"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

петак, 5. новембар 2010.

Како режим „подстиче“ предузетништво и наталитет?

Како режим „подстиче“ предузетништво и наталитет?

Марионетска влада нашег малог америчког протектората, је вероватно, крајем 2008. године, донела Уредбу којом се налаже женама, предузетницама да током трудничког боловања одјаве радње или фирме. Сама Уредба није изазвала никакво интересовање тада када је донета, нити када је ступила на снагу, па је остала потпуно непозната широј јавности. Што је најгоре, изгледа да је Уредба прослеђена локалним пореским и другим органима са великим закашњењем, негде средином 2010. године. То је и нормално за режим чији су поглед, мисли и речи упрти у фатаморгану светле ЕУ будућности двадесет првог века, а дела на нивоу јакобинске револуције осамнаестог и индустријализације деветнаестог века. Рекло би се да је режиму глава у будућој Европи а задњица и остатак тела у прошлој Европи. Јој. Нормално је да у земљи у којој железница иде спорије него у деветнаестом веку и уредбе путују у складу с тим. Неко би рекао, па шта? Ништа. Међутим ових дана су почеле да се назиру последице таквог накарадног поступања. Пореске управе и социјално, широм Србије траже од предузетних жена, породиља, које изгледа (овај израз употребљавам јер није могуће добити  одговор на то на основу чега то чине) нису одјавиле своје радње или фирме, како налаже фантомска уредба, за коју до скоро нису знали ни локални органи, дакле, траже од предузетница а породиља, да врате сву накнаду зараде коју су примиле током породиљског одсуства јер нису одјавиле фирме или радње, те су тиме уздрмале финансијски систем режимске партократије. Није него. Те самозапослене жене приликом одласка на породиљско одсуство и одсуство ради неге детета остварују право на накнаду зараде исто као и жене запослене код послодавца на неодређено време. Стога је ирелевантно да ли су одјавиле радњу или фирму. Ту радњу или фирму, могу да препусте на вођење неком другом лицу, што се најчешће и догађало. Сама фантомска уредба је због тога потпуно бесмислена и бирократска. Те жене су, сходно Закону о раду, пријавиле породиљско одсуство, и примале, најчешће, накнаду зараде у износу од 65%, изузев у Београду где је то читавих 100%. И тада када су пријавиле породиљско одсуство и када су примиле решења о накнади зараде, нико им није рекао ништа, тј. да (опет користим погодбен израз) „вероватно“ морају прво да одјаве радње или фирме, да би имале право на накнаду. Очигледно ни онај ко је то морао да им каже, на локалном  нивоу, није то знао, јер није ни имао спорну Уредбу. Сада када пореске управе траже новац, не дају одговор на основу чега то чине, већ оштећене могу да поднесу жалбу, али ће све време тећи камата на дуговање.
Сасвим је јасно да се бахато крше одредбе Закона о раду и Закона о финансијској подршци породици са децом. Сасвим је јасно да то чине Пореска управа, као део Министарства финансија и Министарство рада и социјалне политике . Да ли треба да вас подсетим да су  кадрови који воде ову област, готово сви из ДС. Расим Љајић, је формално председник СДП, странке подружнице ДС. Диана Драгутиновић, госпођа министарка. Миодраг Ђидић, државни секретар задужен за ову област и Драгутин Радосављевић, директор Пореске управе, Љиљана Лучић, државни секретар у области социјалне политике и Снежана Лакићевић Стојачић, државни секретар у области рада. Њих петоро је годинама у врху Демократске странке и обављали су многе друге високе функције.То су људи који затиру предузетништво и наталитет.
