Марс напада

Марс напада! или Видовданска успаванка (лалај Марко, нина нана)

Понедељак 28.јун 2010.године. Вести Б52. Најважније вести:

Високи функционер ДС, Марко Ђуришић погођен у централи те странке!

Десет година „Пешчаника“-прослава у „Арени“, парти у америчкој резиденцији.

Најава генералног штрајка у Грчкој- у Србији нема разлога за штрајкове.

Шутановац најавио верску службу у Војсци Србије-довољан један свештеник.

Грчка влада тужила манастир Ватопед.

„Курир“,ново гласило Управе за извршење кривичних санкција, доноси вест о значајној имовини Радмиле Хрустановић-три локала, два стана, један сплав- 3,2,1 крени!

Митинг опозиције у Крушевцу- окупили се случајни пролазници!

„Драги гледаоци, издвајамо вест из Крунске улице. Наш репортер јавља да је високи функционер ДС, посланик и председник ИО ДС, Марко Ђуришић, погођен у просторијама те странке. Погођен је  несвешћу и тешким сном, од тренутка када је дошао на посао. Ђуришића је у његовој канцеларији пронашла Јелена Триван, портпаролка и посланица ДС. „Затекла сам Марка погођеног на поду, без свести. Знала сам да није трудан а нисам видела трагове од метка, па сам схватила да није нападнут. Помислила сам да му је позлило. Међутим израз лица му је био блажен. Службеници и ја смо га однели на тросед. Покушали смо да га освестимо али безуспешно. Ту се затекао и наш лекар, Крстић, који је прегледао Марка и установио да је погођен. Погођен  дубоким сном. Посаветовао нас је да га оставимо да спава. Потом сам села у мој Мини клабмен од 30.000 евра и отишла у Скупштину. Пратимо развој ситуације и обавестићемо вас о стању нашег погођеног функционера“ рекла је Јелена Триван ексклузивно за нашу телевизију“.

Време променљиво облачно, понегде са кишом и локалним пљусковима са грмљавинама. Ветар слаб до умерен, северни и северозападни. Највиша дневна температура од 20 до 25 степени.

Уторак 29.јун 2010.године. Вести Б52. Ударна вест:

Поправља се стање погођеног функционера ДС- изрази подршке и солидарности стижу са свих страна.

Наша екипа се јавља из Крунске.

„Драги гледаоци јављамо се из централе ДС где је јуче погођен посланик и председник ИО ДС, Марко Ђуришић. Погођен је дубоким сном, великог калибра. Поред нас је Јелена Триван, порпарол ДС. „Јуче сам затекла нашег Марка у тешком стању. На срећу, данас ујутру, сам дошла у Крунску, Марко се управо пробудио. Мислио је да је заспао на тренутак. Погледала сам на свој 8000 евра вредан Шопар сат и установила да је спавао 24 сата. Били смо сви радосни што му је добро и поред тога што је био тешко погођен. Добру вест смо јавили и председнику који је био забринут за Марково здравље. Ето, све се добро завршило и хвала свима који су нам упутили подршку у тешким тренуцима“. Хвала Јелена.

Прелазимо на остале вести.

Величанствена прослава десетогодишњице „Пешчаника“. Тридесет хиљада у „Арени“. Овације уредницама и екипи „Пешчаника“.

Пропао митинг опозиције.

Пронађено 30.000 евра у хали „Лимес“.

Време сунчано. Ветар слаб, западни. Највиша дневна температура од 23 до 28 степени.

Тако је било 28. и 29. јуна ове године.

Двадесет шестог новембра ове године Марко Ђуришић, посланик и председник ИО ДС  је дао следећу изјаву  (вест од 00:08, извор Б52) и остао жив. „Сваки разговор који ће допринети да грађани Србије боље живе, са свим политичким факторима је добродошао, али сам сасвим сигуран да ванредни парламентарни избори нису пут до бољег живота свих нас. Ја се само присећам  да је последњи митинг који је опозиција правила био у Краљеву у јуну месецу, а ево, на жалост, видели смо шта се десило грађанима Краљева неколико месеци касније. Надам се да слична судбина неће погодити неки други град у Србији“.

Већ у 14:15 сајт „Блицкрига“(али не и Б52) приопћује : „После изјаве да је опозиција крива за земљотрес“, „Посланик ДС се извинио напредњацима“ и цитира живог и здравог Марка Ђуришића :“ Увидео сам (четрнаест сати касније -оп.аут.) да је моје поређење митинга позиције са земљотресом било непримерено. Могу само да кажем да то није било у реду и да се извињавам и грађанима Краљева и господину Томиславу Николићу“. „Блицкриг“ цитира и портпаролку Јелену Триван која је „покушала да објасни да Ђуришић није мислио озбиљно да опозицији ставља на терет земљотрес у Краљеву и да је према њеном тумачењу то био покушај ироније“. „Немојте то драматично схватити. Хтео је да каже да опозиција није много конструктивна“. Триванова је истакла да је „опозиција крива за много шта, али се не може рећи да је крива за земљотресе“.

Дакле:

-Марко Ђуришић, даје изјаву за Б52, у недељу, нешто пре поноћи, и Б52 ту изјаву качи на сајт у 00:08.

-Судећи по одсуству уплива сивих ћелија мозга на изјаву, можемо претпоставити да је инжењер информатике Ђуришић (иако жењен и отац, али и такав има право на провод!) био у лудом проводу негде на сплавовима или у „Реци“, и да је кад је већ у проводу, било очекивано да је под утицајем нечега. И тако, ту, у сред провода и утицаја, му је зазвонио црвени телефон, директно Б52, и Марко је, иако под утицајем, смогао снаге да се присети да је зла опозиција држала митинг у Краљеву а то је резултирало земљотресом. Без обзира на утицај супстанци, Марко се сетио лекција из ДС школе вештина коју је водио Тадић са Недом „Квар“ и „Бодрум“, па је изразио наду да слична судбина неће погодити неки други град у Србији. Извршивши своју функционерску дужност наш информатичар се вратио тулуму.

-А можда и није било тако? Можда је то вече инжењер Марко провео у топлини свог ентеријерски шик, дома, са породицом? Можда је био само под утицајем породичне атмосфере, дакле при себи, када је добио позив од Б52? Можда је био сасвим озбиљан када је давао изјаву, можда је стварно мислио то што је рекао? Јер, ако судимо по улизичким медијима, по изјавама осталих Маркових режимских колега, сви они већ дуго у опозицији виде кривца за све што нам се догађа. Можда је Марко, који је високо у хијерархији своје странке, потпао под утицај колективне психозе, што би Рајх рекао, масовне психологије фашизма? Изјава звучи врло смирено. Будући под утицајем психозе, информатичар је поверовао или у окултне а зле моћи опозиције, да месецима после сејања враџбина, може да изазове земљотрес у неком граду? Или се не ради о веровању у наднаравне моћи опозиције, већ друг Марко  као инжењер информатике верује да (свакако) зла опозиција има стварне моћи (вероватно руску технологију?) да руши градове земљотресима? Веровао у једно или друго, зар другу Марку није пало на памет, да тиме српска опозиција располаже оружјем којим може да покори свет па и квислиншки режим у својој земљи? Уместо извињења Марко је морао да узбуни читав свет, пре свега америчке господаре. Извињење неће омести злу опозицију да сруши режим и покори свет.

-Можемо основано претпоставити да је Ђуришић, неколико сати касније, где год био те вечери, легао да спава. Потом се ипак пробудио, негде око подне, упристојио се и отишао у странку или у Скупштину. Тамо га је чекала Јелена Триван, у стању које не желите да вам описујем, па су заједно прионули да исправе штету коју је начинила Маркова изјава. Кад су то обавили, позвали су верне медије, и Марко се покајао, а Јелена му дала два оправдана. И ето вести на сајту „Блицкрига“ у 14:15. Наравно, покајање је објављено јако дозирано, тек да га буде, и само у највернијим медијима. Остали медији су поступили како им је и речено. Догађај нису ни објавили, па нису имали потребе ни да објављују извињење.

- Посебно је забавна чињеница, сетите се Марко каже „ја се само присећам“, да митинг опозиције уопште није био одржан у Краљеву, већ у Крушевцу. Забавно је да члан председништва ДС, посланик и председник извршног, оперативног органа своје странке не зна где је опозиција држала једини митинг ове године, у присутву неколико десетина хиљада људи.

-Све заједно то нас упућује на скучен ментални склоп тог човека, једног од првих људи ДС.

-Наравно, поставља се питање због чега се Ђуришић извињава само Томиславу Николићу, а не и Велимиру Илићу, Александру Вулину и Милошу Алигрудићу, представницима осталих странака које су учествовале на овом скупу?

- Тривановој је излишно поставити било какво питање.

-Медијима, генерално, треба поставити питање, није ли вас, и у овом случају заташкавања онога што раде представници режима, срамота?

 

Вратимо се вестима са почетка овог чланка. Сад је на мени ред да се извињавам и Марку Ђуришићу, и Тривановој, и медијима. Па ја сам сметнуо са ума да је Марко преспавао тај Видовдан 2010., тај 28. јун, јер је био погођен. Стога је потпуно разумљиво да није знао да је било митинга у Крушевцу, а не у Краљеву. После му је неко, некад, поменуо тај пропали догађај, погрешно му рекавши да је то било у Краљеву. Марко је невин. Није ни морао да се извињава. Јавите Марку да је био у праву, али алармирајте забога  Белу кућу и Пентагон! Марс напада!

