МИТ О ЂИЛАСУ
Ђиласу је баш кренуло. Ове године се помпезно оженио други пут са истом женом (у цркви овај пут, док је први пут, грађански брак склопио прошле године - како је он човек маркетинга није му замерити). Своју нову супругу је упознао када је пред камерама (опет маркетинг) давао крв у Заводу за трансфузију. Добро.
Почетком децембра је добио награду за терминатора, пардон за „реформатора године“ од организације НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development) која има енглески назив а послује само у Србији, па је нејасно зашто има такав страни назив? Иако је НАЛЕД, званично само локални НВО (са огромним амбицијама), углавном је финансиран од стране америчке Агенције за међународни развој - USAID. Награде је у репрезентативном холу РТС-а, уручила америчка амбасадорка Мери Ворлик. Ђилас је добио награду јер је успешно терминирао Булевар, а и терминација Београда је у току, јер ће буџет „моста на реци Квај“, за сада, иносити око 450 милиона евра (две трећине буџета за 2010.), што већ уништава буџет града (о та два дела нешто касније)
Потом је на фијаско Скупштини ДС, добио највише гласова од свих кандидата за потпредседнике странке, и тиме се устоличио као други човек ДС. То ће му помоћи у остваривању његовох прекомерних амбиција (Тадићев наследник на месту председника ДС, избор за председника Србије или председника владе Србије, нешто раније, по његовом плану).
Затим је од листа „Време“, ове последње недеље у овој години, проглашен за „личност године“. Мање је познато да одлуку о избору „личности године“ доноси редакција тог листа, иначе позната по томе што им је Мирослав Мишковић, финансијски их помогавши (ништа не тражећи за узврат, као...) омогућио да постану власници свог листа. У комичном саопштењу „Времена“ се каже „да је Ђилас током протекле године остварио значајне резултате који превазилазе оквире редовног обављања функције и да су енергичност и лични ангажман градоначелника довели до унапређења рада јавних служби и до повећања квалитета живота грађана и до унапређења угледа институције градоначелника“. Сасвим случајно, прошле године је ово признање добила бивша Ђиласова супруга Милица Делевић. И сасвим случајно, ово и друга признања и награде, уназад десет година, добијају само припадници владајућих странака садашњег режима, невладиних организација тзв. Друге Србије и свима њима наклоњене јавне личности. Ово признање је у свим медијима поткрепљено и истраживањем „Ипсос Стратеџик маркетинга“, које је „случајно“ објављено баш сада на крају године, истраживањем које је урађено у Београду, које је „открило“ да „Београд напредује а Србија назадује“. Укратко, то невероватно истраживање, „Стратеџика“ који је још од 1997.године потпуно интересно повезан са Демократском странком, а сада са Ђиласом и Шапером, , нам преноси хвалоспеве грађана Београда на рачун градске власти. Нема потребе упуштати се у лажна истраживања, када је основна премиса нетачна. Београд, не напредује, Београд само нешто спорије назадује него остатак Србије. Цела Србија, укључујући и Београд је у расулу, у агонији и економској и политичкој. Али ови вајни „истраживачи“ саму чињеницу да некакве знаке живота у Србији даје Београд, приписују Ђиласу и градским властима. Уосталом, режимски медији и сами извештавају о томе да је видно да се сво пословање и сво становништво сливају у Београд, док остатак Србије умире, и пословно и демографски.
Да будем јасан, нисам зле воље према Драгану Ђиласу, немам ништа лично против њега, нисам ни љубоморан на његово огромно богатство и награде. Једина разлика између републичког и градског нивоа власти је та, што је Драган Ђилас, злоупотребом свог положаја и моћи (новца), успео да уништи опозицију у граду Београду ( пре свега мислим на СРС, коју је скорије приволео и да буде саучесник у власти, лукративним учешћем у управним и надзорним одборима предузећа и установа Београда,што звучи невероватно) и још важније, што је успео да под ТОТАЛНУ контролу стави све медије који извештавају о градским темама. Дакле, Ђилас је успешнији од Тадића у фалсификовању стварности и то је све. Није ни чудо, јер је управо он уз Шапера и Крстића, главни фалсификатор стварности у Србији. Наравно, када то ради само за себе, Ђилас је успешнији него када ради за Тадића.
Да је то тако, прво знамо сви ми, који живимо у Београду, путем свакодневице.То знају и сви они који су иоле упућенији у финансијско стање Београда, попут мене који сам и градски одборник ДСС.
Неколико чињеница сведочи о катастрофалном стању и потезима градског режима.
Дрвоморци и штеточине из Демократске странке, предвођени Драганом Ђиласом и Радованом Драшкићем, директором зеленила (које је гле апсурда, по истраживању Стратеџика, „најбоље“ предузеће Београда!), осим што су уништили вековно наслеђе и амбијент највећег булевара Београда, на врхунцу економске кризе којој је кумовала та странка, граду Београду и Србији су нанели штету тешку три милиона евра, сечом преко 320 здравих платана (од укупно 400). О овој теми сам написао чланак који је објавио „Печат“ ( http://www.pecat.co.rs/2010/04/drvomorci/ ), а потписник сам Уставне жалбе поводом сече платана, коју је ДСС поднела Уставном суду. Уосталом елаборати Шумарског факултета, поред многих чињеница кажу и: „Због своје велике културно-историјске, просторно-пејзажне и еколошке вредности дрворед у Булевару Краља Александра за град Београд има велики значај. Због тога га је у свим следећим реконструкцијама Булевара неопходно задржати, а стање у коме се он тренутно налази потребно је унапредити“. Још важније, прво Решење о утврђивању мера и услова заштите животне средине, које је издао Секретаријат за заштиту животне средине, 13.04.2009. године каже : „При реконструкцији Булевара водити рачуна о дрворедима, односно, појединачним стаблима (...)постојећа стабла се не смеју уклонити. Изузетно, сечу појединих стабала може одобрити надлежна организациона јединица Градске управе“. Ово су само фрагменти многобројних чињеница које сведоче да није било неопходно посећи 320 столетних стабала платана.
