"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

четвртак, 23. септембар 2010.

Србија пупак света?

Србија  пупак света?

Да ли треба осуђивати Бориса Тадића што је у Њујорку, где је отишао на заседање Генералне  скупштине УН, а успут, у „Харвард клубу“ на симпозијуму „Путеви просперитета“ изрекао гомилу афирмативних неистина о Србији? Постоји изрека „О покојнику све најбоље“. Стога је сасвим разумљиво да се председник држи ове изреке, пошто је управо он највише допринео да се та изрека примени на Србију, и да Србија од наслућеног спокојника 2000. године, преко покајника 2008., дође до неслућеног покојника 2010. године. Држава Србија умире. И демографски и територијално. Тадићев мелтинг пот, марионетски-квислиншко-издајнички режим, после двадесет година од када су САД уништиле државу у којој су живели сви Срби, а која се није звала Србија, по америчком налогу довршава тај посао, уништавајућу државу у којој измиру сви Срби, која се зове Србија, и то чини невештом ампутацијом, са неделотворном евроанестезијом, колевке Србије, срца Србије и хранитељке Србије. Србија крвари, умире а над њом умирућом играју бестијални плес смрти, умно и полно поремећена створења, која режим лукаво, као подвалу, подмеће да се на њима сломе кола народног гнева.
Да се вратимо постављеном питању. И да је Србија у иоле, нормалном стању, требало би му замерити, због тога што мисли да су тамо присутни, угледни гости, деца, којој се могу прострти шарене лаже о стању у некој земљи, а не пословне и политичке ајкуле. Шта ће те ајкуле, које јако добро знају какво је стање у Србији, помислити о њој и о, пре свега, њеном председнику, који износи тако провидне неистине? Тадић вређа интелигенцију и најнеинтелигентнијих. А можда је Тадићева мисија сасвим другачија? Можда је тамо отишао да упозна своје газде, са детаљима процеса, који успешно приводи крају, којим ће бити пословно ликвидирани српски капиталисти, да би на њихово место могли да дођу страни, а ми сви у Србији да будемо само јефтина најамна снага странаца? Претходно, је режим подржан, управо од  грамзивих кратковидих домаћих капиталиста, тајкунизовао Србију, уништио српску привреду, мало и средње предузетништво. Стога је јасно да Тадића треба осудити и због суштине и због празноглаве форме.
Тадић је мртав ладан изрекао:
„Када размишљате о Србији, о новој Србији, ево о чему желим да размишљате. Србија је политички, економски и интелектуални центар југоисточне Европе. Ми смо излаз на нека од најузбудљивијих растућих тржишта на планети“.
Шта је то „нова Србија“? Врли нови свет, што би рекао Хаксли. Или Тадић мисли на „Нову Србију“ Велимира Илића и њеног новог новог политпартнера, пардон домаћина? Не само економиста, него било ко, може без напора да докаже да Србија није ни политички, ни економски, ни интелектуални центар тог дела Европе. То је некада била Југославија. Србија је политичка марионета, банана држава. Економски је пропала и потпуно зависна од иностранства. Није ни интелектуални центар јер су образовање, наука, култура и здравство потпуно разваљени. Србија, под Тадићем не види излаз ни из наредне зимске сезоне, а камоли да је излаз другима на неко светско тржиште. Једино ако је Тадић мислио на најузбудљивије растуће тржиште режимске корупције и криминала?

