"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

уторак, 2. новембар 2010.

Методи манипулације хомосексуалних лобија

Методи манипулације хомосексуалних лобија

Извесна организација „Коалиција против дискриминације“, један од преплаћених цветова Друге Србије објавила је у петак 29.октобра, саопштење поводом ставова које сам изрекао на седници Скупштине града Београда, сазваној поводом безбедносне ситуације у граду. Саопштење ове касетне коалиције која се, као и касетна бомба састоји од много делова (Гејтен ЛГБТ, Лабрис, Сивил рајтс дифендерс, Крис нетворк итд.), објављено је на сајту те организације и делимично на сајту Б92. Саопштење  је састављено од низа неистина, попут оних да је „одборник ДСС Небојша Бакарец подржао позивање на насиље и дискриминацију...а припаднике ЛГБТ популације тј. хомосексуалност окарактерисао као болест, настраност, девијантно понашање и изопаченост те друштвени проблем због кога су се сукобили представници здраве, хетеросексуалне Србије“. Поред овога касетна коалиција је „приопћила“ и  „Бакарец је хулигане и насилнике који су 10. октобра порушили пола града и дивљачки напали припаднике полиције тј. учеснике Параде поноса, данас назвао младим људима који су гурнути да се бију против представника полиције“. Са своје стране Б92  је додао да се ради о „говору мржње и позиву на линч“. Осврнућу се само на оне делове саопштења које сам овде цитирао, иако је и остатак сопштења пун увреда, нетачности и произвољности. Прво, нетачно је да сам  подржао нечије туђе позивање на насиље и дискриминацију. Тога уопште није било ни у Скупштини града, нити у Скупштини општине Стари град, коју су помињали и саопштење али и ЛДП у Скупштини града. Друго, у свом излагању, без обзира шта лично мислим о томе, нисам помињао речи болест, девијантно понашање и изопаченост. Те речи су измислили сами аутори саопштења. Треће, уопште није било рушења града, а камоли пола града. Четврто, потпуно је комична тврдња да је било ко напао учеснике Параде срама. Добро је познато да су они, сасвим ушушкани и заштићени, троструким кордонима хетеросексуалаца, на миру обавили своју погану работу. Тврдња Б92 да се ради о говору мржње и позиву на линч је произвољна и неутемељена.

Саопштење „Коалиције против дискриминације“ представља типичан метод којим се служе све лоби групе које подржавају хомосексуалце. Прво, сатанизују се и етикетирају сви који су против хомосексуалности. Друго, примењује се техника ометања, односно психолошког тероризма који треба да ућутка свако противљење хомосексуалности, и уопште изражавање другачијег мишљења и чак спречавање давања подршке другачијем мишљењу. Треће, грубе неистине се додају ономе што изговоре противници хомосексуалности, па се онда води кампања против тих личности и нечега што нису изрекли.

У суботњим  издањима новина које доносе извештаје са седнице градске скупштине , „Политици“, „Блицу“, „Пресу“, „Новостима“, у опширним чланцима о поменутој седници нема ни речи о позивању на насиље, дискриминацију и линч, нити речи о говору мржње. Само је лист „Данас“ објавио део саопштења наведене Коалиције али није цитирао било какве  моје речи. Сви наведени листови  су имали своје извештаче из градске скупштине и да је било говора мржње или нечег сличног, они би о томе известили и цитирали спорне речи. Те речи није могао  да цитира ни новинар „Данаса“, јер их није било.
Лист „Политика“, који није наклоњен ДСС-у (као и већина медија), о томе пише следеће: “За узаврелу атмосферу на јучерашњој седници „заслужан“ је Небојша Бакарец, из одборничке групе ДСС-НС. Он је нагласио да је промоција хомосексуалних вредности као нормалних, опасна по младе и све оне који имају недовршен сексуални идентитет. Антић је Бакарецу доделио две јавне опомене због, како је проценио, нетолерантног понашања.
-Већина хомосексуалаца којих у Београду има око један одсто или око 15000 није подржала „Параду срама“ јер сматрају да је њихова сексуална оријентација, приватна ствар. Нисам против права хомосексуалаца, али само онда када та права не угрожавају права других људи- рекао је Бакарец“.

