"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

среда, 6. април 2011.

ГИНИСОВИ РЕКОРДЕРИ У КАТЕГОРИЈИ НЕРАДА

KОМУНАЛНА ПОЛИЦИЈА БЕОГРАДА- ГИНИСОВИ РЕКОРДЕРИ У КАТЕГОРИЈИ НЕРАДА

Да се прво подсетимо како то беху основане комуналне полиције у неким градовима?

У јуну 2009. године сам за градски сајт ДСС, написао један текст о Закону о комуналној полицији. У њему сам изнео велике примедбе на текст тог Закона. Указао сам на следеће чињенице.

Министарство за државну управу и локалну самоуправу, на чијем је челу чувени манекен шампона, Милан Марковић, је још 5. децембра 2008. започело „јавну расправу“ о Нацрту тог закона. Додуше, „јавна расправа“ и није била баш толико јавна, јер већина заинтересованих страна (грађани, опозиционе странке, градски одборници) није могла у њој да учествује због тога што је министарство симулирало јавну расправу, омогућивши само подобнима да у њој учествују. Ни нацрт, ни предлог тог закона нису били доступни јер их није било на сајту министарства а ни Владе, до петка, 22. маја. Двадесет првог маја 2009. године, Влада је усвојила предлог овог Закона. За сво то време Скупштина града Београда није на адекватан начин била обавештена о том Закону, који се највише тиче управо града Београда, нити је била упозната са његовим садржајем. Пошто сам градски одборник, у име одборничке групе ДСС, још у фебруару 2009.године, сам предложио да Скупштина града Београда у дневни ред уврсти тачку: „Информација о Закону о комуналној полицији“, али је владајућа већина, без образложења, одбацила тај предлог. Двадесет шестог маја 2009. године сам обновио тај предлог, али је владајућа већина то опет одбила.

Због чега је ДСС тражила да се расправља о Закону о комуналној полицији? Прво, тај Закон је веома важан за град Београд у целини, и за грађане и за градску управу. Друго, у буџету града за 2009. годину нису постојала средства за ту намену (а потврдило се моје предвиђање да их неће бити ни у буџету за 2010. и за 2011. годину). Треће, после увида у текст Предлога закона (који овом приликом нећу детаљно разматрати), односно, образложења Закона, неке ствари су постале јасне. Прва слабост Закона је што се односи само на градове а не и на општине (општине ван градова, не могу имати комуналну полицију). Међутим, суштинска слабост се не налази у самом тексту Закона већ у његовом образложењу (образложење није интегрални део закона и када се закон објави у Службеном листу, објављује се без образложења), на последњој страни у последњем поглављу, поглављу IV, које ћу цитирати: „Средства потребна за спровођење овог закона“. За спровођење овог закона нису потребна додатна средства у буџету Републике Србије. У буџетима градова и града Београда потребно је, међутим, обезбедити додатна средства за образовање и почетак рада комуналне полиције, укључујући и средства за набавку униформе, ознака и опреме за рад, као и за оспособљавање и усавршавање комуналних полицијаца. Износ тих средстава зависиће првенствено од опредељења градова и града Београда у погледу броја људства комуналне полиције. С друге стране, од увођења комуналне полиције могу се очекивати увећани буџетски приходи од наплата новчаних казни за прекршаје, као и непосредни позитивни ефекти у виду буџетских уштеда који се могу постићи ефикасним деловањем комуналне полиције. Уз то, комунална полиција треба да допринесе бољој заштити људи и имовине у градовима.

Из овог кључног дела образложења може се закључити следеће:
Да је Закон о комуналној полицији необавезан јер формирање комуналне полиције везује за постојање, односно, непостојање средстава за његово спровођење.
Тврдње, из другог дела поглавља IV, које се тичу увећаних буџетских прихода и уштеда, те заштите људи и имовине, су потпуно произвољне и неутемељене (што је потврђено на делу, пола године пошто су комуналне полиције почеле свој „рад“ у неким градовима)

Закон о комуналној полицији је усвојен у јулу 2009. године. Комуналне полиције у неким градовима су почеле да „раде“ тек крајем 2010. године а у неким градовима тек у првом тромесечју 2011. године. У неким градовима нема новца за ту намену, па нема ни комуналне полиције. То све није омело режим да бомбастичним и гламурозним маркетиншким манифестацијама најављује рад комуналних полиција. Десетог новембра 2010. године у Народној скупштини је одржана само једна од промоција комуналне полиције. Догађају су присуствовали Тадић, Дачић, Ђилас, ресорни министар Марковић, поједини градоначелници из унутрашњости и многобројни други званичници. Председник Тадић је тада изјавио „да комунални полицајци, као и држава коју представљају, морају бити одлучни, праведни, али и строги према онима који крше прописе“. Данас знамо да председника нису послушали. Тадић је још рекао:“ Поштовани комунални полицајци, већ у првим данима вашег посла градите ауторитет и кредибилитет ове службе, тако да од вас зависи (ово му је шапнуо Чеда) у којој ће мери грађани уважавати вашу реч. Очекујем да ћете ви променити изглед градова, да ћемо заједно на крају нашег посла променити изглед Србије (опет му се јавио Чеда како је чистећи Србију упрљао руке), да ћемо је учинити уреднијом и боље организованом“. Ни за ове речи председника нико није дао ни пет пара, данас то знамо из праксе комуналне полиције у Београду. Тај, који је бог и батина у Београду, и који не ферма  председника (можда зато што зна да му је сигурни наследник?), Драган Ђилас је тада рекао:“Идеја је да грађани Београда али и других градова Србије, послушају сугестије комуналних полицајаца (идеја је пукла!), угледају се на њих (то је успело-нико ништа не ради) и не праве комунални неред (и ова идеја је пропала). Потребно је да наши суграђани науче како да шетају кућне љубимце (као да је то примарни комунални проблем), где може да се паркира аутомобил (исто), а где то није дозвољено, и да на крају сви живимо у уређеном граду“. Видимо да нису послушали ни Ђиласа, као што ни он сам себе није послушао.

