Ни Тадић, ни Николић – него Коштуница  - “Трећи пут Бог помаже”

На почетку, као и увек када су у питању овакви полемички политички чланци, нагласићу да их пишем у своје име а не у име ДСС, чији сам члан и функционер. Имам на то право и то чиним већ три године и то је постало неспорно. Не видим зашто би било спорно и овај пут.

Избори нису расписани али као да јесу. Све је познато. Биће расписани 11. марта и одржани 6.маја. Предизборна трка је почела још прошле године. Биће ово најдужа кампања икада. Зашто? Зато што су ови избори  преломни као ретко који и то схватају и режим и опозиција. Предстојећи избори су “бити ил не бити”, не само за опозицију, него за народ и државу.

У јавности се вољом двеју странака и њима наклоњених медија, ствара вештачка дилема да су једини избор за грађане, или СНС, или ДС (наравно, укључујући и њихове сателите са обе стране). Ова дилема је потпуно лажна. У најмању руку, није ли један други став барем равноправан овом? Уместо “или-или” није ли много утемељенији став “ни-ни”, дакле, ни ДС, ни СНС? Зар не постоји превише чињеница које поткрепљују овај став? Постоји обиље аргумената које говоре о томе да су СНС и ДС само две стране медаље исковане у САД  и у ЕУ. Да би став “ни-ни” био прихватљивији од лажне дилеме, морају да се стекну два предуслова. Први, да не ваљају ни СНС ни ДС,  и други , да постоји здрава и реална алтернатива. Оба предуслова су се стекла. Размотримо зашто.

Први предуслов, зашто не ваљају ни СНС, ни ДС?

Кренимо од оних одговорнијих, од криваца за посртање Србије, кренимо од режима предвођеног Демократском странком и Борисом Тадићем. Биланс је катастрофалан. У Србији влада атмосфера  беде, очаја и безнађа. Пола милиона грађана је остало без посла од доласка на власт садашњег режима, док је са друге стране у апарату државе запослено више десетина хиљада чланова владајућих странака. Просечна плата је сто евра нижа од оне у време Коштунице. Режим помаже успостављање лажне државе Косово (сагласност на Еулекс, печат, царину и границу, противљење референдуму у четири оштине на КиМ…). Режим помаже одвајање Војводине из састава Србије (Статут и пратећи закони…). Режим не спречава стварање претпоставки за одвајање Рашке области (толерисање екстремног Зукорлића). Режим је дозволио да Србија постане економски и политички окупирана земља, при чему режим са сателитима представља пету колону. Привреда Србије је уништена. За то није крива економска криза, уосталом режим је још 2008.године клицао да је криза наша развојна прилика. Производња је на најнижем нивоу а стране компаније се полако повлаче из Србије (Ју Ес Стил, итд.).Србија мало тога производи и извози и потпуно је зависна од увоза. Режим је увећао јавни дуг државе за 6 милијарди евра. Странке режима су лагале грађане да ће добити 1000 евра за акције НИС. Лаж је признао Млађан Динкић, који је и лансирао ту обману. Режим и даље инсистира на еврофанатизму, иако ЕУ не жели да нас прими у своје редове, а и да  жели да нас прими,  ми не треба да уђемо у економску и политичку гробницу народа. ЕУ је пред колапсом. Скупштина Србије је претворена у проточни бојлер режима и одузет је смисао том стубу поретка (законодавна власт). Консензус као метод делања, не само у Скуштини Србије, него у друштву, не постоји. Режим је уништио правосуђе “реформом и реизбором” које је јасно осудила и ЕУ. Потпуно је иозостао обрачун са корупцијом што и не чуди када се корени корупције налазе у странкама режима а иду и до кабинета председника републике (афера “Набавка вакцина” и сведочење бившег помоћника министра здравља…). Такође, режим је прво дозволио десетини хиљада својих функционера да крше Закон о Агенцији за борбу против корупције и обављају више неспојивих функција а потом је променио и сам тај Закон и уподобио га стању које сам навео и тиме задао јак ударац борби против корупције. Режим је дозволио да држава губи милијарду евра годишње на јавним набавкама. Војска Србије је практично разоружана и сведена на ниво партнера Националне гарде Охаја. Режим је под своју контролу ставио све главне електронске и штампане медије. Међутим и две опозиционе странке учествују у стварању политичке олигархије која  је потчињена окупаторима Србије (САД и ЕУ). И странке режима и поменуте две странке, заједно, рецимо - и садашња и будућа олигархија, стоји на челу оних који загађују друштвену, културну и медијску атмосферу и стварају климу лажи, демагогије, лицемерја, површности и неодговорности, стварају климу која одавно нагриза темеље друштва.

Пређимо на СНС. Не постоји особа која реално сагледава и промишља политику у Србији, која ће негирати да су за цепање СРС одговорни страни фактори и домаћи режим. Потом је логично да су исти фактори допринели настанку СНС. Све ово је још горе због чињенице да је двојац предводник СНС, потпуно преумљен. Двојац је направио коперникански обрт. Сада је све супротно од онога што беше. Политика, понашање…СНС до скора, готово три године није имала програм. Сада га формално има али тај слабачки документ је више смоквин лист, формалност. СНС је такође еврофанатична странка, и више еврофанатична од већине странака режима, и то постаје смешно, јер чак и поједини функционери режима постају “евроскептични” (Ђилас нпр.). Своју популарност СНС дугује вештом политичком маркетингу, политичкој демагогији, чињеници да су формално нова, у очима грађана “невина” странка а тиме и “велика нада”. На страну то што је најмање пола те странке на челу са преумљеним двојцем, било саучесник режиму Слободана Милошевића, укључивши и ову двојицу појединачно, једног као потпредседника владе и другог као министра. Популарност расте и због тога што СНС вешто користи политичку стратегију неизјашњавања, ћутања о најважнијим питањима, као и стратегију заузимања неодређених и флуидних али “оштрих” антирежимских  ставова. СНС често као доказ сопствене способности користи неспособност режима и празно обећање да ће СНС кад дође на власт све радити много боље од ДС-а. Сликовит пример како СНС размишља је био почетак “реформе и реизбора” правосуђа. Као свој одговор на режимски удар на правосуђе, СНС је славодобитно саопштила да  је учланила хиљаду нереизабраних судија у редове своје странке. Дакле, на стварање партијског правосуђа од стране режима, СНС је одговорила истом, накарадном мером – стварањем  (будућег) партијског правосуђа. На страну што се испоставило да је број судија који се учланио у СНС био много мањи. Инспиративна су била и два митинга СНС, пре свега због неиспуњеног обећања преумљеног двојца  да се други митинг неће завршити док режим не распише изборе. Као излаз, из шкрипца у који су сами себе довели, двојац је пронашао гладожеђомор кроз који је прошао председник СНС. Куриозитет је, да је неопрезни други човек СНС још за време трајања митинга обзнанио да шеф странке, тада само штрајкач глађу, већ умире. После тога је умирање од глади појачано и жеђомором, који је окончан на позив Патријарха. Режим није био дирнут штрајком глађу и жеђу и “неочекивано”, није расписао изборе. На основу свега што знамо о СНС-у и његовим челницима, сасвим је рационална тврдња да је СНС само друга страна исте медаље.

