"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

среда, 1. септембар 2010.

Бесрамност Драгана Ђиласа

Бесрамност Драгана Ђиласа

Првог септембра 2010. године у већини дневних новина је освануо оглас Града Београда, у форми писма Београђанима, које потписује бесрамник Драган Ђилас, познати жути дрвоморац, дрвосек.
Пођимо редом. Оглас заузима целу страну новине и у боји је. Такав оглас у „Политици“ кошта 270000 динара. Објављен је у најмање  шест новина. То кошта отприлике 1,6 милиона динара. Оглас је, осим што је аморалан и сраман, непотребан. Дакле, Ђилас улудо троши 1,6 милиона динара грађана.
Оглас је насловљен „ЧУВАЈМО БУЛЕВАР“. Ђилас саветује грађане, већ у наслову, да чувају Булевар! А управо је он најодговорнији што је Булевар уништен јер је посечено сво столетно дрвеће. Он саветује грађанима да чине оно што он није учинио као градоначелник. Наравно да грађани треба да чувају Булевар, и овако уништен, па онда реконструисан да се боље сакрије варварски чин дрвоцида. Али је лицемерно да им савете за чување Булевара даје управо платан терминатор.
 Већи део огласа заузима фотографија перспективе управо обновљене улице.Фоторафијом доминира шума, али не племенитих платана, у перспективи згуснутих, већ монструозна шума огромних металних бандера носача трамвајске и расветне мреже. Уместо дрвореда платана, ево скаредног металног дрвореда.
Следи текст Ђиласове пашквиле:
„Поштовани суграђани,
После пет и по месеци даноноћних радова, завршена је комплетна реконструкција Булевара краља Александра.“
Примећујем неопрезну лаж. КОМПЛЕТНА реконструкција, каже Ђилас. Међутим у реконструкцију спада и озелењавање Булевара а није посађено ни једно дрво. Сви званичници и сва документација говоре о томе да комплетна реконструкција подразумева и сађење новог дрвећа о чему су и Ђилас и остали пола године причали бајке. Дрворед од 329 платана је посечен за неколико дана, почевши од 26. фебруара 2010. године. Од тада је прошло пола године. Још тада су нас Ђилас и остали жути дрвоморци обасипали лажима о дрвећу које ће бити посађено. Обећали су да ће посадити око 500 одраслих платана пречника од 16 до 20 центиметара и одговарајуће висине. Рекли су и да прикупљају понуде за такву набавку и да широм Европе траже такве саднице. После пола године саднице нису пронашли. На страну то што ће само ти трошкови за ново дрвеће бити око милион евра. То је непотребан трошак јер посечени платани нису били болесни. Дакле градоначелник Ђилас импресиониран сопственим лажима не увиђа да нас још једном лаже када каже да је завршена комплетна реконструкција Булевара.
„Вама желим да се захвалим на стрпљењу и разумевању које сте показали током извођења радова.“
Ђилас се у ствари подсмева свима нама јер нас подсећа да је готово неометано извео варварски, антицивилизацијски чин уништења амбијенталне целине Булевара без последица по њега и његову странку. Зна Ђилас да Срби и Београђани  могу много да трпе што су под Милошевићем и показали.
„Користим прилику да вас још једном замолим да помогнете да Београд буде лепши, чистији и уређенији. Да заједно сачувамо Булевар какав је данас.“
Ђилас, човек који је посекао 329 староставних платана, моли грађане да помогну да Београд буде лепши, чистији и уређенији. Да ли је Београд лепши, чистији и уређенији без 329 столетних платана, господине Ђилас? Он, деструктор моли грађане да заједно сачувају Булевар какав је данас?! Или он моли буквално да се Булевар какав је сада, без дрвећа, сачува? Да се сачува шума металног дрвећа и сачувају нова паркинг места? Зашто није молио грађане да заједно сачувају платане већ је срамно лагао како су болесни?
„Молим вас да возила не паркирате на тротоаре, да чувамо клупе, зелене повтшине, уличну расвету, фонтану код Вуковог споменика…Све оно што се уништи, плаћа град Београд, односно сви ми који у овом граду живимо. А то значи да онда нема новца да се уреде неке друге улице или да се реше неки други проблеми.“
Дакле, по речима Ђиласа, све оне непотребно уништене платане плаћа град Београд, односно сви ми који у овом граду живимо. А ти платани су вредели 2 милиона евра, а нови обећани коштаће још милион евра. Зашто Драгане ниси сачувао 3 милиона евра? То значи да имамо 3 милиона евра мање за уређење неких других улица или да решимо неки други проблем. А да не питамо Ђиласа зашто се гради баш такав, прескуп, мост преко Саве, преко Аде, који је првобитно требао да кошта 100 милиона евра, а коштаће 300 милона евра (а зна се да се функционалан мост без шиљака и каблова може изградити за 50 милиона евра)? То значи да имамо 200  или 250 милиона евра мање за, како Ђилас каже, уређење неких других улица или да решимо неки други проблем. А за те паре се може уредити пола града. И да приметим да на Булевару нема зелених површина, Ђилас их је све уништио.
„Уверен сам да заједно можемо да чувамо наш Београд.“
Ох, каква одурна и бесрамна патетика. Не Драгане, са тобом, шефом жутих бероградских термита, дрвомораца, не можемо сачувати Београд, као што нисмо могли да сачувамо платане.
Срам те било Драгане Ђилас!

П.С. Аутор овог чланка је у марту написао чланак „Истина о платанима“ који је објављен на овом сајту, један је од троје подносилаца Уставне жалбе поводом сече платана и као одборник у Скупштини града Београда предложио је иницијативу за смену градоначелника.

01.09.2010.године
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)