Гадости Биљане Србљановић
Биљана Србљановић је једна од оних острашћених особа које не маре за истину. Биљана Србљановић је екстремиста. Екстремно је нетолерантна, крајње острашћена. Своје незнање и екстремизам прикрива својим „угледом“ и „ауторитетом“ јер је у одређеним утицајним круговима, у Србији и ван ње, проглашена за великог драмског писца. Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. Неспорно је и то да је супруга бившег француског амбасадора у Београду, а сада у Азербејџану, времешног Габријела Келера. Заслужено је била функционер ЛДП-а а незаслужено кандидат за градоначелника Београда, јер је и том приликом могла да се похвали својим незнањем о послу за који се кандидовала. Била је хероина блогова, икона свих мрзитеља свог народа. Прво нам је држала своје проповеди из Париза, а сада просипа своју жуч из Бакуа. Многи верују у бајку како она живи овде, како дели судбину свог народа, како га разуме. Наравно да није спорно то где она живи, спорни су њена мржња, екстремизам и незнање.
Овако изгледа део њеног интервјуа датог „НИН“-у(1):„Питање-Живите на релацији Париз, Баку, Београд. У Београду и даље држите класу, спремате премијере. Као да сте стално ту. Одговор-Боравим у Београду велики део школске године, путујем на посао из централне Азије, што је доста компликовано и напорно, припремам дипломце на катедри за драматургију, сада предајем и у Бечу на Академији примењених, прве две године нашег боравка у Азербејџану, имала сам студенте и на миланској уметничкој школи, уз све своје друге позоришне пројекте и обавезе. То ме доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања, јер сам с једне стране жена француског дипломате, са гомилом тих мени прилично страних обавеза, а са друге неко ко је навикао да живи и ради сам и сам преузима ризике за све своје одлуке, мисли или ризике. Ипак, чини ми се да је то мој прави баланс, да имам у животу све што ми је важно, ма како контрадикторно деловало. Ја сам сва у контрадикторностима. Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом.“
Госпођа путује на посао из централне Азије! Чиме? Ентерпрајзом? Госпођа вишеструко помућује својевремену славу мноштва посланика што су свакодневно путовали из најудаљених градова до Народне Скупштине и назад, и таманили путне трошкове. И поред свих обавеза она живи у Бакуу, Паризу и Београду а предаје, поред Београда, и у Бечу и у Милану. То не може да се постигне ни Ентерпрајзом. Госпођа сваки дан навлачи плави трико са жуто црвеним знаком и црвеним плаштом. Онда суперменка лети на Харијевој Нимбус метли на линији Баку-Париз-Београд-Беч-Милано. Госпођа је 2008.године „Ширила даље“. Сад шири ноге на суперметли, како сама каже „Сва у неком сталном раскораку, у некој дијалектици са самом собом“.Дијалектика метле. И наравно све то је „доста троши физички, та стална прелажења из једног у други свет, у готово различита агрегатна стања“. Дијалектика агрегатних стања. Биљана у четири стања. Чврста Биљана. Течна Биљана. Гасовита Биљана. Плазматична Биљана. А тек Биљана у променама агрегатних стања - у фазним прелазима. И онда када долети у Београд, чисти Србију својом метлом, да не би упрљала руке.
Свој боравак овде госпођа Србљановић користи, да се врати својој занемареној блогерској страсти, препуна гадости што су се очигледно временом накупиле, јер је хероина престала да блогује. Прилика је за њу идеална. Хапшење Ратка Младића. Повампирена блог икона у два чланка истреса свој отров. И као код сваке отровнице, отров је јак, кад се накупи. Жесток. Бесраман.
Први чланак (2), 27.05.2011.године
„Оне плаве очи, онај поглед крволока...“, вели госпођа Србљановић за Ратка Младића. Већ од старта нам даје на знање да је стручњак за психологију злочинаца. Уме она одмах да препозна крволока. То знање није показивала током НАТО агресије, нити икада када су жртве у ратовима у бившој Југославији били Срби. Тада није препознала ни једног крволока, без обзира на боју очију. Ни Солану, ни Клинтона, ни Готовину, ни Орића, ни Харадинаја... Госпођи су крволоци само Срби. Реците нам госпођо Србљановић, на основу чега сте закључили да је Ратко Младић, крволок? Да је крив, дакле? На основу чега, када и за њега важи, сложићете се, претпоставка невиности? Или само за Србе та претпоставка не важи? И да ли сте тим својим методом препознали макар једног антисрпског крволока?