Други предуслов- здрава и реална алтернатива

Ако смо сагласни да је дилема “или СНС, или ДС” лажна и лоша, хајде да размотримо да ли има основа за став “ни СНС, ни ДС”? Основ за тај став би било постојање једне политичке странке која није ни сателит ове две странке, која није ни пета колона, ни “Друга Србија”, која није под контролом страног фактора, која има искуство у вршењу власти и која није изгубила кредибилитет ранијим вршењем власти и странке која мора да има и неко значајније упориште у бирачком телу.

Део ових услова испуњава СРС. Међутим СРС је била саучесник режима Слободана Милошевића и нема искуство, нити људе за вршење власти. Због своје примитивне и неартикулисане политике СРС не може бити сматрана здравом и реалном алтернативом ДС-у или СНС-у. Томе не доприноси и чињеница да је лидер радикала утамничен (неправедно) у Хагу. Такође, програм СРС је застарео и несагласан времену, једноставно време га је прегазило.

Сасвим је јасно да је једина здрава и стварна алтернатива ДС-у и СНС-у, Демократска странка Србије, предвођена Војиславом Коштуницом. Све остале странке (изузев СРС о којој сам говорио) су или сателити ДС (Г17, СПС, ПУПС,ЈС, ЛДП, ЛСВ, СДП, СПО итд.) или СНС (НС, ПСС, ПС), или представљају маргиналне политичке факторе које подржава мање од једног процента бирачког тела. Стога наслов овог чланка уопште није пристрасан. Кад реално сагледате ствари, то се намеће као једино решење које је добро за Србију.

Зашто је ДСС једино решење?

Подвргнимо ДСС истој анализи као и остале странке (ДС, СНС, СРС). Није неважно што ДСС у деценији између 1990. и 2000. године, никада није сарађивала са Милошевићевим режимом, за разлику од свих осталих тадашњих странака. Данас се систематски запоставља чињеница да су управо Коштуница и ДСС били главни носиоци уздизања Србије (у СРЈ) током 2000. и 2001. године. И јако је важно што су тада Коштуница и ДСС били главна препрека крвавој револуцији нуђеној као тзв. “Шести октобар” и што су се противили “Кризним штабовима” које је наметао остатак ДОС-а. Да подсетим да је потом, 2002. године, Коштуница два пута, легално, чак и уз цензус, био изабран за председника Србије али је целу процедуру намерно саботирала тадашња републичка влада и странке које су је чиниле. Резултати прве Коштуничине владе, у којој је ДСС имала већину, су импресивни у поређењу са садашњом владом, чак и кад се изузме економска криза. Просечна плата је била сто евра виша. Било је пола милиона запослених више. Динар је био стабилан. Инфлација ниска. Коштуничина влада је предводила отпор независности Косова а независност Војводине и Рашке области је била незамислива. Коштуничина влада је чувала а не растурала државу. Србија у то време није била економски и политички окупирана земља и Коштуница и ДСС су се борили против тога, а успевали су  да сарађују и са ЕУ  и са САД, али на основама равноправности. Привреда је уздизана а производња је била на високом нивоу. У држави је владала поштовања вредна правна сигурност и општа стабилност, што је било здраво окружење за стране инвестиције које су биле значајне. Јавни дуг је смањиван а не повећаван. Консензус са свим парламентарним политичким странкама је био уобичајен метод делања Коштуничуне владе, и у парламенту и шире. У то време у Србији није било великих незадовољстава и протеста. ДСС се трудила и успевала да гради мостове у  друштву а не да продубљује поделе. Обрачун са  високим криминалом и корупцијом је почео да даје резултате. Правосуђе и медији су били независни. Војска Србије није била предата у руке странцима и јачана је а не слабљена. И све то је чинила, што се заборавља, мањинска влада, подржана од стране СПС, коме је ДСС први пружио руку сарадње, што је тада проглашено за јерес а данас је СПС најпожељнија политичка удавача. И та мањинска влада је предложила а парламент усвојио, огроман број закона. Као круна залагања 2006. године је донет Устав Србије,, чији су де факто творци, ДСС и Коштуница и који је донет, практично консензусом. То су биле три године успеха. На крају друге, много мање успешне Владе (у којој су убедљиву већину чинили ДС и Г17), Коштуница је вратио мандат народу и расписао изборе када су партнери из владе – ДС и Г17 , подлегли диктату САД и ЕУ,  поводом независности Косова, и оценили да је мало вероватно чланство у  ЕУ, важније од територијалног интегритета Србије, при томе употребивши  паролу “И Европа и Косово”, паролу која данас служи за подсмех и коју је режим преточио у стварност која се зове “Ни Европа, ни Косово”. Депеше америчке амбасаде објављене на “Викиликсу” развејавају најтежу оптужбу против Коштунице и ДСС, ону оптужбу, да је могао а није хтео да направи владу са тадашњом СРС, предвођеном двојцем Николић- Вучић. Депеше показују да су ту Коштуничину понуду Николић и Вучић одбили (данас се може и претпоставити зашто – већ тада су били преумљени и знали су да ће створити нову странку) (1). Ако се нешто може ставити на душу првој Коштуничиној влади, то је нејасан став ДСС, по питању катастрофалног неолибералног модела капитализма и штетног модела приватизације, које су успеле да наметну остале странке, пре свега ДС и Г17.

