ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА

НАПОМЕНА: На крају је превагнуло мишљење да на чланак Остоје Симетића не треба одговарати

ОРИГИНАЛ ФАЛСИФИКАТА – ИНСАЈДЕР О'СТОЈА

„Развило се црно време опадања, (...)

Прогледале све јазбине и канали,

На високо подигли се сутерени,

Сви подмукли, сви проклети и сви мали, (...)

Исмејане све врлине и поштење, (...)

                                                                                                            Владислав Петковић Дис, Наши дани

Ако желите да постанете славни ових дана, треба или да уђете у неки од многобројних риалитија или да нападнете Војислава Коштуницу и ДСС. Већ годинама свакојаки несој сматра да је нарочито згодно додворити се некоме, тако што ће за дежурне кривце за све лоше на овом свету, прогласити Војислава Коштуницу и ДСС (цитирам Симетића:“Лично те кривим за све што данас трпимо“- криви ВК,оп.НБ). Да цитирам делове песме „Не дај се јуначки сине“ Матије Бећковића, свака „ништароба, фукара, пексимет, фуњара, мизерија, жгамеж, ништавило, аветиња, свашточиња, шибигузовић, трокапић, ниоткудић, безмозгило, фрења, гриња, преобраза, полигаћа и празногаћа“.

На почетку морам да напоменем да овај чланак пишем (као и све своје чланке) искључиво у своје име. Нисам ничији дрвени адвокат, нисам „бранитељ“ Војислава Коштунице. Морам рећи да је писање чланка о нападу Остоје Симетића много теже од писања чланка о нападу Срђе Поповића. Тужба и тврдње Срђе Поповића су просто црне, да црње не могу бити и није тешко доказати да црно није бело. Односно није тешко доказати да су неистине и измишљотине баш то што су. У случају Остоје Симетића ствар је сложенија. Као „инсајдер“ он је вешто проткао свој текст полуистинама. Све време Симетић се креће у сивој сфери и ту је већ тежи посао доказивања истине (односно белог). Нисам имао дилему да ли да коментаришем оптужбе Срђе Поповића. У случају Остоје Симетића имао сам велику дилему. Са једне стране знам да не треба потхрањивати сујету и нарцисоидност аутора, коментарисањем његове пашквиле. Као што не треба доприносити болесној амбицији да се неко прослави преко лешева. Међутим, превагнула је чињеница да је Симетић члан и функционер ДСС, уз мој начелни став да се увек треба супротстављати сваком нападу, да се увек треба борити и да не треба окренути и други образ.

Упадљиво је обраћање на „ти“ Остоје Симетића Војиславу Коштуници. Симетић још у наслову каже да не познаје Војислава Коштуницу и да га никада није срео, па се поставља питање зашто му се обраћа са „ти“. Остоја Симетић је копредседник Српског културног клуба, дакле води једну организацију која  тврди да се бави и културом и која тврди и да је културна, па би стандарди културе требали да важе и за Симетића. При том, Симетић је по сопственим тврдњама традиционалиста, конзервативац и десничар (то се да закључити и из његових текстова које пише за сајт СКК, за Видовдан, за Двери, итд.) и још важније страсни верник, па би од такве личности (ако је заиста таква каквом се представља) требало очекивати да се придржава начела културе опхођења и правила пристојности у обраћању било коме, а поготово човеку дупло старијем од себе, који је сасвим сигурно традиционалиста, конзервативац, десничар и верник, и који је председник странке чији је Симетић високи функционер. Неких основних принципа пристојности су се углавном држали они који су напуштали ДСС, иако је већина њих говорила све најгоре о ДСС-у, а ређе и о Коштуници (барем у тим првим тренуцима). Тога се држао чак и Драган Шормаз. Напустивши ДСС, он се бар пристојно обраћао Коштуници, иако га је критиковао. Остоја Симетић не задржава ни минимум пристојности, већ се Коштуници обраћа као да су заједно овце чували и при том уз претеране дозе ироније, цинизма, сарказма па чак и сардоничности. Треба упутити Симетића, уколико му и даље није јасно: „Симетићу, пристојност је налагала да персирате ономе коме се обраћате, дакле да му се обраћате са „Ви““. Због чега такав ироничан, непристојан и потцењивачки тон, пре свега према Војиславу Коштуници? Као што читаоци виде и ја персирам Симетићу. Дакле Симетић се спустио далеко испод нивоа једног Драгана Шормаза. Он се Коштуници обраћа са лихварском присношћу (брате, земљаче) иако нису ни род, ни помоз'  Бог, ни браћа ни земљаци.

