"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

среда, 22. септембар 2010.

Хроника опстипације

Хроника опстипације

Доктор Ђурковић и Мистер Мишко. Један пише за режимску „Политику“, где пише кастриране, стерилисане, дезинфиковане и дестиловане текстове у рубрици „Хроника опстипације“ а други за љуте опозиционе интернет медије, попут „Стандарда“ и тамо пише још „љуће“ тираде (колумна „Хроника окупације“) у којима нема невиних. Мистер Миша аболира једино Доктора Ђурковића . Мистер Мишко и Др.Ђурковић. су надахнули писца Чака Палахњука да напише књигу „Борилачки клуб“ по којој је снимљен истоимени филм. Др. пише за „Политику“ јер му је Бујошевић много бољи од Смајловићке. Заправо Др. сматра да је гори али пошто је Др. пригрлио филозофију „Што горе, то боље“, онда је Бујошевић ок а Смајловићка је фуј. Не разумете ви то. Доктор Ђурковић је доктор филозофије, научни сарадник Института за европске студије а Мистер Мишко је ЛИДЕР, вођа Центра за борилачке и конзервативне студије (Fight club center), протостранке коју чине углавном бивши чланови ДСС. Др.Ђурковић је био саветник председника владе, Коштунице а Мистер Мишко је жестоки критичар Војислава, председника ДСС. Мистер Мишко напада све редом. Сви су (му) криви и исти, и Милошевић и Војислав и Тадић. Исти и криви су и нови српски политички мислиоци и стари антисрпски политички издајници. Другачији је једино Мр. Мишко. И наравно Др.Ђурковић, кога Мистер обожава и коме утире пут да постане централни конзервативни студиолог. Када би се спојили квалитети обојице, уместо што су подвојени, и када би, неким чудом, одбацили мане- Др. Ђурковића, да пише о „таштини празнине“ и Мр. Мишка - умишљеност, надобудност и параноју, добили би смо парекселанс критичара, аналитичара и хроничара. Када би...
Повод за ово моје реаговање је најновији текст Доктора Џ. и Мистера Х. објављен у „Стандардовој“колумни. Сви опозициони текстови Мистер Мишка, увек некоме држе лекцију (овај пут Коштуници и успут, наводно, морални час компрадорској елити). Овај текст се привидно бави Божидаром Ђелићем и Ратком  Марковићем, изузев почетка и краја текста који засењују наводну тему, скаредним тврдњама о сасвим  другој теми. На почетку и на крају текста, као и у многим својим чланцима, Др.Ђурковић се бави својом затомљеном опсесијом, пљувањем по Коштуници (чиме се опасно приближава свом колеги, доктору Стпротићу, мултиамбасадору, чија опсесија није била затомљена и чиме се озбиљно препоручује за неку дипломатску синекуру - ако не може амбасадорску, може конзулску у Никарагви).
На почетку чланка, аутор виспрено, све гледајући у календар каже :“Данас је понедељак 20. септембар 2010. године. У петак 24. биће тачно десет година откако су одржани избори на којима је НАВОДНО Војислав Коштуница победио у првом кругу Слободана Милошевића...“.  Др.Ђурковић ме озбиљно брине. Прво, има симптоме Стпротића, а потом има и симптоме најзагриженијих поремећених слобиста, који су се годинама упирали да докажу да је Коштуничина победа лажирана . Наш мислилац, с позом (фото за опстипациону, пардон окупациону колумну, га приказује као „интелигентног“и начитаног човека, са наочарима танких оквира, са десанком шакић овлаш наслоњеном на браду, са џемпером са високим оковратником и са позадином препуном дебелих, свакако, умних, прочитаних књига- „једна од фотографија“ - стајаће у будућој, ауторизованој биографији, председника Др.Ђурковића – „из раних колумнистичких дана председника Србије„ - зашто да не, па паметнији је од Бориса - добро, лепши није, али то није битно - фотографија је иначе, прави ватромет менсолике IQ), дакле, велики мислилац  тврди да Коштуница није победио Милошевића 2000. године (изгледа да тврди обрнуто, да је 2000. Милошевић победио Коштуницу), односно да је Коштуница покрао изборе 2000. године, покрао Милошевића, односно народ, преиначио вољу народа и постао председник СРЈ. И после десет година велики филозоф Мишко открива истину и благосиља нас њоме. То што  је у међувремену био саветник истог тог Коштунице, нема везе. Тад му је Коштуница био добар и  тада 2004. и 2005. није био „наводни“ победник, већ прави победник. Данас када је Мишко самопроглашени десничарски гуру, лидер ЦКС, странке, не у настајању, него у немогућности, он има ВИЗИЈЕ, ЈАВЉА МУ СЕ, да је Милошевић победио 24. септембра 2000. године.
