Док село гори, баба чешља вуну

ДОК СЕЛО ГОРИ, БАБА ЧЕШЉА ВУНУ

Тако у ствари гласи народна пословица. Пред Нову годину узврвеле су активности режима и његових ментора, конгреси, појачања странака, најаве промена Устава, годишње награде...на Андрићевом венцу ври као у кошници, нови мерцедеси, председниковичина изложба... Ударили конгреси режимских странака па све пршти. Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. Хоћу рећи, тако је и „преподобни“ Расим, иако је имао конгрес прошле године, организовао и одржао „конгрес“ Градског огранка СДПС-а, непотребно а тако потребно, у Дому синдиката. Све ове манифестације делују потпуно бизарно, виртуелно, потпуно ишчашено у односу на стварност. У суштини обесно. И поред огромне пажње медија упућених конгресима странака које често не прелазе цензус и поред улизичких приказа тих догађаја, до грађана не допире порука коју би режим да им упути – оптимизам, ведрина, слога, сјај, већ само супротност жељене поруке. До грађана допире порука како режимлијама јако добро иде. Они су сви намирени, запослени, сити, лепо одевени, и много више од тога, они су богати али се нису обогатили својим радом већ отимањем од народа. Најмање 10.000 функционера режима је у сукобу интереса и обавља две и више функција и крши Закон о агенцији за борбу против корупције, који су сами донели па га срушили.

По штети која ће бити нанета држави, међу свом том вуном коју чешљају штеточине, треба прво поменути најаве промене Устава. Подршка том антидржавном чину је изгледа досегла двотрећинску у Скупштини Србије. Осим странака режима тој работи се прикључила и СНС, извесно и НС. Од доношења Устава то тражи и ЛДП. Свака од тих многобројних странака има своје разлоге и чланове Устава које хоће да мења. Од преамбуле о КиМ, до могућности истополних бракова. Очито да ће и режимске и опозиционе штеточине да поцепају Устав ко маче мушкатлу. Тада ће процеси разградње државе још брже да теку. Од државе неће остати камен на камену. Промени Устава се противе једино ДСС и СРС.

Прошле недеље је конгресну ногу повукао „честити“ СеПеО. Шести Сабор је одржан под геслом „За нову српску десницу“ а усвојен је и „Европски програм СеПеО“. И слепцима је јасно да је уместо да буде „нова српска десница“, СПО услужна Десанка Шакић режима. На опште изненађење за председника је изабран Вук Драшковић!

Мала, мала, мала група...

Потом је свој Осми конгрес одржао СПС. Овде се удесеторосручила количина пажње медија. Данима пред конгрес били смо бомбардовани разним незанимљивим детаљима партијске комбинаторике. Једна ствар се мени чини очигледном – Дачићева звезда је у успону. У овој тужној стварности он очигледно најбоље плива. Омиљен је у странкама режима, а ни опозиција га не напада. Рејтинг му је у успону а чини се и рејтинг његове странке. Одабрао је компатибилне коалиционе партнере (ПУПС и ЈС). За ове две и по године направио је најмање грешака од свих из режима. Из свог искуства је извукао многе поуке а једно је добро научио - како да не иритира људе. Изјаве су му помирљиве али јасне. Није его манијак који се меша у све, као Тадић. Игра само на сигурно а ризикује само онда када зна да је и тај ризик сигуран. И догурао је дотле да га главна жута новина „Блицкриг“ прогласи за будућег председника владе, после најављене реконструкције. На сву срећу, то се изгледа неће десити? Јер тај малени, социјалистички и демагошки Буда би опасно замутио воду која се бистри народу - да је режим катастрофалан. И то га чини најопаснијим човеком овог режима, поготово када се зна да је и министар полиције. Колико видим он је решио да се чврсто веже уз овај режим, што га чини још опаснијим јер ће сву своју вештину употребити да се очува овај истовремено, марионетски, квислиншки и издајнички режим. Бизарност је што су чланови СПС-а а истовремено и Главног одбора постали режисер Срђан Драгојевић и хомосексуални активиста и бивши председник „Геј стрејт алијансе“ Борис Милићевић, обојица учесници Параде срама. Директно са Параде у Главни одбор СПС! Па ред је да врате услугу Дачићу и полицији, који су их тако лепо заштитили. Мижда ће поред СПС, сад и у полицију да примају педере? Успут, као градски одборник сведок сам да је Дачић у свом четрдесетоминутном излагању пред Скупштином града 29. октобра, рекао да се нада да идуће године неће бити Параде. Сад се питам да ли је педерског активисту учланио јер је одустао од става и наде да параде срама неће бити? Или баш Милићевић треба да му помогне у настојању да се идуће године парада не одржи? Нешто сумњам. Бизарно је и зато што је то исти онај СПС из прошле деценије. Кажу нису исти? Променили су се? Помирили су се са ДС-ом, декларативно уваживши своје „болове“ (у ком пределу- седално абдоминално карличном?)? Да, променили су се, али су остали исти. Па није њихова заслуга то што је Слободан умро? Или јесте? Променили су се тачно онолико колико су се променили Николић и Вучић. Суштински, дакле, нису.

