"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


субота, 22. јануар 2005.

ПЕСМА : ОВО БИ МОГАО

OVO  BI  MOGAO...

Ovo bi mogao biti taj dan.
Ovo bi mogao biti taj čas.
Taj tren.
Kada bih mogao
ponovo početi da verujem.
Da,baš ovde
na ovom besmislenom mestu.
Mogao početi da verujem.
Mogao.
Početi.
Verovati.
Pojmite li?
Mogla bi vera ovde da me nađe?
Pa,mogla bi.
Od svih mesta baš ovde.

Nemam ništa protiv
da ovo bude početak
moje konačne zanebesanosti
zanesenosti
zaposednutosti.
Ovde na ovom gluvonemom mestu
gde samo vidim i osećam.
Dok ti pevaš.
Pevaš.
Šta god pevala
Dobro je.
Zbog prirode pesme.
Pesma je kao smeh.
Leči.
Kao i igra,
kao muzika.
Pesma dolazi iz...
Kažu da igra dolazi iz stomaka,
iz grudi,
iz duše,
kao i pesma i smeh.

            Ovo jeste prvi dan
ostatka mog života
i bilo bi dobro kada bih mogao,
baš sada,
da steknem taj osećaj,
da saznam
još jednom,
kako je biti potpun,
biti čovek
i da to pružim
tebi.
To spoznati
i zaraziti te spoznajom.
Podeliti nešto s tobom.
Neki osećaj.
Neki osmeh.
Neki dodir.
Nešto.
Osetiti ljudskost.
Ljudskost.
Pronaći te.

Ovo bi mogao biti taj dan.
Ovo bi mogao biti taj čas.
Taj tren.
Mogao.
Mogao?
Zanebesan,zanebesati...?

Pojmiš li?

субота, 15. јануар 2005.

ПЕСМА : У НАШЕМ СВЕТУ

U NAŠEM SVETU

Noćas nisi bila sama.
Noćas nisam bio sam.
Bili smo zajedno.
Pohodili smo se.
Pronašli smo se.
Sanjao sam na javi.
Java je bila san.
Do sada to nisam doživeo.
Biti
i na javi i u snu
ni na javi ni u snu
među javom i med snom.

Otrgla si me od samoće,
odvela me u bezmerje,
van vremena i prostora,
koje pripada samo nama.
Tamo ćemo se uvek sretati.
To,tamo je samo naše.
Ceo svet za nas.
Samo za nas.
Naš svet.
Ti si ga pronašla.
Ti si ga stvorila.
Ti tvorac.
Ti,majka našeg sveta.
Moj vodič.
Pokazala si mi put.
Odlaziću u naš svet.
Čekaću te.
Tražiću te.

U našem svetu.

Ostavljaću znakove pored puta.
Stvaraću obeležja.
Ostavljaću uspomene i osećanja
kao cvetove, kao voćke,
da te čekaju da ih pronađeš,
kada dodješ sama u naš svet,
gde se apstrakcije ovaploćuju,
gde postaju opipljiva stvarnost.
U našem svetu
misli se čuju i vide,
imaju ukus,boju i miris,
zvuci se mogu osetiti,
reči se pretvaraju u slike.

Blagi dodir izaziva zvuk,
milovanje,mešanje svih čulnih doživljaja
a poljupci opčinjavajuću eksploziju.
Iza milovanja i poljubaca
leži nezamislivo,
nama samoniklim novorodcima.
Treba nam vreme
da se naviknemo na naš svet,
da bi preživeli
milovanja,
poljupce
i svet iza poljubaca.

Svet iza poljubaca
je tajna,
odande nema povratka,
odande se odlazi u druge svetove.

Naš svet je kapija beskraja,
kapija novih svetova
koji se ukazuju
onima koji se pronađu,
onima koji shvate
svet koji su stvorili.

U našem svetu nema zla.
Zato je sve dozvoljeno.
U njemu nema zla
jer je ono tamo nepojmljivo.

U našem svetu
moći ćemo sve što ne možemo u ovom.
U našem svetu
imaćemo sve što nemamo u ovom.
U našem svetu
mislićemo nezamislivo.
U našem svetu
izreći ćemo neiskazivo.
U našem svetu
počinićemo sva dela.
U našem svetu.

U svetu iza našeg,
u svetu iza poljubaca,
možemo začeti novi život.
Jedino on može tamo opstati.
On,koji potiče od oboje,
koji proističe iz nas.


U svetu iza našeg,
u svetu iza poljubaca.

Ako ga pronađemo.

петак, 14. јануар 2005.

ПЕСМА : КАДА БИ ЗНАЛА

«Volim stare žene,
ružne žene,
zle žene,
one su so zemlje...»
Tadeuš Ruževič,»Priča o starim ženama»

KADA BI ZNALA

Kada bi znala
koliko te volim,
poklonila bi mi cvet
iz svoje duše.

Kada bi znala
koliko te čekam,
došla bi mi
bar u san.

Kada bi znala
koliko mi nedostaješ,
poslala bi misao
da me prigrli.

