"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


субота, 20. децембар 2003.

ПЕСМА : НАПАСНИЦА

NAPASNICA

Ti si o meni znala sve
ja o tebi
ništa.
Uhvatila si me
na prepad
i ja sam te pustio
da mi radiš sve
što si želela

da me tešeš
i šibaš
da me koriš
i probaš.

Odoleo sam iskušenju
da se branim
da pobegnem.
Pustio sam te
da kopaš po meni
iako sam bio iznenadjen
nespreman.
Pustio sam da nabacaš
svu glinu
a da me ne uprljaš
jer to nisi ni htela.

Ti si o meni znala sve
i saznala si još više,
ja sam doznao
tvoje ime.
Uspela si da me postidiš
i da me nateraš
da se suočim sa stidom.
Uspela si da me uplašiš,
suočio sam se i sa tim.
Uspela si da me naučiš
onoliko koliko me
niko nije naučio
za tako kratko vreme.

Potresla si me
i protresla
vodila si me ko slepca
pokazala mi koliko sam ranjiv
i kada se glina osušila
otvorila si me
i ja sam bio isti.

Pustio sam te
da mi sve to radiš
jer sam znao
da ćeš na kraju
videti ko sam.
Pustio sam te da me vajaš
i klešeš
zato što
tvorac saznaje sve o svom delu
kada ga završi
ali i ono saznaje sve o njemu.

Ogolela si me,
otkrila.

Ti si o meni saznala
više nego što si se nadala
a ja sam doznavši tvoje ime
čekao.
Čekao sam
i znao
da će posle svega
da se pokaže
toplo žensko biće
nežan ljudski stvor
željan ljubavi
i bliskosti.

Onda si me uzela za ruku
i opet me povela.
Pokazali smo jedno drugom
kako se  ljubi
kako sa želi
kako se grli
kako se grize
kako se upija
kako se miluje

kakva je strast
kakva je glad
kakva je nežnost

na ulici
simbolično
na pragu državnog radija
kao da smo
svima hteli da saopštimo
da smo se pronašli
bar na tren.

Oh,kako smo se dohvatili
kako smo sa držali
kako smo se...
podali

i onda tu

rastali.

Nisi slična
nikom koga znam,
zabrinjavajuće različita
drugačija.

Nadam se
da sam u tebi ostavio
bar približno
koliko ti u meni

ludačo
goropadnice

nepoverjliva
nepripitomljena

napasnice
neukroćena.

четвртак, 20. новембар 2003.

Песма : Амазонка и снешко

AMAZONKA I SNEŠKO                                                           

Jel vidiš šta radiš,Amazonko ?
Postaješ iskušenje.
Počinješ da mi greješ srce i dušu
počinješ da mi bivaš svetlost
nada
uvlačiš mi se u misli
postaješ deo mene
moja svakodnevica
i jutro
i podne
i veče
počinjem da te prizivam
bez obreda i znamenja.
Ti si oba.

Ubijaš me!

Da li si svesna šta činiš,Amazonko?
Postaješ uticaj
uskomešavaš me.
pokrenula si u meni
ono što se ne zaustavlja.
U meni si.
I sada te držim
ko malo vode na dlanu,
sklopim ruke
i prosim te
ponosan što sam prosjak.

Ubijaš me!

Srodnice moja
sestro moja
stavio sam ruku na usta
njišem se
napred,nazad
kao katatoničar,
i dajem srcu na volju.
Puštam ga na slobodu
na odsustvo
što je prisustvo.
Lepo je srodnice,
smešim se,
lepo je,
najlepše.
Mislim te.

Ubijaš me!
Da li si pogrešila Amazonko?
“Ljubim te”.
Ne ljubi me kad nisi tu
i kad sam sam
ne ljubi me baš večeras.
Ne izgovaraj to,
prokletnice,
shvatiću te ozbiljno
držaću te za reč.

Ubijaš me!

Jedan nemački pesnik reče:
“Wo Liebe nicht ist,
sprich das Wort nicht aus”
Sve izreci samo to ne.
Nemoj to da mi radiš,
ne izgovaraj magičnu reč
jer je ne možeš opozvati,
opovrgnuti.
Neopozivu.
Neporecivu.

Ubijaš me!

Alne ljutim se,
da znaš.
U stvari mi je milo,
imam o čemu da sanjam,
imam šta da maštam
da sadim
i zalivam.
Baštovanstvo duše mi prija.
Setim se gradinara:
-Mogu li srodnice
biti gradinar tvog cvetnjaka ?

