"У СНУ"
Дечак се сећа. Дечак је тужан. Дечак тражи очи.
Дечак види зелено. Шта ће дечак сањати?
Хајде да се ноћас сретнемо. У сну.
Узећемо се за руке и летети.
Девојчица и дечак ће уронити у плави океан снова.
Изаћи ће чисти и невини и грејати се на зрацима сунца сна.
На белом камену поред воде и биља смешиће се и гледати.
Дечак ће рећи : Ја видим. Девојчица ће рећи : Ја осећам.
Заједно ће рећи : Ја сам ти, ми смо једно.
У сну


СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАРОДУ
Архијереји Грчке православне цркве, који су се окупили на редовном заседању од 5. до 8. октобра 2010. године, сматрају за своју дужност да се обрате својој пастви, народу Божијем, као и свим људима који нису равнодушни према језику истине и љубави.
Живимо у тешком и драматичном времену. Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори. Знамо да многи од вас чекају да Црква каже своју реч и заузме позицију у вези са догађајима које заједно гледамо.
То што преживљава сада наша отаџбина нема преседана и веома је потресно. Раме уз раме са духовном, социјалном и економском кризом иде рушење свих наших темеља. Говоримо о покушају искорењивања и уништавања наше традиције, онога што се одувек сматрало за темељ живота наше отаџбине. У социјалној сфери покушавају да уклоне наше темеље и права. При томе, држава то чини дајући невероватно објашњење: "Ми смо принуђени на такве мере од стране наших кредитора". На тај начин ми, као земља, фактички признајемо да се налазимо под окупацијом и испуњавамо вољу наших нових (иностраних) владара. У вези са тим јавља се следеће питање - да ли се њихови захтеви тичу само финансијске и социјалне области или се шире и на духовни и културни идентитет, као и на самосталност наше отаџбине?
С обзиром на ову ситуацију у којој смо се нашли, сваки разуман човек ће поставити питање: Зашто раније нисмо предузели тако драстичне мере о којима се данас прича да су одавно биле потребне? Зашто сва та патологија нашег друштвеног живота коју сада са таквим напором покушавамо да савладамо, није била на време лечена? Зашто је било неопходно чекати док нисмо дошли у садашње критично стање? Ето, већ неколико деценија нашом државом управљају једни те исти људи. Којим политичким циљевима су се руководили знајући да воде земљу у катастрофу, а данас се осећају безбедно, доживљавајући себе само као извршиоце туђе воље? Данас се дешавају такве радикалне реформе које би раније подигле целу Грчку. Данас, међутим, скоро да нема отпора томе.
Наша економска криза повезана је са неравнотежом између производње и потрошње. Између спорог темпа производње који смо успели да постигнемо, и високог нивоа живота на који смо навикли. Када потрошња значајно превазилази производњу економски баланс неизбежно претеже на страну расхода. Да би се изборила са тим, наша земља је принуђена да прибегава спољашњим зајмовима. Када кредитори почну да траже враћање дугова настаје криза, а за њом и банкрот. Међутим, економска криза која гњечи и притиска нашу Отаџбину је само врх леденог брега. То је последица и плод једне друге – духовне кризе.
Диспропорција између потрошње и производње није само економска категорија, већ пре свега показатељ духовног слома. Знак моралне кризе која је дотакла како власт, тако и народ. Власт која није могла да се понаша одговорно пред народом, није могла или није хтела да говори са њим језиком истине, пропагирала је лажне идеале, помагала корупцију. Једини њен циљ је био долазак на власт. Она је фактички деловала против правих интереса народа и наше земље.
Са друге стране, ми смо се као народ понашали неодговорно. Обоготворили смо богатство, тражили сит и спокојан живот, нисмо презирали обману и лаку зараду. Више нас није било брига шта се догађа у свету и у нашој земљи. Професионална удружења и социјалне групе су самовољно захтевале очување својих права, бивајући потпуно равнодушни према томе како ће се ти захтеви одразити на наше друштво у целини и у великој мери су помогли да се нађемо у садашњем положају.
Суштина духовне кризе састоји се у одсуству смисла живота и затварању човека у једнодимензионалну садашњост – свођењем на његов егоцентрични самољубиви инстинкт. То је садашњост без будућности, без идеала и визије. Садашњост осуђена на монотонију и досаду. То је претварање живота у привремено растојање између два догађаја: рођења и смрти, са једином неизвесношћу колико ће времена проћи између. У таквој перспективи бесциљност се такмичи са бесмислом, што на крају доводи до трагичних последица. Тада на питање: "Зашто, сине, узимаш наркотике?", чујеш као одговор: "Реците ми, зашто је не бих узимао? Не надам се више ничему и ништа не очекујем. Једина моја радост је дрога." А ми, уместо да пронађемо смисао живота стремимо богатству, комфору, благостању. Међутим, када осим потрошње не постоји други циљ живота, када материјална самосталност и њено показивање постане једино средство да се домогнеш друштвеног признања, онда разврат постаје једини могући начин