"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


среда, 24. новембар 2004.

ПЕСМА : СЕЋАМ СЕ

SEĆAM SE

Sećam se.
Sreli smo se nenadano.
Baš slučajno.
Netipično.
Malo je nedostajalo
da oboje budemo
na nekom drugom mestu.
Kada sam te ugledao
odmah si mi zapela za oko.
Od toliko devojaka baš ti!
Otišao sam
ali sam se vratio i prišao ti.

Od tada smo zajedno.
Sa tobom nemam tajni
Sa tobom sve mogu.
Sa tobom sve hoću.
Sa tobom mi je sve lako.
Sa tobom sam.
Sa tobom.

Vrlo brzo sam ti rekao da te volim.
Mnogi bi rekli prebrzo.
Ali,takva si ti.
Lako te je zavoleti.
Zavoleo sam te
jer si i tada bila ko devojčica,
a odrasla,zrela,ozbiljna.
Sva u takvim suprotnostima.
Ponašala si se bezbrižno a nisi bila.
Smešila se često a drugi ne bi.
Zbog tebe sam plakao ali od sreće.
Ti nisi plakala iako tada nisi bila srećna.

Rekao sam ti da te volim.
Nisi mi verovala.
Želeo sam da vreme prolazi
svetlosnom brzinom
da bi se uverila u to.
Želeo sam da provedemo
što više vremena zajedno,
zauvek,neograničeno.

Danas ti kažem,
zato što sam to tada sebi obećao:
-Jel vidiš da si odmah mogla da mi veruješ.
Jedva sam čekao.
Ne to,da ti to kažem.
Nego, taj osećaj protoka vremena
u zajedništvu,u poverenju,
i da se sa zadovoljstvom prisetim,
kako sam se tada,na početku,
plašio da ću te izgubiti,
kako sam tada očajnički želeo da saznam,
kako je lepo biti zajedno,
biti sa tobom,
godinama,
beskrajno,
do kraja života.
Imali smo sreće.

Sa osmehom se sećam.
Sećam se.
Izgledaš mi ista.
I danas si moja devojčica,
iako smo zašli u godine.
Tada sam te zavoleo i zaljubio se,
svestan zabluda zaljubljivanja.
Danas,posle toliko godina,
volim te više,
više nego sebe,
više nego život.

Od početka smo znali
da nećemo imati dece.
A želeli smo.
Zato si ti moje dete
i ja sam tvoje.
Danas znam kako me voliš,
i koliko.
I tebi,znam,
srce brže zakuca
svaki put kada se ugledamo,
posle razdvojenosti,
ma koliko ona trajala.
Ne volimo da se razdvajamo.
Pazimo se,uvažavamo,
sporazumevamo pogledima.
Dišemo ko jedno.
Držimo se ko malo vode na dlanu.
Stvorili smo svet samo za nas.
U njemu nema mesta za druge.
Za druge imamo poseban svet.
Postali smo JinJang.
Isprepleteni,neodvojivi.

Sećam se knjige iz mladosti
“Više nego ljudski”,
koja govori o “homo geštaltu”,
novom vidu ljudskog bića,
sledećem koraku evolucije,
o biću koje se sastoji iz više bića,
koja mogu da opstaju i odvojeno,
ali koja su svrhovita samo kad su zajedno
i kad dopunjavanjem čine novo biće,
različito i bolje od njih pojedinačno.
Takvi smo nas dvoje.
Neki misle da smo čudni.
Većina nas ceni.
Govore o nama na poseban način.
Ne razdvajaju nas.
Živimo jedno u drugom.
Spokojni smo.
Spoznali smo suštinu ljubavi,
odnosa dvoje ljudi.

Sećam se,
zašto sam te zavoleo.

Znam,
zašto te volim.

Ispunila si me.
Očovečila.
Bio sam ti potreban.
Bila si mi potrebna.

Od kada te poznajem
osećam da živim dostojnim životom.
Volimo se,
zato što smo se pronašli
kao bliska i srodna bića,
zato što smo verovali jedno drugom.
Postali smo vera jedno drugom.
Koje si vere?
Njene!
Koje si vere?
Njegove!
Dve komplementarne vere.
Dve religije sa po jednim vernikom.
Odavno smo doneli nadu jedno drugom,
pa nam više nije bila potrebna.
Izgubili smo i beznađe.