29.11.2010.године

My life in the bush of ghosts

My life in the bush of ghosts (Мој живот у шикари духова)

Нигеријски писац Амос Тутуола је 1954. године написао роман горе наведеног наслова. Књига се бави судбинама смртника који залутају у свет духова. Брајан Ино и Дејвид Бирн су 1981. године издали албум под истим именом, инспирисан Тутуолиним делом. Албум сам прибавио, као поштовалац Токинг Хедса и Иноа. Ту плочу сам још тада схватио као упозорење, као предвиђање, као звучни запис који описује медије, савремени свет, хаос, ентропију, све у злокобној какофонији звукова.

Сајт „Пешчаника“ читам редовно, без обзира на политичку једноумност и острашћеност, али раније нисам имао асоцијације на поменуто музичко дело Иноа и Бирна. То ми је пало на памет тек када сам посетио новопостављени блог Срђе Поповића, посвећен њему и кривичној пријави коју је поднео против Коштунице. Врло необичан повод за постављање нечијег блога. Поготово што се тврди да је Поповић само адвокат мајке и сестре Зорана Ђинђића, тј. упућени смо да верујемо да је та кривична пријава њихова воља а не воља Срђе Поповића и кругова око њега. Ако је тако, зашто је блог добио Поповић, зашто га нису добиле мајка и сестра Зорана Ђинђића? Када сам посетио наведени блог и погледао коментаре, помислио сам на албум „Мој живот у шикари духова“. Тај албум говори о атмосфери на том блогу и сајту.

Пођимо од почетка. Још у петак 12. новембра у радио емисији на Б92 најављен је поменути блог. На сајт „Пешчаника“ је у понедељак 15. новембра, постављена цела кривична пријава, неколико текстова који се тичу те теме и сам блог. Уреднице „Пешчаника“ Светлана Лукић и Светлана Вуковић на насловници Поповићевог блога наводе да се ради о модерираном блогу, да неће бити објављивани коментари који садрже говор мржње. Оне моле  да се  укаже на грешке у чињеницама и закључивању  итд. Такође, 17. новембра уреднице, без моје сагласности и без сагласности НСПМ, преносе мој текст објављен на сајту „Нове српске политичке мисли“.

На свом блогу је блогер а адвокат Поповић, поставио уводни текст „Позив на јавну расправу“. Поповић наводи да је добио „јединствену прилику...“. Ваистину. Добио је јединствену прилику да износи неистине и конструкције, достојне урнебесних теорија завере. Поповић нас обавештава да је побуна ЈСО, успела. Заборавља да је ЈСО још тада стављена под команду Владе Зорана Ђинђића и да је та влада још тада известила о свом успеху у решавању протеста ЈСО. По њему,  побуна ЈСО је успела јер је имала подршку ДСС (никакве подршке није било). А  тај успех је довео до атентата на Ђинђића.  И у свему је највише профитирала ДСС. Ова бесмислена тврдња је једнака тврдњи да су републиканци највише профитирали од Кенедијевог убиства, те да су због тога они и кривци за атентат на Кенедија. На страну, Поповићев заборав да је после атентата рејтинг ДС-а скочио до неба, и да је уведено противуставно и противзаконито ванредно стање, када је ухапшено 11000 грађана а потом процесуирано само неколико стотина. Поповић у стилу јунака романа Агате Кристи, закључује да  су ДСС и Коштуница криви због тога што Коштуница „ускоро након атентата седа на злочином упражњено место премијера српске владе“. Адвокат Поповић, који је већ у годинама, заборавља да је пре Коштунице, „на злочином упражњено место премијера српске владе“ прво сео Зоран Живковић, заменик Зорана Ђинђића као председника ДС а да је Чедомир Јовановић аванзовао на позицију потпредседника владе. По логици адвоката Поповића , пре Коштунице, због остварене користи, прво морају бити осумњичени садашњи сироти виноградар Живковић и сиромашни политичар Јовановић.  Данашњи, виноградар Живковић  и сиромашак Јовановић су  годину дана били на челу  владе Србије. Дакле, јасно је да Коштуница не седа убрзо „на злочином упражњено место премијера српске владе“, већ после годину дана, односно после парламентарних избора из децембра 2003. године. На тим изборима је народ казнио владајућу ДС. Да ли је за то било ко крив? Крива је сама ДС. Да ли је тиме било ко профитирао? Увек после избора неко формира власт а неко оде у опозицију.

Поповић наставља у истом стилу Агате Кристи и петпарачких романа : „Криминалистичка абецеда налаже да ислеђивање било ког кривичног дела логично почиње од ислеђивања главног корисника дела“. Не сећам се да је било ислеђивања Живковића и Јовановића као главних профитера Ђинђићевог убиства, са становишта Срђе Поповића, под начелом „quo bono”које адвокат Поповић помиње? Поповић каже „То није учињено током „Сабље“. Па и није. Тада су премијер и његов заменик били Живковић и Јовановић - нису били луди да истражују своју кривицу, по резону адвоката Поповића. И шта их је спречавало да током ванредног стања истраже све аспекте побуне ЈСО и умешаности ДСС  у то? Ништа! Па опет они то нису учинили. А нису то учинили јер су и они знали да никако не могу да повежу ДСС са протестом ЈСО и атентатом, јер веза никада није ни постојала. Шта је спречавало садашњу једноумну власт ДС и сателита, са све ЛДП-ом, који је владајућа а не опозициона странка, да током две и по године тоталне власти истражи све о протесту ЈСО и о атентату? Ништа. И као и тадашњи њихови страначки претходници Живковић и Јовановић, ни они то нису учинили из истих разлога. Шта је спречавало Бориса Тадића да као председник који има велику власт током седам година свог мандата, наложи истрагу о протесту ЈСО и о атентату? Ништа. Па опет он то није учинио. И опет из истих разлога.

Колики је очај адвоката Поповића најбоље оцртава позив блогерима „Пешчаника“ да помогну у истрази о протесту ЈСО и у подупирању кривичне пријаве. Човек мора да буде јако очајан и без аргумената када позива блогере петоколонашког гласила да му помогну.

Потом адвокат Поповић тешко оптужује садашњу власт ДС-а, ЛДП-а, ЛСВ-а и осталих у Републици, Војводини, главном граду, десетинама градова и стотинама општина, речима :“Све реформе и сви напори Зорана Ђинђића да створи некакву бољу будућност опустошеној земљи коју је затекао-заустављене су, а скромни почетни успеси тих напора поништени су. Срушене су многе наде а земља је поново гурнута у апатију и резигнацију“. Адвокат Поповић оптужује Бориса Тадића, Чедомира Јовановића , Ненада Чанка и остале да су зауставили све реформе и напоре Зорана Ђинђића и да су гурнули земљу у апатију и резигнацију.

Толико о уводном тексту блогера Поповића.

Блогер и адвокат Поповић се јавља, на блогу и у медијима као човек забринут за судбину нације гурнуте у апатију и резигнацију од стране његових пријатеља Тадића, Јовановића, Чанка и осталих. Колико је искрен у томе сведочи његов интервју, дат њему наклоњеном америчком часопису „Peace magazine”.

(http://archive.peacemagazine.org/v10n2p08.htm)

Указујем на један део тог интервјуа када новинар подсећа Срђу Поповића да је својевремено потписао петицију којом се позива на бомбардовање Србије:

“Новинар: Прошле јесени сте потписали петицију за бомбардовање Србије и српских положаја у Босни. Очекивао бих да вам људи поставе одређена питања попут : Нисте ли извршили чин издаје против сопственог народа, или против државе Србије?

Поповић: Па добро, ја сам адвокат, технички гледано, да, починио сам акт издаје, по законима Србије. Али ја раздвајам интересе државе Србије и српског народа и мислим да су ти интереси супротстављени у овом тренутку. Војни пораз Милошевићеве владе је у најбољем интересу српског народа. То је нешто што треба да жели сваки добар српски патриота. Не мислим да сам издао свој народ.

Новинар: Потписавши такву петицију, не сугеришете ли да насиље и рат могу да реше одређене политичке проблеме, какав је оружана српска сецесија од Босне и Херцеговине или од Хрватске?

Поповић: (...) Ја видим да Срби у Босни врше агресију против државе признате од УН, и видим да врше геноцид. Мислим да обе ствари морају бити заустављене. Новинар: Али зар не треба они онда (мисли на међународну заједницу) у средњој Босни да бомбардују Хрвате када они врше геноцид над муслиманима? Или да бомбардују Србе када врше геноцид над Хрватима? И зар не треба да бомбардују муслимане кад они врше геноцид против кога год – Хрвата или Срба?

Поповић: Не мислим да су све три стране једнако одговорне за почетак (рата) или да су све три стране једнако одговорне за ратне злочине. Мислим да су Милошевић и Југословенска Армија (која је значајна сила) започели рат. И најгоре и најбројније ратне злочине је починила српска страна.

Новинар: Призивањем оружане интервенције против српских снага, зар не призивате у ствари неизбежне ратне злочине који ће бити извршени над српским становништвом? Српске снаге су на терену измешане са цивилним становништвом. Оне седе у српским селима и бомбардују Сарајево.

Поповић: У сваком оружаном сукобу ће бити цивилних жртава. Нажалост то је неизбежно. Не мислим да ова чињеница треба да спречи међународну заједницу да учини оно на шта је обавезана међународним законима: зауставити агресију, зауставити насиље“.

