Закон о забрани дискриминације као изговор за гажење слободе мишљења и изражавања, као изговор за обрачун са неистомишљеницима
Шеснаестог септембра прошле године написао сам за портал “Видовдан”(1) чланак о тада предстојећој паради хомосексуалаца. Чланак је подужи и аналитичан. После параде одржане 2010. године, сам такође написао чланак о тој теми за портал НСПМ. Већ 21. септембра група грађана (мала, мала, мала група…)“Геј стрејт алијанса” је поднела Првом основном суду тижбу против мене због чланка који сам написао за “Видовдан”, због наводног кршења Закона о забрани дискриминације. Тужиоци наводе да сам повредио четири члана тог Закона, односно да сам прекршио забрану говора мржње (члан 11.), прекршио забрану узнемиравајућег и понижавајућег поступања (члан 12.), починио тежак облик дискриминације (члан 13.) и дискриминаторно поступао противећи се добровољном изјашњавању о сексуалној оријентацији (члан 21.). Занимљиво је да ми тужбу није уручио судски позивар, већ полиција. Два дана пре Нове године, 29. децембра одржано је и прво рочиште, на коме сам приложио одговор на тужбу. Следеће рочиште је заказано за 18. јануар. Тужиоци су у тужби цитирали осам, по њима спорних, делова текста:
“И хомосексуалци могу и треба, јавно и групно, да буду равнодушни спрам свог погрешног полног усмерења. Појединачно гледано, хомосексуалци не треба да буду равнодушни (што не значи да треба да се стиде) спрам свог стања, јер оно напросто није нормално и није одраз душевног и телесног здравља. Појединачно гледано сваком припаднику ЛГБТ групе је потребна помоћ коју им нико не може наметнути. Помоћ психијатра, психолога… “
“Појединачно, сваки хомосексуалац треба да жели да промени своје стање, треба да помогне себи или да потражи стручну помоћ.”
“Такође, то што нешто није званично означено као болест, не значи да је одраз психичког здравља и не значи да није поремећај. Хомосексуалност јесте психички поремећај. Хомосексуалност сасвим сигурно није нормална, није здрава.”
“Друштво треба да понуди разне могућности хомосексуалцима, говорим о потпуној добровољности, да сагледају своје стање. Образовање (чувену “едукацију”) и саветовалишта, пре свега. Друштво, такође, уопште не треба да промовише хомосексуалност а камоли да је представља као “ једнаковредну полну оријентацију”, као што је случај код нас (то сада намећу режим, хомосексуални лобији и западни намесници Србије). Постоји само једна сексуална оријентација. Само једно полно усмерење. Све остало су поремећаји и скретања.”
“Не, нема места равнодушности када неко садистички намеће своје животне погледе, у овом случају, своје поремећено полно усмерење.”
“Прво, ради се о паради срамоте, јер организатори треба да се стиде тога што раде. Траже права која им не припадају. Лажно се приказују као жртве и угрожена популација. Пристају да буду још једно средство притиска на Србију. Агресивно намећу свој поремећај целом друштву.”
“За почетак треба реално да сагледају себе. Да се реше и стида и поноса. Да се суоче са собом и својим проблемима. И обавезно да потраже помоћ психолога или психијатра. Па где стигну. Друштво, са своје стране треба да подстакне психологе и психијатре да се овим слободније баве, без обзира на званични став данашње психијатрије и психологије да хомосексуалност није болест. “
“Проблемима хомосексуалности се баве домаћи и страни политичари, страни намесници Србије, политичке странке, политичке невладине организације, свештена лица, односно званичне црквене заједнице, медији, полиција… сви, само не они најпозванији и најстручнији– психијатри (и остали позвани лекари) и психолози.”
Између првог и другог цитираног става налази се следећа реченица у тексту, коју тужиоци нису цитирали:
“Ни они, ни групно ни појединачно, понављам, не треба да се стиде због свог погрешног полног усмерења, као што тиме не треба ни да се поносе, нити да буду радосни због тога.”
Пре трећег цитираног става налази се и следећа реченица која није цитирана:
“За почетак равнодушност. За почетак без буке и галаме. Без напада на хомосексуалце као на зло, на ђаволе, болеснике итд. То што нешто није здраво, не значи и да је болест.”
Пети цитирани став се не може посматрати и коментарисати изван остатка пасуса који наводим:
“Нема места равнодушности, када и поред застрашујућих искустава са прошлогодишње крваве смотре, организатори и њихови западни и режимски покровитељи, још жешће инсистирају на одржавању догађаја, који не само да угрожава живот грађана Београда, и који нема никакву подршку у народу, него изазива дубоко гнушање грађана, и изазива непотребну нестабилност у ионако лабилној и оскаћеној држави. Ове последње реченице дају одговор на питање, зашто сам употребио израз садизам.”
Пре шестог цитираног става, у предметном тексту се налази реченица која указује на објашњење речи стид и срамота:
“Потребно је да објасним и употребу речи “срамота” или “стид” у контексту израза “парада срамоте” или “парада стида”.
