певао је Џони Штулић). Пет органа.
Даље, видимо да су чланови Крунског Већа (6): ЊКВ принчеви Петар, Филип и Александар, те Драгомир Ацовић, Ђорђе Новаковић, Бранко Терзић, Душан Т. Батаковић и Душан Бабац-инжењер (зато им не искључују електрику!). Чланови Крунског Савета су: Матија Бећковић, Мирослав Гашић, Драгољуб Кавран, Душан Ковачевић, Предраг Марковић – не стоји, државник, већ стоји-књижевник и књижевни преводилац, Никола Моравчевић, Павле Николић, Предраг Палавестра, Милан Париводић, Слободан Перовић, Богољуб Шијаковић, Светлана Велмар-Јанковић и Драгомир Виторовић. Чланови Крунског Кабинета су (7): Зоран Трифуновић, Игор Георгијев, Ђурђе Нинковић, Ђорђе Ђуришић, Мирко Петровић, Владан Живуловић, Владимир М. Гајић, Милорад Савићевић, Коста Чавошки, Чедомир Антић, Владан Вукосављевић и Драгослав Мицић. За сада 33 особе. Чланови Уметничког савета и Савета за ботанику су још седморо (8)(9). Са Главом Династије, у органима „Корисника“ седи 41 лице. Шта сви они раде, то је логично питање? Вративши се на страницу где је мени, уласком на „Добродошли“(10), добијамо обавештење, о коме Влада Србије ништа не зна, да „Краљевска породица Србије поседује приватне резиденције у Београду и широм Србије.У Београду, Краљевска породица борави у Дворовима на Дедињу (Краљевски Двор и Бели Двор)“. Из тих информација сазнајемо, под један, да је Србија- монархија, и под два, да је Династија „Корисника“ власник Дворског комплекса у Београду али и некретнина широм Србије. Прва тврдња је више пута поновљена на сајту, нетачна је и супротна Уставу. Друга је такође нетачна, јер Дворски комплекс тренутно има статус друштвене а не приватне својине а како видимо у предлогу Закона о Дворском комплексу имаће статус државне а не приватне својине. Чему ове обмане? Следи објашњење шта је то Дворски лиферант (добављач робе)(11) и импресивни списак Краљевских лифераната, њих свега 115 (има се,може се)(12). На крају, поред свега, можемо сазнати и да Династија „Корисника“ има три фондације и пет патроната (13), шта год они били.
О бесмислености монархије
Предлог овог Закона ће несумњиво, опет, покренути, додуше небитну и не много велику расправу о типу државног уређења, односно о монархији. И када начелно посматрамо, са ког год хоћете становишта, историјског, правног, моралног и оног логичног и рационалног, видимо да је монархизам једна бесмислица, неправда и потпун анахронизам. Што год више залазимо у прошлост, видимо да се ради о једном неприродном и нељудском злу. О насиљу над потлаченима, над сиромашнима, над обесправљенима. О праву јачег. О праву наслеђа стеченом рођењем. О праву по крви. Ради се о једном облику владавине, који јесте преживео, као украс и пука симболика, углавном, али се ради о превазиђеном и назадном облику владавине, из доба мрака, непросвећености и насиља. Монархија је облик власти у коме влада једна физичка воља, која није дата од било какве земаљске воље, већ од божанске воље и толико је и неограничена. То је бесмислица. Монарх је изнад државе, изван права (осим божијег) а тиме је монархија облик тоталитаризма. Пошто је право монарху дато од бога, преко овоземаљских самопроглашених представника, свакако, монархији је сестра теократија. Из свега се види да монархија не почива на праву, пристојности и људскости, већ на моћи, сили и насиљу. Монархија је у својој суштини ирационална, пре свега због божанског мандата. Монарх не одговара никоме, осим богу, јасно. Те приципе непогрешивости и неодговорности су баштинили и готово сви диктатори и с лева и с десна. И дан данас монарси су изузети из надлежности институција, и дат им је ореол безгрешности. У прошлости је ово било пре правило, него изузетак. Погубне последице видимо кроз историју. Монархистичка идеологија власти стечене по праву рођења, крви и наслеђивања се небројено пута показала као биолошки и генетски хазард, јер је генија било мало а лудака превише. И пун куфер медиокритета између те две крајности. Најчешћи исход су били „божански“ дилетанти.
Када искорачимо из начелног и вратимо се у Србију, можемо констатовати да живимо у републици већ седам деценија. Увођење монархије би значило увођење нових раздора и подела, продубљивање друштвено-економске кризе. Монархизам нема никакво упориште и подршку код грађана. Нема ни у политичким партијама, нити у парламенту, нити у утицајној или неутицајној јавности. Када дођемо до Главе Династије „Корисника“ ствари постају још горе. Да ли је тај човек учинио нешто за Србију? Није. Учинио је много за своју породицу, то је тачно. Успео је да постане уговорни корисник огромне и вредне имовине створене народним новцем. Успео је да промовише себе и своје. Не са великим успехом у народу, али... Успео је да донације које прикупи од других, прикаже као своје. Ни после више од деценије присуства у Србији и Београду не улива поверење грађанима. За две деценије није успео да научи, нећу рећи, матерњи, него српски језик. Поједини сувисли критичари попут универзитетског професора Слободана Миладиновића поставили су и начелно и хипотетичко питање тешкоћа Главе Династије са тестом интелигенције. Имајући у виду бесрамну самопромоцију и грамзив однос према имовини, лош однос према ближим рођацима (Јелисавети нпр.), постоји основана сумња де се ради о још једном покушају лично-породичног богаћења. Таквих у Србији имамо већ превише.
Занимљиво је и индикативно да је сама Глава Династије „Корисника“, више пута упућивала предлог Закона о дворском комплексу. Први пут је то било у јулу 2003. године(15) а следећи пут у мају 2008. године(16). Тадашње владе му нису изашле у сусрет. Да ли ће му ова влада дати дугогодишње, можда стогодишње право коришћења културног добра од изузетног значаја, без накнаде, видећемо?
Живела Република Србија, наслеђе словесности и напретка! 11.05.2011.године
Одреднице:
Нема коментара:
Постави коментар