Ни речи о говору мржње или нечем сличном.

Саопштење коалиције, као релевантан извор информација су прихватили само Б92 (наслов вести „Говор мржње у скупштини града“) и у много мањој мери, лист „Данас“, који ме нису ни позвали, да чују став друге стране, што налажу правила професионалности, нити су ме цитирали, с обзиром да су њихови новинари забележили све што сам рекао. Осим новинара штампаних медија, седници су присуствовали и многобројни представници електронских медија, укључујући и Б92 и нико од њих није забележио ништа од онога што тврди поменута организација. Већина камера је извесно забележила цело моје излагање које сам изнео у својству представника одборничке групе ДСС и нико није приказао било шта од онога што тврди касетна „Коалиција...“.Скупштина града је тог дана била пуна сведока. Колико чујем од познаника, многи електронски медији су ипак пренели, додуше, тек делиће мог излагања, што је разумљиво јер влада тотални медијски мрак.
Наравно да сам затражио и стенограм свог излагања, али су скупштинске службе саопштиле да мора да се чека недељу дана. Колико се сећам и на основу белешки, моје излагање у име одборичке групе ДСС је изгледало овако:

„Развлашћивање и обесмишљавање Скупштине града, током две и по године ове власти, путем недемократског пословника и других аката града, је довело до тога да када се појави потреба да се о некој важној теми расправља, то не може бити учињено у складу са пословником, јер се нпр. министру полиције не може дати реч и дати му потребно време за излагање, те се пословник крши, са чиме се и ДСС сагласио на консултацијама, јер је оправдано и потребно да се министар обрати. ДСС је на готово свакој седници предлагала неку важну тему али већина је то увек одбијала. Добро је да се о овој теми расправља, да о томе расправљају и општинске скупштине и републичка скупштина, и да се води јавна расправа, чему се противио режим, а онда се незадовољство излило на улицу 10. октобра. Да смо о овоме расправљали и прошле и претходних година и деценија можда до догађаја десетог октобра не би ни дошло. Ово што говорим потврђују и речи шефа одборничке групе ДС, Динчића који је споменуо да Скупштина и нема надлежности да расправља о овом питању.
Ради се о седници која је резултат компромиса у власти, поводом захтева ЛДП-а. А тај захтев ЛДП-а демантује речи и председника Скупштине Антића и градоначелника Ђиласа, да се не ради о расправи о догађањима од 10. октобра. Јер је ЛДП свој захтев поднео 12. октобра, поводом 10. октобра, дакле, конкретним поводом, а уз то ЛДП је такав исти захтев поднео и прошле године, опет конкретним поводом (пребијање Бриса Татона). Циљ ове седнице је да се створе алибији, подршка нпр.Ђиласу због изјава које су наишле на осуду његове странке и ЛДП-а, да се замажу очи грађанима и прикупе политички поени. Против прикупљања политичких поена немам ништа јер се политичари и тиме баве.
Полиција и БИА су дале јасне информације да ће до насиља доћи а режим се о то оглушио. О погрешним  намерама и погрешној одлуци режима најбоље сведочи исправна одлука тог истог режима  из 2009., прошле године, када Парада срама није одржана. То је крунски доказ да је овогодишња одлука погрешна. Постоји и изјава (Дачићева) да је режим дозволио одржавање параде срама под притиском САД и ЕУ. Марионетски и квислиншки режим Бориса Тадића је одлучио да се на улицама Београда сукобе припадници здраве и младе Србије, полиција и демонстранти, њих 12.000, припадника здраве и нормалне полне оријентације. Режим је жртвовао 12.000 здравих Срба, хетеросексуалаца, и њихову крв је положио пред ноге неколоко стотина хомосексуалаца и њихових гостију, учесника Параде срама и настраности, који су марширали под слоганом „Смрт држави“, наравно