Процена је да у Србији има око 54.000 предузетница. Многе тек треба да постану мајке а да остану радне и предузетне. Ако се питају режим и Демократска странка те две ствари се искључују. Режим дозвољава женама да буду мајке али не и предузетнице. Или да буду предузетне али не и мајке. Какав сјајан избор.На крају ће бити исто као и са  слоганом режима „И Европа и Косово“, који је једно време гласио „Или Европа или Косово“ да би на крају постао „Ни Европа ни Косово“. Тако ће и садашњи став режима „Или мајка или предузетница“ на крају постати став „Ни мајка ни предузетница“. Хиљаде жена су жртве  ове фантомске уредбе и потражују им се износи од 100.000 до 350.000 хиљада динара, а вероватно и више, јер се нови случајеви тек јављају. Ове жене су жртве најгрубље дискриминације. Уместо да брину о својој новорођеној деци, ових дана хиљаде њих је принуђено да  губи време, енергију и новац, обигравајући шалтере режимске бирократије, тражећи одговоре и тумачења, која не добијају. Уместо да им помогне држава се иживљава над њима. Овим поводом огласила се и Унија послодаваца Србије апелујући на Министарство финансија и Министарству рада и социјалне политике, да реше настали проблем који су очигледно изазвали.
Како цео проблем изгледа најбоље се види на примеру Маје Љубеновић, власнице приватног предузећа које се бави рециклажом пластике и трговином у Пироту. Добила је решење од социјалног којим јој се налаже да врати 130.000 динара накнаде зараде коју је примила током породиљског. У супротном њој, као и осталима, прете да ће им бити одузет ПИБ, број специфичан за сваку фирму, без кога је немогуће пословати. Другим речима угасиће јој предузеће. Она каже да не може да врати новац јер је то превелика сума за њену малу фирму.“Где год да одем, на која год врата закуцам, сви ми кажу да сам у праву, али слежу раменима“ каже Маја. „Да сам знала у какве ћу проблеме упасти, фирму бих одјавила, отишла бих на тржиште рада и сада не бих имала главобоље“ каже огорчена млада мајка и додаје да се уз овакве проблеме сигурно неће поправити наталитет у Србији. Трудноћа се у Србији третира исто као и прехлада, односно неки други разлог за боловање. Труднице су често дискриминисане, од уступања места у аутобусу, чекања у редовима, па до дискриминације на послу. Преко 65% трудница у радном односу скрива трудноћу од послодаваца, у неком тренутку. Приликом запошљавања честа су дискриминаторска питања која се тичу трудноће. Примања трудница и породиља су осакаћена, док незапослене труднице и породиље немају никакву помоћ државе.
У Србији  се систематски подстиче „бела куга“. Подстичу се абортуси, менталитет потрошачког друштва, нарцисоидност, егоизам, себичност  и настраности. Уништавају се традиција, породичне вредности, дестимулишу се трудноћа, рађање, материнство, родитељство, растачу се темељи породице и друштва.
Србија, светски шампион у дужини гледања телевизије, је на путу да постане и светски првак у негативном прираштају (већ смо европски прваци). У Србији се роди за трећину мање деце у односу на број умрлих. Рађа се 30.000 беба мање него што је потребно за просту репродукцију становништва. Званичне процене говоре о 200.000 абортуса годишње (стварно много више). Предвиђа се да ће Србија за 40 година имати 6 милиона становника, тј. као 1950. године. Ако се тако настави 2100. године имаћемо 3 милиона становника а Косово и Метохија око 4,5 милиона. Средином миленијума, овим темпом, ћемо изумрети.
Да ли памтите када су овај режим, запад и невладине организације дале такву огромну подршку и промоцију предузетним женама, односно трудницама, породиљама и мајкама, какву су дали пре десетог, и десетог октобра,ове године хомосексуалцима? Никада! Никада ни неће. Овде се промовишу и славе лажне вредности, вредности хомосексуалаца. Хомосексуалце режим промовише као борце за људска права, док труднице, породиље и мајке остају без права. Хомосексуалци постају хероји а жене, садашње и будуће мајке, само социјални терет.

05.11.2010.године

Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)