Програмска залагања ДСС

Демократска странка Србије је једина странка која има озбиљне, изводљиве и детаљне програме. И политичке и економске. Ради се о новим политичким и економским програмима, прилагођеним овом тренутку и усмереним ка будућности а не само о оном општем, начелном, страначком програму који ДСС има, као што га имају и остале странке. Управо је ових дана представљен својеврсни политички програм ДСС, у виду књиге Војислава Коштунице “Зашто Србија а не Европска унија”. Исто тако представљен је “Програм развоја Војводине”. Ускоро ће бити представљени обновљени “Програм развоја Србије 2012. до 2017. године” (претходна публикација је била за период 2010. до 2015) као и “Програм развоја Београда”. Такође, пре неколико месеци ДСС је представила 21 појединачну публикацију – програме развоја градова Србије. Ниједна друга странка, ни изблиза, нема такве програме, добро осмишљене, спроводиве,  који су представљени јавности, одштампани као публикације и налазе се на сајту странке.

Колико можемо упрошћено да сагледамо, програмски ставови ДСС за предстојеће изборе су следећи:

1.За слободну Србију, која неће бити под окупацијом странаца и њихових експонената, политичких странака власти али и неких из опозиције, за слободну Србију која неће бити под окупацијом пете колоне и “другосрбијанаца”.

2.За државно одговорну Србију која се никада неће одрећи ни једног дела своје територије, ни отворено ни прикривено, како то чини актуелни режим. За Србију са Косовом и Метохијом, Војводином и Рашком облашћу.

3.За економски независну Србију која сарађује и  са ЕУ и са САД, али још више и боље са земљама БРИКС-а и осталим земљама. Против неолибералног концепта капитализма а за капитализам са људским лицем. За то да Србија буде друштво по мери “малог човека”, предузетника (а то су и земљорадник и занатлија и рентијер и ситни сопственик и тзв. мали и средњи предузетници и власници породичних мануфактура и они који пружају неке услуге, уопште сви самозапослени) чије ће предузетништво бити заштићено и подстицано Уставом и законима. Да Србија не буде, као сада, друштво по мери олигарха, тајкуна и могула. На њих применити путиновске методе.

 4.За самосталну Србију (политичка неутралност). Никад у Европску унију. Нема потребе остављати отшкринута врата за улазак у једну творевину која је пред колапсом, која је уништила саму себе и која је економски и политички подређена САД.

 5.За неутралну Србију (војна неутралност). Никад у НАТО. Србија нема потребу да се сврстава у војне блокове. Србија никад не сме постати члан НАТО-а, превазиђеног војног савеза из доба хладног рата, злочиначког савеза који је пре десетак година починио ратне злочине у Србији, убио три и по хиљаде а ранио десет хиљада грађана Србије и нанео материјалну штету Србији тешку сто милијарди долара.

6.За Србију која штити свој национални и културни идентитет. За подизање српског језика и писма на прво место у свим потребним областима, са назнаком – обавезно. За помоћ Српској православној цркви у обављању њене основне - духовне и мисионарске функције.

7.За породичну Србију, друштво пристојних људи, за државу која штити свој темељ - породицу. За државу која штити и подстиче брак особа различитог пола.

8.За државу Србију која ће зауставити пошаст чедоморства, која годишње узме данак у крви 400.000 нерођених. За државу која ће се свим средствима борити за рађање деце и демографску обнову.

9.За државу Србију, која ће бити брана наметању животних модела и вредности које данас промовише материјалистичко, потрошачко и медијско западно друштво, који људско биће претварају у безвољног, безобличног, а(нти)сексуалног, а(нти)националног, антихетеросексуалног, хомосексуалног, полуписменог а емоционално неписменог пасивног конзумента.

10.За државу Србију која ће се прво обрачунати са крупном корупцијом и криминалом, макар они долазили и из кабинета председника републике или председника владе, и из политичких странака (2). Најупутније је применити кинески метод борбе против криминала и корупције.

На крају, додајмо још неке разлоге због којих је ДСС боље решење од ДС или СНС. Због свега што је чинила током двадесет година постојања, ДСС се најмање од свих странака “упрљала”. Једино ДСС има, какво такво, морално право да се обраћа народу без већег стида. Коштуница је увек бирао да живи скромно као народ а не бесно као власт (чак и када је био на власти). Јако је битно да су се Коштуница и ДСС увек мирно повлачили са власти. И исто тако мирно и долазили на власт.

ДСС са остатком опозиције мора бити спремна на то да режим неће бирати средства да остане на власти. Осим дискредитације челника опозиције и опозиционих странака, колико видимо, режим припрема све основе за изборну крађу. У прилог томе говори и чињеница, да и поред готово четири године припрема, намерно, неће бити сачињен јединствени електронски бирачки списак, који би веома отежао одређене злоупотребе. Овако, изгледа да ће остати стари бирачки спискови, међусобно неупоредиви, а већини грађана су издате нове личне карте са чипом, на којима не стоји адреса. Такође нема најава да ће на бирачким местима (што би морала да буде обавеза) бити инсталирани читачи личних карата. Опозиционим странкама у прилог иде само једна ствар – расположење народа.

Демократска странка Србије мора да пронађе решење за тачно упозорење Алексиса де Токвила, да лажна али јасно исказана мисао чешће влада светом од истините али сложене идеје.