Србији. И тај транспарент је ношен све време параде, три сата. Под тим транспарентом који прижељкује смрт државе Србије, су марширали министар ДС-а Светозар Чиплић, Венсан Дежер-представник ЕУ, и сви они који су ту били а које фотографија није ухватила, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ, Марко Ђуришић, амбасадорка САД, Мери Ворлик и други. Прошле године иза  забране су стали и Ђилас и Дачић. Ове године Ђилас је остао доследан, Дачић није а Тадић се ставио на страну настраних и срама. Подржавам део Ђиласових речи дат на улицама Београда. Сутрадан га је напао Чедомир Јовановић, говоривши о „глупостима“ које изјављује Ђилас, који је прво говорио о одговорности оних који су организовали Параду срама. Утолико је лицемерније да  је ЛДП прихватио закључке за седницу скупштине у којима стоје исте те Ђиласове речи преточене у увод закључака којима се неприхватљивим по безбедност оцењују и манифестације за остваривање људских и мањинских права. Једанаестог октобра је ЛДП напао Ђиласа због тих речи а двадесет дана касније је стао иза тих речи. То је лицемерје.
Огромна већина хомосексуалаца није подржала параду и то не због страха већ због тога што сматрају да је њихова сексуална оријентација њихова лична, приватна ствар. Хомосексуалаца на паради је било неколико стотина. Београд има милион и по становника, па ако узмемо да хомосексуалаца има 1%, а то је 15.000, види се да огромна већина није подржала Параду срама.
Главна опасност прети младима  када  се промоција настраности и проглашавање поремећене сексуалне оријентације, приказује једнако или више пожељном него нормална сексуална оријентација, хетеросексуална. Опасност прети свима чији сексуални идентитет није довршен, који је у развоју, дакле младима. Хомосексуалци имају право на исказивање своје сексуалне оријентације али то право је иза права младих, иза породичних вредности. То право не може да угрожава права других људи.
Кратко ћу навести нека решења. Промоција породичних вредности и традиције. Да се о проблемима спортских клубова, навијача, хомосексуалности,  расправља у институцијама, и широко у друштву, али то режим одбија. Потребна је превенција хомосексуалности али не полицијска већ друштвена. Да се реши лоше стање у фудбалским и кошаркашким клубовима. Потребна је контролисана приватизација клубова. Треба да дође до законом регулисаног повлачења свих политичара из клубова и до уклањања свих криминалаца из њих”.

После свега могу се извући следећи закључци. Медији се поред игнорисања ДСС-а, од стране једних и систематске сатанизације ДСС-а, од стране других, баве и гушењем јавне речи. Поједини медији су се ставили и у службу хомосексуалних организација и лобија који их подржавају. Поједини медији потпуно крше основна правила новинарске професије, и претворили су се у партијске, групне и личне сервисе. Хомосексуални лобији, оснажени од стране иностранства, режима, медија и небројених невладиних организација, отворено примењују три своја стара и опробана метода манипулације. Лажно се представљају као жртве. Под привидом борбе за једнака права, траже већа права у односу на остале грађане. Сатанизују све противнике. Поред ових метода, користе и три опробане технике испирања мозга јавности. Успостављање неосетљивости са циљем да јавност појаву хомосексуалности посматра као нешто уобичајено и нормално. Ометање противника, које већ помињем и последњу, технику преобраћања, када већ неосетљива, јавност треба да почне да гаји наклоност ка овој појави.
Потребна је озбиљна друштвена превенција хомосексуалности, а игнорисање не спада у превенцију, као што занемаривање злоћудног тумора, не значи да ће он нестати.

02.11.2010.године


Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)