Остоја Симетић је успео да у једном, не превише дугачком чланку, у негативном контексту помене четрдесетак особа што говори о самом аутору.

Симетић је члан ДСС већ 12 година. Зашто није до сада проговорио, унутар странке, чији члан и даље жели да буде, зашто није у неком свом тексту (а текстове пише барем последње две године – отприлике десетак, уколико сам добро запазио?) писао о проблемима у ДСС-у, о својим ставовима, о тим проблемима, зашто није предлагао одређена решења? То помињем, јер сам све то ја чинио. Значи, критиковао сам ДСС на конструктиван и пристојан начин, унутар странке, али и у медијима и то у последњих три до четири године (већина медија је објавила мој осврт из јуна 2008. године на тадашњи изборни пораз; у последње две године, сам између осталог, на сајту Фонда „Слободан Јовановић“ објавио низ чланака који су се тицали стања у ДСС-у, али су се поред анализе бавили и синтезом, односно предлагањем решења за одређене проблеме). Пошто Симетић пише чланке и  високи је функционер ДСС, све то је и њему стајало на располагању. Остоја Симетић је било када могао да дође на Главни одбор (без обзира да ли је члан или не) и да као функционер изнесе своје мишљење и да критикује (све те могућности сам ја користио). Могао је то да чини и на скупштинама странке и на скупштинама покрајинског и новосадског одбора. Колико је мени познато, то није чинио. Све ово помињем због тога што се поставља питање – због чега је Остоја Симетић одлучио да баш сада и на овај начин напише текст против Војислава Коштунице и ДСС-а? Колико ја видим, не постоји повод (осим оног општег који не значи ништа) за овај чланак. Напад Остоје Симетића се односи на период пре 2008. године. И у том светлу се поставља питање због чега је остао у ДСС-у последње три године а напада га због поступака који одлазе у историју и заборав? У периоду од средине 2008. ДСС, као опозициона странка није урадио ништа спорно, чак ни са становишта Симетића (свакако, тиме не потврђујем да је ДСС урадио било шта на штету државе и народа, пре тога). Избори су били пре скоро три године. Скупштина странке је одржана пре годину дана. Скупштина новосадског одбора је одржана пре две године. Скупштина покрајинског одбора је одржана пре пола године. У ДСС-у су се у последње три године десиле многе позитивне промене (нови органи - економски одбор, политички савет, савет за културу; нови програми – економски програм, локални економски програми, економски програм против кризе; нови људи – Ненад Поповић, Милован Милошевић, Синиша Ковачевић, Бора Ђорђевић, Слађана Милошевић... ; нови млади људи - Милош Јовановић, Петар Петковић, Мирослав Петковић, Милица Радовић, Марко Милутиновић, Миа Магазин...; документ- Начела националне политике... ) и вођена је доследна и оштра опозициона политика, а пре свега национално одговорна и државотворна политика, политика жестоког противљења поступцима издајничке, квислиншке и марионетске власти. ДСС је покрила цео спектар политичких тема и то не само критиком и анализом, већ увек и синтезом, односно давањем предлога решења за поједини проблем. То је било најуочљивије по питању Статута Војводине и ту битку је ДСС водила и предводила преко годину дана (то је познато Остоји Симетићу?). Сачињена је анализа предложеног Статута, сачињен је и сам, на Уставу и законима заснован, Предлог Статута Војводине... ДСС је заузимала јасне и исправне ставове по свим најважнијим политичким питањима. Стога, потпуно изненађење представља повод за чланак Остоје Симетића и његова садржина.

Остоја Симетић наводи у наслову да није никада срео Војислава Коштуницу, а на крају чланка да је члан ДСС дванаест година. За дванаест година у ДСС-у Коштуницу није срео само онај ко није хтео! Симетић је имао равно 4380 прилика да сретне Коштуницу (толико дана је члан ДСС). Коштуницу је, да се не лажемо, ако сте високи функционер ДСС било лако срести на било ком од скупова странке (скупштине, главни одбори, трибине...), али и на његовим радним местима: Палати федерације, згради Владе и седишту странке. То је било изузетно лако онда када Коштуница није био на некој државној функцији (цела 2003. година, пола 2008. године, целе 2009. и 2010, као и сада). Стога и делује депласирано и сувишно помињање тога да се Симетић није срео са Коштуницом – јер није могао, због тога што је Коштуница толико „недоступан и недодирљив“. У оригиналном тексту на сајту „Српског културног клуба“ у наслову не стоји реч „рекао“ као  на сајту НСПМ, већ стоји реч “скресао“. Због свега што наводим делује смешно труд Симетића да се већ у наслову прикаже као храбар.

