"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


четвртак, 3. март 2011.

Дебата о Дверима - 3

ДЕБАТА О ДВЕРИМА-БУРА У ЧАШИ ВОДЕ

Или постоји неки паралелни свет медија, мени непознат, или неко од комарца прави магарца? Тресла се гора, родио се миш. Не видим да је било велике полемике око Двери. Не видим ко их је „напао“. Видим само један иницијални текст који сам написао, као што пишем и све остале. Никада не пишем са жељом да изазовем полемику. Увек ме изненаде неочекивене реакције, као што ме у другим приликама изненади одсуство реакција. Или у трећим приликама, изненаде разлози одбијања објаве неких текстова. Мени су сви текстови исти, осећам задовољство док пишем. Пишем само кад имам инспирацију, када приметим одсуство логике у некој мени битној теми, одсуство рационалности, када приметим очигледне слабости. Не пишем по наруџби. Не размишљам о томе кога ће све наљутити мој текст, ко се све неће са њим сложити или коме ће се допасти. Ако је то неодговорно, добро, неодговоран сам. Најчешће пишем против режима, против САД и ЕУ, и против медија који им служе. Међутим, ни једна тема није забрањена. Нити тема Двери, нити тема СНС, нити тема ДСС. Наравно да ретко ко има целовит увид у све што сам написао у последње две године. То опет није моја кривица.

Господин Цвијановић, вештачки гради тезу о великој полемици у вези са Дверима и о општем нападу на њих. Поред Стандарда пратим и Видовдан и Печат и Нин и Време и Фонд СЈ и Двери и НСПМ и Пешчаник и Е-новине и Истиномер и  Пиштаљку и дневне новине и сајтове странака и нигде не видех ту полемику, изузев мање полемике, овде на Стандарду. И полемика је у реду, али је овим поводом она мала, ограничених размера. Друго, не видим ко је, осим мене, критиковао Двери. Надам се да г. Цвијановић не мисли на коментаре текстова. Не потцењујем коментаре али најчешће има много коментара али мало коментатора. И по правилу, сви су анонимни. Стога нико не може ни да тврди да постоје „они који су жучно напали Двери“, па ни господин Цвијановић. Сам Жељко је дао наслов мом првом тексту „Дебата о Дверима…“ а не ја. То није спорно, наравно, то је само добар уреднички и новинарски нерв. Али, одлуку да нешто усмери ка дебати, полемици, је донео уредник Стандарда.

Што се мог првог текста и одговора тиче, у њима преовлађују принципијелна питања везана за истинске разлоге новог ангажмана Двери или за разматрање њихових политичких шанси. У та два текста тежиште је на анализи програма Двери. Нисам се бавио њиховим моралним правом, само сам на једном месту прокоментарисао тврдњу самих Двери да имају моралну обавезу да делују као странка. Нисам им одрицао никаква права. Да, поставио сам питање одакле долази новац. То је главно питање, изузев ако неко не потцењује људе као наивну рају.

Што се неповерења тиче о томе нисам размишљао. Размишљао сам о анализи, распакивању и вивисекцији програма Двери. Размишљао сам о још једном случају када неко продаје маглу.

Наравно да Жељко Цвијановић пише квалитетно, допадљиво, питко- по правилу. Тако мислим већ годинама. Као неку тренутну ману, налазим само наклоност СНС-у. Жељко помиње као опозицију три странке- СНС, СРС и ДСС. Разликујемо се у томе што сматрам да је СНС опозиција онолико колико и ЛДП. Дакле, није. Не сматрам СНС опозиционом странком. То је резервна варијанта, резервна марионета коју је створио запад да би осигурао своје политичке и све друге инвестиције у Србиј, кад пропадне садашњи режим. Да би осигурао позицију Србије као свог трећеразредног марионетског сателита.

Када г. Цвијановић поставља питање откуд неоправдано неповерење према Дверима, и он пренебрегава и игнорише питање односа Двери и СПЦ, која их је створила, и под чијим окриљем делују 12 година. Жељко Цвијановић, као и сви остали, игнорише и сва питања која сам поставио у два своја текста. Нико, у целој полемици у чаши воде, није ни покушао да одговори на та питања. Господине Цвијановићу хајде, молим вас, одговорите ми зашто је било тешко одговорити на једноставна и конкретна питања? И зашто ни ви нисте одговорили ни на једно, као неко ко подржава Двери? Навешћу само део тих питања:
- Да ли процењујете да ће Двери прећи цензус на наредним изборима?
- Због чега се негира или заобилази очигледна а неспорна повезаност Двери  са СПЦ?
- Због чега у програму Двери који критикује све друшвене факторе, нема ни једне критичке речи о одговорности СПЦ за стање у коме се налазимо?
- Због чега нису наведена имена „око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ који су учествовали у писању програма Двери?
- Због чега програм  Двери не нуди ни најмањи конкретан одговор КАКО ће спровести начела свог програма?
- Због чега траже од грађана да баш њима поверују на реч?
- Због чега су из свог програма изоставили многе важне области, које сам навео у претходна два текста?
- Због чега нигде, на сајту Двери, нити било где другде, не стоје биографије челника нове странке?