Поставио сам питање колико је блогер адвокат Поповић искрен у бризи за српски народ имајући у виду његове горе цитиране речи и признање да је издајник (додуше само технички гледано, само са становишта српских закона)? Постављам питање какав кредибилитет има човек који признаје да је издајник, тј. човек који се залагао за бомбардовање свог народа у Босни и Србији? Колико се може веровати човеку који жели да рат и насиље буду окренути против само једне стране у грађанском рату, и човеку који уопште верује да рат и насиље могу да реше било шта? Како веровати адвокату који прво девалвира појам геноцида сводећи га на  опште злочине, а потом геноцид – односно починиоце злочина види само на српској страни? Види се да новинар, који интервјуише Поповића, сматра да је геноцида било на све три стране, али Поповић отклања ту могућност сваљујући сву кривицу на српску страну. Како веровати човеку који призива ратне злочине над сопственим народом а будуће српске жртве олако карактерише као неизбежну колатералну штету сваког оружаног сукоба? Какав је то Поповић „добар српски патриота“, како сам себе назива, када је по сопственом признању издајник? Како он може бити „добар српски патриота“ када се залаже за војни пораз свог народа, за бомбардовање свог народа, и за ратне злочине над сопственим народом? Одговори на ова питања се намећу сами по себи. Адвокат Срђа Поповић, који је по сопственом признању, технички гледано, починио акт издаје, нема никакав кредибилитет, није искрен и не може му се веровати. Интервју, чије делове цитирам, који је својевремено дао Срђа Поповић, је довољан за такав закључак, али поред њега постоје многобројна сведочанства о антисрпском деловању адвоката Поповића, изговорена на трибинама „Пешчаника“. Када се упустим у још подробнију анализу речи адвоката Поповића, долазим до још поразних закључака, поред оних који се виде у горе наведеним питањима. Адвокат Поповић сматра да је, технички гледано, починио акт издаје, по законима Србије, како каже. Из његовог даљег излагања се може схватити да он сматра да је издао државу али не и народ. И очигледно сматра да је издаја државе нешто што није кажњиво, нешто што није спорно, јер је државу водио Милошевић. Поповић губи из вида да је суштина државе народ, живи људи, па тек потом нека територија, и онда све остало. Држава није Милошевићев режим, нити било који режим. Држава није ни Тадићев, марионетски, квислиншки и издајнички режим (да, све одједном). Режими се мењају. Стога не можете издати државу а да не издате и народ. Све и да је то могуће, тај изузетак се не би односио на Срђу Поповића јер је он своју „техничку“ издају, по њему, а суштинску, по мени, починио залажући се за бомбардовање своје земље а потом и за копнену интервенцију – „војни пораз... је у најбољем интересу српског народа“. Поједини примери из историје су показали да до војног пораза неког режима – истовремено и до војног пораза народа и државе, по правилу (а изузетака има), може доћи само после копнене интервенције – пример Ирак, Авганистан – изузев ако се не употреби нуклеарно оружје, као у случају Јапана. И на овом месту се поставља неизбежно питање адвокату Поповићу – да ли сте потписујући захтев за бомбардовање свог народа и своје земље, захтевали само конвенционално бомбардовање, налик оном 1999. године, или сте захтевали и нуклеарно бомбардовање? Очигледно је Клинтон, коме сте ви и ваши супотписници упутили захтев, то имао у виду када је касније,1999. издао наредбу да се бомбардује Србија. Из свих речи адвоката Поповића је јасно да је он захтевао и подржао и бомбардовање 1999. године, и све НАТО злочине, били они 1994. године или 1999. године. Колико знам ни злочин издаје не застарева? Поставља се питање како неко ко је по сопственом признању издао државу, а тиме и народ, уопште има, било какво, не само морално право да оптужује и пресуђује другима?

Адвокат Поповић је убеђен да водимо некакав дуел и  да је мој текст на НСПМ настао као одговор ДСС, на његову тужбу. Није тако. Као што ни овај текст није настао због жеље да полемишем са Поповићем, “Пешчаником“,„е-новинама“, „Данасом“ или Басаром. А сви они су, изузев „е-новина“, изнели низ увреда на мој рачун. То у својим текстовима никада нисам радио и нећу радити. Уосталом они иду на личну дисквалификацију јер су бесни и немају аргументе, као што је увек случај са личним дисквалификацијама. На текст „Одговор нечастивог“ адвоката Поповића се нећу освртати, јер је хаотичан и бесмислен, притом, довољан одговор је оно што пишем у овом тексту. На нужничко списатељство Басаре у „Данасу“ не треба одговарати.

Вратимо се на блог Срђе Поповића и на сајт „Пешчаника“. И поред најаве да није дозвољен говор мржње, претпостављам ни вређање, блог Срђе Поповића обилује мржњом и увредама, иако је двоструко модериран, од стране уредница „Пешчаника“ и од самог Срђе Поповића. Сви они дозвољавају  и подстичу говор мржње и низак ниво расправе, поготово Поповић који подилази својим блогерима. Такође, на блогу, као и на самом сајту „Пешчаника“ нема супротстављених мишљења, нема ставова изван круга другосрбијанаца. Евентуалне свађе, расправе или супротстављености се крећу искључиво око степена сатанизације ДСС, Коштунице, и свих осталих који не мисле исто као и они. Увреде на рачун Коштунице и ДСС се на том блогу подразумевају. На овом блогу има мало коментатора а много коментара, јер већина блогера пише неколико десетина коментара, па чак и више. Пример који описује степен екстремизма блогера су увреде упућене медијској кући Б92, чији блог називају „брлог б92“ (речи главне блогерке Светлана Стаматовић, поред Срђе Поповића), многобројне увреде Тадићу, увреде и другим функционерима ДС-а, “хомофобични Ђилас“, „крештава Јелена Триван“ (блогерка Марија). А Б92, Тадић, Ђилас и Триванка су речју и делом углавном истомишљеници блогера „Пешчаника“ и Друге Србије. Не стопостотни, и не сви у истој мери, али истомишњеници. Међутим ови екстремисти и њих мрзе и вређају их, јер нису стопостотни истомишљеници. Блогер „Василије виртуелни“, једини који исказује нешто другачије ставове, али и даље у оквиру другосрбијанских погледа на свет, бива препознат као блогер са Б92, и доживљава низ дисвалификација и напада, јер дозвољава разумну сумњу, тј. доводи у питање одређене тврдње Срђе Поповића изнете у кривичној пријави. Блогер Игор Ј. не може да верује „колико мржње и глупости„ има у мом чланку на НСПМ. Пример слабо контролисане мржње је и вређање по националном основу, тј. на основу  несрпског презимена које се не завршава на „ић“, што представља националшовинизам иако се представници Друге Србије представљају као толерантни антинационалисти и антишовинисти. Томе сам на сајту „Пешчаника“ и на блогу лично изложен. Поигравање са мојим презименом је започео адвокат Поповић на свом блогу у тексту „Одговор нечастивог“. Занимљиво је да су ове намерне грешке или непознавање граматике исправљене на истом тексту који су уреднице Лукић и Вуковић ставиле на насловну страну „Пешчаника“. Не верујем да блогер Поповић не познаје граматику и падеже када наводи : „по г. Бакарцу“, „забринутост г. Бакарца“ итд. Да се презивам Бакарц, речи г. Поповића би биле тачне. Исправно је рећи „по г. Бакарецу“ и „забринутост г.Бакареца“. Да г. Поповић греши намерно, подсмевајући се мом несрпском презимену сведочи и шовинистичка и ниподаштавајућа расправа две блиске сараднице и блогерке г. Поповића, које немају ноћу паметнија посла (брига о деци, мужевима, вођење љубави итд.) од учешћа у шовинистичкој фарси. Дијалог настаје на почетку коментара Поповићевог текста на блогу „Позив на јавну расправу“. Једна блогерка – Светлана Стаматовић је главни сарадник г. Поповића и написала је више од сто коментара. Тај дијалог преносим у целини и са све грешкама:

коментар 2. Светлана Стаматовић  

Новембар 18, 2010. at 00:04

„срђо, беквалац треба нама да одговара, а не ви њему, уосталом, нека га коштуничина одбрана позове да сведочи у корист коштунице“.

коментар 3. Светлана Стаматовић 

Новембар 18, 2010. at 00:08

„пардон, бекарец“.

коментар 3 и даље. Светлана Стаматовић 

Новембар 18, 2010. at 00:38

„ја овој будали никако да потрефим име, хајде поново:бакарец“.

коментар 3 и даље. Весна 

Новембар 18, 2010. at 00:38

„Е сада сте ме до суза и насмејали. Иако са нестрпљењем очекујем сутрашњи одговор срђе Поповића, ова ваша опаска је сасви довољна као одговор на дизајнерово мудровање“.

коментар 3 и даље. Весна 

Новембар 18, 2010. at 04:38

„Ух, сада видим да се и код мене брзо примила (не)писменост, не смем више  да читам никакве бакараце“.  ( http://blog.pescanik.net/?p=15 )

 Све ово пролази без реакција троје модератора, Светлане Лукић, Светлане Вуковић и Срђе Поповића. Осим што се они слажу са оваквим коментарима и подстичу их нечињењем, г. Поповић је и лицемеран и недоследан, о чему сведочи његов дијалог од 17.нов. са блогерком Маријом, која се жали на подсмевање у коментарима (а сутра и сама вређа и подсмева се Ђиласу и Триванки) а Поповић јој каже 17. новембра:“ Слажем се са вама и подсмех не може бити замена за анализу. Најлакше је људима издевати имена“. Већ сутра, Срђа Поповић не сматра да и ја треба да будем заштићен од подсмеха, нити да спадам у људе.

