СВЕТА ХЕРОИНА ИШТЕ КОКАИНА или “Родићу ти сина краља кокаина”

Биљану Србљановић сам упознао у емисији “Утисак недеље”, пре више од шест година. Њој и водитељки сам купио по букет цвећа и предао им пре емисије, наравно. Цвеће су прихватиле а Биљана је рекла да је добро да сам јој цвеће дао пре емисије а не на почетку, пред камерама, јер бих онда добио букетом по глави. Сложио сам се са тим. Авај, данас ми је јасно да сам купио погрешан поклон. Уместо џентлменске пристојности, купити цвеће, требало је да набавим нешто друго. Нешто што не мирише уопште, али се као и цвеће приноси носу. Међутим, мени та врста “набавке” није никада била фах. Биљана је у емисији била хистерична, а касније, током година, увидео сам да је то њен психички проблем. Занимљиво је да нас је кућама развезла ауторка “Утиска недеље” лично. Биљана и ја смо изашли, колико се сећам, на углу Вишњићеве и Јевремове, у овој другој улици сам тада становао.Наравно, отишли смо свако својим путем, да не помислите нешто злочесто.

Овај текст пишем изнервиран, медијском амнезијом, некаквом цензуром, медијском блокадом поводом случаја трговине опојним дрогама, чији је један од актера и  доцент Биљана Србљановић. Ни један важан медиј, поготово електронски не извештава већ два дана о том случају (односно два месеца од када се случај догодио). А ради се о вести која би морала да изазове прворазредно интересовање, с обзиром да се ради  о доценту, предавачу на ФДУ, о награђиваној, на европском нивоу признатој списатељици, политичарки, члану ЛДП-а, супрузи француског амбасадора у Азербејџану и бившег амбасадора у Београду, те о госпођи која је била кандидат ЛДП-а за градоначелника. Не могу да гарантујем да сте чули за случај, па сам дужан да вас обавестим о чему се ради. Листови “Ало”, “Курир” али и “Блиц” извештавају да је београдска полиција још пре два месеца привела госпођа Биљану због куповине кокаина. У међувремену, оптужница је стигла у Виши суд а предмет је додељен судији Владимиру Дурузу. Листу “Ало” је потврђено да је у Виши суд 14. фебруара стигла оптужница за недозвољено држање опојних дрога. Лист “Ало” наводи да је имао увид у записник са саслушања оптужене у полицији и да је оптужена том приликом записник и потписала. Биљани Србљановић прети казна затвора до три године, те условна или новчана казна, уз могућност ношења електронске наногвице. Лист “Ало” саопштава да је оптужена хероина ухваћена 1. децембра прошле године, после куповине грама кокаина од дилера. По полицијском записнику, како га цитира “Ало”,хероина је  два пута купила кокаин (25. новембра и 1. децембра), што је Србљановићева до детаља и објаснила. Све се одвијало на улици, код дорћолске адресе на којој списатељица борави када је у Београду (1).

Овај случај, је пример двоструких стандарда, поготово у медијима. Пример је како миљеници власти и запада, уживају заштићени статус. Замислите само да је полиција приликом куповине наркотика ухватила некога ко није “заштићено лице”, некога ко није припадник “Друге Србије”. Некога ко припада оној обичној, првој, незаштићеној Србији? Некога из ДСС-а или СРС-а или СНС-а, на пример? Па тај би већ одавно био стрељан, у најмању руку била би му нанета тзв. грађанска смрт. Био би прокажен доживотно. Та афера се месецима не би скидала са медија.  Противим се томе да се Биљани Србљановић наноси тзв. “грађанска смрт”, противим се томе да се она блати, без обзира што је то управо манир строго контролисаних режимских медија и медија уопште, као што је то и манир ЛДП-а и ДС-а, и без обзира што је то њен манир. Али овде се ради о једноставним чињеницама. Неко је привођен, хапшен због куповине дроге и против некога је поднета оптужница због тога. То јавност мора да зна. Као што зна у сличним случајевима. Овде се ради о особи која је предавач на факултету (драмских уметности) не само у Београду, него и у иностранству. Ради се о особи која ради са младима, са студентима. О особи која своје знање треба да пренесе млађима, у институцији ове државе, у академској институцији.  Да ли госпођа Србљановоћ треба да предаје студентима, технике куповине кокаина на београдским улицама (како се ваља гудра)? Да ли треба студентима да преноси своја искуства из кокаинског делиријума (генерација халуцинација)? Да ли је то порука- да би сте били креативан писац- потребан вам је кокаин (хероина на кокаину)? Да ли је то порука Србљановићеве и ЛДП-а- “Шири даље” и “Од вас зависника зависи”? Шта је порука “Преокрета”? “Платиш грам- добијеш грам” или “Са нама ће грам- бити грам”(а не 0,87 грама, колико је дилер увалио доценткињи)? Да ли ће у позориштима, ради бољег разумевања драма доценткиње, управници чланови ЛДП-а и ДС-а, делити по грам у кесици, пре почетка сваке представе?

