"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


уторак, 26. септембар 2006.

ПЕСМА : ТАКО ЈЕ ТО

TAKO JE TO

Jednog jutra sam otišao
pred školu.
Našeg sina
je dovela majka.
Nisu me videli.
Gledao sam
kako roditelji
dovode svoju decu,
majke
očevi.
Shvatio sam šta propuštam
i šta sam uskratio.
Jutarnju,
sanjivu bliskost
i žurbu
spremanje
razbarušenost
detinje kose
umivanje
oblačenje
mali doručak
pranje zuba
ranac
i trk do škole.
Ceo taj ritual
običan
svakodnevan
ali
zrnce u peščaniku bliskosti
u kome nema mesta
za mene.
To je deo cene
koju plaćam.
Ranije dok nije išao u školu,
bio sam deo njegovog jutra.
Budio se pre
nego što bih otišao na posao
mazili smo se
i igrali onih jutarnih igara
pretvaranja da spava.
pevanja pesmica
golicanja.
Bio sam deo njegovih večeri
gledanja crtaća
prenemaganja
izbegavanja odlaska na spavanje
kupanja
uspavljivanja
Sve to su rituali bliskosti.
Uspavljivali smo se
uz čitanje bajki
o Polu Banjanu,
Džoniju Jabukovom Semenu,
kauboju Pekos Bilu,
i uz češkanje po glavi.
Sve to volimo i danas.
Mnogo mi znači to.
Kada  spava kod mene
obavezno čitamo bajke
a potom
kada nam se prispava,
gasim svetlo,
stavljam glavu na rame,
pružam ruku
i mazim ga po kosi.
Onda zaspimo
ko' dva dupeta,
dva nevinašceta.

Obeznanimo se.

петак, 22. септембар 2006.

ПЕСМА : DEJA VU

DÉJÀ VU

Tu sliku ne  bi smeo da gleda niko osim oca
osim mene
oca
mene
oca
mene

Tu sliku…
Da li sam ja snimio tu sliku?
Ta slika…
Gledaju me ćerka i žena
(N)(e)(i)Čija?
Gledaju (me?)
Gledaju s ljubavlju
...
Juče i danas
mi se te slike prikradaju
uvlace mi se u srce
neosetno
i u jednom trenutku
u jednom trenutku
nepažnje
nesmotrenosti
neopreza
preselile su me
u neku drugu stvarnost
...

Pomislio sam
poverovao
osetio
da gledam
fotografiju svoje porodice
i u sledećem trenutku
se vratim u stvarnost
naježim se
kao da je duh prošao kroz mene
ali neki dobar duh
duh porodice iz paralelne stvarnosti
iz sna
iz
...



Te slike tako nonšalantno razbacane
po mom stolu
razbacane po mojoj duši
Te fotografije moje porodice
...

Kao san pomislih...
Kako je moglo da mi padne na pamet
da to nije moja porodica?
da to jeste moja porodica ?

I da li je bitno
čija je  to porodica?
Da li je bitno
čija je to ljubav?

Bitno je da JESTE
...

Eto,
mogla bi biti i moja...

Izgubljena porodica
crnokosa žena
smedjokosa devojcica
porodica
nečija porodica
mogla bi biti moja
nije moja
jeste moja
nije
jeste
...

Nikada to nisam osetio...
Dobijao sam fotografije žena i dece
ali
nikada nisu izazvale
jezivo prijatno osećanje
i taj
gotovo stid
što prisvajam
što
...


Sećam se mirisa te sobe
(sećam li se?)
mekoće tog pokrivača
tvog mirisa
detinjeg mirisa
tvog pogleda
njenog pogleda

Sećam se koliko smo bili srećni
(sećam li se?)
meke razlistanosti
tvojih svilenih vlasi
razbarušenih
ludom dečijom rukom

Sećam se mirisa tvoje kose i tvog vrata
(sećam li se?)
zvonkosti smeha
toplote te sobe
tog dana
mirisa svete porodice
...

Čije porodice?
Zašto se sećam?
Da li se sećam?

Nisi ni svesna
nisi mogla biti svesna
dejstva
uticaja
...

Kao da si mi ubrizgala
injekciju s odloženim dejstvom.
Kao da si mi poslala
tempiranu bombu.
Kao da sam imao amneziju
i počeo da se sećam.
Kao da sam bio zarobljen u ratu
i vratio se.



Poslala si mi sliku
koja sadrži blagotvorni virus
koji je dva dana rastao u meni
i onda me obuzeo
celog
na prepad
...