Takav je bio naš život.
Takav je sada.
Svega se sećam.
Sećam se.
Sećamo sa zajedno.
Nasmejem se kad se setim
da sam davno mislio da ću da umrem
koliko te volim.
Danas, znam da živim da bih te voleo.

Život i smrt.
Ne plašim se ni jednog.
Često razmišljam o oboma,
o tebi i meni,
o životu i smrti.
I prvi put u životu,
ne mogu da se oduprem sebičnosti i strahu.
Moram da prećutim nešto.

Želim da odem pre tebe.
Plašim se života bez tebe.
To me užasava.
Želim da se držimo za ruke i gledamo
dok budem odlazio.
Želim da mi budeš jedina misao,
kao što si mi bila često u životu,
da mi budeš poslednja misao,
poslednja iskra života.

четвртак, 11. новембар 2004.

ПЕСМА : БУДИ

BUDI

Dečak jutrom
devojčicu budi.
Dečak glavom
nežnu misli.
Dečak gori.
Plima topi dečaka.
Nagon dečaka.
Dečak nije pri sebi.

Dečak odlazi s ovog sveta.
Vraćaju ga
i od gore i od dole.
Kažu
tvoje nije došlo.
Tvoje vreme tek dolazi.
Idi i udahnjuj
idi da veruju
u sebe.
Uči
sam
ti
druge.

Budi apostol
ako želiš.
Budi andjeo
ako možeš.
Budi bog
ako te hoće.

Samo
BUDI.

Budi
NEŠTO.

BUDI
NJEN.

уторак, 2. новембар 2004.

ПЕСМА: ДРЖАЛАЦ

DRŽALAC

Nerado sam se probudio,
kao da sam u snu
bio sa tobom.
Napuštanje kreveta
je bilo kao rastanak
sa tobom,
kao napuštanje
tebe,
obavijene
oko mene,
pa tako prigrljen i obmotan
tobom,
učauren
u tebe,
nisam hteo da postanem
leptir ili vilin konjic.

Buđenje je kao radjanje.
Rađamo se svakog jutra.
Porodi nas san.
Osećao sam se
kao da mi je neko
nešto oduzeo,
kao da sam nešto izgubio.
Da li su mi u snu
nešto ukrali?
Da li su me lišili nečega?
Čuvaj se snova.
To su svetovi
naseljeni raznim čudima,
neopisivi,
neshvatljivi.

I razumeh:
-Da je to što osećam
nedostajanje,
ništa drugo.
Da mi nedostaješ toliko
da je krevet,
TI,
da je jastuk,
TI,
da je posteljina,
TI,
da je sve čega se dotaknem,
TI.



Toliko mnoštvo tebe
bi trebalo da me usreći
ali
za čim god posegoh
tebe nestade.
Pokrih se preko glave,
uronih lice u jastuk.
Ti mi dođe još jače,
još jasnija,
sve sa osmehom.
Molih te bezglasno
da mi staviš
ruku na obraz,
tu tvoju malu
čvrstu ruku,
da mogu
da oslonim glavu,
da zaspim
na tvom dlanu
i da postanem
linije na njemu,
linija sudbine,
linija života,
linija ljubavi,
linija . . . . .

Onda će ti dlanovi
biti različiti
kao i moji
a tvoj dlan
držalac
će postati
ceo moj svet,

moj
oslonac.


понедељак, 1. новембар 2004.

ПЕСМА : "Ж"

« Ž «



Želim da mi noćas dođeš.
Ne u snu.
Već ti,
ti živa.
Iznenadi me.
Nečujno otključaj vrata,
dođi u postelju kraj mene usnulog.
Bez reči.
Ja ću,probuđen,razumeti
i ćutati.
U tišini noći,u tami,
bićemo celim bićem.
Izgubićemo se.
Pronaćićemo se.
Premetnućemo se
jedno u drugo.
Izvrnućemo se
naopačke.
Otkopčaćemo
nutrinu,
razmenićemo
srca,
oplodićemo
duše,
stopićemo
misli,
bez reči.

Želim da mi noćas dođeš.
Ne u snu.
Već ti,
ti živa.
Iznenadi me.
Nečujno otključaj vrata,
dođi u postelju kraj mene usnulog.
Bez reči.

Želim da mi noćas dođeš.
Ne u snu.
Već ti,
ti živa.

Želim da mi noćas dođeš.
Ne u snu.

Želim da mi noćas dođeš.

Želim.

Ž.