Ubijaš me!

Jesi li li pogodila
zašto me ubijaš?
Ja živim samo zimi,
prave me deca
od mašte i leda,
oživi me njihova igra.
Ako u meni zapališ ljubav
-to me ubije.
Ako mi ugreješ srce i dušu,
i to me ubije.

Zato me ubijaš.

O bože,bože ko je još čuo
za zaljubljenog sneška?
Evo,ti prva.
A kako prepoznati
zaljubljenog sneška?
Evo ovako.
Ako ujutru,po mrazu,na belom snegu
zateknete metlu,lonac,šargarepu
i crnu dugmad,
onda znate,
tu je bio zaljubljeni sneško
-istopila ga ljubav!

I sad neće čuti svoju kobnu srodnicu
koja je došla da mu kaže:
-Sneško moj,tvoja je molba uslišena,
bićeš gradinar moga cvetnjaka.

петак, 16. мај 2003.

ПЕСМА : ТИ И ЈА

TI  I  JA

Sve što činimo zajedno
mi izgleda potpuno prirodno,lako
dolazi samo od sebe

Kada sedimo jedno do drugog
kada razgovaramo bez zapinjanja
bez zazora
mi činimo najnormalnije stvari
ljubimo se
dodirujemo se
uzdišemo
gugučemo
mirišemo
(povremeno provirujem iz poljubaca
gledam izazivamo li pažnju-ne,dobro-
 i dalje sam sramežljiv-ali samo malo
i čudim se što niko ne čini to što i mi
pa zar se niko ne voli
zašto se grle i ne ljube...?)
upoznajemo se u stvari
i to činimo onako kako to čini
većina zdravih ljudskih bića

Deo toga je stalna instinktivna želja
da se održi fizički dodir
(kao što mama i beba koala
provode sve vreme zagrljene)
kao kada ti,dok razgovaramo
dodirujem listove,kolena,butine
ne čineći to bez tvoje volje
niti lascivno ili posednički
već ruke idu same od sebe
u neprekinutom dodiru-
kao da postoji energija
koja struji između nas
i oplemenjuje naše postojanje-
moje ruke žele da te budu pune
u svakom trenutku.
Sada je zima
i ti nosiš čarape ispod pantalona
(te pantalone su moje žrtve,
stalno ih gužvam,oprosti zbog peglanja)
tvoje noge su
dugačke
jake
podatne
po meri mojih ruku
to su noge koje nose
Jelenu,moju Jelenu
Jelenu ženu koje ima
to su noge kojima dolaziš meni
(da li te same donesu?-hvala im)
znam da ćemo se noge i ja dobro upoznati-
pa već se dobro slažemo
dobre su to noge-čvrsto stoje na zemlji
te noge su putevi koji vode
ka skrivenom,ka otkrivenom,ka...
eh,te noge
kad bi mogle da hode
samo po mojoj ljubavi,osećanjima.
Zajedno,držeći se za ruke,
čini mi se da bi mogli da koračamo po vodi
da letimo po snovima,po mašti
sa tobom,samo sa tobom
i tvojim nogama
i tvojim rukama..

A tek tvoje ruke
te ruke hitroprste
te ruke melemnice,dožudnice
te ruke isceliteljke vitoprste
-i tako,tako nežne-
koje me traže i nalaze
te ruke pametnice
te ruke opčiniteljke,opsenarke
te ruke što tkaju mrežu oko moga srca
te ruke
što vidaju rane
što me vaskrsavaju
te ruke vračare
te ruke magične maziteljke
ti prsti što se igraju mojom kosom
ti dlanovi što mi se ugnezde na obrazima
te ruke stvorene za moje
te ruke za grljenje,za privijanje
za počivanje na meni
svrhovite
te ruke što seju,što žanju
daju i primaju
i dobrotvorke i tlačiteljke
te ruke izluđujuće
što čine tako mnogo
one što vode ka tebi
što mogu biti i stidljive i razvratne
i smerne i pohotne
ruke dame s hermelinom,Mona Lize
i ruke veštice,vučice,grabljivice
i ruke pune tebe i mene
tvoje ruke
moje ruke
preplet ruku
naše ruke što se traže
pa se ne zna koje su čije

Šta još poznajem na tebi?
Tvoj vrat
za koji se ne zna gde lepše teče
da li u liniju vilice,u nežne uši
u potiljak skriveni
ili u prsa,ramena,leđa
taj vrat osetljiv,golicav
sa bilom i glasom
taj vrat za milovanja
celivanja