Мишко нам то узгред саопштава, као чињеницу опште познату, коју не треба доказивати, коју ето ОН, велики хронични опстипатор, може да нам фрљне кад му се прохте. И ко нам то саопштава? Ко нам мртав ладан каже да је Коштуница НАВОДНО победио Милошевића? Доктор Ђурковић или Мистер Мишко? Да ли нам, заиста тако историјски крупну ствар, ствар фактографије, саопштава доктор филозофских наука, аутор више књига, научни сарадник Института за европске студије, или нам то саопштава љути лидер ЦКС, Мистер Мишко?
На крају чланка, заиста ничим изазван, Мишко каже:“Е, па браћо, срећан вам 24.септембар. Некако је сасвим у реду и логично да се Пети октобар прослави педерским маршем кроз Београд а да на платформи у халтерима заједно прођускају Борис и Ивица. Иако се Воја тренутно дури због неких правних срања, РЕД ЈЕ ДА СЕ И ЊЕМУ НАЂЕ МЕСТО ПОРЕД ЊИХ. НИЈЕ У РЕДУ ДА СЕ ЗАБОРАВИ ЊЕГОВ СУШТИНСКИ ДОПРИНОС ДА ДЕМОКРАТИЈА НА ОВАКАВ НАЧИН ПОБЕДИ У СРБИЈИ“. Очигледно  верује да су Коштуница, Тадић и Дачић исти и жели да и ми у то верујемо. ЦКС доктор лидер, верује у бесмислицу да је Коштуница суштински (да ли мисли и формално?) допринео да победе многа зла у Србији па и то да ултраагресивне сексуално и психолошки ометене особе могу да парадирају, тражећи већа права од осталих, и лажно се представљајући као жртве.
Др. Лидер нам дугује неколико одговора. Зашто пише за режимску „Политику“ а на опозиционим сајтовима се издаје за великог опозиционара? Зашто се прикључио клубу мрзитеља Коштунице? Чиме му је Коштуница наудио? Зашто је пристао да буде Коштуничин саветник? Зашто је престао да буде Коштуничин саветник? Чиме поткрепљује тврдњу да је „Коштуница наводно победио Милошевића...“? У чему се састоји Коштуничин „суштински допринос“ да победи зло у Србији?
Ако су ЈоПо-Двојац, Др.Ђ. и Мр. М. заинтересовани за едукацију и истину могу погледати текст који сам написао о 24. септембру и обиље оригиналних докумената које сам приложио.
 Имајући у виду многе раније текстове Подвојеног, посебно два о Антонићу и један о Босиљки Медић (постојала она или не) препознајем, осим параноје, нарцисоидну, самозаљубљену личност, која је почела да верује у сопствену „величину“ и „мисију“, заблуделу општим падом друштва и недостатком критичке речи, те могућношћу да објављује своје текстове. Кратко речено човек је одлепио. Одлепио је, кад је у сну одлепио налепницу испод које је стајало име будућег председника Србије – Миша Ђурковић! Одлепио је и придружио се блејади патолошких мрзитеља Коштунице и сам себе похранио у велику провидну теглу са формалдехидом, што чучи у подрумима Одељења патологије.
Коштуница и ДСС, су већ девет година,  због опирања диктату САД и осталих америчких слугу, систематски сатанизовани, оцрњивани, и постали  предмет најгорих стереотипа и предрасуда, које су огранизовано ширили и шире, политички противници, а још више проамерички петоколонаши и квислинзи, добро ухлебљени у делу НВО сектора и медија. И на све то смо навикли. Међутим, од силаска са власти 2008. године, Коштуница и ДСС су постали предмет истих таквих напада, с десна, од ликова попут Др. ЦКС лидера. Они први напади су веома опасни али мањи део грађана у то верује. Сматрам да је још опасније када истоветни напади дођу са супротне, десне стране, на којој се налази и ДСС, због тога што се  може повећати број грађана који верују у скаредности. Сигуран сам да је дужност свих нас да се опиремо свим обманама, лажима и бестијалностима ма са које стране дошли, са оне старе, леве или ове нове, наводно десне. Не може изговор да нам буде „па нећемо ваљда да се спуштамо на Ђурковићев ниво“. Који је то ниво? Ниво доктора филозофских наука, аутора више књига, научног сарадника Института за европске студије? Који ниво? Ниво „Политикиног“ колумнисте? Држим да треба да се спустимо или уздигнемо на сваки ниво одбране.

22.09.2010.године

Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)