(1).http://www.pecat.co.rs/2011/09/vikiliks-americke-depese-i-srpska-politicka-kaljuga/

(2).http://www.standard.rs/branko-pavlovic-od-hiljadu-vodecih-ljudi-ds-njih-950-je-za-zatvor.html

Инвазија телокрадица

Инвазија телокрадица
“Ја син мутнога ловца и видра и овца…” (Оскар Давичо- “Хана”)
Ја, аутор преко седамдесет озбиљних чланака, током две године, подужих, аналитичних, све заједно скоро четири стотине страница текста, са жаљењем саопштавам да постоји извесни “политичар”, кажу, контроверзни, истог имена и презимена, који необично личи на мене, као јаје јајету, који са мном, озбиљним аутором са опозиционих сајтова, нема никаквих додирних тачака. Тај лик живи свој сопствени, виртуелни живот, који са мојим животом нема везе. Одричем се тог лика. Одбијам да одговарам за његово понашање. Том лику повремено, а срећом, све ређе, повремено удахне живот неки неодговорни новинар, или неопрезни трач. Ето, јуче (9. јануара 2012.) се тај лик, тај лажни алтер его, тај телокрадица и делокрадица, обрео у дневним новинама “Правда”. Иначе, то је чест случај. Снимљено је неколико филмова на ту тему, по истинитим догађајима (Invasion of the Body Snatchers)(1) и то 1956., 1978. и 2007. године. Филмове су режирали, између осталих и знаменити Дон Зигел и Филип Кауфман. Радња је увек иста - Група људи открива да људску расу, замењују туђини без емоција, једно по једно. То се и мени догађа. То се и вама догађа! Нека звона звоне на узбуну! Нећу да будем замењен! Нећу да ми украду лик и дело!
Ево како је тај телокрадица представљен у озбиљном и веома напредном листу “Правда”, симболу “новинарства у Тенесију”(2).
“СРПСКА ПОГАЧА”
“У познатом ресторану „Стара трешња“, контроверзни политичар Небојша Бакарец показао је свима колико воли да кува. Засукао је рукаве и са сјајним кулинарима направио српску погачу.
Потребно је: 1 кг брашна, 1 пакетић свежег квасца, пола шољице уља, 2 дл течности (пола воде – пола млека) и со.
Начин припреме: У млакој течности растопити квасац, а када надође додати 850 г брашна, па  со и уље. Замесити тесто и, ако треба, додати још брашна. Тесто не сме да буде тврдо, нити да се лепи за руке. Оставити да нарасте, па га преместити у обликовану погачу. Оставити још десетак минута и пећи.
Могу се правити и лопте, и поређати једну поред друге.
Нисам љубитељ алкохола, и најчешће пијем воду и домаће, негазиране сокове – каже Небојша. – Па ипак, током празника сам попио чашу црног вина. Само црно вино треба пити за овај велики празник и неколико дана после празника, јер се од памтивека каже да је црно вино Божја крв.”
Указујем на озбиљне разлике између тог лика и мене, које су јасне мени и свакоме ко ме познаје.
Прво, више не сарађујем са “Правдом” после интервјуа који су летос тражили и добили а затим пет недеља оклевали да објаве, док им нисам одрекао право да објаве тај интервју после тог рока. Овај лик очито воли гласило СНС, док га ја не мрзим, једино зато што је опозициона новина али је новинарство “Правде” исто као и остало “новинарство у Тенесију”.
Друго, никада нисам био у ресторану “Стара трешња” и не знам ни где се налази. Овај лик очито зна и иде тамо.
Треће, не кувам у оделу и кравати. Могу да кувам го али са краватом никако. Овај лик очито тако кува ( фотографија је моја али од пре пет, шест година и ту сам само позирао а не и стварно кувао).
Четврто, не знам да правим погачу и ретко једем бело брашно. Овај лик зна и воли погачу преко хлеба.
Пето, нисам религиозан и не славим било какве празнике. Такође, реч “бог” пишем малим почетним словом, обавезно. Овај лик је верник и богољуб, теофил, такорећи.
Шесто, не изговарам несувислости о црном вину и богу.
Седмо, ни ја нисам љубитељ алкохола, али га пијем. Што би реко Дис “Не марим да пијем, ал’ сам пијан често… И желећи да се заклоним од срама, пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, тад не видим ни стид што сам и ја човек.”
Овај лажни лик, овај преварант, некако успева ових недеља да црпи енергију, успева да се појављује, увлачи се у разговоре, даје интервјуе за новине, кува по ресторанима. Ево, пре две недеље, зове ме бивша жена (друга по реду, бивша од скора) у пола једанаест ноћу. У позадини се чула граја ресторана- извињава се каже, што зове тако касно (ја рано лежем за разлику од свог алтерлика), али је изнервирана…Седи у неком друштву и једна жена, четрдесетих година, уверава све како је са својим дететом и са мном била на Копаонику  три недеље пре тога. Бивша супруга ме каже брани (мени до душе није јасно од чега али нема везе…) и каже жели то да провери. Да, уверавам је ја, нисам био на Копаонику скоро и нисам годинама био са било каквом женом са дететом. Да, каже, знала сам да лаже…И ту се разговор ззавршава. И сад кад повежете два и два, јасно вам је да тај лик, у моје име заводи и жене са децом, води их на Копаоник…Вероватно и вози кола (ја не возим) и има пуно пара - ја немам (у ова тешка времена, жене се лепе само на паре…). Одакле та енергија том лику за то? Одакле му новац? Одакле му друго тело? Ко га је отелотворио? Није  ваљда “Правда”, није ваљда СНС? Ја не подносим СНС. Можда би они желели да пређем тамо али ја бих се пре убио. Нису ме ваљда клонирали (можда су и Тома и Вучко клонирани – отуд толика разлика и јаз између клона и пређашњих, стварних радикалских личности)? Ја верујем, да је моје тело само моје. И ноћу…Ноћу се додуше подајем…али то само симболично значи да неко други има моје тело, има га она…али то је већ друга прича, то није то… Прилично сам уверен да је моје тело, моје, двадесет четири часа, сваког дана…Али опет, ко зна…Превише је коинциденција - и интервју “Правди” и жена са Копаоника… Ау…Сад кад се сетим…јао мени…тужбе “Геј стрејт алијансе”…па слали су ми тужбе на три адресе са којима немам везе а нису на моју дорћолску адресу (полицајац ми је уручио све три, јер суд није, нормално, могао да ме нађе на лажним адресама). И није ми било јасно зашто су ме тужили. Сад ми је јасно, па тај лик, тај лажњак је хомофоб, вероватно је свашта лајао… Али на три адресе… Можда не постоји само један клон, можда постоје тројица? Па јесте, својевремено, пре пет, шест година, су ми људи јављали да су ме видели на неким телевизијама на којима нисам био, мислио сам греше, јављали су ми за појављивање у часоописима за које нисам чуо, мислио сам греше, јављали су ми да су ме видели на местима на које никада не бих отишао, са неким женама којих се не сећам, мислио сам греше… Па ово је озбиљно. Кафкијанска ситуација! Можда неки чудни облик “Метаморфозе”!? И у  “Инвазији телокрадица” постоји метаморфоза! И у филму “Мува “ Дејвида Кроненберга! Неће ваљда да ме трансформишу у снсовца? Немојте људи! Да ме метаморфозирају…?Ајде, један алтер его у “Правди”, али три! Један заводи средовечне жене са децом, други кува, трећи даје интервјуе…!
Ситуација је озбиљна. Морам да позовем “Истериваче духова” (Ghostbusters)(3) или још боље “Истериваче ђавола” (Exorcist) и да решим ствар.

