"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

понедељак, 31. јануар 2011.

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ?

АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ У СРБИЈИ?

Може ли се оно што се дешава у арапским земљама, у Албанији (закратко) поновити и у Србији? Успут, „Биз Б92“ је недавно објавио да је просечна плата у Србији први  пут у историји мања од оне у Албанији. Може, наравно. Да ли то што може да се догоди и треба да се догоди? Несумњиво да треба да се догоди. Међутим то што може и треба да се догоди, зависи од нас. Стога је одговор на питање да ли ће се то што се може догодити, заиста и догодити, одречан.

Да ли ја желим да се арапско пролеће догоди у Београду и целој Србији? Да, желим. Шта желим? Да ли желим хаос и насиље? Не желим. Да ли желим да код куће на телевизору гледам пренос народног гнева? Не желим. Никада то нисам радио. На улицама сам био, поред осталог и 92' и 96' и 2000. и 10. октобра 2010.

Нажалост и на срећу, Србија није ни Тунис, ни Египат, ни Јемен, ни Јордан, ни Албанија, ни Грчка. Србија је један, мирнији преврат имала 2000. године. Нажалост, тим неопходним превратом постала је амерички клијент. Следећи преврат је потребан да би се Србија вратила себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да се спроведе праведнија подела у друштву и врати власт народу.

Преврат из 2000.године, је и даље у нашем живом сећању и предмет је многих спорења и тумачења. Тај преврат није био давно. То може једноставно да значи да је по историјској вероватноћи прерано да се опет деси нови? Али то може и да значи да грађани неће да чекају више од десет година до новог преокрета, може да значи да им управо свеже сећање на октобар 2000. године помаже да извуку поуку?

Једну прилику Србија је пропустила 10. октобра 2010. године. Слободно ћу устврдити да је Србија своју „јасмин револуцију“ имала тог дана. Кажем да није битан повод. Када неправда нарасте, када неслобода нарасте, када сиромаштво нарасте, када корупција и трулеж нарасту, када обест режима нарасте, онда је било који повод довољан. Да ли је то самоспаљивање ситног уличног трговца у Тунису, погибија малолетника у Атини, или противљење наметању педерастије у Београду, свеједно је. И свуда устају млади људи. Они су носиоци промена и буна. Србија има једну битнију разлику, односно неповољност, у односу на све земље које сам поменуо, укључујући и Грчку. Ако искључимо Грчку разлика је драстична, а неповољност огромна. У питању је природни прираштај. Србија је земља која популационо умире. Арапске земље су у популационој експанзији. У Србији су млади, мали и све мањи део популације. У арапским земљама, велики и све већи, преовлађујући део популације. Арапске земље су у популационом налету, у експанзији младости. Арапске земље имају и кохезију вере, ма какве њене мане биле, најагресивније и најмлађе монотеистичке вере. Рекох, како год та религија била лоша (а све религије то јесу), исламска религија је чувар традиције, чувар основних вредности друштва (све религије то чине, јер нажалост, цивилизације нису примениле боље начине чувања основних вредности, нпр. породичних). У Србији је корозија основних друштвених вредности много даље одмакла него у арапском свету, па и корозија вере, односно рђање структуре самозваних божијих заступника. Стога у Србији не постоји довољна „критична маса“ младих. Ако посматрамо само тај аспект „критичне масе“, он више никада неће ни постојати у Србији. Срећом, тај састојак није и једини који је потребан да би се створила „критична маса“ за промене.

Тог 10. октобра 2010. године, уз све лоше стране појединачних догађаја на улицама, била је огромна прилика за почетак промена, и то добрим поводом. Отпор срамотном и неприродном. Ми нисмо ни свесни, због медијског терора и испирања мозга, да је тог дана устала младост Србије, против режима и да је режим био на ивици опстанка. У Тунису, су на улице излазиле, на почетку, тек хиљаде младих демонстраната у главном граду, и стотине у осталим. У двадесетмилионском Каиру су прве демонстрације пре десетак дана, имале тек 15.000 младих учесника. У Београду је 10. октобра на улицу изашло око 6000 младих људи, наспрам 6000 полицајаца (не рачунајући резерву). За разлику од осталих градова у земљама које помињем, овде је полиција била спремна а режим немилосрдан. Овде је на сваког демонстранта дошао један полицајац. Школован, обучен, опремљен и плаћен. Да ли вам је на памет пала та  несразмера, тај неравноправан однос снаге и моћи. Један млади демонстрант се не може носити са полицајцем, један на један, нити целина демонстраната са оружаном силом режима, што полиција јесте. При том та оружана сила, осим личне опреме и оружја, располаже и са лаким и тешким оклопним возилима, а иза ње увек на опрезу стоји и војска. И та спремност и надмоћ полиције над демонстрантима су били основни узроци што није било мртвих, за разлику од Туниса и Египта. Шта је било потребно тог 10.октобра а није се догодило, осим већег броја младих који су постали реткост, тј. изумирућа врста? Био је потребан остали народ на улицама. Што се мене тиче био сам тада на улици (видети текст који сам написао о 10. октобру на http://www.nspm.rs/politicki-zivot/zasto-sam-izasao-na-ulicu-10-oktobra-i-sta-sam-tamo-video.html ). Има и још једна разлика. Режими у Тунису и Египту су били изненађени. Наш режим није био. Наш режим се бар пола године спремао за сламање отпора Паради срамоте. Режим је знао и да је у питању и његов опстанак. Због тога је био спреман. Међутим режим више не може бити спреман, следећим поводом. Као што ни један арапски режим више не може спречити догађаје попут оних у Тунису и Египту, ако почну. Зато су сада остали режими на мукама - како да спрече почетак онога што се већ десило у Тунису и Египту?