живота. У противном, ако се ниси развратио, глуп си. Многи су тако размишљали и чинили, те смо тако достигли да су се развратиле не само наше власти, већ и велики део нашег народа. Вечно питање – дилему Достојевског "слобода или срећа" проживљавамо у свом њеном трагичном размаху. Изабрали смо умишљено благостање, а изгубили слободу и то не само нашу личну, већ и слободу наше Отаџбине. Данас човек (можда и оправдано) стрепи од помисли о смањењу своје зараде, али га скоро уопште не брину дефицити новца који држава даје за образовање. Не брине ни за сопствену децу која се гасе у својим многобројним зависностима, не брине ни за обезвређивање људске личности и живота. То је истински смисао садашње кризе и извор економских тешкоћа, којима се без милости користе "светски владари".
На заседању Светог синода, ми, ваши духовни оци, критично смо оценили своја дела. Пожелели смо да преузмемо одговорност на себе и нађемо своју кривицу у кризи коју преживљавамо. Знамо да смо изазвали код вас огорченост, а можда и довели у искушење. Нисмо реаговали брзо и стварно на понашање клира које вас је повредило. Људи који желе да раскину везу народа са Мајком Црквом, који се користе истинитим али и измишљеним скандалима, потрудили су се да смање ваше поверење у Цркву.
Желимо да вам кажемо да Црква поседује противотров култу потрошње, то је аскеза (подвижништво). Док је потрошња ћорсокак (јер живот нема смисла), аскеза је пут (јер води правом животу). Циљ аскезе није одбацивање задовољства, већ испуњење живота дубином и садржајем. Она је налик тренингу спортисте који га доводи до освајања медаље. Та медаља није ништа друго до живот, који побеђује смрт, живот обогаћен љубављу. Аскеза је пут слободе од ропства сувишним стварима, ропства које нас је данас направило предметом подсмеха.
Забрињава нас стање нашег образовања, јер савремени образовни систем гледа на ученика не као на личност, већ као на компјутер. Једина функција тог система је "убацивање" информација у њега. Индивидуалност ученика се не узима у обзир и не прихвата. Наша деца с правом одбацују такво образовање. Зато нас брине следећа реформа средњег образовања која се припрема. Признајемо да састављање уџбеника спада у област одговорности државе. Њихов садржај се, међутим, тиче сваког грађанина. Многи од њих очекују од Цркве да подигне свој смирени глас по том питању.
Желимо да сви наши храмови отворе своја врата нашој омладини. У парохије које су то урадиле прилази много наше деце која траже смисао и наду.
Знамо да од нас, ваших пастира, тражите херојску, живу Цркву, са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву која се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак и ако то доведе до прогона и мучеништва.
Црква је једина институција која може стати уз човека и подржати га. Међутим, Црква – то смо сви ми, и у томе се и састоји Њена и наша сила. Јединство између пастира и пастве желе, пре свега, да униште "светски владари". Они знају да ако поразе пастира, лако ће растерати и заробити стадо. Сећате се историје – свуда где су се борили са Богом, коначни циљ удара био је човек и његово потпуно свођење на ниво животиње. Насупрот томе, очовечење Бога је највеће узвишење човека. Црква иступа не против државе, већ против оних који стоје иза ње, који покушавају да вас лише наде и идеала. Сећате се да је, сагласно са оценом многих економиста, ова криза створена вештачки да би била инструмент за остварење глобалне државе од стране сила којима тешко да се може приписати љубав према човеку.
Црква има свој став у вези са садашњим критичним положајем, јер није престала да буде део историје и људског рода. Црква не може да затвара очи на било какву неправду, већ мора бити спремна на сведочење и мучеништво. Знамо да људи поред нас гладују и да имају потребе, а да им душу често испуњава очајање. Знамо то, јер је прво место где долазе у потрази за надом и смислом њихов парохијски храм. Наш циљ и задатак је да свака парохија постане центар кроз који би пастирски рад дотакао и обгрлио цело друштво.
Одлучили смо да створимо центар за анализу социјалних проблема који не би само пратио, већ се и успешно борио са проблемима изазваним данашњом кризом. Наш задатак је развој добротворне делатности сваке парохије, тако да не остане ни један човек који би могао остати без оброка. Знате да Црква у вези са тим спроводи колосални напор. Знате, јер многи од вас подржавају напоре ваших парохија својим трудом или економском помоћи. Позивамо вас да постанете ближи својој парохији, да бисмо заједно могли да се подржимо у овим тешким временима.
Наш народ се и раније суочавао са сиромаштвом и гладовањем, али је издржао и победио јер је имао идеале и вредности. Сви заједно можемо помоћи једном човеку, а један подржати све. Бог нас није створио плашљивим, већ нам је даровао дух силе и љубави. Тим духом, збијени око наше велике породице, наше Цркве, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, изаћи ћемо из ових сложених искушења.