(1).http://www.imdb.com/title/tt0077745/

(2).http://www.pravda.rs/2012/01/09/srpska-pogaca/

(3).http://www.youtube.com/watch?v=m9We2XsVZfc

За све вас- Волим вас

ЗА СВЕ ВАС - ВОЛИМ ВАС
На почетку ево једне моје песме, за све вас.

ЗА СВЕ ВАС

Има у нама једна шума
За све нас
Шума као зелени сомот
За све нас
Шума са небројено дрвета
За све нас
А сваки лист за један осећај
За све нас

Има у нама једно дрво
За све нас
Раскошне крошње, хладовито
За све нас
Омиљено место у шуми
За све нас
Једно од оних дрвета
За све нас
Које желите да загрлите кад олиста
За све нас

Има под дрветом, једна влат
За све нас
У мору траве
За све нас
Влат над влатима
За све нас
Травка тако савршено зелена
За све нас
Да од ње зуби трну
За све нас
Влат на којој пише све о нама
За све нас

И ту, у шуми, под дрветом, у трави, крај влати
За све нас
Расте у нама један цвет, ни први, ни последњи
За све нас
Цвет наше сутрашњице
За све нас
Процветаће - уберите га
За све нас
Јер неће никад увенути
За све нас
Нићи ће нови – узмите га
За све нас
Увек берите то цвеће
За све вас

Беспочетно

Бескрајно

То је био обичан дан. Ни по чему посебан. Дванаести јануар 2012. године. Посебан је био мени, јер је тог дана из мене покуљала нека љубав свему и свакоме ( нешто што је стално присутно али не тако неподношљиво), неки осећај у стецишту бића, нека ширина у прсима, у пределу срца, плућа, дијафрагме, стомака (можда треба да одем код кардиолога или пулмолога?), осећај топлине у пределу душе ( изгледа је имам?). То осећам сваки дан, али тог дванаестог, је баш наврло. Као лавина, као плима... Тај осећај ми је као и увек јасно рекао КОЛИКО ВАС СВЕ ВОЛИМ. Волим и познате и непознате, лако ми да волим. Почео сам да окрећем телефоном најближе, послао сам свима чије бројеве имам у телефону поруку да их волим као људска бића. Свима чију електронску адресу имам, такође сам послао поруке.  Свима са којима радим сам то рекао и свима које сам тог дана срео. А на многе од вас сам помислио, стварно помислио, сетио се свих вас, свих, стварно свих вас – КОЛИКО ВАС ВОЛИМ. Волим и оне са којима се спорим и не слажем, и оне са којима не делим одређене вредности, волим и све оне који мисле другачије од мене, поред оних који су ми блиски, са којима се слажем, са којима делим много тога...Волим и све оне којима се неће допасти овај текст, све оне који ме не воле и све оне који ме мрзе. Волим и оне равнодушне...

Сутрадан, сам то поновио, опуштеније и с дозом хумора- послао сам свима поруку да их и тог дана волим исто као и претходног и да ми не замере ако им сутрадан не пошаљем поруку. Све то у та два дана сам чинио без много размишљања. Да сам превише размишљао, не бих то учинио. Почео бих да мислим на оно што ми је одговорила једна особа до које сам допро – На многе погрешне адресе си послао поруке- неће те разумети. Одговорио сам – Ако...нека....Једина намера ми је била да искажем оно што осећам, не да привлачим пажњу, да замарам...Не кајем се. Допро сам до многих...узвратили су на свој начин. Све те справе које користимо, сва та електроника, ти програми, мреже... па све то служи да нас повеже а не да нас отуђи. А отуђује нас. Е то што сам урадио није било отуђивање. И  после свега, још једном сам се уверио у снагу речи, у моћ искрене речи. И колико то не користимо или користимо на погрешан начин и реч и справе, мреже, програме...

Није тешко рећи људима да их волиш. Није то тако тешко исказати. Лако је. Не постоји посебан разлог осим оног који сам навео, ни за слање ових порука, ни за овај текст. Један обичан дан. Нисам био пијан, ни напушен, чист као ружа, са сунцем у очима, што би реко Јура…Нисам ни заљубљен, нисам добио на лутрији (није ни пред смрт, колико знам?). Није ми био ни рођендан. Никада нисам слао овакве поруке…Тог дана сам осетио да вас све волим, па вам то поново кажем. Волим вас све… Можда и ви пожелите да кажете некоме да га волите? Можда некоме коме то дуго нисте рекли а било је потребно? Можда и ономе коме то кажете сваки дан? Можда и онима који мисле да им то није потребно? Није то тако тешко. Лако је. Сви то можете осетити…негде…у пределу душе…Поделите то…Хајде да се заразимо љубављу, да изазовемо једну епидемију вољења. Отворите своје срце, завирите у своју душу, покажите своје школовано срце, немојте се стидети. Испољите своју емоционалну писменост, вратиће вам се стоструко. Обрадујте некога. Обрадујте себе. Изненадите и себе и друге…Драги Душко Радовић је рекао:”Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради.”