Слично овим двема сарадницама г. Срђе Поповића, Светлани Стаматовић и Весни, које воле шовинизам и чија је јавна маска бораца за правду и пристојност пала, мојим именом и презименом се забавио и сајт  неонацистичког Стормфронта, у делу Стормфронт Србија, где се од 6. маја 2009. године, налазим на “Списку Јевреја у Србији“, на последњем 175. месту. ( http://stormfront.org/forum/t183799/ ) Као што Друга Србија и власт означавају своје мете и праве своје спискове, тако их прави и Стормфронт. Једино што се поставља питање чему ти спискови служе? Поставља се питање која је разлика између екстремиста Друге Србије и Стормфронта? Ја ћу њима признати да ми нису сва крвна зрнца српског порекла а њиховој жељи да ме лише тих несрпских зрнаца нећу моћи да удовољим – сва су ми једнако драга.

Ипак најгори примери говора мржње се тичу иживљавања над госпођом Ружицом Ђинђић а тиме и над децом Зорана Ђинђића. И овде је главни актер наближа сарадница Срђе Поповића, Светлана Стаматовић. Поред ње и још неки блогери понављају њене клевете о Ружици Ђинђић, попут блогера по имену „Срле“(коментар од19.нов). Сви они коментаришу одсуство имена Ружице Ђинђић из кривичне пријаве Срђе Поповића и његових клијенткиња, и због тога мрзе и клевећу Ружицу Ђинђић. Најближа сарадница Срђе Поповића, очигледно у име самог Поповића, који се, елегантно држи по страни, и каже да не може да коментарише јер му је госпођа Ђинђић била клијент (једном клијент, увек клијент), Светлана Стаматовић  16. новембра 2010. у 23:03, каже :

“Не капирам зашто је изненађење што нема Ружице, кад је она члан Демократске странке, оне исте која је протерала све најближе Зоранове сараднике и то на захтев Коштунице и Динкића, да би потом кохабитирала са ДСС. То мудроме нешто говори...“.

У 05:52, госпођа Светлана Стаматовић, Срђино око свевидеће, особа која никада не спава, која изгледа нема мужа, ни децу (опростите ако грешим, неомужена дугочекалица рекло би се?), нити свој живот, даље наставља :

„Бојим се да Ружица није баш тако наивна и јадна како је већина доживљавају (приметите граматичку грешку!), посебно ако имамо у виду ово: (овде Стаматовићка цитира наводне речи Станка Суботића Цанета да је Ружица Ђинђић од њега 2007. године, примила 1,3милиона евра, а да је то одобрио Тадић, а у ствари сама клевеће Ружицу Ђинђић на сајту „Пешчаника“ и блогу Срђе Поповића). Детаље ове клевете нећу цитирати, толико су бесмислени а ви их можете пронаћи на коментарима на текст Срђе Поповића „Позив на јавну расправу“, на блогу г. Поповића.,коментар бр. 48.( http://blog.pescanik.net/?p=15 ).

Колико је болест узела маха, видимо. Блиска сарадница Срђе Поповића, Светлана Стаматовић изгледа монструозно инсинуира да и Ружица Ђинђић, или има нешто са убиством Зорана Ђинђића (и) или има нешто са заташкавањем политичке позадине атентата, јер је наводно примила 1,3 милиона евра., што је непојамна неистина. Стаматовићка упориште за своје болесне инсинуације налази у чињеници да је Ружица Ђинђић члан ДС. То „мудрој“ Стаматовићки нешто говори.

Да ли су сада јаснији разлози због чега госпођа Ружица Ђинђић не жели да има ништа са пашквилама Срђе Поповића?

Све ово говори у прилог ономе што сам рекао о лажној пријави Срђе Поповића, а то је да се он више разрачунава са Зораном Ђинђићем, него са Коштуницом. Његов блог, његова сарадница и други блогери су доказ за то.

Потпору овим мојим тврдњама и тврдњама да су пријатељи Срђе Поповића, Јовановић и тзв.“лакирана бубашваба“, имали многобројне везе са атентаторима, и да ту треба трагати за политичком позадином, а не код Коштунице и Ружице Ђинђић, даје и некадашњи пријатељ адвоката Поповића, бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери који говори о Чуметовом признању и политичкој позадини атентата на Ђинђића :

“То признање је било сувише детаљно, нису имали избора. Али очигледно је постојао однос између Легије, Ђинђића, Чедомира Јовановића и Земунског клана. Не знам све детаље тог односа, верујем да то нико не зна осим Чеде и Легије (они су преживели), али то може евентуално да пружи неко разјашњење како би се разумела историја тог времена и позадина догађаја који су довели до Ђинђићевог убиства. Мени је жао што то није разјашњено, зашто то Чедомир Јовановић није разјаснио. Такође ми је жао што не постоји воља ниједне српске владе или медија да охрабре Чедомира Јовановића да више говори о томе. Као да постоји жеља да се то једноставно остави, да се не дира“.

После анализе б(р)лога Срђе Поповића, како каже Светлана Стаматовић, част ми је да се придружим листи осумњичених на којој се налазе Војислав Коштуница, Вилијам Монтгомери, Ружица Ђинђић и многи други.

За разлику од мене, адвокат и блогер Срђа Поповић иза себе има мноштво које стоји иза њега и то прави велику буку која се слабо чује. Као оркестар људождерских лилипутанаца. Ја сам написао, у своје име, а не у име ДСС, чланак „Нечастиви адвокат лажно пријављује“ на сајту НСПМ, као и много пута раније, чланке на том сајту и на сајту Фонда Слободан Јовановић. Неке од тих чланака је ДСС, ставила на свој сајт, својом, а не мојом вољом. Јесам потпредседник Извршног одбора ДСС, али сам независан у изношењу свог мишљења, као што је био случај средином 2008. године, што су пренели многи медији, када сам се осврнуо на изборни пораз и на одговорност за то. Иза мене и мојих чланака не стоји нико. Иза Срђе Поповића стоје и владине, и невладине организације, стоји позадински а опет напредан, хомосексуални лоби, стоји ЛДП, стоји „Пешчаник“, а тиме и Б92, стоје „е-новине“, стоје „Данас“ и Светислав Басара, а свакако и Јелена Карлеуша. И на концу стоје вољени блогери, његовог блога, екстремисти и мрзитељи каквих би се постидела већина терористичких организација. Све то чува позадину адвокату и блогеру, човеку који је призивао смрт сопственом народу, залажући се за бомбардовање своје земље.

22.11.2010.године

Нечастиви адвокат лажно пријављује

Нечастиви адвокат лажно пријављује

Адвокат Срђа Поповић је 10. новембра 2010. године, против Војислава Коштунице поднео лажну кривичну пријаву. Пријава је поднета и против других лица али као познавалац прилика у ДСС и особа која је била на низу положаја у странци, готово две деценије (од 2001. до 2003. члан председништва), ограничићу аргументе само на ону особу за коју поуздано знам да нема никакву улогу у убиству Зорана Ђинђића – Војислава Коштуницу. То наравно не значи да сматрам да су остале особе које је пријавио Поповић, одговорне за оно за шта их тај адвокат оптужује, већ се њима напросто не бавим, због тога што у њихове поступке нисам упућен. Лажно пријављивање је кривично дело а  не оно што у  пријави против Коштунице наводи Поповић. Адвокат Поповић је приватно, субјективно, сасвим сигуран и поседује потпуну свест да пријављује невино лице, и зна да су тврдње изнете у пријави неистините, не само у субјективном већ и у објективном погледу. Адвокат Поповић је стога поднео лажну кривичну пријаву из политичких разлога и због тога што је сигуран да неће одговарати због кривичног дела лажног пријављивања (сигуран је због тога што је избор судија обављен по партијском кључу, кључу политичких пријатеља адвоката Поповића).

Треба нагласити да се ова кривична пријава подноси са закашњењем од чак девет година, што најбоље потврђује да се ради о политички мотивисаној а чињенично лажној пријави.

Терен за ову лажну пријаву, која осветљава део политичких разлога за њено подношење, је припреман одавно. Скорије, припрема терена се види у интервјуу председника Тадића, датом „Политици“ у другој половини октобра, у коме он говори о спремности власти да прекине „континуитет зла дуг две деценије“ оличен и у онима “који су раније подржали протест наоружаних припадника ЈСО у `радним униформама`“, у октобарској изјави специјалног тужиоца за организовани криминал, Миљка Радосављевића, у вези са протестом ЈСО, „да је дошло до позитивних корака у расветљавању тог догађаја, као и о улози појединих лица у њему“. Разлози за подношење ове лажне пријаве су одавно познати. То је још један очајнички покушај да се Војислав Коштуница доведе у везу са убиством Зорана Ђинђића, тако што ће бити означен као кључно лице политичке позадине овог атентата. Овог пута стекле су се околности да и тренутни режим оличен у Тадићу , ДС-у, ЛДП-у, и цела другосрбијанска камарила којој припада адвокат Поповић, свако из својих разлога, још једном посегну за овом неистинитом, недостојном и неинтелигентном оптужбом . Најновији разлог је вероватно (кажем вероватно, јер ко би поуздано могао да проникне у мотиве екстремиста и петоколонаша?) то што је режим у тешкој кризи, то што ДСС не показује знаке да жели да умре а Коштуница да се повуче, већ представљају једину смислену опозицију којој при томе рејтинг расте.