Јавили су се и многобројни бранитељи хероине на кокаину. Ненад Чанак. Јелена Карлеуша. Светислав Басара. Предраг Аздејковић. Декан ФДУ нема званичних сазнања о целом случају, и не види основ за покретање било каквог поступка. Па шта треба да се деси, да доценткиња почне да дилује на факултету, да је полиција тамо ухвати, па да стекну сазнања? Душебрижници и биљобранитељи се и шале, осим што је бране. Шали се и Биљана, на својим постовима на Твитеру, помиње, вазелин, порниће, тестерице, затвор, изборе…Шале и бранитеља и ње саме, треба ваљда да нас наведу на помисао да је “неко сместио Зеки Роџеру”, да је доценткиња толико “невина” да може и да се шали. Смехотресан је пример једног блогера бранитеља (“амер”22.02.2012. 02:45- “зашто хапсе жену која је имала мање од једног грама кокаина код себе за личну употребу, ако она жели да се рекреативно дрогира то је њен приватни проблем и требало би такве оставити на миру…” (1). Амин.

Овако изгледа део Србљановићкиног интервјуа датог „НИН“-у у првој половини прошле године:„Питање-Живите на релацији Париз, Баку, Београд. У Београду и даље држите класу, спремате премијере. Као да сте стално ту.

Одговор-Боравим у Београду велики део школске године, путујем на посао из централне Азије, што је доста компликовано и напорно, припремам дипломце на катедри за драматургију, сада предајем и у Бечу на Академији примењених, прве две године нашег боравка у Азербејџану, имала сам студенте и на миланској уметничкој школи, уз све своје друге позоришне пројекте и обавезе. То ме доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања, јер сам с једне стране жена француског дипломате, са гомилом тих мени прилично страних обавеза, а са друге неко ко је навикао да живи и ради сам и сам преузима ризике за све своје одлуке, мисли или ризике. Ипак, чини ми се да је то мој прави баланс, да имам у животу све што ми је важно, ма како контрадикторно деловало. Ја сам сва у контрадикторностима. Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом.“(2)

Госпођа путује на посао из централне Азије! Чиме? Ентерпрајзом? Чаробном метлом? И поред свих обавеза она живи у Бакуу, Паризу и Београду а предаје, поред Београда, и у Бечу и у Милану. То не може да се постигне ни телепортацијим. Госпођа је 2008.године  „Ширила даље“. Сад шири ноге на суперметли, како сама каже „Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом“.Дијалектика метле. Дијалектика коке. И наравно све то је „доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања“ . Е ту очигледно, своје место заузима кокаин. Јер се доценткиња много троши. Дијалектика агрегатних стања. Биљана у четири стања. Чврста Биљана. Течна Биљана. Гасовита Биљана. Плазматична Биљана. А тек Биљана у променама агрегатних стања - у фазним прелазима. Госпођа има у животу све што јој је важно. Знамо. Кокишку. Халуцинација. Шизење. И онда када долети у Београд, чисти Србију својом метлом, да не би упрљала руке. Зато и купује кокаин у кесицама. Руке остају чисте. У паузи чишћења, доценткиња тргује на улицама града. Кокицом. А шта хероина ради у Бакуу, Паризу, Милану и Бечу. Пошто грам? За јело је све бело? Пева - Габријеле, родићу ти сина краља кокаина?

