"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

уторак, 19. април 2011.

ОПСТАНАК

ОПСТАНАК

Петог фебруара и шеснаестог априла био сам на митинзима СНС. Имао сам више разлога за то. Прво, подржавам сваки протест против овог режима и бићу на улици, увек, за сваки случај. То радим већ 21 годину. Као што сам био на улици 10. октобра 2010. године.

На априлски митинг сам стигао таман на време да чујем Томислава Николића и најаву штрајка жеђу и глађу.

Још пре почетка митинга челници СНС су направили неколико крупних грешака, које је развој догађаја учинио ирелевантним. Прву - више од два и по месеца су најављивали да се са априлског митинга неће разићи. Друга грешка је што су позвали окупљене да се разиђу око шест послеподне 16.априла. Трећа грешка је тражење да избори буду расписани у децембру, уместо одмах. На конференцији за штампу СНС, 02.02.2011. године Томислав Николић је пред митинг заказан за 05. фебруар, изјавио (цитат преузет са сајта СНС):“ Свима које позивамо на скуп, а то су сви грађани Србије, поручујемо да долазе да покажу колико нас има који смо огорчени, незадовољни, спремни да извршмо промене у Србији, да истакнемо захтеве, да истакемо рокове и да тек после тога, у зависности од тога како се власт буде понашала, према нашим захтевима одредимо ново време за нови митинг са кога се нећемо разилазити док захтеви не буду испуњени. Биће то прилика да Београд види како изгледају Гандијевски протести у Србији“. На питање о блокади Београда, Николић је тада одговорио:“Ако вам наговештавам да ћемо организовати нови скуп за који ћемо унапред рећи да нећемо да се разилазимо док не испуне наше захтеве, за који вам сада кажемо да ће бити апсолутно миран и да ћемо да седимо 15 или 20 дана, то значи де у једном великом делу Београда више неће бити саобраћаја и то је центар Београда“.

Рекох већ, те грешке данас постају ирелевантне. Штрајк жеђу и глађу има своју динамику која нагло расте са протоком времена. У суботу су неизвесност и динамика били ниског интензитета, што је разумљиво с' обзиром да је штрајк тек почео. Данас четири дана касније, динамика је на експоненцијално узлазном нивоу, тренутно на нивоу озбиљне забринутости за здравствено стање Николића, на нивоу велике напетости због непредвидивог развоја догађаја и због изузетно иритирајућег става режима и многих медија. Ова напетост ће расти а тешко стање Николића ће бити драстично горе са протоком сати.

Те грешке СНС-а постају неважне јер смо дошли дотле да се судбина Србије, судбина нас грађана, тренутно прелама у поступку Томислава Николића и СНС-а. Сваки пораз или неуспех Томислава Николића ће бити наш, народни пораз и неуспех, а успех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима. Свака победа, данас, (не мислим на евентуалну изборну победу) или успех Томислава Николића ће бити наша, народна победа и успех а пораз и неуспех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима.

Стога су огавни и одурни поступци неких медија н неких странака и неких личности. Поступци Б92, РТС-а, Блица, Политике, ДС-а, ЛДП-а, ЛСВ-а, СРС-а, Драгана Ђиласа, Јелене Триван, Ненада Чанка, Чедомира Јовановића, Зорана Станковића, Драгољуба Мићуновића, Мирослава Гавриловића и других. Гађење изазивају речи Драгана Ђиласа у „Кажипрсту“ Б92, прилози те телевизије о болници у којој лежи Николић, те ставови министра здравља. Све заједно те изјаве инсинуирају да би Николића на силу требало сместити у неку другу болницу и на силу му давати терапију. Па, тако нешто није радио ни режим Слободана Милошевића а било је доста штрајкова глађу. Милошевић је аболирао Драшковиће, у јулу 1993. године, после дипломатске интервенције, али и због штрајка глађу Драшковића и људи на Тргу Републике. Једноставно Милошевић је морао да попусти и да дозволи да буде поражен. За разлику од њега Борис Тадић неће да попусти и неће да буде поражен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу за Васкрс 2011., него да распише изборе на којима ће бити потучен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу на Велики петак, него да Србији да прилику да се извуче из агоније до које ју је довео његов режим. Данас 2011. године дошли смо до апсурда, до велеобрта, до тога да је режим Бориса Тадића гори од режима Слободана Милошевића. Да је Борис Тадић гори аутократа него Милошевић. Да је жута банда, много гора банда од оне црвене. Ко је пре 20 година могао то превидети? Нико. Демократска странка је направила пун круг за 20 година и 2011. године постала гора од СПС-а из 1991. године.

Да ситуација није трагична, смех би изазвале речи Мирослава Гавриловића, да штрајк глађу није хришћански. Тај исти Гавриловић, нити било ко из СПЦ-а није то исто рекао и владици Филарету када је штрајковао глађу пре неколико година. Смех би изазвала и изјава европског комесара Штефана Филеа да штрајк Николића није европски. Када је Драшковић штрајковао глађу то је било и светски и европски и са њим се солидарисало пола Европе.

Поводом ове две изјаве намећу се питања  режиму, Гавриловићу и Филеу, да ли је хришћански и европски да Србија умире од глади, да нико више не може да живи нормално, да је Србија раскомадана држава, да је стандард нижи него у Албанији, да је храна најскупља у Европи? То је по режиму, Гавриловићу и Филеу сасвим хришћански и европски, а штрајк жеђу и глађу Николића није?

