"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.

На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.


среда, 28. јул 2010.

Иде патка преко Саве

Иде патка преко Саве

Скупштинску расправу о пресуди МСП и о Косову и Метохији нисам гледао јер би то било губљење времена. Ставови коју су једино исправни, и то кажем без пристрасности – ставови ДСС – су ми познати, а да гледам фарсу коју режира режим – нећу. Читам новине, пратим вести на интернету, читам детаље о томе ко је како и зашто гласао на крају те седнице, ко ће бити „емисари“...
Када би било ком грађанину без обмањивања било објашњено колико је велики пораз режима и државе због става МСП (који је тај режим тражио) и које ће бити последице, када би му било објашњено да је скупштинско заседање одржано да се да алиби режиму, да се пораз прикаже као „јединство“ , онда тај грађанин не би поверовао у исход гласања после те седнице на којој је донета „Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).  Исход је да су подршку власти, за превару и пораз, дале и „опозиционе“ странке СНС, НС и СРС. СНС ме не чуди, сасвим. Иако су они наличје ДС (а наличје лако постаје лице и обрнуто, односно ради се о две стране исте кованице исковане у Вашингтону), ипак су ривали и СНС је имао све разлоге да гласа против понуђене „Одлуке“. Али, није. СНС жели, да би се коначно (ипак су преузели најмање 2/3 чланова СРС) домогла власти, да буде већи папа од папе. Да буде европскија од најевропскијих странака. Да буде жућа од најжућих. Да буде неухватљивија од најнеухватљивијих (мислим на ставове и програм). СНС жели да буде већа Демократска странка од ДС. Зашто? Зато што су увидели да једино тако могу да „победе“ ДС и убирају плодове власти! Да раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“. Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја. Понизност пред западом. И демагогије онолико колико народу прија. А гладан, слуђен и очајан народ можеш бескрајно товити демагогијом и он ће да гута, да гута и да гута. Тако „напредњаци“ или „Нови радикали“ (а зашто не „жути радикали?“) гласају по диктату (Маркетинга? Режима? Запада?). Што се новог (већ дуже време) ванбрачног партнера СНС-а тиче, НС (још у век у браку са ДСС), они ме не чуде. Они су одувек само пратња. Сада СНСНС. Овим путем својој странци лепо поручујем да је сада после гласања у Скупштини, добра прилика да се опростимо од НС и да наметника предамо ономе ко га жели. Паразит ионако прети да убије домаћина. Чуди ме СРС. Иако ме никада нису импресионирали, изненађује ме да су насели на причу о „јединству“ и „одбрани“.
Сви заједно, и СНС и НС и СРС су се заложили да и Скупштина стане иза пораза режима и сви заједно, с влашћу, подржавају даље поразе Србије.
У Новостима од среде, 28. јула, пише да су неки „опозициони лидери“ прихватили да буду „емисари српске дипломатије“ !? „Прихватам јавно да ме држава пошаље да убеђујем неке земље...“  Хоћу рећи, понизност пред сопственим народом је добра, као што је добро и жртвовати се ради народа (прихватајући тако тешко емисарско дипломатско туристичко бреме), али се овде не ради о томе. Да не говорим о томе да нема законског покрића да се неовлашћене особе баве дипломатијом (а ако некога „овластите“ онда је он део власти).  Овде се ради о понизности пред марионетским режимом и пред онима чији је тај режим марионета (ради се о пружању руке штеточинском режиму који се дави). Али, то можда и није битно, ако је творац уместо једне велике марионете, направио и другу, велику, резервну.
Који озбиљан политичар или „wannabe“ државник жели да буде служинче или поштар Вука Јеремића тј. Бориса Тадића? Голуб писмоноша! „Иде патка преко Саве, носи писмо на врх главе, у том писму пише – волимо се највише“. Ово више није само фарса, то је водвиљ, урнебесна трагедија. Чујте, довољно идиотски звучи што се режим, као, досетио па нуди опозиционим лидерима да буду, као, емисари државе, а заправо лакеји режима. Већ невероватно идиотски звучи кад неко, као, то још и прихвати. Као какао („Ја сам као фрајер, ти си као дама, ми смо као пар,ми смо као добар пар... Све је као... Дјеца као не знају, старци као мудрују, војници као будни, жене као вјерне... Све је мутно... Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао... Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо... Све је мутно“- Леб и сол).

28.07.2010.године

петак, 23. јул 2010.

