"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

петак, 21. јануар 2011.

МОЛИТВА ЗА ИМПЕРИЈУ

МОЛИТВА ЗА ИМПЕРИЈУ

Доследност и заштита државног интереса

Није лако када сте проглашени за противника Империје, чак и када је она у опадању. Има ли код нас бољег доказа од Војислава Коштунице и Демократске странке Србије? Истовремено, иако апсурдно, то је и лако. Потребно је само следити сопствену савест и радити у интересу своје а не туђе државе. То Коштуница и ради, али не само од проглашења независности Косова, већ цео свој политички век.

Коштуница је у САД одлазио онда када је било време за то, у својству председника СРЈ (мај 2001. и  фебруар 2002.) а касније и председника Владе Србије (јул 2006.). Кад је био ред одлазио је као председник Владе и на прославу 4. јула (нпр.2006.). Коштуничине посете помињем јер појединим демагозима може пасти на памет да пореде те тадашње посете, са скоријим и будућим посетама и одласцима других појединаца (не рачунам ту посете других наших председника владе или државе). Те Коштуничине посете се не могу поредити са осталим посетама појединаца и политичара, разним поводима (најчешће поводом одласка на Молитвени доручак), изузев оних које помињем, нити могу бити коришћене као изговор пред критикама, другима, данас, 2011. године, готово три године после проглашења лажне државе Косово. Дакле, не залажем се ја за  двоструке стандарде, и овде се не ради о томе. Ради се о томе да председник државе или председник владе имају одређене обавезе и дужности које други немају.

Посете Војислава Коштунице САД су биле предузете у право време, биле су вишестране, вишециљне и корисне за СРЈ и Србију.

У мају 2001. Коштуница је посетио Њујорк (додела награде „Државник године“од стране Ист Вест Института) и Вашингтон (сусрети са Џорџом Бушом, потпредседником Ричардом Чејнијем, државним секретаром Колином Пауелом и саветником за националну безбедност Кондолизом Рајс, посета Кејто Институту где је разговарао са представницима политичког естаблишмента и одговарао на питања новинара).

У фебруару 2002. Коштуница се током дводневне посете састао са низом конгресмена и сенатора, одржао предавање у Вудро Вилсон Центру, састао се са Државним тужиоцем Џоном Ешкрофтом и присуствовао Молитвеном доручку, приде.

У јулу 2006. Коштуница се као председник Владе Србије обратио Савету безбедности УН, поводом питања КиМ. Потом је одржао конференцију за штампу у Националном прес клубу у Вашингтону. Дан пре тога он се састао са потпредседником САД Ричардом Чејнијем, државним секретаром Кондолизом Рајс и саветником за националну безбедност Стивеном Хендлијем. Такође, у угледном Вашингтон Посту, Коштуници је објављен ауторски чланак : „Правда за Србију- Независност Косова угрожава нашу демократију“.

Потпуно је логично и разложно да постоји један однос према САД пре проглашења независности Косова (чији је САД главни носилац) а други однос после тога. Такође, однос Коштунице и ДСС према САД се мењао, односно постао негативан и пре јануара 2008. године, јер је постало јасно какву штету САД чине интегритету и суверенитету Србије. У том светлу постаје потпуно неприхватљиво да било ко из  ДСС (који је опозициона странка, па стога нико из ДСС нема никакву извршну државну функцију), после проглашења лажне државе Косово одлази на пријеме у америчку амбасаду или на Молитвени доручак у Вашингтон.

Хајде да одговорим на непотребно питање зашто је неприхватљиво ићи у америчку амбасаду или на Молитвени доручак? Одлазак тамо значи поклоњење непријатељу који је главни спољни носилац растакања државе Србије. Одласке је утолико лакше избећи, због тога што, да поновим, нико из ДСС нема извршну функцију власти, нити „обавезу“ одласка по службеној дужности. Одлазак значи непотребно уважавање САД, знак је срамне понизности и подаништва спрам још увек моћне и импресивне Империје, која ради о глави држави Србији и српском народу. То је и знак моралне слабости, у најмању руку превртљивости и себичне бриге о сопственим интересима. Одлазак тамо је мање или више, прихватање свега што нам Империја ради, па и одобравање независности Косова.