понедељак, 16. јануар 2012.

За све вас- Волим вас

ЗА СВЕ ВАС - ВОЛИМ ВАС
На почетку ево једне моје песме, за све вас.

ЗА СВЕ ВАС

Има у нама једна шума
За све нас
Шума као зелени сомот
За све нас
Шума са небројено дрвета
За све нас
А сваки лист за један осећај
За све нас

Има у нама једно дрво
За све нас
Раскошне крошње, хладовито
За све нас
Омиљено место у шуми
За све нас
Једно од оних дрвета
За све нас
Које желите да загрлите кад олиста
За све нас

Има под дрветом, једна влат
За све нас
У мору траве
За све нас
Влат над влатима
За све нас
Травка тако савршено зелена
За све нас
Да од ње зуби трну
За све нас
Влат на којој пише све о нама
За све нас

И ту, у шуми, под дрветом, у трави, крај влати
За све нас
Расте у нама један цвет, ни први, ни последњи
За све нас
Цвет наше сутрашњице
За све нас
Процветаће - уберите га
За све нас
Јер неће никад увенути
За све нас
Нићи ће нови – узмите га
За све нас
Увек берите то цвеће
За све вас

Беспочетно

Бескрајно

То је био обичан дан. Ни по чему посебан. Дванаести јануар 2012. године. Посебан је био мени, јер је тог дана из мене покуљала нека љубав свему и свакоме ( нешто што је стално присутно али не тако неподношљиво), неки осећај у стецишту бића, нека ширина у прсима, у пределу срца, плућа, дијафрагме, стомака (можда треба да одем код кардиолога или пулмолога?), осећај топлине у пределу душе ( изгледа је имам?). То осећам сваки дан, али тог дванаестог, је баш наврло. Као лавина, као плима... Тај осећај ми је као и увек јасно рекао КОЛИКО ВАС СВЕ ВОЛИМ. Волим и познате и непознате, лако ми да волим. Почео сам да окрећем телефоном најближе, послао сам свима чије бројеве имам у телефону поруку да их волим као људска бића. Свима чију електронску адресу имам, такође сам послао поруке.  Свима са којима радим сам то рекао и свима које сам тог дана срео. А на многе од вас сам помислио, стварно помислио, сетио се свих вас, свих, стварно свих вас – КОЛИКО ВАС ВОЛИМ. Волим и оне са којима се спорим и не слажем, и оне са којима не делим одређене вредности, волим и све оне који мисле другачије од мене, поред оних који су ми блиски, са којима се слажем, са којима делим много тога...Волим и све оне којима се неће допасти овај текст, све оне који ме не воле и све оне који ме мрзе. Волим и оне равнодушне...