I lice
njega najbolje znam
na njemu sve piše
a u očima se sve čita
ti mazo
na tvom licu nema tajni
ono sve kaže
to lice
moja uteha,moja zvezda vodilja
moje svetlo u tami,moja pesma
to lice što nosi usne
to lice plave vile
moje vile
to lice koje ja u mislima
nosim kao nežnu masku
da budeš uz mene
to lice neopisivo,neiskazivo
to lice koje traži da bude gledano
širom otvoreni očiju
očiju kažem
koje su put ka beskonačnom
ka utapanju,gubljenju
gubim se u tvojim očima
one su put u drugu dimenziju
te oči
sa pervazima,pod obrvama
te oči sveznane,što te obeznane
oči što nude svetove
oči što su prolazi
oke,okice
očna sunca

I usne
o usne
moji najbolji prijatelji
te ljubavnice
te usne što ostaju na meni
što mi optoče lice
usne beskrajnih poljubaca
nezasite
pomiriteljke
tragačice
utešiteljke
one sve znaju
znaju tajne,znaju da me piju
i žare i bole
a tako podatne,meke
nikad dosta,nikad dosta
i uvek još i još
usne za davanje i uzimanje
usne za pevanje
i one o kojima se peva
te usne nesnošljive
usne za dobre reči
iz njih samo dobre reči
samo med teče
usne što bude mrtvace
usne vaskrsnuća,veličanstva,ushićenja
usne ko lanci što robove prave
usne za ljubav,za voljenje,za mene
tvoje za moje,moje za tvoje.

Robovlasnice moja
postajemo jedno,prožimamo se                                                
osećam da postajem besmislen kao biće
bez tebe
samo sa tobom imam svrhu,postojim kao celina
budimo celovitost,budimo jedno
budimo suštastvo,novo biće
homo geštalt
jedan od oblika sapiensa
ono koje se sastoji iz više bića
što čine novo biće
opstajući i kao posebna

budimo to

Osećam da mi rastu krila,
ushićenje,da mogu nemoguće,
da pomeram planine,isušujem mora,
teram reke da teku uvis,ribe da lete,
ptice da plivaju,tigrove da bleje,
lavove da ržu,vukove da cvrkuću,
bogove da ti se klanjaju.
Osećam da mogu da zavrtim svemir oko tebe
da budeš sedište jedine galaksije
super nova vaseljene
jelene moj
Jeleno,Jeleno
travkomoja,drvo moje,nebo moje
ptico ,krilo moje pod kojim sam
raskrili ih,natkrili me
jer samo pod tvoje dolazim
hrani me poljupcima
uči me da letim.

I gde je kraj ovome?
Ne znam!

Toliko toga poznajem na tebi
da me već to čini ludim.
Šta će biti kad te upoznam celu?
Sve kutove,sve pregibe,
sva mesta nežnosti,sve tajne.
Šta će biti?
Biću još luđi,
još ću te više i jače...
Jedva čekam da spoznam još
da otkrivam,istražujem
da budem i Amundsen i Lindberg,
i Gledstoun i Skot,i Hilari i Tensing.

Imaj milosti dragana,
oslobodi me,san me hvata
oči se sklapaju,ruka usporava
pusti milosnice
daj mi sna.

Volim te,volim te
ko što niko nikog voleo nije
volim te jer si jedina
dragocena
prekrasna
moja
Vasilisa
Hana
Alisa

Jelena

TI                                

четвртак, 15. мај 2003.

Песма: ЗА ТЕБЕ

ZA TEBE

Ima u meni jedna šuma
za tebe
šuma kao zeleni somot
za tebe
šuma sa nebrojeno drveta
za tebe
a svaki list za jedan osećaj
za tebe

Ima u meni jedno drvo
za tebe
raskošne krošnje,hladovito
za tebe
omiljeno mesto u mojoj šumi
za tebe
jedno od onih drveta
za tebe
koje kad olista u proleće,želite da zagrlite
za tebe

Ima pod drvetom,u meni,jedna vlat
za tebe
u moru trave
za tebe
vlat svih vlati
za tebe
travka tako savršeno zelena
za tebe
da od nje zubi trnu
za tebe
vlat na kojoj piše sve o nama
za tebe

I tu u šumi,pod drvetom,u travi,kraj vlati
za tebe
raste u meni jedan cvet,ni prvi ni poslednji
za tebe
cvet naše sutrašnjice
za tebe
procvetaće,uberi ga
za tebe
jer kod tebe neće nikad uvenuti
za tebe
nići će novi,uzmi ga
za tebe
uvek beri to cveće
za tebe

bespočetno

beskrajno

четвртак, 17. април 2003.