Посебно је питање да ли госпођа Србљановић ужива дипломатски статус а ако ужива (осим коке), да ли ће се на њега и позвати, поводом суђења?

Посебну одвратност изазива Твитер пост, наркодоценткиње, од 18. фебруара, поводом хапшења Луке Бојовића и оптужби његовог оца, Вука Бојовића на рачун мог пријатеља Драгана Јочића, бившег министра полиције, коме је одлуком садашњег министра, појачано обезбеђење. Тим поводом нарко хероина твитује у свом кокаинском делиријуму: “Појачано обезбеђење Драгану Јочићу, што? Па неће да бежи”. Тиме се разуларена хероина, подсмева свим инвалидима. Безумно. Беспризорно. Тим поводом је реаговао Бранислав Кнежевић, председник удружења инвалида “Спас и нада” који је изјавио:”Страшно је када било ко вређа инвалиде. А њој, која се тобоже бори за људска права, поломио бих обе ноге како би барем на тренутак могла да буде у нашој кожи. Сигурно онда никог не би вређала. Немам речи, такве ствари ме страшно погађају” (3). Повереница за заштиту равноправности изјављује да може да реагује само ако неко поднесе пријаву, те да није прочитала спорну изјаву Србљановићеве.

У западном свету, чије вредности промовише Србљановићева, академска и политичка каријера некога ко је ухваћен да купује кокаин, је завршена. Овде код нас, миљеница режима и ЛДП кокаинска хероина, може очекивати да буде мажена, пажена, брањена, може очекивати успех. Овде је бранитељи већ проглашавају за невину жртву. Ускоро и за светицу. Света хероина, иште кокаина!

П. С. Знате ли како се зове предмет који хероина предаје на ФДУ? Наркодрама!

Београд  22.02. 2012. године

1.http://www.alo.rs/vesti/46513/Biljani_smesno_sto_je_pala_zbog_kokaina

2.http://www.nspm.rs/hronika/biljana-srbljanovic-tadicu-je-potreban-dramaturg.html

3.http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/skandal-biljana-srbljanovic-se-sprda-s-invalidima-185784.php

Ни Тадић, ни Николић – него Коштуница  - “Трећи пут Бог помаже”

На почетку, као и увек када су у питању овакви полемички политички чланци, нагласићу да их пишем у своје име а не у име ДСС, чији сам члан и функционер. Имам на то право и то чиним већ три године и то је постало неспорно. Не видим зашто би било спорно и овај пут.

Избори нису расписани али као да јесу. Све је познато. Биће расписани 11. марта и одржани 6.маја. Предизборна трка је почела још прошле године. Биће ово најдужа кампања икада. Зашто? Зато што су ови избори  преломни као ретко који и то схватају и режим и опозиција. Предстојећи избори су “бити ил не бити”, не само за опозицију, него за народ и државу.

У јавности се вољом двеју странака и њима наклоњених медија, ствара вештачка дилема да су једини избор за грађане, или СНС, или ДС (наравно, укључујући и њихове сателите са обе стране). Ова дилема је потпуно лажна. У најмању руку, није ли један други став барем равноправан овом? Уместо “или-или” није ли много утемељенији став “ни-ни”, дакле, ни ДС, ни СНС? Зар не постоји превише чињеница које поткрепљују овај став? Постоји обиље аргумената које говоре о томе да су СНС и ДС само две стране медаље исковане у САД  и у ЕУ. Да би став “ни-ни” био прихватљивији од лажне дилеме, морају да се стекну два предуслова. Први, да не ваљају ни СНС ни ДС,  и други , да постоји здрава и реална алтернатива. Оба предуслова су се стекла. Размотримо зашто.

Први предуслов, зашто не ваљају ни СНС, ни ДС?

