Театар апсурда или иронија судбине
Четверац квислинга : Ђилас и Тадић као Прле и Тихи
Драган Ђилас данас може све. Кад му кажу. Као пре годину или две, Вук Јеремић. Данас је овај стармали тридесетшестогодишњи физичар!( увек сам се питао како успева да и у тим годинама делује стармало?) политички отпад своје странке. Много више поверења режим има у Борислава Стефановића, “политичког директора МСП” како га представљају у медијима, мада доказа о постојању Стефановића у том министарству нема, судећи по интернет презентацији МСП- тамо Стефановић не постоји (постоји само функција у органограму министарства: Шеф кабинета-Политички директор- чик пронађите његово име на овом сајту!)(1). Међутим Стефановић је именован од стране Владе за шефа тима за разговоре са Приштином (он је човек који треба да утире пут ка признању лажне државе Косово, да истовремено сеје маглу и одаје утисак пожртвованог преговарача али, чини ми се и да једног дана буде означен као евентуални дежурни кривац за издају- нека виси Педро!). И ту није био крај. У јуну ове године, Стефановић је симболично награђен местом секретара Председништва ДС (које је до тада обављао Миодраг Ракић, шеф кабинета Председника Републике)(2). До пре годину, две и више, Јеремић је могао све. Неосновано је проглашаван за најпопуларнијег политичара, у чему је предњачио један политички аналитичар (док је онај други, умнији, то морао да прати- вољно или не). Јеремић је био човек задатка. Задатак је био да постоји неко за кога се може рећи да је другачији, бољи од просека режима и владајуће ДС странке. Мало за спољну, мало за унутрашњу употребу а задатак је био и да крадуцка политику ДСС. Данас тај задатак има Драган Ђилас. Он може и да критикује на један начин повлашћене грађане Србије- Роме, може да говори против параде педера, и први пут од недеље, 14. јула, може да изражава евроскептицизам и критикује ЕУ(3). Осим оног првог, небитног (ромског) питања, све то је део политике ДСС. Ђиласов задатак је још важнији него Јеремићев и има већу специфичну тежину, јер је Ђилас званични заменик Тадића као председника ДС, ( и предвиђам, нажалост- наследник на месту председника ДС, и први кандидат за будућег председника владе а потом и кандидат за председника републике). Задатак је да се увери, антирежимски настројен народ, да режим има своје боље лице, да има способне људе, људе за будућа времена, ето већ за ону будућност која ће доћи са наредним изборима. Приметили сте да сам употребио израз- нажалост- за Ђиласа као Тадићевог наследника. Та жалост потиче од свести да су ДС и пре свега они који управљају овом странком из иностранства и из земље, паметно одабрали за будућег шефа ДС, много већег политичког преваранта и манипулатора, много бољи маркетиншки производ, од садашњег. Тадић је размажено дете суперобразованих и у односу на њега супериорних родитеља. Лажни дисидент, човек танке биографије до 2004. године, политички манекен, пријатне спољашњости. Од 2004. све то је допуњено једном неподношљивом председничком логорејом и умишљеношћу човека без својстава, уверењем да је човек за велика дела, да је велики мудрац и државник. О Ђиласовим родитељима не знамо ништа. Много је мање сујетан и умишљен од Тадића и делује много аутентичније. Лично познајем обојицу, и могу рећи да за разлику од Тадића, Ђилас има неприхватљиво танке живце, односно кратак фитиљ. Ђилас је мање пријатне спољашњости, мање је фотогеничан, али већ рекох то надокнађује већом уверљивошћу и аутентичношћу. Једноставно Тадић делује као некакав глумац у улози председника. Међутим, ван ових психолошких, естетских и маркетиншких разматрања, Тадић има једну велику предност. Није се обогатио. Ни законито, ни противзаконито. Не сумњам да су “пријатељи” одвојили и да одвајају, који милион евра за Тадића, да му се нађе, када више не буде председник, али о том потом. Ђилас је у политику ушао почетком 2004. године, везавши своју судбину за Тадића. Колико знам до тада Ђилас је био “тежак” свега пар милиона евра, које је стекао као повлашћени опозиционар из Милошевићевог времена и као повлашћени пријатељ утицајних људи у делу ДС-а. Од тада су приходи Ђиласових фирми за производњу магле, експлодирали. Све то захваљујући употреби и злоупотреби положаја који је стекао у ДС и у држави. Прво као шеф Народне канцеларије Председника Републике, потом као председник Градског одбора ДС, потом као министар за НИП, и на крају као градоначелник. Данас је Ђилас “тежак” стотине милиона евра. Како и одакле? Преко наше грбаче и из нашег џепа. И све је то истовремено иронија судбине, да ће Тадића, желео то овај или не, пре свега мислим на тајминг, наследити човек који је у политику ушао због Тадића. Ђилас има 44 године а Тадић 53, и нисам уверен да Тадић мисли да је његово време прошло.
