ОПСТАНАК

ОПСТАНАК

Петог фебруара и шеснаестог априла био сам на митинзима СНС. Имао сам више разлога за то. Прво, подржавам сваки протест против овог режима и бићу на улици, увек, за сваки случај. То радим већ 21 годину. Као што сам био на улици 10. октобра 2010. године.

На априлски митинг сам стигао таман на време да чујем Томислава Николића и најаву штрајка жеђу и глађу.

Још пре почетка митинга челници СНС су направили неколико крупних грешака, које је развој догађаја учинио ирелевантним. Прву - више од два и по месеца су најављивали да се са априлског митинга неће разићи. Друга грешка је што су позвали окупљене да се разиђу око шест послеподне 16.априла. Трећа грешка је тражење да избори буду расписани у децембру, уместо одмах. На конференцији за штампу СНС, 02.02.2011. године Томислав Николић је пред митинг заказан за 05. фебруар, изјавио (цитат преузет са сајта СНС):“ Свима које позивамо на скуп, а то су сви грађани Србије, поручујемо да долазе да покажу колико нас има који смо огорчени, незадовољни, спремни да извршмо промене у Србији, да истакнемо захтеве, да истакемо рокове и да тек после тога, у зависности од тога како се власт буде понашала, према нашим захтевима одредимо ново време за нови митинг са кога се нећемо разилазити док захтеви не буду испуњени. Биће то прилика да Београд види како изгледају Гандијевски протести у Србији“. На питање о блокади Београда, Николић је тада одговорио:“Ако вам наговештавам да ћемо организовати нови скуп за који ћемо унапред рећи да нећемо да се разилазимо док не испуне наше захтеве, за који вам сада кажемо да ће бити апсолутно миран и да ћемо да седимо 15 или 20 дана, то значи де у једном великом делу Београда више неће бити саобраћаја и то је центар Београда“.

Рекох већ, те грешке данас постају ирелевантне. Штрајк жеђу и глађу има своју динамику која нагло расте са протоком времена. У суботу су неизвесност и динамика били ниског интензитета, што је разумљиво с' обзиром да је штрајк тек почео. Данас четири дана касније, динамика је на експоненцијално узлазном нивоу, тренутно на нивоу озбиљне забринутости за здравствено стање Николића, на нивоу велике напетости због непредвидивог развоја догађаја и због изузетно иритирајућег става режима и многих медија. Ова напетост ће расти а тешко стање Николића ће бити драстично горе са протоком сати.

Те грешке СНС-а постају неважне јер смо дошли дотле да се судбина Србије, судбина нас грађана, тренутно прелама у поступку Томислава Николића и СНС-а. Сваки пораз или неуспех Томислава Николића ће бити наш, народни пораз и неуспех, а успех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима. Свака победа, данас, (не мислим на евентуалну изборну победу) или успех Томислава Николића ће бити наша, народна победа и успех а пораз и неуспех овог одвратног издајничког, квислиншког и марионетског режима.

Стога су огавни и одурни поступци неких медија н неких странака и неких личности. Поступци Б92, РТС-а, Блица, Политике, ДС-а, ЛДП-а, ЛСВ-а, СРС-а, Драгана Ђиласа, Јелене Триван, Ненада Чанка, Чедомира Јовановића, Зорана Станковића, Драгољуба Мићуновића, Мирослава Гавриловића и других. Гађење изазивају речи Драгана Ђиласа у „Кажипрсту“ Б92, прилози те телевизије о болници у којој лежи Николић, те ставови министра здравља. Све заједно те изјаве инсинуирају да би Николића на силу требало сместити у неку другу болницу и на силу му давати терапију. Па, тако нешто није радио ни режим Слободана Милошевића а било је доста штрајкова глађу. Милошевић је аболирао Драшковиће, у јулу 1993. године, после дипломатске интервенције, али и због штрајка глађу Драшковића и људи на Тргу Републике. Једноставно Милошевић је морао да попусти и да дозволи да буде поражен. За разлику од њега Борис Тадић неће да попусти и неће да буде поражен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу за Васкрс 2011., него да распише изборе на којима ће бити потучен. Борис Тадић ће радије да види Томислава Николића у гробу на Велики петак, него да Србији да прилику да се извуче из агоније до које ју је довео његов режим. Данас 2011. године дошли смо до апсурда, до велеобрта, до тога да је режим Бориса Тадића гори од режима Слободана Милошевића. Да је Борис Тадић гори аутократа него Милошевић. Да је жута банда, много гора банда од оне црвене. Ко је пре 20 година могао то превидети? Нико. Демократска странка је направила пун круг за 20 година и 2011. године постала гора од СПС-а из 1991. године.

Да ситуација није трагична, смех би изазвале речи Мирослава Гавриловића, да штрајк глађу није хришћански. Тај исти Гавриловић, нити било ко из СПЦ-а није то исто рекао и владици Филарету када је штрајковао глађу пре неколико година. Смех би изазвала и изјава европског комесара Штефана Филеа да штрајк Николића није европски. Када је Драшковић штрајковао глађу то је било и светски и европски и са њим се солидарисало пола Европе.

Поводом ове две изјаве намећу се питања  режиму, Гавриловићу и Филеу, да ли је хришћански и европски да Србија умире од глади, да нико више не може да живи нормално, да је Србија раскомадана држава, да је стандард нижи него у Албанији, да је храна најскупља у Европи? То је по режиму, Гавриловићу и Филеу сасвим хришћански и европски, а штрајк жеђу и глађу Николића није?

