"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


субота, 29. мај 2004.

ПЕСМА : ЊЕНО ДЕСНО СТОПАЛО

NJENO DESNO STOPALO

Posmatram nogu svoje devojke.
Ne znam mogu li je zvati svojom,
ali . . .?
Tačnije rečeno
njeno stopalo
dok prekrštenih nogu čita.
Stopalo
je normalno
lepo
otprilike
trideset sedam.
Znao bih tačno
ali se kratko poznajemo.
Kratko,ne plitko.
Znao bih
da sam ga držao
na dlanovima
na usnama
kao malo vode
ali nisam.
I tako,
ona čita
uglednu nedeljnu štampu
a ja knjigu.
Sedimo u mojoj dnevnoj sobi
(soba je baš ok)
dok sa gramofona dopiru
songovi Kurta Vajla.
Opušteni smo
i pomalo mi ličimo
na dvoje sredovečnih ljudi
koji uživaju u društvu
jedno drugog.
Ja malo više sredovečan
ona jedva.

Čitam tu dirljivu priču
o devojčici sa gušterom
ali pogled i misli
mi skreću
ka njenim prekrštenim nogama
i stopalima.
Stopalima obuvenim
u udobne crne cipele
na šniranje
sa umerenim potpeticama.
Skupe cipele za hodanje.
Vrlo čiste.
Neodređeno elegantne..
Osećam se prijatno
i ne bih mario
da uvek bude tako.
Iako još uvek
nismo bliski
nismo ni daleki.
Negde smo između.
Između.
I osećam vrednost toga.
Gledam njena stopala
zglob koji se ocrtava
ispod crnih hulahopki.
Obukla je jednostavne
braon pantalone
i crnu majicu sa čipkom
oko vrata i rukava.
Sva je diskretna
svedena.
I želim da bude tu
samnom
što duže.
Ona ne želi
da požurujem bilo šta
između nas.
I neću.
Ali . . .
Iako mi se sviđaju
dozirane emocije i distanca
istovremeno
žudim za bliskošću
i ostajem zapitan . . .?

No,

-imam devojku ko san
ali ne znam
mogu li je zvati
svojom?

субота, 22. мај 2004.

ПЕСМА : МАЛА ДОБОШАРИЦА

MALA DOBOŠARICA

U stvari kelnerica
u malenom restoranu
u mirnijem delu  centra
u zgradi gde živim.
Odskora je tu.
I prvi put kada sam je video
ostavila je dobar utisak.
Malecna je
ali se nekako drži pravo.
Sva je uredna
vešto našminkana
iako vrlo mlada.
Ima prelepo,
milo lice
i sjajnu kosu
prirodnu
dugačku
ravnu
čistu.
Dostojanstveniju kelnericu
nisam sreo.
Deluje vrlo poslovno.
I da,
pregaču
nenadmašno nosi.
Čujte,
ona je jedno pristojno
ljudsko biće,
posebnih osobina.

Jednog dana,
iščekujući svoj obed,
ophrvan podeljenim emocijama
u vezi odnosa sa ženama,
upitah je za mišljenje
u vezi par mojih pesama
koje sam pregledao.
Rekla je da joj se jedna
baš dopada.
Tada se formalno i upoznasmo.

I sad šta.
Pa ništa.

Mota mi se
ta mala kelnerica
po glavi.
Pristojna.
Dostojanstvena.
Ponosna.
Uredna.
Ljubazna.
Posebna.
Počela je
da mi naseljava misli.
A slatka je ko medić.
Ko devojčica.
Ima detinji osmeh,
mala dobošarica.

Umalo da zaboravim.
Izgleda da se moj
sedmogodišnji sin
malo zaćorio u nju.
Često mu donosi palačinke.
Rekoh joj,jednom,
da ima malog obožavaoca
ali izgleda
da ima još jednog.

уторак, 18. мај 2004.