Остоја Симетић је високи функционер ДСС. Он је потпредседник Јужнобачког окружног одбора и по сопственим речима био је на многим функцијама у странци, а и данас је. Странка му је дала све (он ће вероватно тврдити да му странка није дала ништа). Пошто тврдим да је он високи функционер ДСС, он ће вероватно тврдити да није високи функционер ДСС и да је у том смислу небитан. Претпостављам да је Остоја Симетић прави контраш, опонирант. Претпостављам да би он, да сам ја изнео тврдњу да није високи функционер и да је небитан, онда тврдио да је високи функционер и да је битан. Видећемо уосталом, јер ће се, нажалост ова мучна преписка наставити.

Ако је Војислав Коштуница толико лош и крив – прави Мефисто, како тврди Симетић, због чега је Симетић све ове године у ДСС-у? Због чега Симетић тврди да ће и даље гласати за Коштуницу? И наивнима је јасно да он то говори из чисто демагошких разлога, да би се приказао добронамерним док забија нож у леђа сопственој странци и председнику сопствене странке.

Колико ја видим Остоја Симетић се препоручује некоме. Коме? Режиму? Некој будућој опозиционој листи „неукаљаних“?

Већ сам напоменуо да Остоја Симетић пише чланке за Видовдан и Двери, као и за портал „Српски културни клуб“. Колико сам установио на интернету за последњих неколико година је написао десетак чланака, тако да је већ искусан. Поставља се питање зашто први чланак који објављује на НСПМ-у има за тему баш напад на Коштуницу и ДСС?

И уредницима НСПМ-а и Остоји Симетићу постављам питање зашто је чланак приказан као ауторски – за НСПМ, то јест, зашто није наведено да је преузет са сајта Српског културног клуба? Зашто није наведено да је чланак написан и постављен на сајт СКК још 11. јануара 2011. већ код чланка на НСПМ-у стоји датум 21. јануар 2011. године? И једни и други нам дугују одговор зашто је на крају чланка на НСПМ-у, од петка, 21. јануара, било потребно нагласити да је аутор члан ДСС од 1999. године и да је потпредседник окружног одбора, када таква тврдња може да упути на помисао да Симетић говори у име странке, односно, окружног одбора. Због чега није било довољно навести само име аутора на почетку чланка. Када сам објављивао чланке на НСПМ-у, чланци су били потписани само мојим именом и презименом, а не и напоменом од када сам члан ДСС и на којој сам функцији у странци. Још горе по НСПМ и аутора говори чињеница да су већ у недељу манипулисали чланком и да су последњи навод о томе ко је аутор (члан ДСС и функција) мењали, то јест, избацили функцију Остоје Симетића. Очигледно је да су то одлучили обострано. Питање је због чега су то учинили? Колико сам установио Остоја Симетић се ни у једном другом чланку није потписивао као члан и функционер ДСС, па ни у оригиналном чланку о коме говоримо, на сајту СКК. Ово упућује на намеру аутора и уредника НСПМ-а да предметни чланак прикажу на другачији начин него остале. Уредницима НСПМ-а и Симетићу следи питање због чега су чланак који је написан десет дана раније и већ објављен на другом месту, објавили баш у петак послеподне? Онај ко има иоле искуства са медијима зна да објављивање неке запаљиве информације или текста у петак после подне не говори о добрим намерама оних који то раде. Сваки новинар ће вам рећи да је објављивање нечег спорног у петак после подне, својеврсна специјална операција.

Уреднику НСПМ-а треба поставити питање због чега је промењен наслов првобитног чланка „Шта бих све скресао Воји Коштуници да смо се икада срели“ у наслов на НСПМ-у „Шта бих све рекао Воји Коштуници да смо се икада срели“? Такође уреднику треба поставити питање због чега је скратио првобитни текст и избацио неколико реченица из неколико пасуса у којима се помињу у негативном контексту одређене личности?