„ (...) За разлику од мене и Ратка Младића, оних готово осам хиљада побијених људи, није имало прилику да стари. Јер, да подсетим радосне, међу сребреничким жртвама било је и пет стотина деце, многи од тих дечака убијени су директно метком у потиљак, сви заједно побацани у јаме или у Дрину...“. Овде Биљана Србљановић показује своје фасцинантно незнање. И не стиди се. Што би се она стидела лажне тврдње о геноциду у Сребреници, кад је ту резолуцију усвојио и српски парламент? Међутим, очекивао сам бар црв сумње код гђе Србљановић. Па писац је. Пише тешке драме. Пише блогове. Све то подразумева и много истраживања. Подразумева да се проуче супротстављена мишљења, сви аспекти. То би један озбиљан писац урадио. У овом случају, у случају Сребренице, постоји толико озбиљних агрумената и чињеница који потпуно основано оспоравају лаж о геноциду. Погледајте госпођо Србљановић, сајт „Историјски пројекат Сребреница“
(3), потрудите се бар толико. Погледајте научне чиненице. Тачно је да се у Сребреници догодио ратни злочин. Ратни злочин а не геноцид. Таквих ратних злочина где су жртве били и Срби је било још. Истина о Сребреници, и о броју жртава није утврђена (али је извесно да је број драстично мањи од 8000 , и жалосно је упуштати се у било какво лицитирање када потпуна истина није утврђена), јер они који то треба да учине инсистирају на миту о геноциду, у жељи да се докаже „геноцидна природа“ Срба. Прочитајте госпођо, књигу америчког универзитетског професора и писца, сарадника Ноама Чомског, Едварда Хермана „Политика геноцида“ или барем интервју са њим (4).
Хероина наставља:„Радујем се, није да није. Примам и честитке што пљуште из иностранства. А што и да их не примам?“. Хм. У претходном цитату госпођа Србљановић помиње оне радосне... Очито жели да жигоше,оне само њој знане, који се радују сребреничком злочину. Међутим у новом цитату и она сама исказује морбидну радост што је неко ухапшен, неко за кога важи претпоставка невиности, и ко је, поред тога што је оптужен пред политичким и пристрасним хашким судом, особа која има значајне заслуге у одбрани свог народа. Исказивати радост над претпостављено невином особом која је постала сужањ противправне институције, је за мене морбидно. Нехотице, госпођа Србљановић себе ставља раме уз раме са „радоснима“ које сама помиње. Каже, неопрезно, да је иста као они. Госпођо Србљановић, правила пристојности налажу да се суздржите и да сачекате одлуку суда, по питању невиности или било чије кривице. Ви то никада не чините. Увек претпостављате да је оптужени Србин крив!
На крају првог чланка госпођа Србљановић, онако олако, у пост скриптуму набацује ноторну лаж: „ Сећате се оног плавокосог детета, што га на једном од безброј пута поновљених снимака,“генерал“ милује по глави? Годинама председникови људи приватно тврде да му је лобања нађена само неколико стотина метара даље“. Овде се госпођа упушта у подстицање релативно свежијег стереотипа о „геноцидним Србима“ и истовремено доприноси поништавању старе истине о геноциду над Србима у Јасеновцу. Овде се отворено алудира на „децоубилачки“ карактер ако не Срба, онда барем Ратка Младића. И при томе госпођа као извор наводи „председникове људе“. Тадићеве људе? Крстића? Шапера? Па ти људи не знају где им је дупе а где глава, а камоли било шта друго. И то „приватно“, вероватно на коктелу у некој амбасади, уз канапее, сви председникови људи причају баш Биљани Србљановић. Јадно, све заједно. Такође, поуздано је утврђено да је поменути дечак, жив и здрав, што је неко дојавио госпођи Келер Србљановић, што она сама, ноншалантно помиње у свом другом чланку, опет у пост скриптуму.