Није наодмет пред Васкрс сетити се речи Исуса Христа о лицемерима :

“Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели“.“

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке, и лажно се Богу молите дуго; зато ћете већма бити осуђени“

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу а изнутра су пуне грабежа и неправде“.

„Тешко вама, (...) фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“

„Тако и ви споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња“:

Кад већ говоримо о штрајку глађу, присетимо се неких догађаја.

Добрица Ћосић је смењен 1.јуна 1993. године са места председника СРЈ. Сутрадан се у Савезној скупштини догодио инцидент када је посланик СРС, бивши боксер, „четнички војвода“ Бранислав Вакић, нокаутирао потпредседника СПО, Михаила Марковића. Више хиљада грађана се тим поводом окупило испред скупштине да протестује против тога. Грађани су каменовали скупштину у шта сам се и сам уверио на лицу места. Интервенција полиције је била немилосрдна, као никада до тада. У сукобима је погинуо полицајац Милорад Николић, повређено је много људи а ухапшено је преко сто особа, међу којима и Вук и Даница Драшковић, који су брутално испребијани. После затворске болнице, пребачени су на Нурохируршку клинику. Ови догађаји су изазвали пажњу међународне јавности. У болници, Драшковића је посетио и Патријарх Павле, али му није досолио рану изјавом да је нехришћански штрајковати глађу. Грчки премијер Мицотакис се писмом обратио Слободану Милошевићу. Ослобађање брачног пара Драшковић су тражили Клинтон, Јељцин, Мејџор, Ћосић и други. Тадашњи портпарол СПС, Ивица Дачић је дао саркастичну изјаву да брачни пар Драшковић има бољу медицинску негу од остатка становништва у Србији. Данас је шеф СПС-а Дачић извукао поуке и са уважавањем говори и садашњем лидеру најјаче опозиционе странке. Посебне напоре уложио је брачни пар Митеран. Сама госпођа Митеран је посетила Драшковића. Првог јула Вук Драшковић је ступио у штрајк глађу. У штрајк глађу на Тргу Републике је 2. јула ступило и педесетак функционера СПО. Једини штрајкач који није био из СПО-а је био писац ових редова. Штрајковали смо до 8. јула, до победе, када се сазнала вест да ће Милошевић, сутрадан, аболирати Драшковиће. Милошевић је указом то и учинио. Тадићу не пада на памет да аболира Николића тако што ће аболирати Србију и расписати изборе.

Пре тога, још 1991. неко време су у Скупштини Србије глађу штрајковали посланици СПО-а.

У Милошевићево доба, ако ме сећање служи, краће време глађу су штрајковали и Војислав Шешељ и Томислав Николић.

У време „Сабље“ 2003. године, у затвору је глађу штрајковао Милорад Вучелић, ако се добро сећам.

Пре неколико година на граници Србије и Црне горе, штрајковао је и владика Филарет.

Најдраматичнију борбу за своја права и најдраматичнији штрајк глађу започео је Војислав Шешељ у непријатељском окружењу Хашког трибунала, 10. новембра 2006. године. Због идиотске одлуке о наметању браниоца ступио је у штрајк глађу. Драма је трајала 29 дана. Шешељу је живот био о концу у децембру, када је смршао преко 20 килограма. Осмог децембра Шешељ је победио Трибунал и дозвољено му је да се и даље брани сам.

Најпознатији светски штрајкач глађу је свакако Махатма Ганди. Ирска републиканска армија је током своје историје најдрастичније користила штрајк глађу. Десетине припадника ИРА је штрајковало глађу у британским затворима а многи су том приликом умрли. Последњи пут је то било 1981. у доба Тачерове, када је 11 припадника ИРА умрло штрајкујући глађу. Први штрајкач је умро после 46 дана, а последњи после 76 дана.

Фарсична је изненадна и невиђена живост у председништву Србије, где су медији ничим изазвани, хитро и хитно дојавили о драми у председништву поводом Косова. На Космету се не дешава ништа, тим је апсурднија била стрка, у вечерњим часовима понедељка, баш случајно у часовима када су се тамо окупили протестанти из СНС. Како су комични и јадни били и Јеремић и Богдановић и Стефановић. Пиони и маркетиншком игроказу који су смислили Тадићеви спин доктори.

Посебно гнушање у овој ситуацији данас, у априлу 2011. године, изазивају поступци и изјаве Бориса Тадића. Прво због срамне кампање његове странке и медија под његовом контролом. Друго, после посете Николићу он је одбио да распише изборе и изјавио да би то било „успостављање преседана у јавном понашању који би нас одвео на странпутицу. „Ако би био успостављен преседан онда бисмо се нашли у неразрешивој ситуацији“ рекао је Тадић и поручио да Србија не може бити друштво „које живи у изнуди“. И опет да обрнемо ствар, по Тадићу, прихватљиво је правило да Србија умире ових година и то по њему није неприхватљив преседан, већ прихватљиво правило.  За Тадића је прихватљиво да Србија буде друштво које умире без изнуде опозиције (али друштво које умире уцењено од режима), а неприхватљиво је да Србија добије наду да преживи, макар то било изнуђено од стране Николића.

Томиславу Николићу желим све најбоље - да из ове кризе изађе неоштећеног здравља и да избори буду расписани одмах.

Можда јесте чудно да су околности довеле до тога да се судбина Србије прелама кроз судбину Томислава Николића, али Србија је зрела за чудо - за наду да буде спашена, макар то чудо било зачуђујуће.