Kakva zavojevačka fotografija...
Trojanski konj
...

Tu sliku više ne bi smeo da vidi niko osim mene.

субота, 16. септембар 2006.

ПЕСМА : ШТА ЗНАМ О ТЕБИ?

ŠTA ZNAM O TEBI ?

O da !
Ti ćeš se dopasti svima.
Svidećeš se mom sinu.
Dopašćeš se mojoj majci.
I mom ocu.
Mojim prijateljima.
Mojim biljkama.
Mom malom kavkaskom brestu,
mom kućnom ljubimcu,
bonsaiju.
Mojim zidovima.
Mojim podovima.
Podovi će voleti da hodaš njima.
Zidovi da budeš medju...
Zavoleće te i moj pas,koga nemam.
I moj komšiluk.

Takva si ti.
(I da znaš,ni za jednu drugu osobu
ovo nisam bio siguran,
niti mi je palo na pamet).
Ali to si ti.
Detežena.
Detinja osoba koja pleni.
Pridobija.
Dovoljno je da zasvetliš
tim tvojim fenjer očima
i kupiš ljude.
(O osmehu i da ne govorim).

Svidećeš se i mom krevetu.
Neće(š) želeti da ga napuštaš.
Moj dom će biti tužan bez tebe.
Biće srećan s tobom.
Biće srećan kad postane tvoj.
Zavoleće te i moja bašta.
Kesten.Orah.Jorgovan.
Hortenzije.Ruže.Bršljan.
Trava.
Mačke.
Ptice.



Takva si ti.
Jedno od onih opšteomiljenih bića.
Svi će te voleti.
A ja ?
Svima ćeš biti draga.
A meni ?
To nisam spomenuo.

Ti i ja ćemo imati tajnu.
Nikom drugom nećemo reći da se volimo.
(Možda suncu,nebu,mesecu...?).
Bićemo uzajamno najdragocenija tajna.
Volećemo se tajno.
 Kriomice.
Javno?Nije važno.
(Sigurno se nećemo mrzeti!).
Ali,tajno ćemo se ludo voleti.
U našem svetu četiri bistra oka.
Četiri oka
i jednog MI.







четвртак, 7. септембар 2006.

ПЕСМА : ТАНГО

TANGO
(dodir)


Ovo su moje oči.

Bio sam slep.
                                                                                         (sada)
Sada vidim tebe.


Ovo su moje uši.

Slušao sam samo sebe.
                                                                                         (sada)
Naučila si me da slusam.


Ovo su moja usta.

Previše sam govorio.
Govorio u vetar.
Jeo i bio stalno gladan.
Bezukusom razočaran.
Jedino je škrgut u snu imao kakvoću.
                                                                                     (sada)
Govorimo.
Jedemo.
Usne su nam spojene.
Jezik isti.


Ovo je moj nos.

Disao sam tek da preživim.
Mirisao-ništa.
Jednom je leptir sleteo na njega.
Miris leptira.
Umesto žene.
Zatvarao sam oči i zamišljao tvoj miris.
(Vanilu i čokoladu,
cimet i badem).
                                                                                     (sada)
Mirišemo jedno na drugo.


To je moje lice.

Bilo je tužno.
                                                                                   (sada)
Zatvorim oči.
Umesto tame, tvoje lice.
Muzika tvog smeha teče mojim sluhom.
Usne nam se dodiruju...rečima.
Sve ukuse smo pomešali.
Moj nos je najbolji drug tvog obraza.
Tvoje čelo nežno počiva u dubini moje slepoočnice.
TO SU NAŠA LICA


Ovo su moje ruke.

Bile su prazne.
                                                                               (sada)
Tvoje zvezdano nebo.
Naši zagrljaji.


Ovo su moje noge.

Bio sam obogaljen.
                                                                             (sada)
Znam da hodam.


Ovo su moje grudi.

Bile su hladne i nezaštićene.
                                                                            (sada)
Njima igram dodir.
Dodirujem tvoje.
Vodim te.
Tu su srca.
Zagrljenima,
nam kucaju ko jedno.
Osluškuju se kroz grudi.
I ko da hoće da se zamene,
duše da izmešaju.
Da,duše bi da se otmu,
da se stope,
da nas povežu neraskidivo,jednodušno,zagrljeno.

To je MOJE telo.
To si TI.
To je TVOJEe telo.
To sam JA.
To je NAŠE telo.
To smo MI.
MI.