Кренимо од оних одговорнијих, од криваца за посртање Србије, кренимо од режима предвођеног Демократском странком и Борисом Тадићем. Биланс је катастрофалан. У Србији влада атмосфера  беде, очаја и безнађа. Пола милиона грађана је остало без посла од доласка на власт садашњег режима, док је са друге стране у апарату државе запослено више десетина хиљада чланова владајућих странака. Просечна плата је сто евра нижа од оне у време Коштунице. Режим помаже успостављање лажне државе Косово (сагласност на Еулекс, печат, царину и границу, противљење референдуму у четири оштине на КиМ…). Режим помаже одвајање Војводине из састава Србије (Статут и пратећи закони…). Режим не спречава стварање претпоставки за одвајање Рашке области (толерисање екстремног Зукорлића). Режим је дозволио да Србија постане економски и политички окупирана земља, при чему режим са сателитима представља пету колону. Привреда Србије је уништена. За то није крива економска криза, уосталом режим је још 2008.године клицао да је криза наша развојна прилика. Производња је на најнижем нивоу а стране компаније се полако повлаче из Србије (Ју Ес Стил, итд.).Србија мало тога производи и извози и потпуно је зависна од увоза. Режим је увећао јавни дуг државе за 6 милијарди евра. Странке режима су лагале грађане да ће добити 1000 евра за акције НИС. Лаж је признао Млађан Динкић, који је и лансирао ту обману. Режим и даље инсистира на еврофанатизму, иако ЕУ не жели да нас прими у своје редове, а и да  жели да нас прими,  ми не треба да уђемо у економску и политичку гробницу народа. ЕУ је пред колапсом. Скупштина Србије је претворена у проточни бојлер режима и одузет је смисао том стубу поретка (законодавна власт). Консензус као метод делања, не само у Скуштини Србије, него у друштву, не постоји. Режим је уништио правосуђе “реформом и реизбором” које је јасно осудила и ЕУ. Потпуно је иозостао обрачун са корупцијом што и не чуди када се корени корупције налазе у странкама режима а иду и до кабинета председника републике (афера “Набавка вакцина” и сведочење бившег помоћника министра здравља…). Такође, режим је прво дозволио десетини хиљада својих функционера да крше Закон о Агенцији за борбу против корупције и обављају више неспојивих функција а потом је променио и сам тај Закон и уподобио га стању које сам навео и тиме задао јак ударац борби против корупције. Режим је дозволио да држава губи милијарду евра годишње на јавним набавкама. Војска Србије је практично разоружана и сведена на ниво партнера Националне гарде Охаја. Режим је под своју контролу ставио све главне електронске и штампане медије. Међутим и две опозиционе странке учествују у стварању политичке олигархије која  је потчињена окупаторима Србије (САД и ЕУ). И странке режима и поменуте две странке, заједно, рецимо - и садашња и будућа олигархија, стоји на челу оних који загађују друштвену, културну и медијску атмосферу и стварају климу лажи, демагогије, лицемерја, површности и неодговорности, стварају климу која одавно нагриза темеље друштва.