Због тога се злоупотребљава део несрећне породице Зорана Ђинђића (мајка и сестра, у чије име формално ради адвокат Поповић). Сасвим је сигурно да је адвокат Поповић само један од експонената оних који злоупотребљавају туђу несрећу, неупућеност, лабилност и разумљиве слабости. Да не постоје адвокат Поповић и кругови које заступа, да ли верујете да би мајка и сестра Зорана Ђинђића самоиницијативно поднеле кривичну пријаву против Војислава Коштунице, девет година после протеста ЈСО? Да се ради о злоупотреби туђе несреће сведочи и чињеница да удовица Зорана Ђинђића, Ружица, није поднела никакву кривичну пријаву. Госпођа Ружица Ђинђић, није пасивна већ активна личност, која води Фонд Демократске странке и да је желела могла је да се придружи овој пријави или да јој упути подршку.

Да се ради о оркестрираном поступку сведочи подужа, муњевита и непотребна изјава министарке правде из редова ДС, Снежане Маловић, дата 11. новембра, да „очекује да ће тужилаштво узети у обзир ову кривичну пријаву приликом рада на истрази о политичкој позадини атентата на премијера Зорана Ђинђића“. Поставља се питање на који начин министарка која је недорасла својој функцији, а јесте правник, на који је начин извесно утврдила да је истрага у вези са протестом ЈСО која се збила у новембру 2001. године, у било каквој вези са убиством Зорана Ђинђића које се збило марта 2003. године, при чему је цео судски процес у вези са тим атентатом окончан? Поставља се и следеће питање: Ако је у току истрага о политичкој позадини атентата на Зорана Ђинђића, зашто министарка не дозволи да се та истрага неометано одвија већ политички инструира тужилаштво да повеже две одвојене истраге (уколико се уопште води истрага о протесту ЈСО?) и два одвојена догађаја? Ради се о догађајима који су доживели своје епилоге. И судске (атентат) и политичке (протест ЈСО је решила влада Зорана Ђинђића). Стога, је јасно да недорасла министарка политички мотивисано, као кадар ДС, инструира тужилаштво да се бави немогућим послом - да измисли Коштуничину улогу у атентату на Ђинђића. И као на чаробни штапић, министарка упућује тужилаштво на „штоф“ у поднетој кривичној пријави. Ову лажну кривичну пријаву треба озбиљно схватити, без обзира на потпуно одсуство аргумената и чињеница, због околности о којима говорим. Треба знати да ће бити вршен невиђено снажан притисак на тужилаштво, много јачи од министаркиног, да се кривична пријава не одбаци.

У преамбули кривичне пријаве се Коштуници ставља на терет : „зато што је  осумњичени Војислав Коштуница, у то време у својству Председника СРЈ и команданта Војске пропустио да изврши своју уставну дужност из члана 135. став 1. у вези члана 133. став 1. тада важећег Устава Савезне Републике Југославије (Сл. лист СРЈ, бр.1\ 92) и да као командант Војске предузме кораке да угуши побуну, већ је напротив у јавном иступању на конференцији за штампу (Танјуг, 15.новембар 2001.) побуну оправдавао и подстицао неосновано је квалификујући као оправдани штрајк, иако је знао да је припадницима полиције у то време било Уставом забрањено да штрајкују (члан 57, став 3. Устава СРЈ)“.

У образложењу, које представља политички памфлет и препричавање и цитирање изјава из медија, се нашироко (преамбула је на једној страни а образложење на око 30) прича бајка о умешаности Коштунице и ДСС у протест ЈСО а тиме, по Поповићу и у убиство Ђинђића. Истина је само једна и једноставна, ни Коштуница, ни ДСС, нису умешани ни у протест ЈСО, ни у убиство Зорана Ђинђића. То што су Коштуница и ДСС били политички супротстављени Ђинђићу и ДС-у и то што и данас не прихватају диктат запада, је једини њихов грех.

Вратимо се на оптужбу. Она се састоји из две неједнаке тврдње, обе толико очигледно неутемељене, да запањују и готово изазивају парализу одбране од глупости (многе ће ова срамна оптужба навести на закључак да је не треба удостојити одговора, али то представља грешку – оваква отужба нема утемељење и треба је побити хладно и рационално, тачку по тачку – такође, овакве оптужбе управо и рачунају на то да ће оптуженима бити испод части да одговоре). Прва оптужба се тиче нечињења Коштунице као Председника СРЈ. По Уставу СРЈ Председник СРЈ није био овлашћен да самовољно доноси одлуке, тј. да командује војском. Председник СРЈ је могао деловати само на основу одлука Врховног савета одбране. Толико о члану 135. Члан 133. каже да војска брани сувереност, територију, независност и уставни поредак. У новембру 2001. године нико из Владе Србије није рекао, тј. Влада Србије, под чијом надлежношћу је била ЈСО, као део РДБ, није рекла да су угрожени сувереност, територија, независност и уставни поредак, нити су они заиста и били угрожени. Тадашња Влада Србије, на челу са Зораном Ђинђићем је одмах приступила решавању проблема из своје надлежности и убрзо га је и решила. Стога није било разлога ни да се састане ВСО. Стога Коштуница није крив због нечињења, тј. није пропустио да изврши своју дужност.  Да је Коштуница тада поступио како данас захтева адвокат Поповић, поступао би неовлашћено, мимо ВСО, мимо Владе Србије и изложио би државу ризицима супротстављања две оружане силе. Уместо тога Коштуница је поступио онако како Устав и закони налажу, уз то и државнички мудро.

Друга, мање битна оптужба, која служи само да би поткрепила ону прву, се тиче једне Коштуничине изјаве дате медијима поводом протеста ЈСО. По извештају Б92, Коштуница је рекао :“Ишло се ка једном разрешењу уз доста околишања и изгубљеног времена, али ипак се ишло ка решењу које води ка смиривању. С друге стране ради се о људима који нису угрозили безбедност државе, осим  када је реч о функционисању саобраћаја. Њихов посао је такав да немају друге униформе- они су се појавили у оном што је њихова радна и свакодневна униформа. Да су се ствари решавале раније овог проблема не би било“. Овакву Коштуничину изјаву адвокат Поповић квалификује као кривично дело и „оправдавање и подстицање побуне“. Сасвим је јасно да Коштуница у првом делу изјаве исказује разумевање за потезе Владе Србије и Зорана Ђинђића, а у другом говори о свом виђењу протеста ЈСО, а његов став није представљао ни оправдавање ни подстицање, већ констатовање. И  врапцима је јасно да ова изјава не представља кривично дело, нити је спорна на било који начин.

Сам Зоран Ђинђић је на двема седницама владе, слично Коштуници говорио о протесту ЈСО. Стенограми са те две седнице су објављени у НИН-у средином 2007.године и Ђинђићеви ставови о тој теми су добро познати.

На 61.седници Владе Републике Србије, одржаној 11. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :

„Трећа тачка – Влада је прихватила Извештај Министарства унутрашњих послова у вези са испољеним незадовољством јединица МУП-а смештених у Кули, без даљих квалификовања. Значи, прихватили смо Информацију без неког посебног закључка“.

„Министарство унутрашњих послова ће у складу са својим надлежностима донети као и код рудара, у овој земљи су сви кршили законе у изражавању својих протеста. И рудари, и синдикати и у сваком од тих случајева смо рекли – хајде да видимо да надлежно министарство нађе неко решење које неће доливати уље на ватру. Имамо довољно времена сутра, ако се ствар заоштри, да реагујемо оштрије (...)

У овом тренутку треба да спуштамо лопту. Не треба да правимо панику. Значи, ово саопштење треба да значи подршку министарству и у принципу ово је емитовање поруке да је све у реду и да је све под контролом“.

На 62.седници Владе Републике Србије, одржаној 14. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :

„Чим сам се вратио са пута, добио сам позив од организатора ових протеста да посетим њихову јединицу у Кули и да разговарамо о проблему који је настао. Разговарао сам са њима три сата. Ја сам им и дао један предлог, оставио им времена да размисле о томе и очигледно је било да то нису прихватили, јер сам у току ноћи, односно у 03.00 сата, добио информацију да су они кренули са борбеним колима и возилима ка Београду, али сам у међувремену, из њихових редова добио и информацију да ће то бити миран протест и да се не ради о покушају никаквог државног удара или оружане побуне“.

„Да ли иза тога стоји нека друга позадина и да ли је током тих протеста створена нека друга позадина, то је неко сасвим друго питање. Сигурно да не постоји и да је то незадовољство имало неколико фаза и да се кроз те фазе карактер тих протеста мењао, али ми имамо посла са пропустима у Служби који су озбиљне природе (...)“

„Захтев ових демонстраната, или штрајкача, или протестаната, или како год хоћете да их назовем, јесте(...)“

„Не можемо ми да позивамо увек Владу да решава искрсле проблеме у појединим ресорима, да позивамо председника владе када треба да решимо питање штрајка. Или штрајк рудара, штрајк полицајаца, да председник владе решава штрајк“.

„Пре него што сам у недељу отишао код њих, ја сам то питање поставио и на основу одговора који сам добио од релевантних људи, отишао сам у Кулу. Иначе, не бих никада отишао да разговарам са једном јединицом од 35.000 људи, да сада 100 или 200 људи уцењује и тражи да дође председник владе.

Верујте мојој процени, ово је један међупотез који нама омогућава реорганизацију, која је неопходна, да решавамо ствари. То је као са „Црвеном заставом“ (...)