ПЕСМА : КАДА ВОЛИМ

KADA VOLIM

Izgleda da pesme
beskrajno izviru iz mene.
To ti izranjaš pesme iz mene,
to ti izvireš iz mene
ta ljubav iz mene...

Bože,
kako je lepo voleti !
Kako su boje oko mene jake,
kako su oblici jasni,
kako mi ljudi izgledaju dobri,
kako mi srce kuca.

Kada volim, mislim na zeleno,
na polja ,na krošnje.
Opseda me želja da sam u zelenilu
u miru,daleko od buke.
Kada volim, mislim na more,
na bele stene,na nebo,na delfine
i želim da ti kažem da te volim,
u moru,pored zelene obale,           
u nigdini,
kao da smo sami na svetu.
To me praiskon tera,
jer smo iz mora izašli
i naši atomi se sećaju,
i mesec deluje na nas,
kao na more,
izaziva plimu i oseku.

Kada volim,
ja volim bez ostatka
ceo,
razbolim se od ljubavi.

Zaljubljeni su ludi,bolesni
ali čine tako divne stvari,
razoružavajuće su naivni.
Oni čine svet lepšim
nego što jeste,
oni nam daju nadu
da sve može biti bolje.

Kada volim...                                  

петак, 11. април 2003.

ПЕСМА : ЧЕКАЊЕ,РИТУАЛИ И САЛОН

ЧЕКАЊЕ,РИТУАЛИ И САЛОН чекам дан ћемо бити«безбрижни,лаки и нежни»
и
Знам
бити
и
да ће то овог пролећа да ћу изаћи из
у
зиме мог незадовољства пролеће нашег задовољства.Једног
када
када
узећу
обичног пролећног дана зелено почне да избија под сунцем небо и ваздух буду чисти те за руку после
купићу
и
шетње парковима и улицама јефтине руже доћи ћемо кући предвече.Пожелећеш да ти оперем уморне ноге.Посадићу
пустићу
угасићу
и
свуда
те да седиш удобно Баха или Вивалдија светла и телефоне запалити мале свеће око тебе.Ослободићу
донети
са
ти стопала ведро воде мирисном сољу и ружиним латицама.Масираћу
у
благим
ти нежно ноге топлој води сапуном и цвећем.Када
посушићу
намазати
и
и
се опустиш и одмориш их полако памучним убрусом ароматичним уљем наставити да их масирам целивам.На крају ћемо се сетити Станескуа.Зграбићу
а
да
те и пољубити ти стопала ти ћеш храмати у страху ми пољупце не згњечиш.И онда
«изван свакоје злости».
 
Једва
када
Неког
опраћу
 
другог дана сличног том ти косу.Купићу дечији шампон.Полако
и
пазећи
ћу ти ишчеткати косу опрати је нежно и темељно да ти шампон не уђе у очи.Потом
благо
ћу је обрисати пешкиром упијајући што више воде.Почешљаћу
и
Онда
у
и
те и љубити пустићемо косу да се осуши ћу уронити лице шуму твоје косе дисаћу пуним плућима.Замолићу
а
те да растресеш косу онда ћемо се погледати у очи и ...Једног
ћу
онако
у
у
новог дана те окупати како се купају деца топлом купатилу-да не озебеш пуној кади пене,уз игру(купићу ти жуту паткицу и шарену пену)истрљаћу
а
ти леђа потом и све друго.Осушићу
и
везавши
јер
те великим меканим пешкиром огрнути дебелим фротирским огртачем лабав чвор ...Током
једном
неко
и
измасираћу
свих тих дана ћу донети уље за масажу мирисно,благо и скупо када будеш желела те истински.Биће
јер
то добра масажа,нежна и пажљива се са тим не треба играти.Када
и
онда
и
да
то стварно темељно урадим када више не будем могао да се уздржим ћу унети осећања пустићу нас,природу и машту ...После
и
моћи
да
свих тих дана многих других дана ћемо да кажемо смо двоје.Међутим
има
,ова песма и други крај.После
и
отворићу
свих тих дана многих других дана салон лепоте.