Пређимо на СНС. Не постоји особа која реално сагледава и промишља политику у Србији, која ће негирати да су за цепање СРС одговорни страни фактори и домаћи режим. Потом је логично да су исти фактори допринели настанку СНС. Све ово је још горе због чињенице да је двојац предводник СНС, потпуно преумљен. Двојац је направио коперникански обрт. Сада је све супротно од онога што беше. Политика, понашање…СНС до скора, готово три године није имала програм. Сада га формално има али тај слабачки документ је више смоквин лист, формалност. СНС је такође еврофанатична странка, и више еврофанатична од већине странака режима, и то постаје смешно, јер чак и поједини функционери режима постају “евроскептични” (Ђилас нпр.). Своју популарност СНС дугује вештом политичком маркетингу, политичкој демагогији, чињеници да су формално нова, у очима грађана “невина” странка а тиме и “велика нада”. На страну то што је најмање пола те странке на челу са преумљеним двојцем, било саучесник режиму Слободана Милошевића, укључивши и ову двојицу појединачно, једног као потпредседника владе и другог као министра. Популарност расте и због тога што СНС вешто користи политичку стратегију неизјашњавања, ћутања о најважнијим питањима, као и стратегију заузимања неодређених и флуидних али “оштрих” антирежимских  ставова. СНС често као доказ сопствене способности користи неспособност режима и празно обећање да ће СНС кад дође на власт све радити много боље од ДС-а. Сликовит пример како СНС размишља је био почетак “реформе и реизбора” правосуђа. Као свој одговор на режимски удар на правосуђе, СНС је славодобитно саопштила да  је учланила хиљаду нереизабраних судија у редове своје странке. Дакле, на стварање партијског правосуђа од стране режима, СНС је одговорила истом, накарадном мером – стварањем  (будућег) партијског правосуђа. На страну што се испоставило да је број судија који се учланио у СНС био много мањи. Инспиративна су била и два митинга СНС, пре свега због неиспуњеног обећања преумљеног двојца  да се други митинг неће завршити док режим не распише изборе. Као излаз, из шкрипца у који су сами себе довели, двојац је пронашао гладожеђомор кроз који је прошао председник СНС. Куриозитет је, да је неопрезни други човек СНС још за време трајања митинга обзнанио да шеф странке, тада само штрајкач глађу, већ умире. После тога је умирање од глади појачано и жеђомором, који је окончан на позив Патријарха. Режим није био дирнут штрајком глађу и жеђу и “неочекивано”, није расписао изборе. На основу свега што знамо о СНС-у и његовим челницима, сасвим је рационална тврдња да је СНС само друга страна исте медаље.

Други предуслов- здрава и реална алтернатива

Ако смо сагласни да је дилема “или СНС, или ДС” лажна и лоша, хајде да размотримо да ли има основа за став “ни СНС, ни ДС”? Основ за тај став би било постојање једне политичке странке која није ни сателит ове две странке, која није ни пета колона, ни “Друга Србија”, која није под контролом страног фактора, која има искуство у вршењу власти и која није изгубила кредибилитет ранијим вршењем власти и странке која мора да има и неко значајније упориште у бирачком телу.

Део ових услова испуњава СРС. Међутим СРС је била саучесник режима Слободана Милошевића и нема искуство, нити људе за вршење власти. Због своје примитивне и неартикулисане политике СРС не може бити сматрана здравом и реалном алтернативом ДС-у или СНС-у. Томе не доприноси и чињеница да је лидер радикала утамничен (неправедно) у Хагу. Такође, програм СРС је застарео и несагласан времену, једноставно време га је прегазило.

Сасвим је јасно да је једина здрава и стварна алтернатива ДС-у и СНС-у, Демократска странка Србије, предвођена Војиславом Коштуницом. Све остале странке (изузев СРС о којој сам говорио) су или сателити ДС (Г17, СПС, ПУПС,ЈС, ЛДП, ЛСВ, СДП, СПО итд.) или СНС (НС, ПСС, ПС), или представљају маргиналне политичке факторе које подржава мање од једног процента бирачког тела. Стога наслов овог чланка уопште није пристрасан. Кад реално сагледате ствари, то се намеће као једино решење које је добро за Србију.

Зашто је ДСС једино решење?