Што се Драгојевића тиче, нико нас неће уверити да је одувек био „помало социјалиста“. Двоцевка, да, али социјалиста не. Срђан само тражи новог заштитника јер жели да сними нови „пројекат“. То је све. Срђана се сећам из изборне ноћи септембра 2000. године када је изражавао своју подршку и наклоност Коштуници и ДСС-у, у просторијама у Браће Југовића. Медији су забележили и његово присуство у просторијама Г17 много година касније. Потом, његову појаву на бини уз Тадића, пред последње председничке изборе. Али до сада није био ничији члан а камоли функционер. А сада је открио да му је срце на левој страни. Са Дачићевог становишта добар потез и за њега и за СПС. То где ће Срђан отићи кроз неко време и када добије паре за „пројекат“, није сада битно.

Још је бизарније учлањење и чланство у ГО СПС, Бориса Милићевића. Слободан се заиста у гробу окреће. Овај хомосексуални активиста је постао познат у фебруару прошле године, када је као председник ГСА, најавио и поднео тужбу против ЈП „Сава центар“, чији је директор, иначе високи функционер СПС, Драган Вучићевић забранио одржавање конференције за штампу ГСА, с обзиром на то да је термин био изнајмљен „Медија центру“ а не ГСА. У априлу је, очито грамзива хомосексуална организација заиста и тужила Сава центар и тражила 11 милиона динара одштете због „претрпљеног душевног бола“. У овом тренутку пријема Милићевића на високу функцију, остаје нејасна судбина  поднете тужбе? Можда су  се СПС  и  Борис Милићевић договорили да тај „претрпљени душевни бол“ „Геј а опет стрејт алијансе“ и није тако велики, и да СПС и ГСА имају друге болове који их везују, па ће и ти болови бити преточени у неку „позадинску“ декларацију? Свакако, у СПС-у се сада ори онај  хит групе „Фамилија“, који их је својевремено толико нервирао „Мала група педера“ :

„Ја сам срећан што постојим

мене гуза вукује

треба само мало воље

да се човек радује.

Јако дупе, добра душа

нико други да се слуша

стара гуза иза оста

свега нам је вала доста.

Немој рећи да се плашиш

ко се плаши пропада

ако своју гузу тражиш

она с неба не пада.

Мораш ти по њу да дођеш

много тога сам да прођеш

соба нам је откључана

биће нама бољих дана.