За крај делови још једне моје песма, за све вас. О “оној” љубави, љубави двоје, љубави жене и мушкарца, оној на коју најчешће помислимо… Делове песме ћу дати као текст, краће је.

ЉУБАВ ЈЕ ОД ВОЛЕТИ...ЉУБАВ.

Одговарајућа осећања и понашање у односу две зреле одрасле особе. Жеља да наш интимни свет поделимо са другом особом. И она са нама . Љубав је: Воља да се воли; Време проведено заједно; Дубоко разумети једно друго; Имати на кога да се ослониш; Имати заједничка интересовања; Заједно нешто радити; Заједно се радовати  и заједно жалостити... Љубав је остварење људске чежње. Сви они тренуци украдени површности и лакомислености, жрвњу туђе, баналне свакодневице. Тренуци нежности, погледа, додира, осмеха. Сати, дани проведени заједно. Године. Љубав је заволети мане вољене особе. Љубав су све оне слатке, мале, свакодневне ствари. Кад ти је, на пример, мило кад онај други прдне. Љубав је сво добро и сва мука проживљени заједно. И неподношљивост раздвојености. Љубав је све што сте уткали једно у друго. Љубав јесте доброта. Љубав није и не може бити зло....Љубав је као сунце. Оно је вечно. Греје. Лечи. Орасположује. Храни…Љубав је боља од сунца! С љубављу се не може претерати. Може се неограничено давати и примати. Не можеш је се заситити. Од љубави не можеш изгорети. Разболети се....Љубав је тај божански дух који нас повезује. Љубав је садржина свих религија. Љубав је сваки бог и свако његово дете. Мојсије, Исус, Мухамед, Буда…су начини човека да отелотвори љубав.…Пустите љубав на слободу. Отворите кавез у који сте је заточили. Доприте до свог ја. Суштина вашег ја јесте љубав према другима и себи. Не самољубље, него самољубав. Ко не воли себе не може волети ни друге. Дозволите да вам други у томе могу помоћи. Кад схватите своју природу и суштину, оно највредније у вама, моћи ћете и да дајете и да примате. Срешћете праву особу, ако већ нисте. Онда ћете измешати и поделити љубави, спојити их у једну а да не изгубите своју првобитну....Ми стварамо двољубав и уживамо у томе. Свако у својој љубави. У љубави оног другог. У заједничкој љубави. Тако се љубав шири. Тако љубав расте. Тако живи.

Да ли је тачно: Колико волиш, толико вредиш? Или “Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради”?" Тачно је. Љубав је од волети. Љубав је од волим те.

Закон о забрани дискриминације као изговор за гажење слободе мишљења

Закон о забрани дискриминације као изговор за гажење слободе мишљења и изражавања, као изговор за обрачун са неистомишљеницима

Шеснаестог септембра прошле године написао сам за портал “Видовдан”(1) чланак о тада предстојећој паради хомосексуалаца. Чланак је подужи и аналитичан. После параде одржане 2010. године, сам такође написао чланак о тој теми за портал НСПМ. Већ 21. септембра група грађана (мала, мала, мала група…)“Геј стрејт алијанса” је поднела Првом основном суду тижбу против мене због чланка који сам написао за “Видовдан”, због наводног кршења Закона о забрани дискриминације. Тужиоци наводе да сам повредио  четири члана тог Закона, односно да сам прекршио забрану говора мржње (члан 11.),  прекршио забрану узнемиравајућег и понижавајућег поступања (члан 12.), починио тежак облик дискриминације (члан 13.) и дискриминаторно поступао противећи се добровољном изјашњавању о сексуалној оријентацији (члан 21.). Занимљиво је да ми тужбу није уручио судски позивар, већ полиција.  Два дана пре Нове године, 29. децембра одржано је и прво рочиште, на коме сам приложио одговор на тужбу. Следеће рочиште је заказано за 18. јануар. Тужиоци су у тужби цитирали осам,  по њима спорних,  делова текста:

“И хомосексуалци могу и треба, јавно и групно, да буду равнодушни спрам свог погрешног полног усмерења. Појединачно гледано, хомосексуалци не треба да буду равнодушни (што не значи да треба да се стиде) спрам свог стања, јер оно напросто није нормално и није одраз душевног и телесног здравља. Појединачно гледано сваком припаднику ЛГБТ групе је потребна помоћ коју им нико не може наметнути. Помоћ психијатра, психолога… “

“Појединачно, сваки хомосексуалац треба да жели да промени своје стање, треба да помогне себи или да потражи стручну помоћ.”

“Такође, то што нешто није званично означено као болест, не значи да је одраз психичког здравља и не значи да није поремећај. Хомосексуалност јесте психички поремећај. Хомосексуалност сасвим сигурно није нормална, није здрава.”

“Друштво треба да понуди разне могућности хомосексуалцима, говорим о потпуној добровољности, да сагледају своје стање. Образовање (чувену “едукацију”) и саветовалишта, пре свега. Друштво, такође, уопште не треба да промовише  хомосексуалност а камоли да је представља као “ једнаковредну полну оријентацију”, као што је случај код нас (то  сада намећу режим, хомосексуални лобији и западни намесници Србије). Постоји само једна сексуална оријентација. Само једно полно усмерење. Све остало су поремећаји и скретања.”

“Не, нема места равнодушности када неко садистички намеће своје животне погледе, у овом случају, своје поремећено полно усмерење.”

“Прво, ради се о паради срамоте, јер организатори треба да се стиде тога што раде. Траже права која им не припадају. Лажно се приказују као жртве и угрожена популација. Пристају да буду још једно средство притиска на Србију. Агресивно намећу свој поремећај целом друштву.”