Подвргнимо ДСС истој анализи као и остале странке (ДС, СНС, СРС). Није неважно што ДСС у деценији између 1990. и 2000. године, никада није сарађивала са Милошевићевим режимом, за разлику од свих осталих тадашњих странака. Данас се систематски запоставља чињеница да су управо Коштуница и ДСС били главни носиоци уздизања Србије (у СРЈ) током 2000. и 2001. године. И јако је важно што су тада Коштуница и ДСС били главна препрека крвавој револуцији нуђеној као тзв. “Шести октобар” и што су се противили “Кризним штабовима” које је наметао остатак ДОС-а. Да подсетим да је потом, 2002. године, Коштуница два пута, легално, чак и уз цензус, био изабран за председника Србије али је целу процедуру намерно саботирала тадашња републичка влада и странке које су је чиниле. Резултати прве Коштуничине владе, у којој је ДСС имала већину, су импресивни у поређењу са садашњом владом, чак и кад се изузме економска криза. Просечна плата је била сто евра виша. Било је пола милиона запослених више. Динар је био стабилан. Инфлација ниска. Коштуничина влада је предводила отпор независности Косова а независност Војводине и Рашке области је била незамислива. Коштуничина влада је чувала а не растурала државу. Србија у то време није била економски и политички окупирана земља и Коштуница и ДСС су се борили против тога, а успевали су  да сарађују и са ЕУ  и са САД, али на основама равноправности. Привреда је уздизана а производња је била на високом нивоу. У држави је владала поштовања вредна правна сигурност и општа стабилност, што је било здраво окружење за стране инвестиције које су биле значајне. Јавни дуг је смањиван а не повећаван. Консензус са свим парламентарним политичким странкама је био уобичајен метод делања Коштуничуне владе, и у парламенту и шире. У то време у Србији није било великих незадовољстава и протеста. ДСС се трудила и успевала да гради мостове у  друштву а не да продубљује поделе. Обрачун са  високим криминалом и корупцијом је почео да даје резултате. Правосуђе и медији су били независни. Војска Србије није била предата у руке странцима и јачана је а не слабљена. И све то је чинила, што се заборавља, мањинска влада, подржана од стране СПС, коме је ДСС први пружио руку сарадње, што је тада проглашено за јерес а данас је СПС најпожељнија политичка удавача. И та мањинска влада је предложила а парламент усвојио, огроман број закона. Као круна залагања 2006. године је донет Устав Србије,, чији су де факто творци, ДСС и Коштуница и који је донет, практично консензусом. То су биле три године успеха. На крају друге, много мање успешне Владе (у којој су убедљиву већину чинили ДС и Г17), Коштуница је вратио мандат народу и расписао изборе када су партнери из владе – ДС и Г17 , подлегли диктату САД и ЕУ,  поводом независности Косова, и оценили да је мало вероватно чланство у  ЕУ, важније од територијалног интегритета Србије, при томе употребивши  паролу “И Европа и Косово”, паролу која данас служи за подсмех и коју је режим преточио у стварност која се зове “Ни Европа, ни Косово”. Депеше америчке амбасаде објављене на “Викиликсу” развејавају најтежу оптужбу против Коштунице и ДСС, ону оптужбу, да је могао а није хтео да направи владу са тадашњом СРС, предвођеном двојцем Николић- Вучић. Депеше показују да су ту Коштуничину понуду Николић и Вучић одбили (данас се може и претпоставити зашто – већ тада су били преумљени и знали су да ће створити нову странку) (1). Ако се нешто може ставити на душу првој Коштуничиној влади, то је нејасан став ДСС, по питању катастрофалног неолибералног модела капитализма и штетног модела приватизације, које су успеле да наметну остале странке, пре свега ДС и Г17.

Програмска залагања ДСС

Демократска странка Србије је једина странка која има озбиљне, изводљиве и детаљне програме. И политичке и економске. Ради се о новим политичким и економским програмима, прилагођеним овом тренутку и усмереним ка будућности а не само о оном општем, начелном, страначком програму који ДСС има, као што га имају и остале странке. Управо је ових дана представљен својеврсни политички програм ДСС, у виду књиге Војислава Коштунице “Зашто Србија а не Европска унија”. Исто тако представљен је “Програм развоја Војводине”. Ускоро ће бити представљени обновљени “Програм развоја Србије 2012. до 2017. године” (претходна публикација је била за период 2010. до 2015) као и “Програм развоја Београда”. Такође, пре неколико месеци ДСС је представила 21 појединачну публикацију – програме развоја градова Србије. Ниједна друга странка, ни изблиза, нема такве програме, добро осмишљене, спроводиве,  који су представљени јавности, одштампани као публикације и налазе се на сајту странке.

Колико можемо упрошћено да сагледамо, програмски ставови ДСС за предстојеће изборе су следећи:

1.За слободну Србију, која неће бити под окупацијом странаца и њихових експонената, политичких странака власти али и неких из опозиције, за слободну Србију која неће бити под окупацијом пете колоне и “другосрбијанаца”.

2.За државно одговорну Србију која се никада неће одрећи ни једног дела своје територије, ни отворено ни прикривено, како то чини актуелни режим. За Србију са Косовом и Метохијом, Војводином и Рашком облашћу.