За мене је то типично јавно предузеће. Ништа није боље стање у „Електропривреди“ Србије, ништа није боље стање у железници, ни у једном јавном предузећу, с тим што они имају специфично средство за рад, али за мене је струја још гори проблем него „црвене беретке“ (...)

Када говоримо о алтернативама, треба да замислимо ту алтернативу која је најмање повољна за нас, а то је да сутра они заузму аеродром, као што су закрчили аутопут, да дође наређење да неко иде тамо и да их избаци са аеродрома и да то наређење нико не изврши. После тога да се ми обратимо Војсци, јер не можемо међународни аеродром да држимо под блокадом и да то значи увођење ванредног стања и крај. То је врло вероватна опција (...)“

Из ових цитата се види Ђинђићево уверење да је држава  Србија способна да реши проблем ЈСО, види се да Ђинђић не жели ангажовање Војске СРЈ, јер би то по њему представљало увод у ванредно стање и показало би немоћ његове владе, види се Ђинђићево порицање могућности да иза протеста ЈСО стоје политички противници окупљени око председника СРЈ. Види се да су шефови РДБ Петровић и Мијатовић смењени на Ђинђићев захтев. Из стенограма се види да Ђинђић припаднике ЈСО назива демонстрантима, штрајкачима, протестантима... да пореди тај протест са протестима радника ЕПС, здравствених радника...он говори о ЈСО-у као „о типичном јавном предузећу...“ чији радници „имају специфично средство за рад“.

Када се имају у виду ове речи Зорана Ђинђића, сасвим је јасно да лажна кривична пријава адвоката Поповића, која има за циљ само политички обрачун са Коштуницом, и као таква је кратковида и непромишљена, оптужује и Зорана Ђинђића, о чему адвокат Поповић сигурно није обавестио своје клијенте, мајку и сестру покојног Ђинђића. Ђинђића адвокат Поповић оптужује и више него Коштуницу, јер је Ђинђић, поред нечињења надлежних до протеста ЈСО, и изјава сличних Коштуничиној, повукао низ потеза који су се показали лошим (постављање Савића и Брацановића у врх РДБ). Наравно, ни Зоран Ђинђић, као ни Коштуница, није овом приликом починио било какво кривично дело, чињењем или нечињењем, нити неком изјавом. Међутим злонамерни адвокат Поповић и круг око њега, заслепљени жељом да се обрачунају са Коштуницом, не маре што се обрачунавају и са покојним премијером.

Да би човек који је мртав и који не може да се брани, био заштићен, треба утврдити ко све стоји у кругу око адвоката Поповића и ко све подржава ове лажне оптужбе, упућене живом Коштуници и мртвом Ђинђићу? Те људе мање, више знамо али нека се они сами јаве, јер то ионако воле, тј. воле да се потписују у знак подршке разним памфлетима мржње. Као што се адвокат Поповић својевремено потписао испод захтева „светских интелектуалаца“ упућеног Клинтону да се бомбардује Београд.

15.11.2010.године

Уби га прејака рима

Уби га прејака рима

Осми новембар је био јако лош дан за председника Бориса. А почело је тако добро. Пробудио се расположен, уз Северину, чекао га је још један испуњен дан, егзерцир нове војне силе Србије, Комуналне полиције, која као ни „бобији“ неће носити пиштоље, већ само пендрек, и у складу са двадесет првим веком, и видео камере или фотоапарате. Управо на том егзерциру су га у сачекуши изненадили новинари, дрски да га пропитују о неплаћеним рачунима државних органа за комуналије  и струју (два милиона евра само за неколико државних зграда)  и о песмама које навијачи певају њему у част („Спаси Србију и уби се Борисе, Борисееее“).

На прво питање Борис је одговорио виспрено:“Зашто држава не плаћа рачуне? Зато што нема новца“.Дошло ми је да заплачем над државом, толико ме дирнуше председникове речи. Председник је још виспреније и домишљатије наставио: “Држава не плаћа комуналије зато што нема новца, а нема новца зато што је слаба привреда, а привреда је слаба зато што је слабљена у многим деценијама у прошлости“. Да, та прошлост. Сва је срећа да ДС постоји од јуче, те нема проблем прошлости. Дивно је да знамо да за председника Бориса, последње четири године, колико је ДС, власт и већина у влади, и да последњих седам, колико је он председник, нису прошлост о којој говори, и да протекла деценија не спада у деценије прошлости, које ослабише нашу привреду. Овако јадно и неинтелигентно правдање Борису није проблем јер зна да они главни медији неће пренети то што је рекао. Зато је и наставио :“Лоше се осећам када сазнам из медија да се то није десило (плаћање рачуна). Имаћу разговор са службеницима у председништву о томе зашто се тако нешто десило, зашто сам ја ту информацију добио преко медија. Шта је са дуговањима? Платили смо, платили смо. Нисам платио ја, платиле су стручне службе јер оне обављају свој део посла. Али је веома важно да сви посао обавимо ваљано, а не да саплићемо једни друге, јер онда нигде нећемо доћи саплетени“. Ако се председник лоше „осећа“ треба чешће да се купа. То смо схватили. Али не разумемо оне мисли о саплитању. Да ли председник сматра да су питања и открића новинара саплитања? Да ли сматра да новинари не обављају посао ваљано откривајући ствари које не иду у прилог председнику и његовом режиму? И ко то и чиме саплиће председника, када има стопостотну власт у држави?

На друго питање о песмама које председнику певају навијачи, брзометно (и брзоплет(н)о како ће се испоставити) прво је тог дана одговорила заносна портпаролка ДС, дакле у име те странке, дакле и у име председника те странке, Бориса, Јелена Триван, рођена Марковић. Она је како јављају и Бета и Танјуг „оштро осудила скандирање навијача „Рада“ који су у Смедереву узвикивали пароле (певали песму) „Спаси Србију и уби се Борисе, Борисеееее“. Гласноговорница владујуће, Борисове странке, је у Борисово име рекла :“Цивилизацијски је гест који се очекује од читаве јавности да такво понашање осуди, а не да га игнорише, нарочито ако се зна да такви опасни позиви долазе од група које имају везе и са организованим криминалом против кога ова земља води одлучну битку. Позиви на линч председника, новинара, политичара, нису порука упућена појединцу него демократском поретку који хулигани желе  да сруше“.

Примећујемо следеће, Демократска странка је неописиво лицемерна, као и увек, и примењује двоструке стандарде. Преко десет година, та странка подржава певање песме „Спаси Србију и уби се...“. Наравно, када је та песма била уперена против Слободана и Коштунице. Када ту исту песму, ти исти навијачи, које је и ДС гајила, певају против Бориса, то је антицивилизацијски гест криминалних група, позив на линч, рушење демократског поретка. Када је песма уперена против других а не против ДС,онда је та песма цивилизована и прихватљива. Такође, заводљива портпаролка превиђа да навијачи нису рекли да ће убити председника, већ су га љубазно, као и увек, позвали да то учини сам. Неопрезна и брзорека Триванка није уочила основно, да је тиме што је рекла, у име ДС, и Бориса (тако је то кад си и председник ДС), направила од Бориса трубу. Заувек. Она је одувала пажљиво грађени имиџ, председника фрајера и дорћолског мангупа, имиџ клунираног баје, кул типа. Поломила га је ко маче мушкатлу, направила од њега трубу, сека персу која се дури што му хулигани певају ружне песмице.

Зато је председник неколико сати касније демантовао своју силиконску портпарол диву. Да  би спасао што се спасти може од свог фрајерског имиџа, да не би био труба и сека перса, он је рекао све супротно од његове гласноговорнице. Уместо нецивилизацијског геста криминалних група, он је то назвао „скандирањем које је део навијачког фолклора и културе“. Уместо захтева да то осуди читава јавност, он је рекао да му то не смета. Уместо позива на линч и рушење демократског поретка он је рекао да не жели другачији третман од других председника. Али касно. Речи „вреле усне“ су већ отишле у етар.

Ко је жена која је од Бориса без земље, направила трубу и сека персу? Пре тога да се запитамо зашто портпарол ДС увек мора бити неинтелигентни малограђанин и сноб (сетимо се само Јоксимовићке, Радосављевића, Тодоровића и осталих)? Вратимо се ипак првом питању. Госпођа Триван, рођена Марковић, је ћерка професора Бранислава Марковића, спомињаног у афери „Индекс“,како је својевремено известио „Курир“. Удата је за бизнисмена Драгана Тривана, власника агенције Протекта. Власница је замамних усана, сата „Шопар“ вредног 8000 евра, и „Мини Купера клабмен“ вредног 30.000 евра. Све три поменуте ствари имају нешто заједничко. Ништа од тога није Јеленино. За аутомобил сама каже да припада фирми њеног мужа и да га је фирма „добила у компензацију за обављен посао“(тачан цитат ЈТ). Што се дијамантског сата тиче, гласноговорница је медијима прво слагала да га не поседује, да би сутрадан признала да га је добила на поклон од супруга али да су га добили упола цене од препродавца (4000 евра). Следећег дана је изјавила да је сат вратила јер немају толико пара. Примећено је да се нико није позабавио питањем откуд препродавцу сат који продаје упола цене, и тиме да све упућује да се вероватно радило о трговини украденом робом? Што се силикона у уснама тиче, они припадају фирми која се бави проиводњом силиконских импланта намењених  естетској хирургији.

И тако се испунило пророчанство да ће Борису жене доћи главе. Преживео је Карлеушу, преживео је Секу али није Триванку. Машала.