Ево шта је Симетић написао у оригиналном тексту а Вукадиновић у договору са Симетићем, избацио. У десетом пасусу после помињања Ветона Суроија, је следило:„За глодура или нешто слично, Гордану Сушу. Квалификација јој беше, што је још од доба ЈуТела, у дуету с Гораном Милићем, принципијелно навијала за сваког ко је против Срба. Кад је ушла у сукоб с Тијанићем, овај је заменио Ненадом Љ. Стефановићем, доказаним у недељнику Време, чија се уређивачка политика, по антисрпској хистерији, могла мерити једино с информативним билтеном тзв. ОВК“.

У тринаестом пасусу који почиње са „ Дођоше нови избори“, после речи „није дао Матија“следило је: „Да ли зато што је Бојанов (Пајтић) комшија или је имао „Утисак“ да то не би ваљало...“

У четвртом пасусу од краја, после речи „Живка“ стајало је:„Кад је прошла твоја власт, ето Булатовића да понуди да те одрука. Оде Шормаз у „независне“ посланике. Небојша те још није оставио, али те је довољно помогао у смислу имиџа, самурајским позама у жутој штампи а ла Тоширо Мифуне и немерљивим доприносом антологији српског песништва“.

Очигледно је да Вукадиновић штити блиске му, и битне, Гордану Сушу и Ненада Стефановића, као и лист „Време“ у коме је баш он 2009. године објавио напад на Коштуницу у два наставка. Из неког нејасног разлога Вукадиновић штити и Пајтића. Разумљиво је да је уклонио помињање емисије „Утисак недеље“ јер је чест гост исте. Такође, сматрао је да није мудро да дозволи помињање бившег шефа обавештајне службе, Радета Булатовића у наведеном контексту. Ја знам да нисам ни битан ни близак Вукадиновићу, али сам у два наврата објављивао текстове на НСПМ, и био максимално коректан. Чак и када је НСПМ био одговоран за скандал звани „новембарско истраживање агенције Политикум“ у чланку који сам написао отој теми за Видовдан нисам помињао Вукадиновићево име. Претпостављам да је и Вукадиновић задржао минимум респекта када је, непотребно, избацио дисквалификације упућене мени.

Све ово што сам навео говори у прилог томе да је овај чланак објављен са посебном намером, да је објављен са предумишљајем и са лошим намерама. Све те ситније или крупније манипулације просто не иду у прилог тврдњи да се ради о добрим намерама уредништва и аутора.

Сматрам да је Симетићев текст требало објавити у оригиналном облику јер текст који је НСПМ објавио није суштински пристојнији него онај у првобитној форми. Да бих информисао читаоце цитирао сам све делове који су  избачени. Што се мене тиче Симетић има право да ме вређа јер те увреде ништа не говоре о мени већ о њему. Вређајући било кога он у ствари вређа себе. Такође све дисквалификације, увреде, негативни контексти, полуистине, сарказми и ироније, само указују на недостатак аргумената и чињеница. У таквим приликама немоћни посежу за личним дисквалификацијама а Симетић је успео да у једном чланку дисквалификује и увреди чак четрдесетак личности, што живих, што мртвих, што му не служи на част.

Све то указује и на недостатак  културе и честитости. А Симетић је копредседник Српског културног клуба који се залаже за одређене вредности. Начела  и циљеви СКК (са Википедије) делују потпуно лажно и гротескно у светлу иступања њиховог копредседника.

Начела: Преображај српског друштва и државе, као и сваког појединца у њима; Културна политика; Српска национална свест; Идеократија; Вредност православног хришћанства за национални културни образац.

Циљеви: Анимирање и организовање српске интелигенције ради утврђивања културног обрасца за двадесетпрви век; Борба против партитократије; Брендирање културе.

Такође, дух којим одише текст Симетића потпуно је супротан и несвојствен хришћанском, православном и светосавском  етосу чијих се начела, наводно, он држи.

Због чега је Остоја Симетић ћутао све ове године а годинама пише критичке текстове? Ово је још нејасније јер сам Симетић у једном коментару на свој текст каже да не тражи ништа од странке и да не зависи од странке.У том коментару Симетић наводи да му је мучно да коментарише сопствени текст (верујте и мени је мучно) али то ипак чини (као и ја). Наводи и једну бесмислену и смешну тврдњу – да није разочарани члан ДСС (да ли то значи да је очаран?). Наравно да је најбољи деманти ове његове бесмислице сам његов текст, текст човека који се препоручује некој будућој организацији.