3.За економски независну Србију која сарађује и  са ЕУ и са САД, али још више и боље са земљама БРИКС-а и осталим земљама. Против неолибералног концепта капитализма а за капитализам са људским лицем. За то да Србија буде друштво по мери “малог човека”, предузетника (а то су и земљорадник и занатлија и рентијер и ситни сопственик и тзв. мали и средњи предузетници и власници породичних мануфактура и они који пружају неке услуге, уопште сви самозапослени) чије ће предузетништво бити заштићено и подстицано Уставом и законима. Да Србија не буде, као сада, друштво по мери олигарха, тајкуна и могула. На њих применити путиновске методе.

 4.За самосталну Србију (политичка неутралност). Никад у Европску унију. Нема потребе остављати отшкринута врата за улазак у једну творевину која је пред колапсом, која је уништила саму себе и која је економски и политички подређена САД.

 5.За неутралну Србију (војна неутралност). Никад у НАТО. Србија нема потребу да се сврстава у војне блокове. Србија никад не сме постати члан НАТО-а, превазиђеног војног савеза из доба хладног рата, злочиначког савеза који је пре десетак година починио ратне злочине у Србији, убио три и по хиљаде а ранио десет хиљада грађана Србије и нанео материјалну штету Србији тешку сто милијарди долара.

6.За Србију која штити свој национални и културни идентитет. За подизање српског језика и писма на прво место у свим потребним областима, са назнаком – обавезно. За помоћ Српској православној цркви у обављању њене основне - духовне и мисионарске функције.

7.За породичну Србију, друштво пристојних људи, за државу која штити свој темељ - породицу. За државу која штити и подстиче брак особа различитог пола.

8.За државу Србију која ће зауставити пошаст чедоморства, која годишње узме данак у крви 400.000 нерођених. За државу која ће се свим средствима борити за рађање деце и демографску обнову.

9.За државу Србију, која ће бити брана наметању животних модела и вредности које данас промовише материјалистичко, потрошачко и медијско западно друштво, који људско биће претварају у безвољног, безобличног, а(нти)сексуалног, а(нти)националног, антихетеросексуалног, хомосексуалног, полуписменог а емоционално неписменог пасивног конзумента.

10.За државу Србију која ће се прво обрачунати са крупном корупцијом и криминалом, макар они долазили и из кабинета председника републике или председника владе, и из политичких странака (2). Најупутније је применити кинески метод борбе против криминала и корупције.

На крају, додајмо још неке разлоге због којих је ДСС боље решење од ДС или СНС. Због свега што је чинила током двадесет година постојања, ДСС се најмање од свих странака “упрљала”. Једино ДСС има, какво такво, морално право да се обраћа народу без већег стида. Коштуница је увек бирао да живи скромно као народ а не бесно као власт (чак и када је био на власти). Јако је битно да су се Коштуница и ДСС увек мирно повлачили са власти. И исто тако мирно и долазили на власт.

ДСС са остатком опозиције мора бити спремна на то да режим неће бирати средства да остане на власти. Осим дискредитације челника опозиције и опозиционих странака, колико видимо, режим припрема све основе за изборну крађу. У прилог томе говори и чињеница, да и поред готово четири године припрема, намерно, неће бити сачињен јединствени електронски бирачки списак, који би веома отежао одређене злоупотребе. Овако, изгледа да ће остати стари бирачки спискови, међусобно неупоредиви, а већини грађана су издате нове личне карте са чипом, на којима не стоји адреса. Такође нема најава да ће на бирачким местима (што би морала да буде обавеза) бити инсталирани читачи личних карата. Опозиционим странкама у прилог иде само једна ствар – расположење народа.

Демократска странка Србије мора да пронађе решење за тачно упозорење Алексиса де Токвила, да лажна али јасно исказана мисао чешће влада светом од истините али сложене идеје.

(1).http://www.pecat.co.rs/2011/09/vikiliks-americke-depese-i-srpska-politicka-kaljuga/

(2).http://www.standard.rs/branko-pavlovic-od-hiljadu-vodecih-ljudi-ds-njih-950-je-za-zatvor.html