ПЕСМА : ЛАТИЦЕ ЗАБЛУДА ЉУБАВИ

LATICE ZABLUDA LJUBAVI

Nemoj da me voliš
zato što sam dobar.
Nemoj da me voliš
zato što ti činim.
Nemoj da me voliš
zato što ti je prijatno samnom.
Nemoj da me voliš
zato što je to dobro za tebe.
Nemoj da me voliš
zato što te volim.
Nemoj da me voliš
zbog zablude da ti ističe vreme.
Nemoj da me voliš
zato što to zaslužujem.
Nemoj da me voliš
iz sažaljenja.
Nemoj da me voliš
zbog obzirnosti prema meni.

Sve ovo mogu biti razlozi za prijateljstvo
koje može biti i deo ljubavi
ali razlozi nedovoljni da nekoga voliš,
da ga zoveš svojim,
da ga voliš toliko
da misliš da ludiš.

Ako me voliš

voli  me
ako ti se dopadam.
Voli  me
jer ti se sviđa biće u meni.
Voli me
zbog osećaja u stomaku.
Voli me
ako se prepuštaš.
Voli me
ako ti srce tako kaže.
Voli me
ako si zaljubljena.
Voli me
ako žudiš zamnom.
Voli me
ako ti je teško kad se rastajemo.
Voli me
ako želiš da me imaš u pogledu.
Voli me
ako uzdrhtiš od mog dodira.
Voli me
ako nerado odvajaš misli od mene.

I znaj,
ako osećaš kako nadolazi u tebi
kako plima raste
ako vrvi u tebi
ako te uskomešavam
ako imaš knedlu u grlu
ako te steže u grudima
ako teško dišeš kad misliš na mene
ako gubiš dah

to je ljubav
onda me voliš.

субота, 15. мај 2004.

ПЕСМА : ЈАСМИН, ЈАСМИН

YASEMIN,YASEMIN

Miris tebe polako bledi
Dok  u meni
Premirisna
Narastaš narastam
Boliš bolim
Voliš volim

Yasemin,yasemin

Bele žute cvetove
Mi propupela
Zamirisala mi smisao
Procvetala mi dušom
Meni
Po meni
U meni
Um meni
Ummenin

Yasemin,yasemin

Slatko cveće mi rodila
Stvorila me
Cvetonosnika
Prekrila
Laticama mednim
Plišanim
Krunicama vitičastim
Prašnicima razvratnim
Nektarom skorupastim
Polenom kipućim
Čašicama škrgutavo zelenim

Yasemin,yasemin

Ispunila me cvastima
Raskalašnim
Plodnim
Toplocvetnim
Zamecima mlečnim
Cvetovima
Orošenim
Semenim
Beličastim

Yasemin,yasemin


Cvetorodnice
Stvoriteljko
Cvetosveta
Cvetolikog
Budi mi zlatna pčela
Polenoljuba
Nektarožudna
Budi mi srebrni kolibri
Oprašiteljko
Porodiljo
Budi mi uzrok
Budi mi nadu
Budi me
Budi.

Budi.
Bićeš.
Jesi.
Ja si !

Yasemin,yasemin !




субота, 8. мај 2004.

ПЕСМА : ТРЕШ

TREŠ

Lezbejčica
Jevrejčica
sirenčica
CIČA CICA
pola
devojčica
pola
ribica
sa više lica.

Kako dobro nosi
te visoke crvene čizme,
sva u crvenoj koži,
crven veš
žabice
podvezice
halteri
korset
crvena kožna maska
rukavice do pazuha
i traka oko vrata.
Liči na boginju Kali.
Sadomaza.
Vezuje me...
za sebe.
Čujem reči
ali ne znam
ko ih je izgovorio
ja ili ona :
''džibraj me,
gajtaniši me,
skrnavi mi telo,
govori mi ružne reči,
samo me ...''
Kosa joj vezana u rep
pripijena,
bez šminke,
stroga,
sa bičem...
Ničem
ničice.
Ona kaže
Niče kaže
''Uvek kada ideš kod žena
ne zaboravi bič ''.
Šta bi Niče rekao ženama da ponesu
kada idu kod mučkaraca?
Oklop?
Ali ona,
kakva je!
Od pola svetica.
Od pola grešnica.
Do pola devica.
Do pola razvratnica.

Virgo intacta.     (!)
Virgo contacta.  (?)
Virgo ad acta.    (/ )

Moja
sirenčica
Jevrejčica
lezbejčica

CIČA CICA.