(рефрен)

Мала, мала, мала група педера

дуго нам је вала сметала

мала, мала, мала, мала нам је да

рупа нам је мала, ал` је гуза велика“

Са нашег становишта чланство Бориса Милићевића је бизарно и лицемерно. Са становишта СПС-а, ово је прави потез. Ширење бирачког тела. Политичка инклузија ЛГБТ особа. Лазар Павловић, садашњи председник ГСА је овим поводом рекао „ГСА  је тужила СЦ а не Борис Милићевић. ГСА подржава, поред друштвене, и политичку инклузију ЛГБТ особа. Ми верујемо и знамо да ће и остале партије бити спремне да чине исте потезе следећи позитиван пример СПС-а“. И сад, ван сваке шале видимо у ком грму лежи зец, и због чега је одлука добра по СПС а поготово по педере, а лоша по друштво. Ивица Дачић је учинио огромну услугу хомосексуалном лобију. Учинио им је оно до чега им је највише стало. Укључио их је у политички живот. Политички их је етаблирао. Поред друштвеног етаблирања које су доживели када је режим дозволио Параду настраности, сада су и политички етаблирани. Зато Лазар Павловић добро предвиђа – и остале партије режима ће повући сличне потезе. Имамо првог политичара хомосексуалца- Бориса Милићевића, који неће морати ни да „изађе из ормара“, тј.да се изјасни као педер, што иначе још нико није урадио, јер је он као већ оглашени педер постао функционер СПС. Какво утркивање ће сад да настане. Сви ће сад да кликну :“И ми педере за трку имамо“! И наравно, кад дође време ти оглашени педери ће, осим партијских, заузимати и државне функције. Тада ће садашње режимске педерчине, морати да направе место за праве педере. Тек тада ће „милог“ Гидицу Вестервелеа овде имати ко да сачека, како ред налаже - позадински. Можда то буде брже него што мислимо ако ДС на функцију министра СПОЛНИХ послова постави нпр. Предрага Аздејковића, по сопственим речима, првог педера Србије. А како је СПС у великом успону, отвара се и нада за Вука Јеремића. СПС, као што је створио ПУПС, треба да обнови и рад ЈУЛ-а, чији је Јеремић својевремено био члан, као син свога оца директора и потомак клана Поздераца, и управо Вук Јеремић, који је очигледно изгубио све позиције у ДС-у, треба да постане нови лидер ЈУЛ-а. Замислите онда тек ту коалицију Дачић, Палма, Кркобабић и Јеремић!

„Богиња“ Дијана

Осим Драгојевића и Милићевића, високи функционер СПС-а – потпредседница чак, је постала Дијана Вукомановић, доктор наука, научни сарадник Института за политичке студије, раније позната и као политички аналитичар, коментатор и колумниста, бивши стипендиста Сорош фонда, на чијем будимпештанском универзитету је и магистрирала. Овде није у првом плану бизарност, мада и она постоји, већ очигледно мудар потез Ивице Дачића, опет са његовог становишта, али и објективно гледано. Од пет потпредседника, СПС сада има две веома образоване жене, од којих је једна и веома вешта и политички искусна, а друга прави прототип интелектуалке (да ли је заиста толико паметна видећемо касније). Ни њихов физички изглед није без утицаја. Једна се, готово шездесетгодишњакиња, од када је постала председник скупштине, видно пролепшала и подмладила (пошто еликсир младости не постоји, онда је јасно да се ради о „еликсирима“ естетске хирургије) а друга је очигледно, природно пријатне спољашњости а може се рећи и млада, за наше услове (43 године). Дакле, јасно је да је са становишта Дачића и СПС-а, ово сјајан потез. А шта је са становиштем Дијане Вукомановић? Она је изјавила да жели да следи пут Славице Ђукић Дејановић. Не знам на који пут мисли? Да ли на онај пут када је Славица била организатор изборне крађе у Крагујевцу 1996. и 1997. године, када су почињена одређена кривична дела, ако се не варам? Сама Дијана, за коју сам претпоставио да је члан СПС постала онда када је изабрана за потпредседницу партије, је на опште изненађење, за лист „Данас“ изјавила :“ Постала сам члан СПС 1996. године. Тада су социјалисти тврдили да имају 600.000 чланова. Посумњала сам у истинитост тих тврдњи и упитала Милана Јовановића,социјалисту, може ли та бројка да се провери. Одговорио ми је да најбоље могу да проверим ако се учланим у СПС. Послушала сам га и добила чланску карту која је у основи имала бројку 600.000“. Е сад да се вратимо на питање памети. Колико има памети у поступку Дијане В. пре четрнаест година? Па онолико колико памети има у жељи неке особе да се увери у отровност змије отровнице, дозволивши да је змија уједе. Мислим, Дијана, било је и других начина да се увериш у бројност чланства СПС-а. У томе има и толико мудрости, као када би се неко запитао о природи мафије, па постао њен члан да то провери (и био то четрнаест година).