Други чланак (5), 31.05.2011.године
Јагоде су застале у грлу госпође Србљановић, што је и природно, с обзиром на лажи које је изнела у првом чланку. Али и поред наслова другог чланка „Јагоде у грлу“, Србљановићева опет иде „Грлом у јагоде“, и у истом скаредном стилу наставља.
„У том је селу „генерал“ више пута летовао(...),кад је већ напредовао и постао зликовац...“. И опет тај видовњачки дар за утврђивање кривице мимо суда, за предвиђање догађаја. Јесте, да се лако предвидети исход процеса пред неправним судом. Али опет, ред је сачекати ту одлуку. Међутим госпођа Србљановић неће да чека, она хоће преком пречицом, она оптужује, она пресуђује, као њен „херојски“ наследник, нови заштитни знак ЛДП-а, „генерал“ Јово Капичић.
Потом се госпођа губи у својој мржњи и бесу, и спушта се на ниво порнографије говора, својствене само најпрљавијим медијима. Ређају се увреде и скаредности: “дементни, шлогирани деда“,“Разочарање код олигофреничних је знатно...“,“крмељив и длакав“,“српски“херој“ има неконтролисано пражњење црева“,“болесни старац бизарног понашања и потреба...“,“ухватио на спавању неопраног старца ,пуних гаћа...“. Изговарајући ове речи, Биљана Србљановић не говори о Ратку Младићу већ говори о себи. Можемо јасно сагледати њен психолошки профил. Ради се о опсесивно-компулсивном карактеру, оптерећеном болесном уредношћу и опсесивном хигијеном. Ради се о особи која се грози смрти, болести, старости, нечистоће - свега оног једнако људског као што су људски и живот, здравље, младост и чистоћа. И као и многи екстремисти из „Друге Србије“ и ЛДП-а, своју нетолеранцију исказује увредама онима који су другачији, ометенима у развоју, или упућује увреде на основу нечијег психичког или физичког инвалидитета, које се подсвесно омакну овим „либералним“ дискриминаторима. Сетимо се случаја Чедомира Јовановића, који је увредио становнике Африке, назвавши их „канибалима“ и особе оболеле од ахондроплазије- „мале људе“(како они себе називају), које је назвао кепецима. Тако и Биљана Србљановић. Она особе које имају умањене психичке и менталне способности проглашава следбеницима Ратка Младића, што ове особе могу а и не морају бити. Са друге стране оне који подржавају Ратка Младића назива увредљиво, олигофреничарима- тј. ретардираним особама.
Госпођа Србљановић и у другом чланку, у морбидном стилу алудира на геноцид за који оптужује Србе и Ратка Младића:“Ратко Младић одлично влада вештином ексхумација, зна како се у рупе кречом затрпавају људи, како им се ископавају и мешају кости, како се мртви људи преносе на даљину, он је, дакле,своја у рату стечена знања једноставно применио у мирнодопским условима“. Биљана Србљановић шири антисрпску пропаганду, режима из Сарајева, и подстиче митове о српском геноциду.
На крају другог чланка, већ поменух, опет, онако нехајно, као „хеј, сада сам се сетила и ове неважне ствари“, госпођа Србљановић, демантује сопствену лаж из претходног чланка, лаж о убијеном дечаку кога Ратко Младић милује по коси. Наравно, госпођа се не извињава, не говори да јој је жао што је изнела монструозну лаж, већ тај деманти саме себе, увија у обланду „релативно добре вести“. За морбидне гласине, госпођа драматург, не оптужује себе, већ председникове људе.
За крај, за наук љубитељки гадости, одломак из песме Тадеуша Ружевича, коју никада није прочитала:
Прича о старим женама
Волим старе жене
ружне жене
зле жене
оне су со земље
не гаде се
људског отпада
познају другу страну
новчића
љубави
судбине
...
Биљана Србљановић никада неће разумети овакве људе. Она сама није и никада неће бити жена као из Ружевичеве песме. Сада није стара, није ружна а није ни „зла“ онако како описује Ружевич. Биљана Србљановић је зла на онај начин на који су зли они које никада не можемо назвати добрим људима, нити за секунду помислити да су добри.
31.мај 2011. године
Одреднице:
Нема коментара:
Постави коментар