П.С. Истином о два Борисова јучерашња проблема, ћемо се позабавити други пут (а истина  је да Бориса скандирање доводи до лудила а да га за дугове државе заболе)

09.11.2010.године

Како режим „подстиче“ предузетништво и наталитет?

Како режим „подстиче“ предузетништво и наталитет?

Марионетска влада нашег малог америчког протектората, је вероватно, крајем 2008. године, донела Уредбу којом се налаже женама, предузетницама да током трудничког боловања одјаве радње или фирме. Сама Уредба није изазвала никакво интересовање тада када је донета, нити када је ступила на снагу, па је остала потпуно непозната широј јавности. Што је најгоре, изгледа да је Уредба прослеђена локалним пореским и другим органима са великим закашњењем, негде средином 2010. године. То је и нормално за режим чији су поглед, мисли и речи упрти у фатаморгану светле ЕУ будућности двадесет првог века, а дела на нивоу јакобинске револуције осамнаестог и индустријализације деветнаестог века. Рекло би се да је режиму глава у будућој Европи а задњица и остатак тела у прошлој Европи. Јој. Нормално је да у земљи у којој железница иде спорије него у деветнаестом веку и уредбе путују у складу с тим. Неко би рекао, па шта? Ништа. Међутим ових дана су почеле да се назиру последице таквог накарадног поступања. Пореске управе и социјално, широм Србије траже од предузетних жена, породиља, које изгледа (овај израз употребљавам јер није могуће добити  одговор на то на основу чега то чине) нису одјавиле своје радње или фирме, како налаже фантомска уредба, за коју до скоро нису знали ни локални органи, дакле, траже од предузетница а породиља, да врате сву накнаду зараде коју су примиле током породиљског одсуства јер нису одјавиле фирме или радње, те су тиме уздрмале финансијски систем режимске партократије. Није него. Те самозапослене жене приликом одласка на породиљско одсуство и одсуство ради неге детета остварују право на накнаду зараде исто као и жене запослене код послодавца на неодређено време. Стога је ирелевантно да ли су одјавиле радњу или фирму. Ту радњу или фирму, могу да препусте на вођење неком другом лицу, што се најчешће и догађало. Сама фантомска уредба је због тога потпуно бесмислена и бирократска. Те жене су, сходно Закону о раду, пријавиле породиљско одсуство, и примале, најчешће, накнаду зараде у износу од 65%, изузев у Београду где је то читавих 100%. И тада када су пријавиле породиљско одсуство и када су примиле решења о накнади зараде, нико им није рекао ништа, тј. да (опет користим погодбен израз) „вероватно“ морају прво да одјаве радње или фирме, да би имале право на накнаду. Очигледно ни онај ко је то морао да им каже, на локалном  нивоу, није то знао, јер није ни имао спорну Уредбу. Сада када пореске управе траже новац, не дају одговор на основу чега то чине, већ оштећене могу да поднесу жалбу, али ће све време тећи камата на дуговање.

Сасвим је јасно да се бахато крше одредбе Закона о раду и Закона о финансијској подршци породици са децом. Сасвим је јасно да то чине Пореска управа, као део Министарства финансија и Министарство рада и социјалне политике . Да ли треба да вас подсетим да су  кадрови који воде ову област, готово сви из ДС. Расим Љајић, је формално председник СДП, странке подружнице ДС. Диана Драгутиновић, госпођа министарка. Миодраг Ђидић, државни секретар задужен за ову област и Драгутин Радосављевић, директор Пореске управе, Љиљана Лучић, државни секретар у области социјалне политике и Снежана Лакићевић Стојачић, државни секретар у области рада. Њих петоро је годинама у врху Демократске странке и обављали су многе друге високе функције.То су људи који затиру предузетништво и наталитет.

Процена је да у Србији има око 54.000 предузетница. Многе тек треба да постану мајке а да остану радне и предузетне. Ако се питају режим и Демократска странка те две ствари се искључују. Режим дозвољава женама да буду мајке али не и предузетнице. Или да буду предузетне али не и мајке. Какав сјајан избор.На крају ће бити исто као и са  слоганом режима „И Европа и Косово“, који је једно време гласио „Или Европа или Косово“ да би на крају постао „Ни Европа ни Косово“. Тако ће и садашњи став режима „Или мајка или предузетница“ на крају постати став „Ни мајка ни предузетница“. Хиљаде жена су жртве  ове фантомске уредбе и потражују им се износи од 100.000 до 350.000 хиљада динара, а вероватно и више, јер се нови случајеви тек јављају. Ове жене су жртве најгрубље дискриминације. Уместо да брину о својој новорођеној деци, ових дана хиљаде њих је принуђено да  губи време, енергију и новац, обигравајући шалтере режимске бирократије, тражећи одговоре и тумачења, која не добијају. Уместо да им помогне држава се иживљава над њима. Овим поводом огласила се и Унија послодаваца Србије апелујући на Министарство финансија и Министарству рада и социјалне политике, да реше настали проблем који су очигледно изазвали.

Како цео проблем изгледа најбоље се види на примеру Маје Љубеновић, власнице приватног предузећа које се бави рециклажом пластике и трговином у Пироту. Добила је решење од социјалног којим јој се налаже да врати 130.000 динара накнаде зараде коју је примила током породиљског. У супротном њој, као и осталима, прете да ће им бити одузет ПИБ, број специфичан за сваку фирму, без кога је немогуће пословати. Другим речима угасиће јој предузеће. Она каже да не може да врати новац јер је то превелика сума за њену малу фирму.“Где год да одем, на која год врата закуцам, сви ми кажу да сам у праву, али слежу раменима“ каже Маја. „Да сам знала у какве ћу проблеме упасти, фирму бих одјавила, отишла бих на тржиште рада и сада не бих имала главобоље“ каже огорчена млада мајка и додаје да се уз овакве проблеме сигурно неће поправити наталитет у Србији. Трудноћа се у Србији третира исто као и прехлада, односно неки други разлог за боловање. Труднице су често дискриминисане, од уступања места у аутобусу, чекања у редовима, па до дискриминације на послу. Преко 65% трудница у радном односу скрива трудноћу од послодаваца, у неком тренутку. Приликом запошљавања честа су дискриминаторска питања која се тичу трудноће. Примања трудница и породиља су осакаћена, док незапослене труднице и породиље немају никакву помоћ државе.

У Србији  се систематски подстиче „бела куга“. Подстичу се абортуси, менталитет потрошачког друштва, нарцисоидност, егоизам, себичност  и настраности. Уништавају се традиција, породичне вредности, дестимулишу се трудноћа, рађање, материнство, родитељство, растачу се темељи породице и друштва.

Србија, светски шампион у дужини гледања телевизије, је на путу да постане и светски првак у негативном прираштају (већ смо европски прваци). У Србији се роди за трећину мање деце у односу на број умрлих. Рађа се 30.000 беба мање него што је потребно за просту репродукцију становништва. Званичне процене говоре о 200.000 абортуса годишње (стварно много више). Предвиђа се да ће Србија за 40 година имати 6 милиона становника, тј. као 1950. године. Ако се тако настави 2100. године имаћемо 3 милиона становника а Косово и Метохија око 4,5 милиона. Средином миленијума, овим темпом, ћемо изумрети.

Да ли памтите када су овај режим, запад и невладине организације дале такву огромну подршку и промоцију предузетним женама, односно трудницама, породиљама и мајкама, какву су дали пре десетог, и десетог октобра,ове године хомосексуалцима? Никада! Никада ни неће. Овде се промовишу и славе лажне вредности, вредности хомосексуалаца. Хомосексуалце режим промовише као борце за људска права, док труднице, породиље и мајке остају без права. Хомосексуалци постају хероји а жене, садашње и будуће мајке, само социјални терет.

05.11.2010.године

Методи манипулације хомосексуалних лобија

Методи манипулације хомосексуалних лобија

Извесна организација „Коалиција против дискриминације“, један од преплаћених цветова Друге Србије објавила је у петак 29.октобра, саопштење поводом ставова које сам изрекао на седници Скупштине града Београда, сазваној поводом безбедносне ситуације у граду. Саопштење ове касетне коалиције која се, као и касетна бомба састоји од много делова (Гејтен ЛГБТ, Лабрис, Сивил рајтс дифендерс, Крис нетворк итд.), објављено је на сајту те организације и делимично на сајту Б92. Саопштење  је састављено од низа неистина, попут оних да је „одборник ДСС Небојша Бакарец подржао позивање на насиље и дискриминацију...а припаднике ЛГБТ популације тј. хомосексуалност окарактерисао као болест, настраност, девијантно понашање и изопаченост те друштвени проблем због кога су се сукобили представници здраве, хетеросексуалне Србије“. Поред овога касетна коалиција је „приопћила“ и  „Бакарец је хулигане и насилнике који су 10. октобра порушили пола града и дивљачки напали припаднике полиције тј. учеснике Параде поноса, данас назвао младим људима који су гурнути да се бију против представника полиције“. Са своје стране Б92  је додао да се ради о „говору мржње и позиву на линч“. Осврнућу се само на оне делове саопштења које сам овде цитирао, иако је и остатак сопштења пун увреда, нетачности и произвољности. Прво, нетачно је да сам  подржао нечије туђе позивање на насиље и дискриминацију. Тога уопште није било ни у Скупштини града, нити у Скупштини општине Стари град, коју су помињали и саопштење али и ЛДП у Скупштини града. Друго, у свом излагању, без обзира шта лично мислим о томе, нисам помињао речи болест, девијантно понашање и изопаченост. Те речи су измислили сами аутори саопштења. Треће, уопште није било рушења града, а камоли пола града. Четврто, потпуно је комична тврдња да је било ко напао учеснике Параде срама. Добро је познато да су они, сасвим ушушкани и заштићени, троструким кордонима хетеросексуалаца, на миру обавили своју погану работу. Тврдња Б92 да се ради о говору мржње и позиву на линч је произвољна и неутемељена.