Не треба заобићи ни једну колумну Дијане Вукомановић из „Политике“ од 29. јула ове године: „Уосталом, у политици је валидна једна брутална, колико и банална истина: у политици само будала не мења мишљење. Отуда је могуће да на власт дођу или опстану политички конвертити ...“. Сад, хм...госпођа Дијана је четрнаест година члан СПС-а, дакле, са тог становишта изгледа да није мењала мишљење? По бруталној, колико и баналној истини- дефиницији коју је сама исказала, то саму  Дијану Вукомановић чини .......? Или је госпођа ипак за ових четрнаест година мењала мишљење? Учланила се у СПС, па остала пасивна. Била стипендиста и магистрант, по СПС-у непријатељског Сороша. У неком тренутку писала програм СПС са Миломиром Минићем. Била саветник  потпредседника владе Вука Обрадовића, владе која је свргнула СПС, његове СДП (била и члан те странке?), вероватно негде 2000. и 2001. године. И коначно постала потпредседница СПС-а. Хајде да будемо пристојни и да спасемо Дијану Вукомановић сопствене бруталне и баналне дефиниције. Али онда је не можемо спасти од њеног следећег навода који говори о политичким конвертитима. Да ли се и вама чини да све чињенице које сам навео из биографије коју је сама изнела у више листова, чине госпођу Дијану Вукомановић, политичким конвертитом - превртачем, парекселанс? У следећем пасусу колумне Дијана мудро предвиђа, јавља јој се:“ Када је реч о емоцијама, аналитички је интересантно посматрати да ли ће жене на лидерским позицијама (...) унети један нови квалитет, и сензибилитет у политику?“. Мени се ипак чини да је још у јулу месецу Ивица изнео Дијани свој предлог, па је она написала своју умну колумну.

Има у овим догађајима још једна појава, која побуђује пажњу. Накнадна памет. Вукомановићева каже да је члан СПС већ четрнаест година. Драгојевић изјављује да другује са социјалистима једну деценију. Вероватно ће и Борис Милићевић изјавити како му је Слоба род, да је рођен у Житорађи а да је члан СПС од оснивања. Па да, сви смо ми помало социјалисти. Одувек социјалисти, левичари... Сад ће да настане поплава вађења старих чланских карата СПС-а и присећања бивших и заборављених функционера и чланова СПС-а како су све ове године увек били уз СПС, како су остали левичари...А Дијана Вукомановић је у првој половини ове деценије била, како стоји у „Данасу“, блиска сарадница Вука Обрадовића и Социјалдемократске партије. Да ли је Вуку Обрадовићу тада саопштила да је члан СПС-а? Не сећамо се њене улоге у ондашњој „Афери Обрадовић“? Ако размишљамо о чланству госпође Вукомановић у СПС-у долазимо до неких спорних ствари. Прво, госпођа се учланила у години изборне крађе коју је починио СПС, у средини деценије наше пропасти. Као образована и зрела особа (тада 29 година) сасвим је била свесна свог поступка. Учланила се у странку која је упропастила ову земљу и тиме је Дијана допринела, макар мало, општој пропасти. Истовремено је била  Сорошев стипендиста, о чему вероватно није обавестила СПС, који је свих десет година своје власти водио кампању против Сороша. Сада, је после 14 година обзнанила своје чланство, које је извесно крила у овој деценији, и постала потпредседник те странке. Због чега? Да доврши започето? Не. Претпостављам да је ствар прозаичнија и од конвертитства. Дијана је доктор наука и научни сарадник ИПС-а. У ових десет година је градила каријеру и нагледала се како свакојака фукара постаје министар, државни секретар и слично, па се богати онолико – као и у претходној деценији, када јој то није сметало чим се учланила у СПС. А плате у институтима су бедне. Наука је ван приoритета овог режима, као и култура. Стога је Дијана одлучила да узме ствар у своје руке. А била је спремна. И мирис и укус. Хоћу рећи, и титула и углед. Мало је похватала старе везе, сетила се своје чланске карте СПС-а број шестстотинахиљада и нешто, сетила се да је студирала са Ивицом, сетила се да је својевремено са Миломиром Минићем писала програм СПС-а, сетила се садашње кризе и свеколике фукаре, сетила се да се женама у српској политици смеши колатерална корист, и...voila…постала потпредседница СПС-а. Смеши јој се светла будућност о којој је сањала 14 година. Сада су ту, на дохват руке...министарска места, позиције државних секретара, функције у управним одборима... коњи врани по ливади разиграни, каруце, чилаши...