19.04.2011.године

100 KРИВИЧНИХ ПРИЈАВА ПРОТИВ ВЛАДЕ

100  KРИВИЧНИХ ПРИЈАВА ПРОТИВ ВЛАДЕ БОРИСА ТАДИЋА И МИРКА ЦВЕТКОВИЋА, ПОВОДОМ 1000 ДАНА ЊИХОВОГ ШТЕТОЧИНСКОГ РАДА 

БОРБА ДСС ДА СЕ ЛОКАЛНИМ САМОУПРАВАМА ВРАТИ 500 МИЛИОНА ЕВРА КОЈЕ ЈЕ ИМ ЈЕ РЕЖИМ НЕЗАКОНИТО ОТЕО

Демократска странка Србије је предузела оштре мере поводом тога што режим незаконито смањује износе трансферних средстава  локалним самоуправама. То противзаконито поступање траје три буџетске године.

Почетком априла, навршава се 1000 дана рада штеточинске владе Мирка Цветковића и Бориса Тадића. ДСС је одлучила да на прави начин обележи тих 1000 несрећних  дана. ДСС је то учинила подносећи преко 100 кривичних пријава против Мирка Цветковића и Дијане Драгутиновић 11.априла 2011.године.

Влада Републике Србије је при предлагању и доношењу Закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2009. годину, Закона о буџету за 2010. годину и Закона о буџету за 2011. годину, прекршила Закон о финансирању локалне самоуправе. Одговорна лица за ту радњу су Мирко Цветковић и Диана Драгутиновић. Тиме су њих двоје извршили кривично дело злоупотребе службеног положаја.

О чему се у ствари ради? Као што знате значајни приходи градова и општина широм Србије потичу од тзв. ненаменских трансфера које им Република расподељује по Закону о финансирању локалне самоуправе, члан 37. став 1.  тог Закона гласи: „Годишњи износ укупног ненаменског трансфера, који се расподељује јединицама локалне самоуправе, износи 1,7% оствареног бруто домаћег производа према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике“). Ти приходи су најзначајнији сиромашним општинама и њима представљају један од основних извора финансирања јер чине чак и половину буџета. Међутим, ти приходи су значајни чак и Београду, где чине 6,3 одсто буџета али представљају велики новац – у случају Београда- 5,6 милијарди динара (56 милиона евра) за 2009. годину нпр. Проблем је у томе што је ова штеточинска влада, крајем 2008. године, одлучила, да „због мера штедње“ градовима и општинама не преноси сва средства која је обавезна по Закону о финансирању локалне самоуправе, већ да крши Закон и да уплаћује, просечно, само 60% средстава. И тако више од две године.

Овде треба поменути да је влада Војислава Коштунице донела Закон о финансирању локалне самоуправе 14. јула 2006. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године и да је уредно током 2007. и 2008. године исплаћивала пун износ средстава јединицама локалне самоуправе. И током 2004., 2005. и 2006. године није било никаквих проблема у овом погледу.

Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара ( преко 370 милиона евра). Пошто је режим и новим буџетом за 2011.годину предвидео исто кршење Закона, укупна штета на крају 2011. ће бити преко 50 милијарди динара, односно 500 милиона евра - пола милијарде евра. Дакле, толико новца ће локалне самоуправе мање уложити, у локалне инфраструктурне објекте, у предшколско и основно образовање, и социјална давања итд.

Због тога је ДСС у свим градовима и већини општина поднела кривичне пријаве против одговорних лица, односно против Мирка Цветковића, председника владе и министра финансија  и Диане Драгутиновић, бивше министарке финансија.

Огромну штету трпе сви градови и општине али ово кршење Закона и самовољно ускраћивање средстава највише погађа оне сиромашније градове и општине. Због тога је ДСС решила да предузме оштре и конкретне мере.

Да подсетим да је ДСС први пробни балон пустила још 4. јануара 2011. године када је посланик ДСС Милан Лапчевић поднео Основном јавном тужилаштву у Нишу  Кривичну пријаву  против Мирка Цветковића и Диане Драгутиновић. О томе сам писао у посебном чланку у јануару.

Да видимо како је незаконито ускраћивање новца коментарисано у локалним срединама прошле године. 

По речима посланика Милана Лапчевића, град Ниш је за две године оштећен за 1,3 милијарде динара (13 милиона евра), и биће у 2011. години оштећен за још 600 милиона динара (6 милиона евра). Милан Лапчевић каже да би то било довољно за решавање свих комуналних проблема (вода, канализација, асфалтирање) приградских и сеоских насеља у Нишу. Његове речи је у октобру прошле године потврдио и високи функционер ДС и градоначелник града Ниша, Милош Симоновић у  два писма које је упутио свим народним посланицима из тог рада (Прилог 1. и Прилог 2.). Ово потврђују и остали  посланици из Ниша у својој изјави, укључујући и Бошка Ристића (ДС), Милета Илића (СПС), Бранислава Јовановића (Г17) и Душана Милисављевића (ДС) (Прилог 3.).

Да овај чланак није злонамерна творевина из кухиње ДСС-а, сведоче и речи локалних функционера широм Србије, током 2010. године, који су сви одреда из странака режима. Потврду даје и СКГО (Стална конференција градова и општина) у свом допису (Прилог 4.). У 2011. години критике у вези са овим проблемом од стране локалних функционера странака режима су  потпуно престале с обзиром да ће 2011. а не 2012.година, бити изборна година.

У граду Нишу, где учешће трансфера износи 17% буџета, кажу да су умањени износи нарушили буџетску ликвидност, што признаје и начелница Управе за финансије Града Ниша, Снежана Јовановић (ДС):“Све је веће кашњење у измиривању обавеза директних и индиректних буџетских корисника, а могућности инвестирања су значајно смањене“. Према њеним речима Град Ниш је остао без 13 милиона евра (за две године).