Разлика је и у томе што је овај режим, уз трогодишњи прекид током Коштуничиног првог мандата, на власти од 2000. године, а арапски режими трају и тридесетак година. Разлика је и у томе што је Тадић, председник седам а не тридесет година. И  режим је своје гадно лице почео да показује у последње две године. Да ли то значи да и ми треба да чекамо двадесетак година да режим потпуно уништи земљу, па да  дигнемо устанак? Разлика је и у томе што су арапски режими штитили територијални интегритет и суверенитет својих држава све те деценије а наш га брзо разара, ево, за две године. И то је још једна разлика, наше америчке слуге су међу најсервилнијима на планети, негде на нивоу Сакашвилија. Они брзо разарају своју земљу, за разлику од арапских властодржаца. Такође, арапске земље, поменух Египат, су добиле много више новца, пропорциоинално посматрано, од Србије, јер су много већи приоритет Америци и Европи. Наравно разлика је и у томе што је Србија у Европи и што су те арапске земље много сиромашније од Србије (навео сам изузетке). И опет разлика је и у томе што постоји прираштајна виталност арапског света и агресивност и јак кохезиони фактор исламске религије. Рекао бих да су, поред свега, арапске земље, земље у успону, за разлику од Србије, која је у опадању. Успут, то исто важи и за Арбанасе, и они су народ у успону у чак пет држава (Албанији, лажној држави Косово, Македонији-у којој постају већина, Црној Гори, али и у Србији ван КиМ, где у низу рубних општина ка КиМ и Македонији, имају велики прираштај али и купују земљу и некретнине).

Поред разлика између Србије и арапских земаља, постоје и сличности. Готово сви режими у арапским земљама су клијентелистички. Осим Сирије, сви су западни клијенти. Углавном амерички, а потом француски( земље Магреба), односно европски. Египатски режим је главни амерички клијент у северној Африци и на Блиском истоку. Од 1978. године када су Садат и Бегин потписали споразум у Кемп Дејвиду, до данас, САД су платиле осамдесет милионском Египту око 60 милијарди долара а осмомилионском Израелу око 100 милијарди, у суштини у замену за мир на Блиском истоку, у суштини ради заштите својих регионалних (нафтних) интереса ( да није нафта у питању, мира не би било). И наша, као и арапске земље има слабу економију (подразумева се не и оне земље које поседују нафту), оскудне изгледе у будућности, јаз између богатих и суромашних, и живимо под бахатим ауторитарним режимом који мисли да је претплаћен на власт. Републикански облик устројства је постао замагљен до непрепознатљивости и више сличан монархистичком (председник-владар, политички естаблишмент-племство). Сличност ће се показати и ако до протеста против режима у Србији дође. Повод неће бити битан - следећа Парада педера, смрт неког радника у неком протесту, нека грешка режима нпр. полиције. Протест против режима ће бити узрокован незапосленошћу, сиромаштвом, тиранијом, недостатком достојанства и правде у друштву.

Протести, прво у Грчкој, потом у арапским земљама и Албанији, су најава будућих трендова и глобалних кретања. Облик ствари које долазе. То, треба повезати (Грчки пример) и са светском економском кризом. Свет се креће ка дуготрајним и непријатним променама, и видном почетку тих промена, управо присуствујемо. Промене ће трајати најмање, овај први век, трећег миленијума и неће проћи без великих  друштвених и социјалних ломова, праћених хаосом, анархијом и насиљем. Ако томе додамо и непредвидљиве климатске промене, природне катастрофе које су све учесталије, смањење енергетских ресурса, драстично угрожавање животне средине, будућу огорчену борбу за остале основне ресурсе, храну, воду, па чак и чист ваздух, чекају нас тамне деценије неизвесности.

Да поновим, да грађани који сада насељавају ове просторе, који се зову Србија, Република Српска и Црна Гора, и који су углавном Срби, не би изумрли природним путем до половине овог миленијума, дакле да би опстао српски народ и српске земље, мора да се догоди преврат САДА. Осим опстанка, рекох већ, преврат је потребан да се Србија врати себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да  се спроведе праведнија економска подела у друштву и да се врати власт народу, путем једне једноставније, лако доступне, непосредније демократије, лишене компликованих процедура, која би била отворена књига сваком грађанину а не некаква заморна тајна, некакав сурогат демократије, који се временом претворио у своју супротност. Тај преврат у Србији би морао да подразумева и темељне промене медија и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање рекламне и забавне функције медија. То би највише личило на исушивање мочваре.

Свестан сам да све ово звучи као утопија, али нисам ја крив што смо као цивилизација (не само као  српско друштво) себе довели дотле да су нам утопије једини излаз. А шта је то утопија? Да ли ће неко замерити човеку будућности што се бори за утопију звану чиста вода и чист ваздух? Да ли је утопија, вишемиленијумска борба људи за слободу? Да ли је утопија жеља да се живи у миру? Да се деца рађају са сигурношћу да ће да преживе? Да ли је можда породица утопија? Поента је у томе да је утопија релативна ствар, и да нема те ствари која је недостижна.

31.01.2011.године

Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)