Комунална полиција Града Београда је почела са радом у новембру 2010. године.
У Буџету града за 2011. ставке  „Комунална полиција“ нема (исто важи и за 2010. годину). И поред тога град је на непознат начин успео да одвоји неколико милиона евра за рад комуналне полиције у 2010. и 2011. години. Тачан износ је тајна. У Секретаријату за финансије кажу да Комунална полиција не спада у кориснике буџета. У том Секретаријату нису могли да ми пруже информацију колико средстава Град Београд одваја за рад Комуналне полиције. Ту информацију није могао да ми пружи ни заменик Начелника КП. Познато је да је за потребе Комуналне полиције Београда адаптирана зграда у Мекензијевој улици, која је потпуно и опремљена. Београд има 107 комуналних полицајаца али у самој служби ради још низ запослених у оперативном центру, у четири одељења, тако да тренутно има око 140 запослених који примају плате. Предвиђено је да Београд има укупно 330 комуналних полицајаца (хајде да се кладимо и безобразно претпоставимо да су већина комуналних полицајаца чланови владајућих странака). Комунална полиција је опремљена и возилима и средствима везе. Стога је јасно да је Град Београд одвојио значајна средства за рад КП. Међутим, мени као одборнику није било могуће да на редован начин дођем до информације колико је средстава Град Београд предвидео за рад КП у 2011. години.

Медији су 25. марта пренели хвалисаву информацију, коју је пласирао град Београд, о пет месеци рада КП из које су се могли извући само катастрофални показатељи о раду КП, односно подаци о запањујућој неефикасности КП, што онда подразумева неоправданост огромних улагања у ову службу. У тој информацији објављеној нпр. на РТС-у, Комунална полиција се хвали да је за 5 месеци, за 150 дана, преко 100 комуналних полицајаца поднело (дакле за укупно 15000 радних дана, односно за 120000 радних сати), укупно 300 захтева за прекршајни поступак, и наплатило 150 казни у граду од 2 милиона становника. Ово су подаци за Гинисову књигу рекорда, овај пут рекорда у нераду и неефикасности. Рачуница је поразна. Један полицајац је за пет месеци рада, просечно поднео 3 захтева за прекршајни поступак и наплатио 1,5 казну! Дакле, једном Комуналном полицајцу је требало 50 дана рада да поднесе 1 захтев судији за прекршаје и  100 дана рада да наплати 1 мандатну казну! Односно, свих 100 полицајаца заједно, је сваки дан  подносило  по 2 прекршајне пријаве и наплатило 1 мандатну казну! Понављам, у граду од 2 милиона становника. Какав је то „учинак“. Какав је то „тежак“ рад. Овакав рад КП представља подстрек комуналном хаосу и нереду.

Град Београд је, да поновим,  2010. године уложио и уложиће у овој години барем неколико милиона евра новца пореских обвезника, грађана, у НЕРАД Комуналне полиције. А почетак „рада“ комуналних полиција је маркетиншки тако бомбастично најављиван од стране  припадника ДС и режима. Сетимо се сада како празно звуче  речи министра Марковића, из образложења Закона о комуналној полицији,“С друге стране, од увођења комуналне полиције могу се очекивати увећани буџетски приходи од наплата новчаних казни за прекршаје, као и непосредни позитивни ефекти у виду буџетских уштеда који се могу постићи ефикасним деловањем комуналне полиције“ и празних речи  Тадића и Ђиласа о одлучности, строгости, новом изгледу градова, о уредној Србији, животу у уређеним градовима итд. Очигледно је комуналној полицији Београда и других градова дат потпуно супротан налог. Да не врше своју дужност, да не раде свој посао, да не уводе комунални ред, да не буду строги и одлучни, да симулирају рад, да служе само маркетингу и рекламерству.

Због чега је режим дао такав налог? Због тога што су избори близу, што режим жели да на накарадни и контрапродуктиван начин штити некакав лажни социјални мир. Последица тога јесте и биће, нарастање комуналног хаоса и беспотребно бацање новца за рад КП, чијих сто полицајаца, сваког дана, ванљудским напорима, успе да поднесе 2 прекршајне пријаве и наплати једну мандатну казну, у двомилионском велеграду. Па шта раде по цео дан? По мојој процени а ту област познајем, из шеснаестогодишњег искуства у локалној самоуправи, сваки од сто полицајаца може и треба, дневно да напише бар 10 прекршајних пријава и да наплати неколико мандатних казни. Дакле, уместо 1000 прекршајних пријава и бар 200 мандатних казни, дневно, имамо 2 пријаве и 1 казну. Јасно је да КП Београда ради на нивоу мањем од пола процента ефикасности. То значи да Комунална полиција Београда  више од 99%  не ради а ради мање од 1%.Такав им је и учинак. Па, боље од целе комуналне полиције Београда, ради стара комунална инспекција било које општине у Београду, са просечно 5 до 10 комуналних инспектора. То је пример стварности Београда а не Ђиласова и Тадићева виртуелна тв реалност и потемкинова села.

Због свега што сам навео о раду Комуналне полиције Београда, у име одборничке групе ДСС, Скупштини Града Београда, која треба да се састане у понедељак 11. априла, сам предложио  да  се  у дневни ред  31. седнице, уврсти тачка  која гласи: „Извештај о  раду комуналне полиције“. Имајући у виду досадашње трогодишње искуство са градским режимом, извесно је да ће владајућа већина, без образложења одбити овај предлог.

Београд 6.април 2011. године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)