Тако Никола Павић, члан градског већа (испред ЛДП-а) у Београду каже :“Да није било оволиког смањења (трасфера оп. Н.Б.) у последње две године, град не би био принуђен да се у овој години задужи за око пет милијарди динара (50 милиона евра) код домаћих банака, а и износ задужења за изградњу моста преко Саве и приступних саобраћајница свакако би био мањи“. Ово потврђује и Душко Никодијевић из Градског секретаријата за финансије (ресор ДС-а):“Смањењем смо остали без скоро шест милијарди динара (60 милиона евра). То је цифра са којом би град, да је има, нормално функционисао“. Из овога се може закључити, оно што и врапци на грани знају, али не и режимски медији, па тиме ни грађани, да Град Београд не функционише нормално. Можете тек замислити како функцонишу остали градови, где је одреда, ситуација много гора од оне у Београду. Влада Србије је Београду и у 2009. и у 2010.години, умањила трансферна средства за целих 53% (док је просечно умањење у остатку Србије износило 40%).

Трансфери у новосадски буџет смањени су са 1,8 на мање од милијарду, док је читав градски буџет олакшан за целих 100 милиона евра. Градоначелник НС Игор Павличић (из ДС) каже:“То је огроман новац са којим се може изградити нови мост преко Дунава“.

У Крагујевцу је учешће трансфера 15% од буџета. Члан Градског већа Небојша Васиљевић (члан Динкићевог УРС-а) каже да се терет кризе не може пребацивати само на локалне самоуправе:“Недопустиво је да држава убира порезе, а не испуњава своје обавезе. Крагујевац више доприноси, него што му се враћа и таква ситуација ће ускоро постати неиздржива“. У Крагујевцу су због смањених трансфера будуће инвестиције замрзнуте. То значи да у Крагујевцу неће бити зграде Хитне помоћи, здравствене амбуланте, нове аутобуске станице, градске библотеке и биоскопа.

Јован Марковић, градоначелник Ужица (из ДС) наводи смањење трансфера као основни разлог за кашњење у измиривању обавеза:“За грејање школа, поправку и чишћење улица, град тренутно дугује 150 милиона динара“. У Ужицу средства трансфера чине 22% буџета.

У Врању учешће трансфера је 23%. Врање је остало без 260 милиона динара за две године. Драган Спирић, помоћник градоначелника задужен за буџет и финансије (ДС) каже да је за 2011. годину био предвиђен велики инфраструктурни пројекат замене канализационих и водоводних цеви али да реализације неће бити због смањених трансфера.

У Лесковцу где трансфери чине 23% буџета, је слична ситуација. Само у 2010. години Лесковац је оштећен за 150 милиона динара.

У Новом Пазару трансфер износи 27% буџета. Због смањеног трансфера Нови Пазар се задужио за 55 милиона динара. Љајићев градоначелник Мехо Махмутовић каже: „Имамо 98 улица које нису асфалтиране, канализација није решена...“ и каже да уколико влада не врати законом прописане трансфере ови и многи други проблеми неће бити решени.

Према речима Начелнице за финансије Пожаревца Биљане Кочи (ДС) били су принуђени да режу трошкове и да се задужују:“Морали смо да одсечемо део буџета који се односио на инвестициона улагања у основно и средње образовање, у културу...“. Пожаревац је 2010. године узео кредит од 345 милиона динара.

Као што видите последица штеточинског и противзаконитог деловања владе Бориса Тадића, су одрицање од локалних инфраструктурних улагања и пројеката, одрицање од улагања у школске и предшколске објекте, кресање здравствене заштите, и смањење већине социјалних дотација. Поред тога општине су принуђене да се задужују код банака, што је, дугорочно гледано, веома штетно. Локалне самоуправе масовно смањују субвенције јавним предузећима, и улагања по месним заједницама. Такође, остали дугови локалних самоуправа се гомилају (према јавним комуналним и другим предузећима).

Борис Тадић је 14. децембра 2010. године, на састанку са представницима неразвијених општина рекао :“Држава није непресушна каса и она се пуни из реалних извора. Држава треба да инвестира у инфраструктуру(...) све остало треба да буду подстицаји за инвестиције приватника и предузетника“. Тадић, као и цела влада, губи из вида да се мора поштовати Закон о финасирању локалне самоуправе. На истом скупу Божидар Ђелић је рекао :“Било би праведно да се трансфери из буџета врате општинама пропорционално колико им и законом припада, али би у том случају поједина министарства морала да се одрекну својих апетита у 2011. години“. Овде је сасвим јасно да су режиму важнији сопствени апетити него интерес грађана широм Србије.

Али вратимо се на укупан износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе (370 милиона евра за две, односно преко 500 милиона евра за три године). Размислимо само о расипништву овог режима током ове три године њихове штеточинске власти. Навешћу само пар примера.

Режим је својевремено одлучио да Србија једнострано примењује ССП, што је и чињено до његове ратификације. Процењено је да је штета од тог несхватљивог потеза износила око 250 милиона евра годишње.

Град Београд гради мост преко Аде, који кошта најмање троструко више него што би била цена једног нормалног, функционалног моста. Општа процена је да ће бити утрошено око 330 милиона евра више него што је потребно.

Дакле, када посматрамо само први пример - да режим није једнострано применио ССП прикупио би у буџет још 250 милиона евра а за трансфере локалној самоуправи је потребно до 190 милиона евра. Режим је могао, што би био одличан потез, и да повећа трансфере на 250 милиона годишње, уз промену члана 37. Закона о финасирању локалне самоуправе, којим би проценат издвајања био подигнут на 2,1% БДП-а. То би многе уверило да су бајке о децентрализацији утемељене.