Потпредседник ДСС Милош Јовановић је дао одличан интервју „Прес“-у, средином септембра прошле године. Као и увек он је прецизан, јасан, одлучан. У посебно уоквиреном делу текста под насловом :„ПРОДАЈУ ИДЕЈЕ ЗА МОЛИТВЕНИ ДОРУЧАК“ налазе се питање и одговор:
„Последња истраживања показују да ДСС има око седам одсто подршке. Сматрате ли да ДСС нешто треба да мења у својој политици?
-Данас седам, сутра 77. Маните се трендова и брендова. На крају увек побеђују људи од идеје које се не продају за један позив на Молитвени доручак у Вашингтон“.

То је прави став. Сматрам да  због проглашења лажне државе Косово, због изазивања других дезинтеграционих процеса у Србији (Војводина, Рашка област), инсталирања марионетске власти у Србији и америчке НАТО агресије, нико из ове земље не треба да иде на „молитвени доручак“. Постоје људи који редовно одлазе на Молитвени доручак и на прославу Дана независности, у америчку амбасаду (рекордери по броју одлазака на Молитвени доручак су, вероватно, Вук Драшковић, Владимир Божовић - бивши функционер СПО а сада СНС и бивши СПО-овац а сада УРС-овац и Г17, Влајко Сенић). Одласци на ове скупове су јако добри за њих лично. Али је то јако лоше за њихову земљу. Сви они ће вам, наравно, рећи да имају у виду само добробит своје земље и да се у ствари жртвују одлазећи тамо. Они и други „подобни“ су на америчкој ружичастој или белој листи а Марко Јакшић ( види Прилог 1.)је и даље на званичној црној листи САД, ни крив ни дужан. На незваничној црној листи САД се налазе и Војислав Коштуница и цео ДСС. Хоћу рећи, то што је неко српски патриота и заштитник свог народа, не би требало да буде разлог да буде на нечијој црној листи, зар не? Као што морална слабост, превртљивост и себичност не би требали да буду разлог да се неко нађе на америчкој белој листи.

Молитвени фруштук изблиза

Поред свега што сам навео у претходном делу текста, потпору тврдњи да нико не треба да иде на Молитвени доручак, пружају и суштина и форма тог скупа.

Пун назив скупа је „Национални молитвени доручак“. Скуп организује моћна и утицајна хришћанска организација „Fellowship Foundation“ (Задужбина Дружине), која је једна од узданица и темеља републиканаца. Сама организација је толико моћна да су она и њен скуп постали незаобилазни део ритуала демонстрације америчког империјализма и глобализма. „Дружина“ проповеда елитистички евангелистички хришћански фундаментализам и фетишизира политичку моћ и богатство. Упорно се супротставља радничким и левичарским покретима. Задужбина (не тако јавно) проповеда теологију тренутног опроштаја за моћнике и обезбеђује врло погодне изговоре за чланове елите који почине нека недела или криминал, дозвољавајући им да избегну прихватање одговорности за своје поступке.

Једна од најспорнијих епизода у раду ове организације, која и даље траје је деловање Задужбине у Уганди (види Прилог 2.), последњих година. Организација усмерава милионе долара помоћи Уганди за хришћанске програме о полности         (пропагирање уздржавања од секса, спаљивање кондома итд.) што је довело до својеврсне евангелистичке ренесансе у Уганди. Међутим двојица локалних чланова Задужбине, веома утицајних званичника су одговорна што је у Уганди предложен закон против хомосексуалаца који укључује смртну казну и доживотни затвор! Закон је преко 16 месеци у процедури у парламенту Уганде јер је изазвао оштре реакције у свету. Сам предлагач закона Дејвид Бахати, „звезда у успону“ у Задужбини, је био гост на Молитвеном доручку (2009.године) пре него што је предложио спорни закон а био је позван и 2010. године али му није и присуствовао. Изгледа да је то спречила Обамина администрација јер је сам Обама на том скупу отворено критиковао законодавство Уганде.