“За почетак треба реално да сагледају себе. Да се реше и стида и поноса. Да се суоче са собом и својим проблемима. И обавезно да потраже помоћ психолога или психијатра. Па где стигну. Друштво, са своје стране треба да подстакне психологе и психијатре да се овим слободније баве, без обзира на званични став данашње психијатрије и психологије да хомосексуалност није болест. “

“Проблемима хомосексуалности се баве домаћи и страни политичари, страни намесници Србије, политичке странке, политичке невладине организације, свештена лица, односно званичне црквене заједнице, медији, полиција… сви, само не они најпозванији и најстручнији– психијатри (и остали позвани лекари) и психолози.”

Између првог и другог цитираног става налази се следећа реченица у тексту, коју тужиоци нису цитирали:

“Ни они, ни групно ни појединачно, понављам, не треба да се стиде због свог погрешног полног усмерења, као што тиме не треба ни да се поносе, нити да буду радосни због тога.”

Пре трећег цитираног става налази се и следећа реченица која није цитирана:

“За почетак равнодушност. За почетак без буке и галаме. Без напада на хомосексуалце као на зло, на ђаволе, болеснике итд. То што нешто није здраво, не значи и да је болест.”

Пети цитирани став се не може посматрати  и коментарисати изван остатка пасуса који наводим:

“Нема места равнодушности, када и поред застрашујућих искустава са прошлогодишње крваве смотре, организатори и њихови западни и режимски покровитељи, још жешће инсистирају на одржавању догађаја, који не само да угрожава живот грађана Београда, и који нема никакву подршку у народу, него изазива дубоко гнушање грађана, и изазива непотребну нестабилност у ионако лабилној и оскаћеној држави. Ове последње реченице дају одговор на питање, зашто сам употребио израз садизам.”

Пре шестог цитираног става, у предметном тексту се налази реченица која указује на објашњење речи стид и срамота:

“Потребно је да објасним и употребу речи “срамота” или “стид” у контексту израза “парада срамоте” или “парада стида”.

То објашњава и део који следи после шестог цитираног става а који тужиоци нису цитирали:

“Употреба речи срамота у том контексту није контрадикторна реченици коју понављам у тексту, да хомосексуалци не треба да се стиде свог поремећаја. Стид их, по мени, неће одвести нигде. Само ће продубити унутрашњи сукоб у њима самима. Само ће продубити њихове проблеме, неурозе, депресије…”

Пре осмог цитираног става треба погледати реченице које му претходе а које тужиоци нису цитирали:

“Узроци хомосексуалности су сложени. Екстремисти и усијане главе, на оба пола супротстављена по овом питању, нуде једноставне а погрешне одговоре. На пример- “хомосексуалност је генетски узрокована- односно урођена”. Или “хомосексуалност је искључиво ствар избора”. И онда једни заговарају “понос обесправљених” а други “срамоту грешника”. То не води нигде. Између црног и белог лежи стваран живот. Живот се углавном одвија мимо поноса и срамоте, мимо црног и белог хоћу рећи. И не треба овим проблемима да се баве сви, само не они који су квалификовани да се тиме баве.”

У свом одговору на тужбу истакао сам да сматрам да је тужбени захтев потпуно неоснован и да га треба одбити као таквог у целости, да у самом тексту нема ничег увредљивог, клеветничког, па стога тужиоци нису ни поднели тужбу за увреду или клевету, да текст не садржи ни једну дискриминаторску одредницу, и да овим текстом није повређен ни један члан Закона о забрани дискриминације.

Целим оспореним текстом позивам да се ствари не сагледавају црно-бело, нити са становишта екстрема, већ уравнотежено.

Што се тиче оптужби за кршење наведених чланова Закона, тужиоци потпуно неосновано тврде да сам  прекршио четири члана Закона о забрани дискриминације.

Сматрам да су тужиоци морали да објасне и образложе које су то речи, изрази и реченице који значе говор мржње а не да само паушално наведу да је текст говор мржње. Они то нису учинили. Овим поводом јасно истичем да не осећам никакву мржњу према припадницима ЛГБТ популације, односно према хомосексуалцима. Такође, не мрзим  ни организаторе параде. Сматрам да су осећања мржње или љубави, поводом проблема параде или проблема хомосексуалности неприлична и да им ту нема места. Дакле, сматрам да није прекршен члан 11. Закона.

У  образлагању разлога због којих сматрају да је прекршен члан 12., тужиоци посежу за грубом неистином, да сам хомосексуалност представио као болест. Нигде у чланку не постоји тврдња да се ради о болести, већ се јасно истиче став да се хомосексуалности не треба стидети и да је званичан став психологије и психијатрије да хомосексуалност није болест.

Овде је важно да одговорим на хипотетичко питање да ли ја сматрам хомосексуалност болешћу? Искрен одговор је - не знам. Наиме, постоји данашњи став званичне психологије и психијатрије да то није болест. Пре неколико деценија став званичне психологије и психијатрије је био обрнут – да то јесте болест. Када наука, генетика нпр. кроз неко време да коначан одговор на питање, шта су узроци хомосексуалности, можда ће данашњи став званичне психијатрије бити потврђен, или ће бити потврђен ранији став или ће бити заузет неки сасвим нови став. Проучавајући наведену тему, тему хомосексуалности, установио сам да је став науке да су узроци хомосексуалности веома сложени, о чему сам писао и у поменутом чланку. Сасвим је јасно да наука није рекла коначну реч у овом погледу и то је оно што ме опредељује у ставу да не знам да ли је хомосексуалност болест. У сваком случају пошто тако стоје ствари, сматрам да није упутно хомосексуалност називати болешћу, те стога греше сви они који то чине.

Став исказан у чланку, да хомосексуалност није нормална, не значи узнемиравајуће и понижавајуће понашање, нити представља повреду достојанства, нити може да створи страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Када би тако било онда би исказивење става и колоквијалног израза да “нешто није нормално” било потпуно забрањено, што није случај. У свакодневном говору свако од нас веома често означава различите појаве или догађаје као нешто што није нормално, без жеље да било кога повреди.

Потпуно је јасно да се у чланку не ради о било каквом облику дискриминације а камоли о тешком облику дискриминације. Стога, нема повреде члана 13.