Проучио сам већину текстова Остоје Симетића на интернету и констатујем да се он ни у једном од текстова тако непримерено, увредљиво и жестоко не осврће ни на једну личност као у овом случају на Војислава Коштуницу. Због чега је то тако? Односно, због чега је Војислав Коштуница једина мета Остоје Симетића у његовом досадашњем текстописачком раду? Због чега се Остоја Симетић остврљује на председника опозиционе странке који је, као и странка, већ годинама изложен безпризорним нападима и са леве и са десне стране, и од режима и од петоколонашких невладиних организација и од Запада? Због чега се Симетић прикључује, у последње време интензивираним нападима на Коштуницу и ДСС? Да ли је и то знак да је почела предизборна кампања и да треба спустити рејтинг који расте и Коштунице и ДСС? Да ли је то знак да Коштуницу и ДСС треба зауставити и уништити свим средствима, и споља и изнутра?

Сами појединачни наводи текста су направљени по већ виђеној матрици напада на Коштуницу и ДСС. Разлика је што је, како већ рекох, Симетићев текст препун сиве пропаганде, уместо црне. Он Коштуницу и ДСС криви за све и свашта. За састав и рад Ђинђићеве владе, за рад ДОС-а, за жртвовање добробити Србије ради формално дате речи, за оживљавање Динкића, Драшковића и Дачића 2004. године и за њихов рад, за лоша кадровска решења у странци и држави, Коштуницу опет оптужује, али овај пут да није човек од речи, да није народски човек да је еклитиста, и потом потпуно контрадикторно да није припадник елите, јер је горд! И на самом почетку, већ поменух, Симетић обједињује све оптужбе кличући:“Лично те кривим за све што данас трпимо“.

Пошто је Остоја Симетић члан ДСС већ 12 година и високи функционер, вероватно је упознат са Статутом ДСС? Статут ДСС предвиђа одређена права и обавезе чланова. Члан 4. став 1. каже да: „Члан странке има право (...) и да при учешћу у раду органа Странке без икаквих последица износи мишљења и заузима ставове о питањима о којима се расправља и одлучује“.  Чланак Остоје Симетића не може да се подведе под овај члан јер се не ради о раду унутар Странке. Члан 4. став 5. каже: „Члан Странке има право на заштиту ако буде дискредитован или му права буду угрожена због припадности Странци или вршења страначких послова“. Овај став не цитирам због Остоје Симетића већ због свих оних који јесу у ДСС-у а које Симетић дискредитује. Такође, овај став даје за право било коме (па и мени) да штити од дискредитације било ког члана Странке. Став 6. овог члана говори о следећем: „Члан Странке је дужан да шири идеје које заступа Странка, спроводи њену политику, чува и унапређује углед Странке, залаже се за успех на изборима (...)“. Сасвим је очигледно да Остоја Симетић грубо крши овај став Статута. Он у свом нападу шири идеје супротне онима које заступа Странка, спроводи своју политику, напада идеје странке, руши углед Странке и у суштини се залаже за њен неуспех на изборима. Члан 6. став 1. (који говори о брисању из евиденције чланова) каже: “Члан странке брише се из евиденције чланова (...); ако не врши дужности које има као члан Странке (члан 4. став 6. овог Статута)“. Став 2 овог члана каже: „Предлог за брисање из евиденције чланова подносе општински одбори или Извршни одбор“. Логично је закључити да се на Остоју Симетића може применити овај члан Статута. Бићу отворен, што се мене тиче, Остоја Симетић није више члан ДСС. Формално, он јесте члан и тек Градски одбор Нови Сад или Извршни одбор ДСС могу дати предлог за његово брисање. Пошто ме у свом чланку Симетић помиње у негативном контексту, сматрам да због тога не могу поднети Извршном одбору( чији сам потпредседник) предлог за његово брисање јер би то могло бити протумачено као лична ствар или као освета. Такође, у овом чланку нећу рећи ни реч у своју одбрану поводом навода у Симетићевом тексту који се односе на мене. Сматрам да у овом случају ДСС не треба да ради у корист своје штете и да злонамернима доказује своју демократичност тиме што Симетића неће брисати из евиденције чланова. Како ће надлежни у ДСС-у поступити не знам и нећу да утичем на то, већ сам објаснио због чега.

24. јануар 2011.године                                                                            Небојша Бакарец

НАПОМЕНА: На крају је превагнуло мишљење да на чланак Остоје Симетића не треба одговарати