Градњу моста преко Аде, Ђилас је наследио од претходне градске управе, у којој је потпуну доминацију, као и сада имала ДС. Мост је инфраструктурни пројекат, чедо покојног градоначелника Ненада Богдановића и бившег градског архитекте Ђорђа Бобића, а не Драгана Ђиласа, који се тиме кити. Ова двојица, као предводници манипулације и штеточинског поступања, су, прво, одговорни јер је мост позициониран на погрешном месту, на доњем, уместо као што је првобитно било предвиђено, на горњем шпицу Аде. Друго, они су изманипулисали становнике Београда, при избору пројекта (јер избором пројекта,тј. изгледом моста не треба да се баве грађани), када су наивне грађане навели да „одаберу“ „најлепши“ пројекат. И најскупљи. Пројекат који се гради, је рупа без дна која гута градске буџете, и кредите којима се беспотребно задужују наредне генерације Београђана. Јеноставно, коначна цена моста преко Аде није позната. Сваке године она је све већа. Првобитно је саопштена цифра од 119 милиона евра. Међутим преваранти из ДС, нису обавестили јавност да је то само цена премошћавања Саве, без могућности пењања, односно силаска са моста, дакле без приступних саобраћајница. Потом је цена током година расла, да би данас дошла до 450 милиона евра, са приступницама. Међутим, ни ово неће бити довољно када се зна да је потребно ископати топчидерски тунел, чија цена се процењује на око 500 молиона евра. Мосту на горњем шпицу Аде не би требао тунел. Просто, због погрешне локације и због обесно скупе конструкције моста, мост преко Аде кошта најмање три пута више него што би коштао нормалан, функционалан мост. Дакле, најмање 300 милиона евра новца грађана Београда је бачен новац, који је корисније могао да се употреби. О тунелу да и не говоримо.
Невероватно али истинито, новим Пословником који је донела Ђиласова власт у Београду, пре две и по године, је опозицији било онемогућено да усмено, на почетку седнице, овлашћени представник предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда. Колико је познато, тако нешто није постојало нигде у демократским земљама, нити у Србији, на другим нивоима власти. Ова невероватна ствар је исправљена тек пре пола године, после вишеструких званичних предлога које сам давао, као одборник.
Опозиционе странке, укључујући и ДСС, су више пута подносиле захтеве за разрешење градоначелника, који нису имали довољну већину.
Поред чињеница које сам већ навео, наравно да постоје и многобројне друге чињенице које говоре о лошем стању у Београду и одговорности градоначелника:
-Објективна и субјективна командна одговорност и кривица за опште назадовање града Београда,
-Катастрофално стање већине градских система
-Командна одговорност због финансијског колапса Београда
-Командна одговорност и кривица (овај израз користимо због тога што га често употребљава и градоначелник) градоначелника и ДС-а, због чињенице да је Скупштина града обесмишљена и претворена у најневажнији орган у граду Београду, што је у нескладу са Уставом, законима, парламентаризмом и демократијом (а то је учињено због тога што у је Скупштини постојала (више не постоји) бројна, јака и гласна опозиција од 52 одборника, а власт подржава 58 одборника).
-Сукоб интереса, односно кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције, у чему су ухваћени мноигобројни функционери и одборници власти
-Командна одговорност због инфраструктурног заостајања Београда (непостојање обилазнице, нових мостова, метроа), свакодневног саобраћајног колапса у Београду,
-Многобројних афера у здравству Београда
-Афера Инфостан
-Огроман сукоб интереса у коме се налази градоначелник као власник великог броја предузећа и сумње да се обогатио захваљујући положају у својој странци и захваљујући функцијама на којима се налазио од 2004. године
-Развлашћивање приградских општина
-Огромно повећања броја плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа.
-Чињенице да Скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном, недемократском поступку, без расправе.
Чињеница да је Драган Ђилас успешно решио проблем дивљег становања Рома на локацији где је његов пријатељ Мирослав Мишковић градио Белвил, као и исправан став према проблему хомосексуалности, не могу бити довољни разлози да Ђиласа прогласимо за реформатора године или личност године. То што је он мање лош од Тадића, Владе итд. не значи да је и добар. Овде неки задовољавају своју несхватљиву потребу да у помрчини и помору режима нађу неко светло или неку добру страну режима. То није Драган Ђилас. Та светла страна режима не постоји. Ђилас је само будућа верзија, нови, непотрошени модел вође ДС-а. Уосталом, по свом положају он нема такве терете и одговорност као његова браћа по злочину, са вишег нивоа власти, и не среће се са тако великим и нерешивим проблемима. Такође због свог богатства и директне контроле над медијима, је у прилици да себи обезбеди повлашћенији положај, него други појединци режима.
Драгана Ђиласа, слободно можемо назвати београдским Саруманом (лик из Толкиновог Господара прстенова), господаром жутих београдских Орка. Са једне стране - јавно - слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, ромски цар, мостоградитељ, very straight gay, pardon me, guy - but not gay at all. Са друге стране, не баш тако тајно - мултимилионер у еврима, у сукобу интереса као власник многобројних фирми, контролор медија, власник великог и малог брата, лиценци за fast food бракове и провинцијски квазисвингерај, псовач танких нерава (на седници града, јавно, најпогрднијим изразима извређао једног одборника), несвикао на критику и супротно мишљење.
И то је штоф за прављење мита о новом вођи. 04.01.2011.године
Нема коментара:
Постави коментар