Kada bi znala
ženo,
ženo u godinama,
stara ženo,ružna ženo,zla ženo
za moje misli,
za moje težnje,
za htenja,
kada bi čula damare,
kada bi čula škrgut
i iskonski urlik,
videla naježenu kožu,
vučije keženje
-nepristajanje na rastajanje,
i ludački pogled
uprt ka zamišljenoj tebi,
ka izmaštanoj tebi,
pretrnula bi,
uplašila bi se
izmaštanice,
sestro,
majko,
kćeri,
blizno moje,
rode rođeni,
ludosti moje bezumnosti.

Kada bi znala
sa kakvim prezrenjem
sad gledam na druge
devojke,žene
dvadesetogodišnjakinje,
tridesetogodišnjakinje
(ja koji nikada nisam prezirao!).
Sa kakvim sažaljenjem
ih se sećam
i smejem se
(ja koji se nisam podsmevao
niti sažaljevao!).
O,kada bi znale kakva si!
Kada bi mogle
da se nauče
dostojnosti,
da ih ti naučiš
kako je biti čovek,
kako se ne krije suština,
kako se pokazuje biće,
kako se otvara,
kako se uzvraća,
kako se ne stiskaju,bedno,osećanja,
ko što deca na noši stiskaju govanca.
Kada bi spoznale
zašto te nisu dostojne,
zašto ti nisu ni prineti,
zašto ti nisu ni senka.
Ti treba da ih učiš,
stara ženo,ružna ženo,zla ženo,
kako da se ne poništavaju,
ne oklopljavaju,
ne učauruju.
Da ih naučiš
da cvetaju,
da pupe,
da se razlistaju,
razbokore.

Da budu medne i skorupaste,
da budu mile...
Sve to.
I još,
stara ženo,ružna ženo,zla ženo,
da ih učiš mudrosti,
zrelosti,
ozbiljnosti,
suštini ženstvenosti,
suštini običnog,
prizemnog života
i lepoti svakodnevice.

Kada bi znala,
stara ženo,ružna ženo,zla ženo,
koliko želim da začnemo život,
da stvorimo potomstvo,
da izmešamo nasleđe.
Kada bi znala
za obuzetost
željom
da te obremenim
životom,
da te oplodim
strašću,
da te zasadim
ko njivu,
da te zalijem
semenom ljudskosti.
Kada bi znala
ženo
da želim da ti se utisnem,
da me obujmiš,
da budeš svuda oko mene,
da se sjedinimo u kriku,
u urliku ljubavi,
ljudskosti,
da se utopimo
jedno u drugom,
da postanemo jedno.
I nikada,
ženo,
vrsto,
rode,
nikada nijedna
nije izgnala iz mene
ovako plodne misli,
ovakve nagone,
ovakve bikovske namere,
pitomu razjarenost,
neukroćenu blagost,
ovakav iskon,
nikada.

Kada bi znala
za neumitnu nameru,
ženo moja,
stara,ružna,zla,
za želju
da se ne odvajam od tebe,
dok plod naše ljubavi
bude rastao u tebi,
želju
da ne napuštam
tebe,
da ne odvajam pogled
od tvoje utrobe,
što će rasti,
da te milujem i ljubim,
da pevam tom stomaku,
da pevam nerođenom
na nekom nemuštom jeziku
i da te volim
beskonačno,
škrgutavo,
zaluđeno,
da te zapamtim
tako krupnu,bremenitu,plodnu,
da mi se utkaš u raspamet,
da mi zenice budu žigosane tobom
i da mi uvek
bude malo ljubavi,dodira,
da mi bude malo
pogleda,
razgovora,
razmene misli
i da te volim
toliko
da pomislim da ludim,
da se razbolim od ljubavi
prema vama
i da uvek tražim
tvoje oči
još
i tvoje usne
još
i tvoju kožu
još
i mekotu tvoje kose
još
i tvoje celo telo
još
tvoj miris
još
tvoju misao
još.

I da ne budem više svoj
i da ne budem više sam.
Da pripadam
i da mi pripadate.
Da budemo.

I da budem sa tobom
na porodu,
u trenutku najveće radosti,
najveće bliskosti,
da te gledam u oči,
dok ženo,
iznedravaš život,
da se držimo,
dodirujemo
i da oboje
grlimo i ljubimo
naš novi rod,
i da,
i pored muke radjanja,
i znoja
i krvi
i krika
i nutrine,
znamo ženo
da je to tren
kada se

spajamo,
vezujemo,
još neraskidivije,
još sudbinskije
nego pri začeću.

A ako,
vrsto moja,
stara, ružna ,zla,
ženo mene,
starog,ružnog,zlog,
ako nam
nasleđe,
sudbina,
usud,
ne podare dar
začetka života,
ne brini.
Imamo jedno drugo.
Imamo sve.
Onda ćemo,
srodnice bliska,
jedno drugom biti deca.
Ja ću biti tvoj sin i otac,
ti ćeš biti moja kćer i majka.
Onda će to biti
sve što nam je potrebno,
bićemo ceo svet
jedno drugom,
stara ženo,ružna ženo,zla ženo,
muškarčeva ženo,
ženo,
moja ženo!

Starog muškarca,ružnog muškarca,zlog muškarca,
ženinog muškarca,
muškarca,
tvog muškarca!