Саопштење „Коалиције против дискриминације“ представља типичан метод којим се служе све лоби групе које подржавају хомосексуалце. Прво, сатанизују се и етикетирају сви који су против хомосексуалности. Друго, примењује се техника ометања, односно психолошког тероризма који треба да ућутка свако противљење хомосексуалности, и уопште изражавање другачијег мишљења и чак спречавање давања подршке другачијем мишљењу. Треће, грубе неистине се додају ономе што изговоре противници хомосексуалности, па се онда води кампања против тих личности и нечега што нису изрекли.

У суботњим  издањима новина које доносе извештаје са седнице градске скупштине , „Политици“, „Блицу“, „Пресу“, „Новостима“, у опширним чланцима о поменутој седници нема ни речи о позивању на насиље, дискриминацију и линч, нити речи о говору мржње. Само је лист „Данас“ објавио део саопштења наведене Коалиције али није цитирао било какве  моје речи. Сви наведени листови  су имали своје извештаче из градске скупштине и да је било говора мржње или нечег сличног, они би о томе известили и цитирали спорне речи. Те речи није могао  да цитира ни новинар „Данаса“, јер их није било.

Лист „Политика“, који није наклоњен ДСС-у (као и већина медија), о томе пише следеће: “За узаврелу атмосферу на јучерашњој седници „заслужан“ је Небојша Бакарец, из одборничке групе ДСС-НС. Он је нагласио да је промоција хомосексуалних вредности као нормалних, опасна по младе и све оне који имају недовршен сексуални идентитет. Антић је Бакарецу доделио две јавне опомене због, како је проценио, нетолерантног понашања.

-Већина хомосексуалаца којих у Београду има око један одсто или око 15000 није подржала „Параду срама“ јер сматрају да је њихова сексуална оријентација, приватна ствар. Нисам против права хомосексуалаца, али само онда када та права не угрожавају права других људи- рекао је Бакарец“.

Ни речи о говору мржње или нечем сличном.

Саопштење коалиције, као релевантан извор информација су прихватили само Б92 (наслов вести „Говор мржње у скупштини града“) и у много мањој мери, лист „Данас“, који ме нису ни позвали, да чују став друге стране, што налажу правила професионалности, нити су ме цитирали, с обзиром да су њихови новинари забележили све што сам рекао. Осим новинара штампаних медија, седници су присуствовали и многобројни представници електронских медија, укључујући и Б92 и нико од њих није забележио ништа од онога што тврди поменута организација. Већина камера је извесно забележила цело моје излагање које сам изнео у својству представника одборничке групе ДСС и нико није приказао било шта од онога што тврди касетна „Коалиција...“.Скупштина града је тог дана била пуна сведока. Колико чујем од познаника, многи електронски медији су ипак пренели, додуше, тек делиће мог излагања, што је разумљиво јер влада тотални медијски мрак.

Наравно да сам затражио и стенограм свог излагања, али су скупштинске службе саопштиле да мора да се чека недељу дана. Колико се сећам и на основу белешки, моје излагање у име одборичке групе ДСС је изгледало овако:

„Развлашћивање и обесмишљавање Скупштине града, током две и по године ове власти, путем недемократског пословника и других аката града, је довело до тога да када се појави потреба да се о некој важној теми расправља, то не може бити учињено у складу са пословником, јер се нпр. министру полиције не може дати реч и дати му потребно време за излагање, те се пословник крши, са чиме се и ДСС сагласио на консултацијама, јер је оправдано и потребно да се министар обрати. ДСС је на готово свакој седници предлагала неку важну тему али већина је то увек одбијала. Добро је да се о овој теми расправља, да о томе расправљају и општинске скупштине и републичка скупштина, и да се води јавна расправа, чему се противио режим, а онда се незадовољство излило на улицу 10. октобра. Да смо о овоме расправљали и прошле и претходних година и деценија можда до догађаја десетог октобра не би ни дошло. Ово што говорим потврђују и речи шефа одборничке групе ДС, Динчића који је споменуо да Скупштина и нема надлежности да расправља о овом питању.

Ради се о седници која је резултат компромиса у власти, поводом захтева ЛДП-а. А тај захтев ЛДП-а демантује речи и председника Скупштине Антића и градоначелника Ђиласа, да се не ради о расправи о догађањима од 10. октобра. Јер је ЛДП свој захтев поднео 12. октобра, поводом 10. октобра, дакле, конкретним поводом, а уз то ЛДП је такав исти захтев поднео и прошле године, опет конкретним поводом (пребијање Бриса Татона). Циљ ове седнице је да се створе алибији, подршка нпр.Ђиласу због изјава које су наишле на осуду његове странке и ЛДП-а, да се замажу очи грађанима и прикупе политички поени. Против прикупљања политичких поена немам ништа јер се политичари и тиме баве.

Полиција и БИА су дале јасне информације да ће до насиља доћи а режим се о то оглушио. О погрешним  намерама и погрешној одлуци режима најбоље сведочи исправна одлука тог истог режима  из 2009., прошле године, када Парада срама није одржана. То је крунски доказ да је овогодишња одлука погрешна. Постоји и изјава (Дачићева) да је режим дозволио одржавање параде срама под притиском САД и ЕУ. Марионетски и квислиншки режим Бориса Тадића је одлучио да се на улицама Београда сукобе припадници здраве и младе Србије, полиција и демонстранти, њих 12.000, припадника здраве и нормалне полне оријентације. Режим је жртвовао 12.000 здравих Срба, хетеросексуалаца, и њихову крв је положио пред ноге неколоко стотина хомосексуалаца и њихових гостију, учесника Параде срама и настраности, који су марширали под слоганом „Смрт држави“, наравно Србији. И тај транспарент је ношен све време параде, три сата. Под тим транспарентом који прижељкује смрт државе Србије, су марширали министар ДС-а Светозар Чиплић, Венсан Дежер-представник ЕУ, и сви они који су ту били а које фотографија није ухватила, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Марко Ђуришић, амбасадорка САД, Мери Ворлик и други. Прошле године иза  забране су стали и Ђилас и Дачић. Ове године Ђилас је остао доследан, Дачић није а Тадић се ставио на страну настраних и срама. Подржавам део Ђиласових речи дат на улицама Београда. Сутрадан га је напао Чедомир Јовановић, говоривши о „глупостима“ које изјављује Ђилас, који је прво говорио о одговорности оних који су организовали Параду срама. Утолико је лицемерније да  је ЛДП прихватио закључке за седницу скупштине у којима стоје исте те Ђиласове речи преточене у увод закључака којима се неприхватљивим по безбедност оцењују и манифестације за остваривање људских и мањинских права. Једанаестог октобра је ЛДП напао Ђиласа због тих речи а двадесет дана касније је стао иза тих речи. То је лицемерје.

Огромна већина хомосексуалаца није подржала параду и то не због страха већ због тога што сматрају да је њихова сексуална оријентација њихова лична, приватна ствар. Хомосексуалаца на паради је било неколико стотина. Београд има милион и по становника, па ако узмемо да хомосексуалаца има 1%, а то је 15.000, види се да огромна већина није подржала Параду срама.

Главна опасност прети младима  када  се промоција настраности и проглашавање поремећене сексуалне оријентације, приказује једнако или више пожељном него нормална сексуална оријентација, хетеросексуална. Опасност прети свима чији сексуални идентитет није довршен, који је у развоју, дакле младима. Хомосексуалци имају право на исказивање своје сексуалне оријентације али то право је иза права младих, иза породичних вредности. То право не може да угрожава права других људи.

Кратко ћу навести нека решења. Промоција породичних вредности и традиције. Да се о проблемима спортских клубова, навијача, хомосексуалности,  расправља у институцијама, и широко у друштву, али то режим одбија. Потребна је превенција хомосексуалности али не полицијска већ друштвена. Да се реши лоше стање у фудбалским и кошаркашким клубовима. Потребна је контролисана приватизација клубова. Треба да дође до законом регулисаног повлачења свих политичара из клубова и до уклањања свих криминалаца из њих”.

После свега могу се извући следећи закључци. Медији се поред игнорисања ДСС-а, од стране једних и систематске сатанизације ДСС-а, од стране других, баве и гушењем јавне речи. Поједини медији су се ставили и у службу хомосексуалних организација и лобија који их подржавају. Поједини медији потпуно крше основна правила новинарске професије, и претворили су се у партијске, групне и личне сервисе. Хомосексуални лобији, оснажени од стране иностранства, режима, медија и небројених невладиних организација, отворено примењују три своја стара и опробана метода манипулације. Лажно се представљају као жртве. Под привидом борбе за једнака права, траже већа права у односу на остале грађане. Сатанизују све противнике. Поред ових метода, користе и три опробане технике испирања мозга јавности. Успостављање неосетљивости са циљем да јавност појаву хомосексуалности посматра као нешто уобичајено и нормално. Ометање противника, које већ помињем и последњу, технику преобраћања, када већ неосетљива, јавност треба да почне да гаји наклоност ка овој појави.

Потребна је озбиљна друштвена превенција хомосексуалности, а игнорисање не спада у превенцију, као што занемаривање злоћудног тумора, не значи да ће он нестати.

02.11.2010.године