Животињска фарма „ необавезујућег мишљења“

Животињска фарма „ необавезујућег мишљења“


Јавност је могла пажљиво да саслуша једноипосатно излагање председника Међународног суда правде (у даљем тексту МСП). Свако нормалан би после тога помислио да неко мора да одговара због тешког пораза Србије. Свако нормалан би помислио да неко мора да плати за нокаут који је доживела држава. Свако нормалан би помислио да министар иностраних послова мора да поднесе оставку. Свако нормалан би помислио да председник владе и цела влада морају да поднесу оставке. Свако нормалан би помислио да председник Републике  мора да поднесе оставку. Свако нормалан али не и они. Јер сви они су инспиратори и творци идеје да се Србија обрати МСП-у. Тај једноумна власт ДС, Г17, СПС, ЛДП, ПУПС, ЈС и осталих, та једноумна власт Бориса Тадића коју подржавају сви непријатељи Србије, сав западни инофактор и сви олигарси, је инсистирала и испословала да се Србија обрати МСП-у. Сада је јасно да су Американци или са режимом договорили целу шараду у Генералној скупштини УН ( када је Србија, наводно победила у залагању, односно гласању око питања обраћања МСП-у) или су „ наместили „ Вука Јеремића и цео режим. Поводом штетног обраћања Србије МСП-у, Демократска странка Србије је још тада упозоравала да је то обраћање непотребно и нефункционално и говорила је да Србија мора да тужи сваку (барем европску) државу која призна лажну државу Косово. Наравно, инсталирани амерички режим у Србији, то себи није могао да дозволи већ је посегао за неискреним манифестним и маркетиншким деловањем а на за суштинским и ефикасним. Исход је могао бити познат. Прво, чак и да је суд дао мишљење повољно по Србију, нашој држави то не би много користило ( користило би само режиму у Србији да се бесомучно рекламира ) јер би надзорници међународне политике, пре свега САД, релативизовали то мишљење суда и не би дозволили да оно изазове било какве ефекте или последице. Са друге стране није било тешко претпоставити да ће неповољно мишљење суда имати тешке и несагледиве последице по Србију.
Режим и његове главне странке ДС и Г17 никада нису били искрени у борби за Косово и Метохију већ су једно мислили  („ брига нас за КиМ – наша брига је - у се, на се и пода се“ ), друго говорили ( „никад, никад, никад нећемо признати Косово“ ) а треће радили ( пузеће признање Косова – тако да се народ не досети ). Сада је време да плате за своју неискреност. Нажалост, прво ће платити Србија. Србија ће се суочити са несагледивим последицама веома јасног става МСП у корист Шиптара. Апетити на Косову ће порасти. Имају на чему и да расту. Став МСП је разоран. Шиптари ће желети, овај  пут ојачани ставом МСП, да ставе под контролу целу територију своје лажне државе. У томе ће имати подршку САД и Европе. Србија ће бити изложена свакојаким притисцима и уценама. Притисци ће бити утолико тежи, јер осим што је мишљење МСП поразно јасно, то мишљење је дато на основу захтева Србије у УН. Шта је режим тражио то је и добио. Али, неће трпети режим, трпеће Срби на КиМ, трпеће цела Србија. Режим је ушушкан у вишеструке привилегије и функције које његови људи имају, у бенефиције и обесан стил живота. Режим је сам себе заштитио од сукоба интереса. Заштитио се од опозиције. Заштитио се од полиције, тужилаштва и судства. Заштитио се од медија ( да ли треба помињати срамне насловне стране новина 23.јула и уопште срамно извештавање већине медија који сакривају пораз режима и извештавају у стилу „борба се  наставља“). Режим се заштитио од судбине, отпора и речи грађана, заштитио се од живота нормалних људи. Да ли и вас мучи дилема, да ли су на власти дивље или обичне свиње? На овом месту навире сећање на завршне пасусе “ Животињске фарме „  Џорџа Орвела:
„ Док су споља посматрале тај призор, животињама се учинило да се догађа нешто чудно. Шта се то променило у изгледу свиња ? Кловерине остареле, мутне очи прелазиле су с једне на другу. Неке од њих имале су пет подвољака, неке четири а неке три. Али шта је то изгледало као да се преображава и мења?  Пљесак се утишао, друштво је узело карте и наставило прекинуту игру, а животиње су се потихо одшуњале назад. 
Али, застадоше после двадесетак метара. Из куће се чуло урликање. Потрчале су назад и поново провириле кроз прозор. Оштра свађа је постајала све бучнија. Галамило се, лупало по столу, гледало оштро и сумњичаво, одлучно негирало. Свађа је почела  у тренутку када су Наполеон и господин Пилкингтон истовремено одиграли пиковог аса.
Дванаест гласова бесно је викало, и сви су били једнаки. Сада је било јасно шта се променило у изгледу свиња. Поглед животиња које су стајале напољу клизио је од свиње до човека, од човека до свиње и поново од свиње до човека. Али, већ је било немогуће распознати ко је свиња, а ко човек“.