Вратимо се стварности. Једина доследно опозициона странка, ДСС, је повукла одлучан потез, и поднела преко 100  потпуно основаних кривичних пријава против одговорних, председника владе и бивше министарке финансија. Потписници кривичних пријава ДСС су председници градских и општинских одбора. ДСС, и њени градски и општински одбори су одлучили да се боре да се локалним срединама врати 500 милиона евра средстава које је током три године незаконито отео режим.

11.04.2011.године

Прилог 1- Допис Милану Лапчевићу (lapcevic [1])

Прилог 2- Допис посланицима из Ниша (scan 0002)

Прилог 3- Изјаве посланика из Ниша(scan 0001)

Прилог 4- Допис СКГО (fast color scan to a PDF file_3)

ГИНИСОВИ РЕКОРДЕРИ У КАТЕГОРИЈИ НЕРАДА

KОМУНАЛНА ПОЛИЦИЈА БЕОГРАДА- ГИНИСОВИ РЕКОРДЕРИ У КАТЕГОРИЈИ НЕРАДА

Да се прво подсетимо како то беху основане комуналне полиције у неким градовима?

У јуну 2009. године сам за градски сајт ДСС, написао један текст о Закону о комуналној полицији. У њему сам изнео велике примедбе на текст тог Закона. Указао сам на следеће чињенице.

Министарство за државну управу и локалну самоуправу, на чијем је челу чувени манекен шампона, Милан Марковић, је још 5. децембра 2008. започело „јавну расправу“ о Нацрту тог закона. Додуше, „јавна расправа“ и није била баш толико јавна, јер већина заинтересованих страна (грађани, опозиционе странке, градски одборници) није могла у њој да учествује због тога што је министарство симулирало јавну расправу, омогућивши само подобнима да у њој учествују. Ни нацрт, ни предлог тог закона нису били доступни јер их није било на сајту министарства а ни Владе, до петка, 22. маја. Двадесет првог маја 2009. године, Влада је усвојила предлог овог Закона. За сво то време Скупштина града Београда није на адекватан начин била обавештена о том Закону, који се највише тиче управо града Београда, нити је била упозната са његовим садржајем. Пошто сам градски одборник, у име одборничке групе ДСС, још у фебруару 2009.године, сам предложио да Скупштина града Београда у дневни ред уврсти тачку: „Информација о Закону о комуналној полицији“, али је владајућа већина, без образложења, одбацила тај предлог. Двадесет шестог маја 2009. године сам обновио тај предлог, али је владајућа већина то опет одбила.

Због чега је ДСС тражила да се расправља о Закону о комуналној полицији? Прво, тај Закон је веома важан за град Београд у целини, и за грађане и за градску управу. Друго, у буџету града за 2009. годину нису постојала средства за ту намену (а потврдило се моје предвиђање да их неће бити ни у буџету за 2010. и за 2011. годину). Треће, после увида у текст Предлога закона (који овом приликом нећу детаљно разматрати), односно, образложења Закона, неке ствари су постале јасне. Прва слабост Закона је што се односи само на градове а не и на општине (општине ван градова, не могу имати комуналну полицију). Међутим, суштинска слабост се не налази у самом тексту Закона већ у његовом образложењу (образложење није интегрални део закона и када се закон објави у Службеном листу, објављује се без образложења), на последњој страни у последњем поглављу, поглављу IV, које ћу цитирати: „Средства потребна за спровођење овог закона“. За спровођење овог закона нису потребна додатна средства у буџету Републике Србије. У буџетима градова и града Београда потребно је, међутим, обезбедити додатна средства за образовање и почетак рада комуналне полиције, укључујући и средства за набавку униформе, ознака и опреме за рад, као и за оспособљавање и усавршавање комуналних полицијаца. Износ тих средстава зависиће првенствено од опредељења градова и града Београда у погледу броја људства комуналне полиције. С друге стране, од увођења комуналне полиције могу се очекивати увећани буџетски приходи од наплата новчаних казни за прекршаје, као и непосредни позитивни ефекти у виду буџетских уштеда који се могу постићи ефикасним деловањем комуналне полиције. Уз то, комунална полиција треба да допринесе бољој заштити људи и имовине у градовима.

Из овог кључног дела образложења може се закључити следеће:

Да је Закон о комуналној полицији необавезан јер формирање комуналне полиције везује за постојање, односно, непостојање средстава за његово спровођење.

Тврдње, из другог дела поглавља IV, које се тичу увећаних буџетских прихода и уштеда, те заштите људи и имовине, су потпуно произвољне и неутемељене (што је потврђено на делу, пола године пошто су комуналне полиције почеле свој „рад“ у неким градовима)