То објашњава и део који следи после шестог цитираног става а који тужиоци нису цитирали:
“Употреба речи срамота у том контексту није контрадикторна реченици коју понављам у тексту, да хомосексуалци не треба да се стиде свог поремећаја. Стид их, по мени, неће одвести нигде. Само ће продубити унутрашњи сукоб у њима самима. Само ће продубити њихове проблеме, неурозе, депресије…”
Пре осмог цитираног става треба погледати реченице које му претходе а које тужиоци нису цитирали:
“Узроци хомосексуалности су сложени. Екстремисти и усијане главе, на оба пола супротстављена по овом питању, нуде једноставне а погрешне одговоре. На пример- “хомосексуалност је генетски узрокована- односно урођена”. Или “хомосексуалност је искључиво ствар избора”. И онда једни заговарају “понос обесправљених” а други “срамоту грешника”. То не води нигде. Између црног и белог лежи стваран живот. Живот се углавном одвија мимо поноса и срамоте, мимо црног и белог хоћу рећи. И не треба овим проблемима да се баве сви, само не они који су квалификовани да се тиме баве.”
У свом одговору на тужбу истакао сам да сматрам да је тужбени захтев потпуно неоснован и да га треба одбити као таквог у целости, да у самом тексту нема ничег увредљивог, клеветничког, па стога тужиоци нису ни поднели тужбу за увреду или клевету, да текст не садржи ни једну дискриминаторску одредницу, и да овим текстом није повређен ни један члан Закона о забрани дискриминације.
Целим оспореним текстом позивам да се ствари не сагледавају црно-бело, нити са становишта екстрема, већ уравнотежено.
Што се тиче оптужби за кршење наведених чланова Закона, тужиоци потпуно неосновано тврде да сам прекршио четири члана Закона о забрани дискриминације.
Сматрам да су тужиоци морали да објасне и образложе које су то речи, изрази и реченице који значе говор мржње а не да само паушално наведу да је текст говор мржње. Они то нису учинили. Овим поводом јасно истичем да не осећам никакву мржњу према припадницима ЛГБТ популације, односно према хомосексуалцима. Такође, не мрзим ни организаторе параде. Сматрам да су осећања мржње или љубави, поводом проблема параде или проблема хомосексуалности неприлична и да им ту нема места. Дакле, сматрам да није прекршен члан 11. Закона.
У образлагању разлога због којих сматрају да је прекршен члан 12., тужиоци посежу за грубом неистином, да сам хомосексуалност представио као болест. Нигде у чланку не постоји тврдња да се ради о болести, већ се јасно истиче став да се хомосексуалности не треба стидети и да је званичан став психологије и психијатрије да хомосексуалност није болест.
Овде је важно да одговорим на хипотетичко питање да ли ја сматрам хомосексуалност болешћу? Искрен одговор је - не знам. Наиме, постоји данашњи став званичне психологије и психијатрије да то није болест. Пре неколико деценија став званичне психологије и психијатрије је био обрнут – да то јесте болест. Када наука, генетика нпр. кроз неко време да коначан одговор на питање, шта су узроци хомосексуалности, можда ће данашњи став званичне психијатрије бити потврђен, или ће бити потврђен ранији став или ће бити заузет неки сасвим нови став. Проучавајући наведену тему, тему хомосексуалности, установио сам да је став науке да су узроци хомосексуалности веома сложени, о чему сам писао и у поменутом чланку. Сасвим је јасно да наука није рекла коначну реч у овом погледу и то је оно што ме опредељује у ставу да не знам да ли је хомосексуалност болест. У сваком случају пошто тако стоје ствари, сматрам да није упутно хомосексуалност називати болешћу, те стога греше сви они који то чине.
Став исказан у чланку, да хомосексуалност није нормална, не значи узнемиравајуће и понижавајуће понашање, нити представља повреду достојанства, нити може да створи страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Када би тако било онда би исказивење става и колоквијалног израза да “нешто није нормално” било потпуно забрањено, што није случај. У свакодневном говору свако од нас веома често означава различите појаве или догађаје као нешто што није нормално, без жеље да било кога повреди.
Потпуно је јасно да се у чланку не ради о било каквом облику дискриминације а камоли о тешком облику дискриминације. Стога, нема повреде члана 13.
Не постоји могућност да се одредбе члана 21. Закона о забрани дискриминације доведу у везу са било којим делом поменутог чланка. Нигде у чланку се хомосексуалцима не одриче право да се изјашњавају о својој сексуалној оријентацији. Оспорава се право организаторима параде да по сваку цену, а то је прошле године била цена крви, организују параду. Уосталом то право је ове године организаторима ускратила и држава.
Груба је неистина навод тужилаца да се у тексту противим добровољном изјашњавању о сексуалној оријентацији. Нигде у тексту не стоји некакав такав навод. Да опет подсетим, у тексту је јасан мој став да се противим одржавању параде по сваку цену. Јасно је да је противљење одржавању параде једно, а противљење добровољном изражавању сексуалног усмерења нешто сасвим друго.
Стога је сасвим јасно да не постоји повреда члана 21. Закона.