Не постоји могућност да се одредбе члана 21. Закона о забрани дискриминације доведу у везу са било којим делом поменутог чланка. Нигде у чланку се хомосексуалцима не одриче право да се изјашњавају о својој сексуалној оријентацији. Оспорава се право организаторима параде да по сваку цену, а то је прошле године била цена крви, организују параду. Уосталом то право је ове године организаторима ускратила и држава.

Груба је неистина навод тужилаца да се у тексту противим добровољном изјашњавању о сексуалној оријентацији. Нигде у тексту не стоји некакав такав навод. Да опет подсетим, у тексту је јасан мој став да се противим одржавању параде по сваку цену. Јасно је да је противљење одржавању параде једно, а противљење добровољном изражавању сексуалног усмерења нешто сасвим друго.

Стога је сасвим јасно да не постоји повреда члана 21. Закона.

Међутим, у одговору на тужбу сам указао да је, од тога да ли сам прекршио (а нисам ) Закон о забрани дискримаинације, много важнији преседан који ће се створити уколико суд уважи тужбени захтев у целини или у једном делу, преседан који би повредио чланове  43.  и  46.Устава Републике Србије, који говоре о “Слободи мисли, савести и вероисповести” и о “Слободи мишљења и изражавања”.

Уважавањем дела или целине тужбеног захтева противуставно ће се ограничити слобода мисли и савести, као и слобода мишљења и изражавања. Биће отворен простор пракси да се за слободно изражену мисао, за изнет став, мишљење, које никога не дискриминише, које не повређује Закон о забрани дискриминације, дакле, биће отворен простор пракси да се неосновано подносе лавине тужби по основу Закона о забрани дискриминације и биће отворен простор за пресуде за слободно изражену мисао. Тиме ће бити прекршен Устав, односно чланови 43. и 46. Устава. Тиме ће поново бити уведен превазиђени, штетни анахронизам “вербалног деликта”.

Такође, уважавање дела или целине ове тужбе, значи уважавање намере овакве тужбе, да се претњом неоснованом тужбом изазове страх код свих оних који би путем јавне речи да изнесу свој став о хомосексуалности, став који није увредљив и дискриминаторан али је несагласан са ставом појединих удружења хомосексуалаца. Дакле, уважавањем дела или целине тужбе би се увела дискриминација према свима који не мисле исто као, на пример, “Геј стрејт алијанса”.

Када смо већ код Устава, вреди поменути да члан 20. Устава предвиђа “Ограничења људских и мањинских права”. Закључујем да су се државни органи исправно руководили овим чланом Устава и другим прописима, када нису дозволили одржавање параде 2. октобра 2011. године.

Такође, истичем просту чињеницу да Устав у члану 21. који се односи на  Забрану дискриминације, не помиње појам “сексуалне оријентације” или “сексуалног опредељења”, односно не помиње забрану дискриминације по том основу. То свакако не значи да Устав допушта дискриминацију припадника ЛГБТ популације, или дискриминацију хомосексуалаца. Устав то не дозвољава. Устав се само, мудро, не бави и не упушта у употребу спорних израза попут “сексуална оријентација” или “сексуално опредељење”. То је мудро због тога што наука није дала потврду да ли уопште постоје “сексуална оријентација” или “сексуално опредељење”. Наиме, наука јасно говори и о генетским узроцима хомосексуалности. То је неспорно. На томе инсистирају и сами хомосексуалци и њихова удружења, лоби групе итд. Када се ради о генетици, а у случају хомосексуалности ради се и о томе, онда се не може говорити о оријентацији или опредељењу, јер су то свесне, вољне радње, то је питање избора које чини већ рођена особа у одређеном узрасту. У случају генетике, нема избора, нема опредељења, већ се ради о генетској датости, задатости која је непромењива. У сваком случају наука још није дала свој коначан одговор јер су узроци хомосексуалности и генетски и средински и они који могу настати после зачећа а пре рођења.

У прилог тврдњи да наука још није до краја истражила узроке хомосексуалности говори и књига “Геном” аутора Мета Ридлија, која представља неспоран, угледан и поуздан извор. На страни 67, трећи ред, се каже : “Дословно је тачно да је  једина ствар коју знамо о неким генима то да поремећај њихове функције изазива одређену болест”.Још важније, о могућим генетским и другим узроцима хомосексуалности говори поглавље “Хромозоми X и Y”.

Такође, релевантан извор представља и књига “Психодинамичка психијатрија”коју је уредио професор доктор Љубомир Ерић, књига чији поднаслов гласи “Хумана сексуалност, сексуални и родни поремећаји, контроверзе хомосексуалности”. Претпоследње, пето поглавље гласи : “Контроверзе хомосексуалности” и састоји се од два прилога, првог, “Опште о хомосексуалности”  чији је аутор Љубомир Ерић и другог, “Психоаналитичке теорије хомосексуалности” чији је аутор психолог Матјаж Реговец.

Оба релевантна извора говоре у прилог ономе о чему сам писао у поменутом чланку и ономе што пишем у овом одговору на тужбу, јер је из оба извора јесно да постоје многе контроверзе у вези са хомосексуалношћу, као и то да наука није одгонетнула све узроке исте али да одређена научна сазнања постоје.

Претходни председник ГСА је био Борис Милићевић, сада један од челника тог удружења и високи функционер СПС-а. Нови председник ГСА, амбициозни Лазар Павловић, још није одлучио коме ће се приволети царству, СПС-у, ЛДП-у или да можда  обогати понуду ПУПС-а? За сада је “Геј стрејт алијанса” поднела две тужбе. По једној, против Драгана Марковића Палме, је већ пресуђено (ако се не варам због пропуштања – јер се није појавио у суду). Видећемо да ли ће кад се заврши ова друга парница у коју сам увучен, односно ако се створи опасан преседан, уследити будуће тужбе самозваних заступника хомосексуалаца, против свих оних који се усуде да о проблемима хомосексуалности и параде пишу онако како то не одговара хомосексуалном НВО сектору?

(1)http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=18284:drugi-oktobar-2001-godine&catid=39:drustvo&Itemid=66

4. јануар 2012. године