Истовремено Ђилас и Тадић подсећају на Прлета и Тихог. Тихи је био приказан као леп и пријатан младић, кога би свака мајка пожелела за зета. И увек на линији партије. Прле је приказан као мангуп, заводник, недисциплинован и не баш на линији партије. Прле је био онај који је могао да каже и уради оно што партија не одобрава. Сетимо се да је у “Повратку отписаних” Тихи, капетан, а Прле, ражалован у коњовоца. Данас је Ђилас добио улогу Прлета ДС-а (а ражалован је Јеремић), док Тадићу и даље пристаје улога Тихог. Квака је у томе што ова два данашња пријатеља Прле и Тихи, раде као сарадници окупатора. Окупатор су пре свега САД, али одмах иза следи “стари добри” Рајх (не мислим на Вилхелма). Дакле, данашњи Прле и Тихи су Кригерова прва два човека у Србији. И гле апсурда, Кригер, стиже у Србију, 22. августа, у лику безобличне Ангеле Меркел, да помогне отимању Косова и Метохије, али и Војводине, коју ова свакако држи делом германског и аустроугарског домена, у чему ће јој Тадић и режим, не јавно наравно, и помоћи. Тако да Ђилас ако једном и постане председник државе, има велике изгледе да буде председник једне Србијице, земље без КИМ, без Војводине и без Рашке области.
Апсурд се састоји и у томе да су и оба популарна глумца, Војислав Брајовић и Драган Николић, чланови ДС (Брајовић) или да као ванстраначке личности подржавају режим , пре свега ДС (Николић). О томе најбоље сведочи спот који су ова два суперпопуларна глумца снимили за кампању ДС, 2007. године(4). Сам спот је одлично урађен али попут оних који су на Јутјубу оставили коментаре, сматрам га срамотним. Текст иде овако: Звони телефон. (Николић)Да, (Брајовић)Хало, Гаго, ја сам (Николић)О Војо, здраво, како иде? (Брајовић)Па шта како иде, човече, заглављени смо, не можемо да макнемо са места (Николић)Па како ја да помогнем? (Брајовић)21. јануар (Николић)Шта 21.јануар? (Брајовић)Заокружимо 1. (Николић)Аа, заокружимо 1. (Брајовић)Јесте, и сигуран пут у нормалан и безбедан живот…(Николић)Договорено(смеши се, потврђује знаком палцем нагоре). Следи глас спикера преко знака слогана ДС:”Зато што живот не може да чека! Демократска странка Борис Тадић”. До дана данашег, четири године касније, када беда хара Србијом, када су просечне плате за четвртину мање, када је више од пола милиона људи остало без посла, када нам успешно отимају и КИМ и Војводину, до дана данашњег, господа Брајовић и Николић, се нису огласили по питању нормалног и безбедног живота који су обећали. Ништа не остаде од нормалног и безбедног живота, не само на КИМ, него у целој Србији. А припадници ДС, и осталих режимских странака похараше Србију, ко штеточине амбаре са житом. Господин Брајовић је био министар културе од маја 2007. до јула 2008.године и вишегодишњи је саветник у кабинету Председника Републике (5). Ово је био сигуран пут Војислава Брајовића у нормалан и безбедан живот. У јануару 2009.године медији су пренели вест да су Милена Дравић и Драган Николић затражили и добили црногорско држављанство(6). А ово је био сигуран пут Драгана Николића у нормалан и безбедан живот.
После овога, како да ми не буде драг покојни Стево Жигон, преживели логораш, апсурдно, а маестрално у улози Кригера(7). Испада да је био у праву. И хајде да послушамо такође маестралног Павла Вујисића(8). “Хоћемо ли ми ускоро да прекинемо ову зајебанцију?”. 14.август 2011.године
Одреднице:
Нема коментара:
Постави коментар