23.07.2010.године
             

понедељак, 19. јул 2010.

Скаредне измене Закона о Агенцији за борбу против корупције

Скаредне измене Закона о Агенцији за борбу против корупције


У тренутку најмање будности ионако ошамућене јавности, у сред јулских тропских врућина, режим Скупштини, као кукавичје јаје, подмеће измене и допуне Закона о Агенцији за борбу против корупције. И режим зна да су те измене скаредне и срамотне и бира најмање штетан тренутак када ће да их пласира.
Закон који се мења није идеалан и има више лоших одредби. Чланови 29., 30. и 31. као да су писани због Бориса Тадића, односно, индиректног омогућавања да врши функцију председника ДС и председника Републике, што је иначе у супротности са новим Уставом. Такође, други став члана 28. уводи непотребне изузетке и даје сувишно дискреционо право Агенцији, чиме се доводи у питање сама суштина Закона.
Кренимо редом од неспорног у предлогу измена и допуна Закона. Члан 2. измена и допуна уводи нову надлежност Агенције, да може да поступа по пријавама државних службеника. У мноштву чланова Закона уз реч „странака“ додају се речи „политичких субјеката“. Такође, постоји мноштво измена које су позитивне али небитне, јер суштински не доносе битнија побољшања Закона.
Са друге стране, спорно је свега неколико чланова Закона о изменама и допунама Закона о Агенцији за борбу против корупције. Међутим, тих неколико измена сасвим обесмишљавају првобитни Закон. Штетна, али мање битна измена је предлог да директор Агенције бира свог заменика. Одредба постојећег Закона је боља. Није у духу једног контролног антикорупцијског тела да директор бира и разрешава свог заменика, већ је много боље да то чини Одбор Агенције када већ постоји. Мање је битна штетна промена која дозвољава повећање плате директора и заменика. Очигледно је да сама директорка Агенције сматра да јој је мала плата – по Закону о Агенцији то је плата министра. Директорка очигледно у томе има подршку и Владе и Одбора. Стога се у предлогу измена Закона налази измена и предлаже се да директор Агенције добије једну од највиших плата у области правосуђа (плата судије Врховног касационог суда). Све је ту спорно. Прво, плата министра није мала. Друго, Агенција не спада у правосудну грану власти, већ је контролно тело извршне власти. Није у духу начела поделе власти на законодавну, судску и извршну да се један сегмент власти пореди и изједначава са другим, неспојивим сегментима. Уосталом, директорка Агенције је одавно прихватила избор по досадањшим условима. Уколико није задовољна, нека поднесе оставку и потражи посао са већом платом. Ова измена плате директора је лоша и због тога што тиме сам врх Агенције шаље поруку да користи измене и допуне Закона ради сопствене користи као што то чине и предлагачи из Владе, односно странака режима. Овај поступак личи на озакоњено корумпирање директора Агенције од стране предлагача Закона (у стилу, ево теби веће плате а ти подржи или се немој противити накарадним изменама овог Закона). Мења се и члан 31. Закона и непотребно се ублажавају и разводњавају дефиниције дате у том члану. Први став тог члана обавезује функционере да обавесте Агенцију о новој (дуплој) функцији, али и да затраже сагласност за обављање исте. Измене Закона траже од „угрожених“ функционера режима да само обавесте Агенцију али не и да траже сагласност. Непотребно се мења и члан 56. Закона који говори о заштити подносиоца пријаве и других лица у поступку. Изменом се заправо онемогућавају лица да поднесу пријаве јер се уводе штетне, растегљиве и правно нејасне норме „у доброј намери“ и „ако оправдано верује“. Неко се баш потрудио да пише бесмислице. Ова измена каже да могу бити заштићени само они подносиоци пријава који су пријаву поднели „у доброј намери“ и „ако оправдано верују“.... Постојање добре намере и оправданог веровања не треба доводити у било какву везу са подношењем пријава против функционера или са добијањем заштите. Наравно, поставља се питање ко ће ценити добру намеру или оправданост веровања подносиоца пријаве. Да ли се опет даје дискреционо право директору или пре неком службенику у Агенцији? Постојећи члан овог Закона сасвим добро регулише ово питање.