Закон о комуналној полицији је усвојен у јулу 2009. године. Комуналне полиције у неким градовима су почеле да „раде“ тек крајем 2010. године а у неким градовима тек у првом тромесечју 2011. године. У неким градовима нема новца за ту намену, па нема ни комуналне полиције. То све није омело режим да бомбастичним и гламурозним маркетиншким манифестацијама најављује рад комуналних полиција. Десетог новембра 2010. године у Народној скупштини је одржана само једна од промоција комуналне полиције. Догађају су присуствовали Тадић, Дачић, Ђилас, ресорни министар Марковић, поједини градоначелници из унутрашњости и многобројни други званичници. Председник Тадић је тада изјавио „да комунални полицајци, као и држава коју представљају, морају бити одлучни, праведни, али и строги према онима који крше прописе“. Данас знамо да председника нису послушали. Тадић је још рекао:“ Поштовани комунални полицајци, већ у првим данима вашег посла градите ауторитет и кредибилитет ове службе, тако да од вас зависи (ово му је шапнуо Чеда) у којој ће мери грађани уважавати вашу реч. Очекујем да ћете ви променити изглед градова, да ћемо заједно на крају нашег посла променити изглед Србије (опет му се јавио Чеда како је чистећи Србију упрљао руке), да ћемо је учинити уреднијом и боље организованом“. Ни за ове речи председника нико није дао ни пет пара, данас то знамо из праксе комуналне полиције у Београду. Тај, који је бог и батина у Београду, и који не ферма  председника (можда зато што зна да му је сигурни наследник?), Драган Ђилас је тада рекао:“Идеја је да грађани Београда али и других градова Србије, послушају сугестије комуналних полицајаца (идеја је пукла!), угледају се на њих (то је успело-нико ништа не ради) и не праве комунални неред (и ова идеја је пропала). Потребно је да наши суграђани науче како да шетају кућне љубимце (као да је то примарни комунални проблем), где може да се паркира аутомобил (исто), а где то није дозвољено, и да на крају сви живимо у уређеном граду“. Видимо да нису послушали ни Ђиласа, као што ни он сам себе није послушао.

Комунална полиција Града Београда је почела са радом у новембру 2010. године.

У Буџету града за 2011. ставке  „Комунална полиција“ нема (исто важи и за 2010. годину). И поред тога град је на непознат начин успео да одвоји неколико милиона евра за рад комуналне полиције у 2010. и 2011. години. Тачан износ је тајна. У Секретаријату за финансије кажу да Комунална полиција не спада у кориснике буџета. У том Секретаријату нису могли да ми пруже информацију колико средстава Град Београд одваја за рад Комуналне полиције. Ту информацију није могао да ми пружи ни заменик Начелника КП. Познато је да је за потребе Комуналне полиције Београда адаптирана зграда у Мекензијевој улици, која је потпуно и опремљена. Београд има 107 комуналних полицајаца али у самој служби ради још низ запослених у оперативном центру, у четири одељења, тако да тренутно има око 140 запослених који примају плате. Предвиђено је да Београд има укупно 330 комуналних полицајаца (хајде да се кладимо и безобразно претпоставимо да су већина комуналних полицајаца чланови владајућих странака). Комунална полиција је опремљена и возилима и средствима везе. Стога је јасно да је Град Београд одвојио значајна средства за рад КП. Међутим, мени као одборнику није било могуће да на редован начин дођем до информације колико је средстава Град Београд предвидео за рад КП у 2011. години.

Медији су 25. марта пренели хвалисаву информацију, коју је пласирао град Београд, о пет месеци рада КП из које су се могли извући само катастрофални показатељи о раду КП, односно подаци о запањујућој неефикасности КП, што онда подразумева неоправданост огромних улагања у ову службу. У тој информацији објављеној нпр. на РТС-у, Комунална полиција се хвали да је за 5 месеци, за 150 дана, преко 100 комуналних полицајаца поднело (дакле за укупно 15000 радних дана, односно за 120000 радних сати), укупно 300 захтева за прекршајни поступак, и наплатило 150 казни у граду од 2 милиона становника. Ово су подаци за Гинисову књигу рекорда, овај пут рекорда у нераду и неефикасности. Рачуница је поразна. Један полицајац је за пет месеци рада, просечно поднео 3 захтева за прекршајни поступак и наплатио 1,5 казну! Дакле, једном Комуналном полицајцу је требало 50 дана рада да поднесе 1 захтев судији за прекршаје и  100 дана рада да наплати 1 мандатну казну! Односно, свих 100 полицајаца заједно, је сваки дан  подносило  по 2 прекршајне пријаве и наплатило 1 мандатну казну! Понављам, у граду од 2 милиона становника. Какав је то „учинак“. Какав је то „тежак“ рад. Овакав рад КП представља подстрек комуналном хаосу и нереду.

Град Београд је, да поновим,  2010. године уложио и уложиће у овој години барем неколико милиона евра новца пореских обвезника, грађана, у НЕРАД Комуналне полиције. А почетак „рада“ комуналних полиција је маркетиншки тако бомбастично најављиван од стране  припадника ДС и режима. Сетимо се сада како празно звуче  речи министра Марковића, из образложења Закона о комуналној полицији,“С друге стране, од увођења комуналне полиције могу се очекивати увећани буџетски приходи од наплата новчаних казни за прекршаје, као и непосредни позитивни ефекти у виду буџетских уштеда који се могу постићи ефикасним деловањем комуналне полиције“ и празних речи  Тадића и Ђиласа о одлучности, строгости, новом изгледу градова, о уредној Србији, животу у уређеним градовима итд. Очигледно је комуналној полицији Београда и других градова дат потпуно супротан налог. Да не врше своју дужност, да не раде свој посао, да не уводе комунални ред, да не буду строги и одлучни, да симулирају рад, да служе само маркетингу и рекламерству.

Због чега је режим дао такав налог? Због тога што су избори близу, што режим жели да на накарадни и контрапродуктиван начин штити некакав лажни социјални мир. Последица тога јесте и биће, нарастање комуналног хаоса и беспотребно бацање новца за рад КП, чијих сто полицајаца, сваког дана, ванљудским напорима, успе да поднесе 2 прекршајне пријаве и наплати једну мандатну казну, у двомилионском велеграду. Па шта раде по цео дан? По мојој процени а ту област познајем, из шеснаестогодишњег искуства у локалној самоуправи, сваки од сто полицајаца може и треба, дневно да напише бар 10 прекршајних пријава и да наплати неколико мандатних казни. Дакле, уместо 1000 прекршајних пријава и бар 200 мандатних казни, дневно, имамо 2 пријаве и 1 казну. Јасно је да КП Београда ради на нивоу мањем од пола процента ефикасности. То значи да Комунална полиција Београда  више од 99%  не ради а ради мање од 1%.Такав им је и учинак. Па, боље од целе комуналне полиције Београда, ради стара комунална инспекција било које општине у Београду, са просечно 5 до 10 комуналних инспектора. То је пример стварности Београда а не Ђиласова и Тадићева виртуелна тв реалност и потемкинова села.