„Ми смо динамична, политички стабилна и економски амбициозна земља…“.
Да, у Србији има динамике пропасти и та динамика је све израженија, управо због Тадићевог режима. Србија нема решено државно питање, нема заокружену територију (КиМ под страном управом), и предмет је даљег растакања (Рашка област и Војводина), те ни по једној дефиницији не може бити политички стабилна. А постоје и многи други разлози за политичку нестабилност, на првом месту они економски. Економски смо пропали, а (болесно) амбициозни су само припадници режима и петоколонашких НВО.
„Стога је евидентно да Србија инвеститорима пружа погодности које може да понуди свега неколико земаља у свету“.
То је тачно. Али на рачун и на штету Србије. Једино је овај режим уништио сопствену привреду у корист иностраних привреда. Једино овај режим уништава сопствене капиталисте у корист страних. Једино овај режим дотира иностране компаније, попут Фијата (а то не чини ни италијанска влада). Једино овај режим чини све да Србија постане потпуно увозно зависна и да не производи ништа. Да, тачно вели председник. Само неколико земаља може да понуди неке од тих погодности. Украјина више не. Грузија. Албанија. Лажна држава Косово. Македонија. БиХ федерација. Колумбија.
„Србија пружа компаративне предности и када је реч о квалитету радне снаге, будући да су српски радници вредни, добро обучени и релативно јефтини у поређењу са другим државама, и да више од 40 одсто популације говори енглески“.
То да су српски радници вредни је познато одавно, поготово када оду у иностранство. То што су српски радници вредни не долази до изражаја у Србији јер је укунуто „радничко самоуправљање“. Њега наравно није ни било. Радници не управљају, они раде кад могу. Односно, у Србији има, стварно, милион незапослених, вредних радника а то Тадић одбија да призна. Српски радници су можда добро обучени али последњих година гину као муве на градилиштима и у фабрикама. То да су јефтина радна снага то је релативно тачно, али мени се чини да није пристојно да нас председник нуди и хвали као јефтину, робовску радну снагу. Непознато је откуд Тадићу податак да 40 одсто популације говори енглески. Статистика наша дика, што пожелиш то наслика. Тадићева тврдња је бесмислена. Процењује се да је у Србији број функционално неписмених 1 350 000 (по Тадићу, већина зато говори енглески). Паралелно томе на основу истраживања процењује се да је 40 процената оних који се изјасне да су писмени, у ствари неписмено. Утврђено је да у Србији има око 250 000 оних који не знају да се потпишу (али, по Тадићу, изврсно говоре енглески). У Србији, иначе, има 11 посто високо образованих а не 6,5 јер по светским стандардима у високообразовене спадају и они са вишом школом. Из свега се посредно види да је број људи који говори енглески, који је изнео Тадић, потпуно произвољан и немогућ.
Тадић каже и :“ да је Србија интегрални део европског воденог коридора седам и друмског коридора десет, што је чини кључном транзитном земљом…“,“ да Србија, такође, гради нове аутопутеве ка суседним земљама…“. Помиње модернизацију лука, пруга и телекомуникационих мрежа.
Србија јесте, формално део тих коридора али не чини ништа да наши делови тих коридора постану употребљиви и функционални. Србија гради годишње двадесетак километара друмског коридора. А на градилиштима осталих путева се углавном ради само кад су упаљене тв камере при промоцији функционера режима. У Србији, возови, често иду спорије него у деветнаестом веку а железница је потпуно уништена. Лука Београд се укида, а да није извесно да ће бити изграђена друга у Панчеву. Телекомуникације су профитабилне и један од мотора Србије али ни то неће трајати дуго јер је сасвим извесно да режим продаје „Телеком“ ради одржања на власти  у наредних годину дана, тј. има намеру да те паре баци у одржавање социјалног мира, у циљу који сам навео.
Тадић износи и низ потпуно неутемељених тврдњи о расту, Србији као гаранту интеграција, безбедности  просперитета, о успесима у борби против криминала, о страним инвестицијама.
За крај као посластицу, председник наводи да је Београд проглашен градом будућности, и да је ноћни живот у престоници Србије, „Њујорк тајмс“ описао као најбољи у Европи.
Да, Београд је град где ће већ 10. октобра држава организовати параду срама, сада и  убудуће. Председник пуно зна о ноћном животу Србије, јер је, пре него што је постао председник Демократске странке, био релативно непознат, Ђинђићу потпуно несимпатичан, али је био познати блејач по београдским кафићима. Бег од суморне стварности наше омладине, за председника је наша највећа компаративна предност и нешто чиме се хвали, на скупу врхунских пословних људи. Мора да су се тамо у чуду загледали, чувши непримерени крај излагања Бориса Тадића. Вероватно им је (ако знају серију „Мућке“) Тадић свеукупно деловао као Дел Бојрис, који ваља робу. Тадић је Србију представио као пупак света. Од ње је направио ….. а нама нуди шипак.
Изгледа је психологу потребна психијатријска помоћ.

23.09.2010.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)