"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

четвртак, 2. септембар 2010.

Љуту траву на љуту рану

Љуту траву на љуту рану

Да ли време и околности иду на руку Демократској странци Србије? Да, тако се чини. Поготово дугорочно гледано. Међутим јако је тешко је одговорити који рок подразумева то „дугорочно“. Две године? Три? Четири? Пет? Такође велико је питање на који начин ће ДСС капитализовати корист од тога што јој време и околности иду на руку? Нажалост, изгледније је, из низа разлога, да ДСС неће успети да извуче велику корист из тога што јој, чак и краткорочно, време даје за право. Најсвежији пример је да је потврду исправности своје одлуке да у парламенту не гласа за тзв. Одлуку о КиМ, после става МСП, ДСС добила свега неколико дана после, а добија и дан данас. Међутим нико из медија није (нити ће) похвалио ДСС или указао на то да је ДСС била у праву. Медији су сасвим у рукама странаца и режима и стварност се креира и изврће тако да ни виспренији грађани више не могу да сагледају истину. Да се вратимо првом питању. Да, заиста, време и околности иду на руку ДСС-у, време даје за право ДСС-у, показује се да је ДСС у многим стварима била и јесте у праву, да је на време упозоравала, предлагала...Али проблем је у томе што то може да сазна веома мало грађана. Стога је тврдња да време и околности раде за ДСС веома релативна и недовољно утемељена.
А ДСС управо рачуна и на околности и на време. Узда се у случајност дакле. Одакле та тврдња и шта она значи? Та тврдња значи да ДСС не поступа на начин адекватан странци која је угрожена и споља и изнутра. Најбољи и најсвежији пример за угроженост изнутра је одлука доскорашњих првих људи ДСС из општине Бела Црква (међу којима је и бивши посланик Иван Јосимов) да напусте ДСС, формирају тзв. групу грађана и своју срећу окушају у Унији региона. Ово, зна се из медија, није усамљен случај (сетимо се Сремске Митровице, нпр.). Устврдићу да ДСС изнутра угрожавају и многи „спавачи“ којима се, из различитих разлога, не исплати да напуштају странку (за разлику од великог приживаљшчика Шормаза). Споља, ДСС угрожавају и режим и углавном лажне опозиционе странке, али и странке са којима ДСС сарађује, попут НС, која је, као и сваки вешти паразит, када је закључила да су исцрпљени ресурси домаћина, пронашла новог, СНС. Режиму и странкама које га чине, пре свега ДС-у, ДСС  је трн у оку, не само ове две године колико није на власти, већ од настанка. На ЛДП нећу трошити речи. СНС је осим радикалских покупио и гро чланства и гласача ДСС. Још важније, споља, ДСС-у о глави раде странци, предвођени Американцима, Британцима, Немцима... Јасно је да је ДСС на великим искушењима и да је веома угрожен. Да се вратим на тврдњу да ДСС не поступа на начин одговарајући једној тако угроженој странци, странци која је из потпуне власти прешла у потпуну опозицију. Притом, то није тајна, то и врапци знају, ДСС није никада била најсветлији пример добро организоване  странке.
Пример први. ДСС не води рачуна о ономе што је рекао француски филозоф Алексис де Токвил „Лажна, али јасно исказана мисао, чешће завлада светом - него истинита али сложена идеја“ али о томе ћу говорити касније.
Пример други. ДСС је 14. фебруара одржала превремену Скупштину странке. Степен угрожености је и тада био исти. То је била прилика да ДСС на унутарстраначком плану повуче неке драстичније потезе и да ојача своју структуру у погледу организованости, ефикасности, одговорности... Прилика је пропуштена. Да се разумемо, ја волим ДСС, ту сам од почетка, па чак и пре почетка (две године у ДС), укупно двадесет година и остаћу до краја, а надам се да краја неће бити, нисам незадовољан својим положајем у ДСС, дакле, желим да ДСС опстане а не да нас угасе. Међутим не сматрам да ДСС треба да се узда у околности и време. Сви ми у ДСС, смо, у овим приликама, задовољни што уопште постојимо, што преживљавамо упркос свему. Али, то није довољно. Морамо бити активнији, морамо довести организацију странке на ниво потребан за изборе. Морамо предузети неке драстичне политичке кораке. МОРАМО.
Које кораке?
Прво, оне унутарстраначке, о чему сам већ горе говорио. Позитивне промене које су се догодиле у ДСС током 2009. године ( неки нови људи и органи) и које су настављене Скупштином ДСС, нису довољне.
Друго, ДСС мора предузети неке (наоко) драстичне кораке у својој политици. Део тога сам помињао у свом чланку на овом сајту „Јесен стиже...“. Део тих корака је и јасно дефинисање и артикулисање неких политичких питања. У том чланку сам помињао однос према ЕУ, према СНС, према одговорности за тајкунизацију Србије...Али шта ја то драстично предлажем? Драстично је то што се морамо  изјаснити као странка која се противи уласку у ЕУ. Драстично је то што се морамо заложити за преиспитивање свих приватизација и за поништавање свих оних криминалних и противзаконитих. Без обзира што је то и услов за улазак у ЕУ, морамо се много јаче и гласније заложити за реституцију (денационализацију) јер смо и сачинили два предлога тог закона. Морамо тражити да се тајкуни одуже својој домовини (добровољно или не) враћајући пола свог богатства народу (ако то могу Гејтс, Бафет и још 40 њих у САД, могу и ови наши). Уместо наставка тајкунизације државе, ДСС се као странка десне оријентације мора заложити да мало предузетништво буде најснажније подржано и да буде приоритет. Да се вратимо традицији од пре другог светског рата када је држава стајала иза малих сопственика, поседника, предузетника, сељака, занатлија, рентијера, трговаца, фабриканата...У Србији ДСС треба да буде препознат као највећи противник америчком империјализму, да буде препознат као антиамеричка странка (не странка против америчког народа, већ против америчке администрације). И најважније и најдрастичније ДСС мора показати и доказати, да више није и да неће бити део оваквог политичког естаблишмента. Ово тим више јер ДСС себе препознаје као антисистемску странку (а препознају је и њени непријатељи), под тим подразумевам да се препознаје као странка која је против овог система, система овог марионетског, квислиншког и издајничког режима ( да, овај режим је све то истовремено). Биће тешко спровести све ово (поготово ако се има у виду да смо имали  власт бар три године-мислим на суодговорност), питање је да ли ДСС има снаге за ово и да ли то жели, али сваки почетак је тежак. Такође, ДСС нема шта да изгуби. И овако су решили или да нас униште или да нас бар спусте испод цензуса на следећим изборима. Такође је прилично извесно да нећемо бити на власти до краја овог мандата парламента и у наредном мандату.
Љуту траву на љуту рану.  
02.09.2010.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)