Због свега што сам навео о раду Комуналне полиције Београда, у име одборничке групе ДСС, Скупштини Града Београда, која треба да се састане у понедељак 11. априла, сам предложио  да  се  у дневни ред  31. седнице, уврсти тачка  која гласи: „Извештај о  раду комуналне полиције“. Имајући у виду досадашње трогодишње искуство са градским режимом, извесно је да ће владајућа већина, без образложења одбити овај предлог.

Београд 6.април 2011. године

Дебата о Дверима - 3

ДЕБАТА О ДВЕРИМА-БУРА У ЧАШИ ВОДЕ

Или постоји неки паралелни свет медија, мени непознат, или неко од комарца прави магарца? Тресла се гора, родио се миш. Не видим да је било велике полемике око Двери. Не видим ко их је „напао“. Видим само један иницијални текст који сам написао, као што пишем и све остале. Никада не пишем са жељом да изазовем полемику. Увек ме изненаде неочекивене реакције, као што ме у другим приликама изненади одсуство реакција. Или у трећим приликама, изненаде разлози одбијања објаве неких текстова. Мени су сви текстови исти, осећам задовољство док пишем. Пишем само кад имам инспирацију, када приметим одсуство логике у некој мени битној теми, одсуство рационалности, када приметим очигледне слабости. Не пишем по наруџби. Не размишљам о томе кога ће све наљутити мој текст, ко се све неће са њим сложити или коме ће се допасти. Ако је то неодговорно, добро, неодговоран сам. Најчешће пишем против режима, против САД и ЕУ, и против медија који им служе. Међутим, ни једна тема није забрањена. Нити тема Двери, нити тема СНС, нити тема ДСС. Наравно да ретко ко има целовит увид у све што сам написао у последње две године. То опет није моја кривица.

Господин Цвијановић, вештачки гради тезу о великој полемици у вези са Дверима и о општем нападу на њих. Поред Стандарда пратим и Видовдан и Печат и Нин и Време и Фонд СЈ и Двери и НСПМ и Пешчаник и Е-новине и Истиномер и  Пиштаљку и дневне новине и сајтове странака и нигде не видех ту полемику, изузев мање полемике, овде на Стандарду. И полемика је у реду, али је овим поводом она мала, ограничених размера. Друго, не видим ко је, осим мене, критиковао Двери. Надам се да г. Цвијановић не мисли на коментаре текстова. Не потцењујем коментаре али најчешће има много коментара али мало коментатора. И по правилу, сви су анонимни. Стога нико не може ни да тврди да постоје „они који су жучно напали Двери“, па ни господин Цвијановић. Сам Жељко је дао наслов мом првом тексту „Дебата о Дверима…“ а не ја. То није спорно, наравно, то је само добар уреднички и новинарски нерв. Али, одлуку да нешто усмери ка дебати, полемици, је донео уредник Стандарда.

Што се мог првог текста и одговора тиче, у њима преовлађују принципијелна питања везана за истинске разлоге новог ангажмана Двери или за разматрање њихових политичких шанси. У та два текста тежиште је на анализи програма Двери. Нисам се бавио њиховим моралним правом, само сам на једном месту прокоментарисао тврдњу самих Двери да имају моралну обавезу да делују као странка. Нисам им одрицао никаква права. Да, поставио сам питање одакле долази новац. То је главно питање, изузев ако неко не потцењује људе као наивну рају.

Што се неповерења тиче о томе нисам размишљао. Размишљао сам о анализи, распакивању и вивисекцији програма Двери. Размишљао сам о још једном случају када неко продаје маглу.

Наравно да Жељко Цвијановић пише квалитетно, допадљиво, питко- по правилу. Тако мислим већ годинама. Као неку тренутну ману, налазим само наклоност СНС-у. Жељко помиње као опозицију три странке- СНС, СРС и ДСС. Разликујемо се у томе што сматрам да је СНС опозиција онолико колико и ЛДП. Дакле, није. Не сматрам СНС опозиционом странком. То је резервна варијанта, резервна марионета коју је створио запад да би осигурао своје политичке и све друге инвестиције у Србиј, кад пропадне садашњи режим. Да би осигурао позицију Србије као свог трећеразредног марионетског сателита.

Када г. Цвијановић поставља питање откуд неоправдано неповерење према Дверима, и он пренебрегава и игнорише питање односа Двери и СПЦ, која их је створила, и под чијим окриљем делују 12 година. Жељко Цвијановић, као и сви остали, игнорише и сва питања која сам поставио у два своја текста. Нико, у целој полемици у чаши воде, није ни покушао да одговори на та питања. Господине Цвијановићу хајде, молим вас, одговорите ми зашто је било тешко одговорити на једноставна и конкретна питања? И зашто ни ви нисте одговорили ни на једно, као неко ко подржава Двери? Навешћу само део тих питања:

- Да ли процењујете да ће Двери прећи цензус на наредним изборима?

- Због чега се негира или заобилази очигледна а неспорна повезаност Двери  са СПЦ?