Тезе г. Цвијановића о западној цивилизацији су тачне. Међутим, не стоји теза о „племенитој друштвеној  и политичкој невиности“, некога ко делује већ дванаест година као политичка НВО, ко је настао и ко делује под окриљем СПЦ, која се и сама уплиће у политику. Нисам их назвао, на крају другог текста „површним аматерима“ из разлога које наводи г. Цвијановић ( непрепознавање те „племените невиности“) већ стога што су показали аматеризам после 12 година деловања и то тамо где се данас очекује незаобилазни професионализам - код сачињавања Програма и конкретних решења „КАКО?“, уместо „ЗАШТО?“. А господа из Двери су наивни и невини ко' француска собарица, после 12 година политичког НВО делања, притом, под окриљем једне организације која није ни наивна, ни невина (што не значи да је крива, наравно). И г. Цвијановић опет замењује тезе. Наравно да зна да нисам оценио програм Двери као „скуп идеалистичких сањарија“. Они нису достигли тај ниво. Оценио сам га као приземну и неинвентивну анализу постојећег стања без конкретних решења.

Господин Цвијановић тврди и следеће:“… видим Бакарчево одбијање да прихвати промене, да се ишчупа стабло које плода не даје, али једнако стоји на плодној парцели“. Знате и сами да сте промашили господине Цвијановићу. Прво, двадесет година се бавим политиком и већи део тог времена сам провео залажући се активно за промене (не да сјаше Курта, да би узјахао Мурта). Друго, није непознато да сам од оних који не ћуте у ДСС-у, који унутар странке траже промене али и јавно критикују странку. Треће, ја сасвим добро и без илузија сагледавам позицију ДСС-а у светлу неминовних промена, и у светлу ботаничких и повртарских перспектива. Па опет ми је та странка најдража, баш таква дежурно крива, „неперспективна“, „превазиђена“, „неплодна“, „досадна“, „неподобна“... Четврто, знам и ја да је демократија на издисају, да је политички систем превазиђен, да је догорело…Да ли због тога треба да напустим ДСС, као Шормаз, као Павков, или да нападам Коштуницу као Остоја Симетић? Да ли због тога треба постанем Дверјанин? Да ли ако постанем Дверјанин, морам почети да верујем у Бога? Да ли због тога треба да се укрцам у нови, перспективни воз, да ме обузме „ново одушевљење“?

Такође, о променама сам, између осталог, скорије писао у чланку који је Стандард објавио под насловом, ако се не варам „Српском народу потребан је преврат, и то одмах“. Изледа да сте заборавили шта сам тамо написао:

„Да поновим, да грађани који сада насељавају ове просторе, који се зову Србија, Република Српска и Црна Гора, и који су углавном Срби, не би изумрли природним путем до половине овог миленијума, дакле да би опстао српски народ и српске земље, мора да се догоди преврат САДА. Осим опстанка, рекох већ, преврат је потребан да се Србија врати себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да  се спроведе праведнија економска подела у друштву и да се врати власт народу, путем једне једноставније, лако доступне, непосредније демократије, лишене компликованих процедура, која би била отворена књига сваком грађанину а не некаква заморна тајна, некакав сурогат демократије, који се временом претворио у своју супротност. Тај преврат у Србији би морао да подразумева и темељне промене медија и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање рекламне и забавне функције медија. То би највише личило на исушивање мочваре.

Свестан сам да све ово звучи као утопија, али нисам ја крив што смо као цивилизација (не само као  српско друштво) себе довели дотле да су нам утопије једини излаз. А шта је то утопија? Да ли ће неко замерити човеку будућности што се бори за утопију звану чиста вода и чист ваздух? Да ли је утопија, вишемиленијумска борба људи за слободу? Да ли је утопија жеља да се живи у миру? Да се деца рађају са сигурношћу да ће да преживе? Да ли је можда породица утопија? Поента је у томе да је утопија релативна ствар, и да нема те ствари која је недостижна“.

Да се вратим на питање промена. Да, и ДСС-у су потребне промене (неке промене су у току). Нису потребне промене суштине политичког деловања, већ форме деловања, форме која ће довести до тога да политичка порука ДСС-а допре до већине грађана. Промене унутар странке, које неће дозволити да се понове грешке и слабости из периода, када је ДСС била на власти. Промене које ће довести до тога да, истинита али сложена политичка идеја може да дође до изражаја. Алексис де Токвил је рекао :“Лажна, али јасно изражена мисао, чешће завлада светом – него истинита, али сложена идеја“.

У праву је г. Цвијановић када тврди да је стари свет политичких односа на измаку. Нико нема ништа против повезивања оних који имају заједничку политичку идеју или програм. Међутим, напредњаци немају ни програм ни политичку идеју. Због тога се могу повезивати, са сличнима себи, дакле са Демократском странком. И тада ће настати „врли нови свет“ у Србији.

03.03.2011.године