Две су кључне и штетне измене постојећег Закона. Измена члана 28. и измена члана 82.  Већ смо рекли да члан 28. већ поседује изузетно штетан став 2. који Агенцији даје дискреционо право да одобрава вршење друге јавне функције. Међутим, садашњим властодршцима то није било довољно већ су предвидели и нови став који дозвољава њиховим функционерима да врше више функција „ако су непосредно бирани од грађана“. Као да постоји нека разлика у погледу корумпираности оних који су непосредно бирани од грађана и оних који то нису него су нпр. постављена или именована лица. И једни и други су на исти начин подложни корупцији. Сами функционери које грађани непосредно бирају, сходно другим законима и прописима имају заштиту у делу који се односи на престанак њихове функције, тј. на степен њихове смењивости или несмењивости. Све функције морају бити изједначене у погледу овог Закона и не сме се правити сумњиво и циљано рангирање функција које служи изигравању Устава и овог Закона. То нови став 3. Измена и допуна Закона управо и чини („Функционер изабран на јавну функцију непосредно од грађана може, без сагласности Агенције, да врши више јавних функција на које се бира непосредно од грађана, осим у случајевима неспојивости утврђених Уставом“). Ова цитирана одредба је супротна члану 102. став 3. Устава Републике Србије који изричито предвиђа да народни посланик не може да буде посланик у Скупштини Аутономне покрајине Војводине, нити функционер у органима извршне власти, правосуђа, нити може да обавља друге послове и дужности за које је Уставом утврђено да представљају сукоб интереса. Ова одредба је супротна самој суштини борбе против корупције и сукоба интереса. Ова одредба је подстицај корупцији. Ова одредба је најбољи доказ да овај послушнички режим, чак и када донесе неки делимично пристојан Закон, тај закон безобзирно гази само због тога што се показало да је закон „исувише европски“, исувише антикорупцијски и да исувише угрожава преобилне привилегије хиљада задриглих функционера режима. И Нерон и Калигула би могли да уче од овог режима.
Друга кључна штетна одредба је измена члана 82. Закона. Режим мења одредбу о дужности функционера који врше више функција да се изјасне коју ће (једну) функцију вршити и даље. Истовремено се мења и рок за изјашњење функционера који је постојећи Закон одредио (1. април 2010.). Јако је лоше да се, у овом случају, по истеку рока из једног Закона тај рок продужава другим Законом. Нема оправдања за овакав поступак. Разлога има. Разлог је срамотан. И овај члан постојећег Закона је угрозио хиљаде осетљивих властодржачких организама који опстају само у условима вршења више функција а вену када врше само једну. Измена члана 82. гласи: „Функционер који је вршио више јавних функција, односно уз јавну функцију обављао други посао или делатност на дан 1. јануара 2010. године, а није се до 1. априла 2010. године определио коју ће јавну функцију наставити да обавља, дужан је најкасније до 1.септембра 2010. године да обавести Агенцију  које све функције, послове или делатности обавља“. Изменом одредбе о року за изјашњење функционера уводи се повратно дејство и озакоњује се постојеће стање у коме преко 1800 функционера ДС, Г 17, СПС и осталих странака, крши Устав и Закон јер и после 1. априла обавља више неспојивих функција. Ова одредба је подлегање Демократске странке политичком притиску сопствених функционера и функционера осталих странака режима.
Због чега је кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције тако безочно и масовно? Борба против корупције и сукоба интереса се подрива од стране врха државе и режимских странака. Осим најпознатијих примера  три посланика, два градоначелника и једног директора - Драгана Марковића, Верољуба Стевановића  и Душана Бајатовића,  закон о сукобу интереса крши и Драган Ђилас и на првом месту Борис Тадић који противно Уставу и Закону обавља две неспојиве функције – функцију председника ДС и функцију Председника републике.
Грађанима порука и питање. Да ли режим Бориса Тадића и Демократске странке ради обичних грађана гази законе ове земље? Да ли режим доноси нове законе који дерогирају постојеће да би створио олакшице и привилегије грађанима? Режим гази законе ради себе и својих обесних функционера и гази законе Србије да би себи донео још више бенефиција и привилегија. Режим Бориса Тадића је одабрао да живи бесно као власт а не скромно као народ.

19.07.2010.године