- Због чега у програму Двери који критикује све друшвене факторе, нема ни једне критичке речи о одговорности СПЦ за стање у коме се налазимо?

- Због чега нису наведена имена „око 100 водећих српских интелектуалаца и стручњака из различитих друштвених области“ који су учествовали у писању програма Двери?

- Због чега програм  Двери не нуди ни најмањи конкретан одговор КАКО ће спровести начела свог програма?

- Због чега траже од грађана да баш њима поверују на реч?

- Због чега су из свог програма изоставили многе важне области, које сам навео у претходна два текста?

- Због чега нигде, на сајту Двери, нити било где другде, не стоје биографије челника нове странке?

Тезе г. Цвијановића о западној цивилизацији су тачне. Међутим, не стоји теза о „племенитој друштвеној  и политичкој невиности“, некога ко делује већ дванаест година као политичка НВО, ко је настао и ко делује под окриљем СПЦ, која се и сама уплиће у политику. Нисам их назвао, на крају другог текста „површним аматерима“ из разлога које наводи г. Цвијановић ( непрепознавање те „племените невиности“) већ стога што су показали аматеризам после 12 година деловања и то тамо где се данас очекује незаобилазни професионализам - код сачињавања Програма и конкретних решења „КАКО?“, уместо „ЗАШТО?“. А господа из Двери су наивни и невини ко' француска собарица, после 12 година политичког НВО делања, притом, под окриљем једне организације која није ни наивна, ни невина (што не значи да је крива, наравно). И г. Цвијановић опет замењује тезе. Наравно да зна да нисам оценио програм Двери као „скуп идеалистичких сањарија“. Они нису достигли тај ниво. Оценио сам га као приземну и неинвентивну анализу постојећег стања без конкретних решења.

Господин Цвијановић тврди и следеће:“… видим Бакарчево одбијање да прихвати промене, да се ишчупа стабло које плода не даје, али једнако стоји на плодној парцели“. Знате и сами да сте промашили господине Цвијановићу. Прво, двадесет година се бавим политиком и већи део тог времена сам провео залажући се активно за промене (не да сјаше Курта, да би узјахао Мурта). Друго, није непознато да сам од оних који не ћуте у ДСС-у, који унутар странке траже промене али и јавно критикују странку. Треће, ја сасвим добро и без илузија сагледавам позицију ДСС-а у светлу неминовних промена, и у светлу ботаничких и повртарских перспектива. Па опет ми је та странка најдража, баш таква дежурно крива, „неперспективна“, „превазиђена“, „неплодна“, „досадна“, „неподобна“... Четврто, знам и ја да је демократија на издисају, да је политички систем превазиђен, да је догорело…Да ли због тога треба да напустим ДСС, као Шормаз, као Павков, или да нападам Коштуницу као Остоја Симетић? Да ли због тога треба постанем Дверјанин? Да ли ако постанем Дверјанин, морам почети да верујем у Бога? Да ли због тога треба да се укрцам у нови, перспективни воз, да ме обузме „ново одушевљење“?

Такође, о променама сам, између осталог, скорије писао у чланку који је Стандард објавио под насловом, ако се не варам „Српском народу потребан је преврат, и то одмах“. Изледа да сте заборавили шта сам тамо написао:

„Да поновим, да грађани који сада насељавају ове просторе, који се зову Србија, Република Српска и Црна Гора, и који су углавном Срби, не би изумрли природним путем до половине овог миленијума, дакле да би опстао српски народ и српске земље, мора да се догоди преврат САДА. Осим опстанка, рекох већ, преврат је потребан да се Србија врати себи, да почне да брине о својим а не о америчким интересима, да  се спроведе праведнија економска подела у друштву и да се врати власт народу, путем једне једноставније, лако доступне, непосредније демократије, лишене компликованих процедура, која би била отворена књига сваком грађанину а не некаква заморна тајна, некакав сурогат демократије, који се временом претворио у своју супротност. Тај преврат у Србији би морао да подразумева и темељне промене медија и њихово свођење на првобитну едукативно-информативну сврху, те укидање рекламне и забавне функције медија. То би највише личило на исушивање мочваре.

Свестан сам да све ово звучи као утопија, али нисам ја крив што смо као цивилизација (не само као  српско друштво) себе довели дотле да су нам утопије једини излаз. А шта је то утопија? Да ли ће неко замерити човеку будућности што се бори за утопију звану чиста вода и чист ваздух? Да ли је утопија, вишемиленијумска борба људи за слободу? Да ли је утопија жеља да се живи у миру? Да се деца рађају са сигурношћу да ће да преживе? Да ли је можда породица утопија? Поента је у томе да је утопија релативна ствар, и да нема те ствари која је недостижна“.

Да се вратим на питање промена. Да, и ДСС-у су потребне промене (неке промене су у току). Нису потребне промене суштине политичког деловања, већ форме деловања, форме која ће довести до тога да политичка порука ДСС-а допре до већине грађана. Промене унутар странке, које неће дозволити да се понове грешке и слабости из периода, када је ДСС била на власти. Промене које ће довести до тога да, истинита али сложена политичка идеја може да дође до изражаја. Алексис де Токвил је рекао :“Лажна, али јасно изражена мисао, чешће завлада светом – него истинита, али сложена идеја“.

У праву је г. Цвијановић када тврди да је стари свет политичких односа на измаку. Нико нема ништа против повезивања оних који имају заједничку политичку идеју или програм. Међутим, напредњаци немају ни програм ни политичку идеју. Због тога се могу повезивати, са сличнима себи, дакле са Демократском странком. И тада ће настати „врли нови свет“ у Србији.

03.03.2011.године