Своју теологију Задужбина је током деценија вешто спојила са америчком политиком и то уткала у суштину и форму Молитвеног доручка. Скуп се одржава у огромној дворани вашингтонског хотела Хилтон на Конектикат авенији, која прима 4000 људи са све столовима за обедовање. Намера је јасна, импресионирати, показати моћ и сјај Империје, натерати (поготово стране госте) да задрхте пред величином и „величанственошћу“ скупа, пред демонстрацијом моћи, која је упакована у облик молитве уз обед, што је честа форма коју многи загрижени протестантски верници и данас практикују у свом свакодневном животу. Сам протокол је такође срачунат да постиже исте ефекте. Проповеди, читања Светог писма, химне, духовна музика, вишекратне молитве, „племенити“ говори, величање САД итд.

Суштина скупа који се одржава сваког првог четвртка у фебруару је „Молитва за (добробит) САД“. То је одговор на евентуално питање – молитва за кога или зашта? Суштина је понизност и поклоњење моћи, сјају и величини Сједињених Америчких Држава. Истовремено ово је идеална прилика да се страни гости, са мало труда и средстава, приведу и преведу жедни преко воде, да буду регрутовани и програмирани, уловљени као бесловесни лемури или ноћни лептирови. За  јутарње лемуре фруштукаше из Србије је увек резервисано петнаестак позивница.
Један део позивнице за Молитвени доручак изгледа овако:
Members of the Congress  Of the United States of America Request the pleasure of your company at the 58th Annual National Prayer Breakfast with The President of the United States And other national leaders in the Executive, Judicial and Legislative Branches of our government, Thursday, February 4, 2010, At eight o’clock, Hilton Washington International Ballroom, Washington, D.C.
На менију је класичан амерички доручак- млеко, јогурт, цереалије, воће, сир, пецива и палачинке, слатки сирупи, кафа, чај, сокови ...
Протокол самог догађаја изгледа овако (пример 58. Молитвени доручак 2010. године- види Прилог 3.): Отварање- музика са клавира, пастор Роберт Фрауман (компилација  прилагођених делова класичних нумера); Поздрав копредседавајућих (скупу увек председавају двоје конгресмена или сенатора, један републиканац и један демократа, у последње време различитог пола) Ејми Клобучар (Д) и Џонија Ајзаксона (Р); Молитва пре доручка, води је пензионисани контраадмирал Бери Блек, капелан Сената; Доручак; Добродошлица од стране копредседавајућих; Песма (незванична химна САД- Бог благословио Америку- God Bless America); Читање из Светог Писма, сенатор Рон Вајден; Поздрав од Конгреса, конгресмени Тод Ејкин и Чарли Висон; Молитва за националне лидере, води је сенатор Орин Хеч (Р)(прошлогодишњи Доручак ће сви памтити по епизоди када овај сенатор, мормон из Јуте, излази за говорницу да води молитву и када му пред микрофонима и скупом звони мобилни!); Читање из Светог Писма, шпански премијер Хозе Запатеро; Молитва за светске лидере, води је адмирал Мајкл Мален, начелник здруженог штаба оружаних снага САД; Главни говори, Хилари Клинтон, државни секретар и Барак Обама, председник; Завршна песма, Ралф Фримен; Закључак, копредседавајући ; Завршна молитва, Тим Тебоу, спортиста . Све заједно - 4 молитве, 2 читања Светог Писма, 3 музичке нумере, 3 кратка обраћања копредседавајућих, 2 главна говора и доручак. Амин.
Ове године су, између осталих, из Србије позвани: Ивица Дачић, Вук Јеремић, Бојан Пајтић, Вук и Даница Драшковић, Влајко Сенић, Александар и Катарина Карађорђевић, Мухамед Јусуфспахић и Расим Љајић.
Срећан пут лемури!
Прилог 1.- „Блиц“- „На црној листи САД још само Марко Јакшић“
Прилог 2.- Извод из Википедије „Задужбина и Уганда“
Прилог 3.- Протокол Молитвеног доручка
21.01.2011.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)