"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

уторак, 9. новембар 2010.

Уби га прејака рима

Уби га прејака рима

Осми новембар је био јако лош дан за председника Бориса. А почело је тако добро. Пробудио се расположен, уз Северину, чекао га је још један испуњен дан, егзерцир нове војне силе Србије, Комуналне полиције, која као ни „бобији“ неће носити пиштоље, већ само пендрек, и у складу са двадесет првим веком, и видео камере или фотоапарате. Управо на том егзерциру су га у сачекуши изненадили новинари, дрски да га пропитују о неплаћеним рачунима државних органа за комуналије  и струју (два милиона евра само за неколико државних зграда)  и о песмама које навијачи певају њему у част („Спаси Србију и уби се Борисе, Борисееее“).
На прво питање Борис је одговорио виспрено:“Зашто држава не плаћа рачуне? Зато што нема новца“.Дошло ми је да заплачем над државом, толико ме дирнуше председникове речи. Председник је још виспреније и домишљатије наставио: “Држава не плаћа комуналије зато што нема новца, а нема новца зато што је слаба привреда, а привреда је слаба зато што је слабљена у многим деценијама у прошлости“. Да, та прошлост. Сва је срећа да ДС постоји од јуче, те нема проблем прошлости. Дивно је да знамо да за председника Бориса, последње четири године, колико је ДС, власт и већина у влади, и да последњих седам, колико је он председник, нису прошлост о којој говори, и да протекла деценија не спада у деценије прошлости, које ослабише нашу привреду. Овако јадно и неинтелигентно правдање Борису није проблем јер зна да они главни медији неће пренети то што је рекао. Зато је и наставио :“Лоше се осећам када сазнам из медија да се то није десило (плаћање рачуна). Имаћу разговор са службеницима у председништву о томе зашто се тако нешто десило, зашто сам ја ту информацију добио преко медија. Шта је са дуговањима? Платили смо, платили смо. Нисам платио ја, платиле су стручне службе јер оне обављају свој део посла. Али је веома важно да сви посао обавимо ваљано, а не да саплићемо једни друге, јер онда нигде нећемо доћи саплетени“. Ако се председник лоше „осећа“ треба чешће да се купа. То смо схватили. Али не разумемо оне мисли о саплитању. Да ли председник сматра да су питања и открића новинара саплитања? Да ли сматра да новинари не обављају посао ваљано откривајући ствари које не иду у прилог председнику и његовом режиму? И ко то и чиме саплиће председника, када има стопостотну власт у држави?
На друго питање о песмама које председнику певају навијачи, брзометно (и брзоплет(н)о како ће се испоставити) прво је тог дана одговорила заносна портпаролка ДС, дакле у име те странке, дакле и у име председника те странке, Бориса, Јелена Триван, рођена Марковић. Она је како јављају и Бета и Танјуг „оштро осудила скандирање навијача „Рада“ који су у Смедереву узвикивали пароле (певали песму) „Спаси Србију и уби се Борисе, Борисеееее“. Гласноговорница владујуће, Борисове странке, је у Борисово име рекла :“Цивилизацијски је гест који се очекује од читаве јавности да такво понашање осуди, а не да га игнорише, нарочито ако се зна да такви опасни позиви долазе од група које имају везе и са организованим криминалом против кога ова земља води одлучну битку. Позиви на линч председника, новинара, политичара, нису порука упућена појединцу него демократском поретку који хулигани желе  да сруше“.
Примећујемо следеће, Демократска странка је неописиво лицемерна, као и увек, и примењује двоструке стандарде. Преко десет година, та странка подржава певање песме „Спаси Србију и уби се...“. Наравно, када је та песма била уперена против Слободана и Коштунице. Када ту исту песму, ти исти навијачи, које је и ДС гајила, певају против Бориса, то је антицивилизацијски гест криминалних група, позив на линч, рушење демократског поретка. Када је песма уперена против других а не против ДС,онда је та песма цивилизована и прихватљива. Такође, заводљива портпаролка превиђа да навијачи нису рекли да ће убити председника, већ су га љубазно, као и увек, позвали да то учини сам. Неопрезна и брзорека Триванка није уочила основно, да је тиме што је рекла, у име ДС, и Бориса (тако је то кад си и председник ДС), направила од Бориса трубу. Заувек. Она је одувала пажљиво грађени имиџ, председника фрајера и дорћолског мангупа, имиџ клунираног баје, кул типа. Поломила га је ко маче мушкатлу, направила од њега трубу, сека персу која се дури што му хулигани певају ружне песмице.
Зато је председник неколико сати касније демантовао своју силиконску портпарол диву. Да  би спасао што се спасти може од свог фрајерског имиџа, да не би био труба и сека перса, он је рекао све супротно од његове гласноговорнице. Уместо нецивилизацијског геста криминалних група, он је то назвао „скандирањем које је део навијачког фолклора и културе“. Уместо захтева да то осуди читава јавност, он је рекао да му то не смета. Уместо позива на линч и рушење демократског поретка он је рекао да не жели другачији третман од других председника. Али касно. Речи „вреле усне“ су већ отишле у етар.
Ко је жена која је од Бориса без земље, направила трубу и сека персу? Пре тога да се запитамо зашто портпарол ДС увек мора бити неинтелигентни малограђанин и сноб (сетимо се само Јоксимовићке, Радосављевића, Тодоровића и осталих)? Вратимо се ипак првом питању. Госпођа Триван, рођена Марковић, је ћерка професора Бранислава Марковића, спомињаног у афери „Индекс“,како је својевремено известио „Курир“. Удата је за бизнисмена Драгана Тривана, власника агенције Протекта. Власница је замамних усана, сата „Шопар“ вредног 8000 евра, и „Мини Купера клабмен“ вредног 30.000 евра. Све три поменуте ствари имају нешто заједничко. Ништа од тога није Јеленино. За аутомобил сама каже да припада фирми њеног мужа и да га је фирма „добила у компензацију за обављен посао“(тачан цитат ЈТ). Што се дијамантског сата тиче, гласноговорница је медијима прво слагала да га не поседује, да би сутрадан признала да га је добила на поклон од супруга али да су га добили упола цене од препродавца (4000 евра). Следећег дана је изјавила да је сат вратила јер немају толико пара. Примећено је да се нико није позабавио питањем откуд препродавцу сат који продаје упола цене, и тиме да све упућује да се вероватно радило о трговини украденом робом? Што се силикона у уснама тиче, они припадају фирми која се бави проиводњом силиконских импланта намењених  естетској хирургији.
И тако се испунило пророчанство да ће Борису жене доћи главе. Преживео је Карлеушу, преживео је Секу али није Триванку. Машала.

П.С. Истином о два Борисова јучерашња проблема, ћемо се позабавити други пут (а истина  је да Бориса скандирање доводи до лудила а да га за дугове државе заболе)
09.11.2010.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)