Сутрадан, сам то поновио, опуштеније и с дозом хумора- послао сам свима поруку да их и тог дана волим исто као и претходног и да ми не замере ако им сутрадан не пошаљем поруку. Све то у та два дана сам чинио без много размишљања. Да сам превише размишљао, не бих то учинио. Почео бих да мислим на оно што ми је одговорила једна особа до које сам допро – На многе погрешне адресе си послао поруке- неће те разумети. Одговорио сам – Ако...нека....Једина намера ми је била да искажем оно што осећам, не да привлачим пажњу, да замарам...Не кајем се. Допро сам до многих...узвратили су на свој начин. Све те справе које користимо, сва та електроника, ти програми, мреже... па све то служи да нас повеже а не да нас отуђи. А отуђује нас. Е то што сам урадио није било отуђивање. И  после свега, још једном сам се уверио у снагу речи, у моћ искрене речи. И колико то не користимо или користимо на погрешан начин и реч и справе, мреже, програме...

Није тешко рећи људима да их волиш. Није то тако тешко исказати. Лако је. Не постоји посебан разлог осим оног који сам навео, ни за слање ових порука, ни за овај текст. Један обичан дан. Нисам био пијан, ни напушен, чист као ружа, са сунцем у очима, што би реко Јура…Нисам ни заљубљен, нисам добио на лутрији (није ни пред смрт, колико знам?). Није ми био ни рођендан. Никада нисам слао овакве поруке…Тог дана сам осетио да вас све волим, па вам то поново кажем. Волим вас све… Можда и ви пожелите да кажете некоме да га волите? Можда некоме коме то дуго нисте рекли а било је потребно? Можда и ономе коме то кажете сваки дан? Можда и онима који мисле да им то није потребно? Није то тако тешко. Лако је. Сви то можете осетити…негде…у пределу душе…Поделите то…Хајде да се заразимо љубављу, да изазовемо једну епидемију вољења. Отворите своје срце, завирите у своју душу, покажите своје школовано срце, немојте се стидети. Испољите своју емоционалну писменост, вратиће вам се стоструко. Обрадујте некога. Обрадујте себе. Изненадите и себе и друге…Драги Душко Радовић је рекао:”Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради.”

За крај делови још једне моје песма, за све вас. О “оној” љубави, љубави двоје, љубави жене и мушкарца, оној на коју најчешће помислимо… Делове песме ћу дати као текст, краће је.

ЉУБАВ ЈЕ ОД ВОЛЕТИ...ЉУБАВ.
Одговарајућа осећања и понашање у односу две зреле одрасле особе. Жеља да наш интимни свет поделимо са другом особом. И она са нама . Љубав је: Воља да се воли; Време проведено заједно; Дубоко разумети једно друго; Имати на кога да се ослониш; Имати заједничка интересовања; Заједно нешто радити; Заједно се радовати  и заједно жалостити... Љубав је остварење људске чежње. Сви они тренуци украдени површности и лакомислености, жрвњу туђе, баналне свакодневице. Тренуци нежности, погледа, додира, осмеха. Сати, дани проведени заједно. Године. Љубав је заволети мане вољене особе. Љубав су све оне слатке, мале, свакодневне ствари. Кад ти је, на пример, мило кад онај други прдне. Љубав је сво добро и сва мука проживљени заједно. И неподношљивост раздвојености. Љубав је све што сте уткали једно у друго. Љубав јесте доброта. Љубав није и не може бити зло....Љубав је као сунце. Оно је вечно. Греје. Лечи. Орасположује. Храни…Љубав је боља од сунца! С љубављу се не може претерати. Може се неограничено давати и примати. Не можеш је се заситити. Од љубави не можеш изгорети. Разболети се....Љубав је тај божански дух који нас повезује. Љубав је садржина свих религија. Љубав је сваки бог и свако његово дете. Мојсије, Исус, Мухамед, Буда…су начини човека да отелотвори љубав.…Пустите љубав на слободу. Отворите кавез у који сте је заточили. Доприте до свог ја. Суштина вашег ја јесте љубав према другима и себи. Не самољубље, него самољубав. Ко не воли себе не може волети ни друге. Дозволите да вам други у томе могу помоћи. Кад схватите своју природу и суштину, оно највредније у вама, моћи ћете и да дајете и да примате. Срешћете праву особу, ако већ нисте. Онда ћете измешати и поделити љубави, спојити их у једну а да не изгубите своју првобитну....Ми стварамо двољубав и уживамо у томе. Свако у својој љубави. У љубави оног другог. У заједничкој љубави. Тако се љубав шири. Тако љубав расте. Тако живи.
Да ли је тачно: Колико волиш, толико вредиш? Или “Ко зна да воли, не би требало ништа друго да ради”?" Тачно је. Љубав је од волети. Љубав је од волим те.
Објавио у

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)