Међутим, у одговору на тужбу сам указао да је, од тога да ли сам прекршио (а нисам ) Закон о забрани дискримаинације, много важнији преседан који ће се створити уколико суд уважи тужбени захтев у целини или у једном делу, преседан који би повредио чланове 43. и 46.Устава Републике Србије, који говоре о “Слободи мисли, савести и вероисповести” и о “Слободи мишљења и изражавања”.
Уважавањем дела или целине тужбеног захтева противуставно ће се ограничити слобода мисли и савести, као и слобода мишљења и изражавања. Биће отворен простор пракси да се за слободно изражену мисао, за изнет став, мишљење, које никога не дискриминише, које не повређује Закон о забрани дискриминације, дакле, биће отворен простор пракси да се неосновано подносе лавине тужби по основу Закона о забрани дискриминације и биће отворен простор за пресуде за слободно изражену мисао. Тиме ће бити прекршен Устав, односно чланови 43. и 46. Устава. Тиме ће поново бити уведен превазиђени, штетни анахронизам “вербалног деликта”.
Такође, уважавање дела или целине ове тужбе, значи уважавање намере овакве тужбе, да се претњом неоснованом тужбом изазове страх код свих оних који би путем јавне речи да изнесу свој став о хомосексуалности, став који није увредљив и дискриминаторан али је несагласан са ставом појединих удружења хомосексуалаца. Дакле, уважавањем дела или целине тужбе би се увела дискриминација према свима који не мисле исто као, на пример, “Геј стрејт алијанса”.
Када смо већ код Устава, вреди поменути да члан 20. Устава предвиђа “Ограничења људских и мањинских права”. Закључујем да су се државни органи исправно руководили овим чланом Устава и другим прописима, када нису дозволили одржавање параде 2. октобра 2011. године.
Такође, истичем просту чињеницу да Устав у члану 21. који се односи на Забрану дискриминације, не помиње појам “сексуалне оријентације” или “сексуалног опредељења”, односно не помиње забрану дискриминације по том основу. То свакако не значи да Устав допушта дискриминацију припадника ЛГБТ популације, или дискриминацију хомосексуалаца. Устав то не дозвољава. Устав се само, мудро, не бави и не упушта у употребу спорних израза попут “сексуална оријентација” или “сексуално опредељење”. То је мудро због тога што наука није дала потврду да ли уопште постоје “сексуална оријентација” или “сексуално опредељење”. Наиме, наука јасно говори и о генетским узроцима хомосексуалности. То је неспорно. На томе инсистирају и сами хомосексуалци и њихова удружења, лоби групе итд. Када се ради о генетици, а у случају хомосексуалности ради се и о томе, онда се не може говорити о оријентацији или опредељењу, јер су то свесне, вољне радње, то је питање избора које чини већ рођена особа у одређеном узрасту. У случају генетике, нема избора, нема опредељења, већ се ради о генетској датости, задатости која је непромењива. У сваком случају наука још није дала свој коначан одговор јер су узроци хомосексуалности и генетски и средински и они који могу настати после зачећа а пре рођења.
У прилог тврдњи да наука још није до краја истражила узроке хомосексуалности говори и књига “Геном” аутора Мета Ридлија, која представља неспоран, угледан и поуздан извор. На страни 67, трећи ред, се каже : “Дословно је тачно да је једина ствар коју знамо о неким генима то да поремећај њихове функције изазива одређену болест”.Још важније, о могућим генетским и другим узроцима хомосексуалности говори поглавље “Хромозоми X и Y”.
Такође, релевантан извор представља и књига “Психодинамичка психијатрија”коју је уредио професор доктор Љубомир Ерић, књига чији поднаслов гласи “Хумана сексуалност, сексуални и родни поремећаји, контроверзе хомосексуалности”. Претпоследње, пето поглавље гласи : “Контроверзе хомосексуалности” и састоји се од два прилога, првог, “Опште о хомосексуалности” чији је аутор Љубомир Ерић и другог, “Психоаналитичке теорије хомосексуалности” чији је аутор психолог Матјаж Реговец.
Оба релевантна извора говоре у прилог ономе о чему сам писао у поменутом чланку и ономе што пишем у овом одговору на тужбу, јер је из оба извора јесно да постоје многе контроверзе у вези са хомосексуалношћу, као и то да наука није одгонетнула све узроке исте али да одређена научна сазнања постоје.
Претходни председник ГСА је био Борис Милићевић, сада један од челника тог удружења и високи функционер СПС-а. Нови председник ГСА, амбициозни Лазар Павловић, још није одлучио коме ће се приволети царству, СПС-у, ЛДП-у или да можда обогати понуду ПУПС-а? За сада је “Геј стрејт алијанса” поднела две тужбе. По једној, против Драгана Марковића Палме, је већ пресуђено (ако се не варам због пропуштања – јер се није појавио у суду). Видећемо да ли ће кад се заврши ова друга парница у коју сам увучен, односно ако се створи опасан преседан, уследити будуће тужбе самозваних заступника хомосексуалаца, против свих оних који се усуде да о проблемима хомосексуалности и параде пишу онако како то не одговара хомосексуалном НВО сектору?
4. јануар 2012. године
Нема коментара:
Постави коментар