Није наодмет пред Васкрс сетити се речи Исуса Христа о лицемерима :
“Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели“.“
„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“
„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу а изнутра су пуне грабежа и неправде“.
„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“
„Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња“:

Кад већ говоримо о штрајку глађу, присетимо се неких догађаја.

Добрица Ћосић је смењен 1.јуна 1993. године са места председника СРЈ. Сутрадан се у Савезној скупштини догодио инцидент када је посланик СРС, бивши боксер, „четнички војвода“ Бранислав Вакић, нокаутирао потпредседника СПО, Михаила Марковића. Више хиљада грађана се тим поводом окупило испред скупштине да протестује против тога. Грађани су каменовали скупштину у шта сам се и сам уверио на лицу места. Интервенција полиције је била немилосрдна, као никада до тада. У сукобима је погинуо полицајац Милорад Николић, повређено је много људи а ухапшено је преко сто особа, међу којима и Вук и Даница Драшковић, који су брутално испребијани. После затворске болнице, пребачени су на Нурохируршку клинику. Ови догађаји су изазвали пажњу међународне јавности. У болници, Драшковића је посетио и Патријарх Павле, али му није досолио рану изјавом да је нехришћански штрајковати глађу. Грчки премијер Мицотакис се писмом обратио Слободану Милошевићу. Ослобађање брачног пара Драшковић су тражили Клинтон, Јељцин, Мејџор, Ћосић и други. Тадашњи портпарол СПС, Ивица Дачић је дао саркастичну изјаву да брачни пар Драшковић има бољу медицинску негу од остатка становништва у Србији. Данас је шеф СПС-а Дачић извукао поуке и са уважавањем говори и садашњем лидеру најјаче опозиционе странке. Посебне напоре уложио је брачни пар Митеран. Сама госпођа Митеран је посетила Драшковића. Првог јула Вук Драшковић је ступио у штрајк глађу. У штрајк глађу на Тргу Републике је 2. јула ступило и педесетак функционера СПО. Једини штрајкач који није био из СПО-а је био писац ових редова. Штрајковали смо до 8. јула, до победе, када се сазнала вест да ће Милошевић, сутрадан, аболирати Драшковиће. Милошевић је указом то и учинио. Тадићу не пада на памет да аболира Николића тако што ће аболирати Србију и расписати изборе.

Пре тога, још 1991. неко време су у Скупштини Србије глађу штрајковали посланици СПО-а.

У Милошевићево доба, ако ме сећање служи, краће време глађу су штрајковали и Војислав Шешељ и Томислав Николић.

У време „Сабље“ 2003. године, у затвору је глађу штрајковао Милорад Вучелић, ако се добро сећам.

Пре неколико година на граници Србије и Црне горе, штрајковао је и владика Филарет.

Најдраматичнију борбу за своја права и најдраматичнији штрајк глађу започео је Војислав Шешељ у непријатељском окружењу Хашког трибунала, 10. новембра 2006. године. Због идиотске одлуке о наметању браниоца ступио је у штрајк глађу. Драма је трајала 29 дана. Шешељу је живот био о концу у децембру, када је смршао преко 20 килограма. Осмог децембра Шешељ је победио Трибунал и дозвољено му је да се и даље брани сам.

Најпознатији светски штрајкач глађу је свакако Махатма Ганди. Ирска републиканска армија је током своје историје најдрастичније користила штрајк глађу. Десетине припадника ИРА је штрајковало глађу у британским затворима а многи су том приликом умрли. Последњи пут је то било 1981. у доба Тачерове, када је 11 припадника ИРА умрло штрајкујући глађу. Први штрајкач је умро после 46 дана, а последњи после 76 дана.

Фарсична је изненадна и невиђена живост у председништву Србије, где су медији ничим изазвани, хитро и хитно дојавили о драми у председништву поводом Косова. На Космету се не дешава ништа, тим је апсурднија била стрка, у вечерњим часовима понедељка, баш случајно у часовима када су се тамо окупили протестанти из СНС. Како су комични и јадни били и Јеремић и Богдановић и Стефановић. Пиони и маркетиншком игроказу који су смислили Тадићеви спин доктори.

Посебно гнушање у овој ситуацији данас, у априлу 2011. године, изазивају поступци и изјаве Бориса Тадића. Прво због срамне кампање његове странке и медија под његовом контролом. Друго, после посете Николићу он је одбио да распише изборе и изјавио да би то било „успостављање преседана у јавном понашању који би нас одвео на странпутицу. „Ако би био успостављен преседан онда бисмо се нашли у неразрешивој ситуацији“ рекао је Тадић и поручио да Србија не може бити друштво „које живи у изнуди“. И опет да обрнемо ствар, по Тадићу, прихватљиво је правило да Србија умире ових година и то по њему није неприхватљив преседан, већ прихватљиво правило.  За Тадића је прихватљиво да Србија буде друштво које умире без изнуде опозиције (али друштво које умире уцењено од режима), а неприхватљиво је да Србија добије наду да преживи, макар то било изнуђено од стране Николића.

Томиславу Николићу желим све најбоље - да из ове кризе изађе неоштећеног здравља и да избори буду расписани одмах.

Можда јесте чудно да су околности довеле до тога да се судбина Србије прелама кроз судбину Томислава Николића, али Србија је зрела за чудо - за наду да буде спашена, макар то чудо било зачуђујуће.

19.04.2011.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)