А Срђан ће снимити свој следећи „пројекат“, јер од „Рана“ више не снима филмове већ ради „пројекте“. А  гејстрејт Борис, први педер политичар, ће бити још више позадински инклузиран у све поре овог друштва.

Жути пиромани чешљају још вуне

Наравно, нисам заборавио главни догађај, ту серију у бескрајним поновцима, која траје већ месец дана, ту теленовелу чији ће врхунац бити 18.децембра, када ће се „највољенија! стеона институција- Демократска странка, породити и даровати нам своја нова врховна чеда. Већ месец дана траје та драма, тај колоплет, тај хичкоковски заплет и саспенс, та напетост која нас помера, са 220 у волтима. И трајаће још најмање месец после порођаја. Ох, како смо узбуђени, како бридимо...како једва ишчекујемо... како се тресемо... Ко ће? Како ће? Где ће? Када ће? С ким ће? А ко неће? Шта ће нам еротски филмови, кад је ово узбудљивије.

Судећи по медијима то је главни догађај ове године. Без премца. Ни Тадић нема премца, нема ни прамца...нема ни крме, ни кормилара... али плови, плови...И никада, никада неће признати...

У свој тој напетости, тој бременитости, без прамца, пардон без премца, председник и његова камарила су се поновили новим мерцедесима, којима их је частио народ. Поред блиндираног мерцедеса за председника, вредног свега 620.000 евра, како јављју медији „најновије класе и највиших стандарда, који може да издржи експлозију противтенковске мине, директан удар из тешког топовског наоружања и напад бојним отровима“ (предосећа ли то наш председник гнев народа, погрешно мислећи да народ има мине, топове или бојне отрове?), дакле поред те тенк мечке, набављена су и још два за припаднике обезбеђења који нису више могли да издрже тешке муке у два аудија „стара“ четири године. Осим тих играчкица, режим увелико разматра и набавку новог авиона, јер се два постојећа много кваре, а нова летилица (фалкон 900) за камарилу треба да кошта свега 30 до 40 милиона евра у зависности од опреме (седишта од алигатора, позлата, тип озвучења, complementary blowjob и сл.).

Свој хвале вредан допринос општој ствари је дала и госпођа председниковица Татјана Тадић, после претходног доприноса када се жртвовала за народ летовавши на Бријунима. Овај пут допринос најбоље другарице чувене кројачице Драгане Огњеновић, је немерљиво већи. Овај пут, цитирам РТС :“ Поводом новогодишњих празника, супруга председника Србије, Татјана Тадић приредила је за супруге амбасадора, изложбу поклона које је председник добио у последњих шест година, као и оних поклона које он поклања страним државницима“. Отварајући изложбу за мали број одабраних госпођа се обратила медијима. Преко слика се може закључити да је изложба организована у палати на Андрићевом венцу, радном месту супруга, у дворани. Изложба је богато опремљена и изложени предмети су представљени на белим, светлећим постољима и паноима. Види се да се жена нарадила и да је уложила надљудски труд. Могли су ту да донесу и поклоне које је Тито добио, јер је реч о истом типу изложбе. Додуше, Титове поклоне су могли да виде и обични смртници, док је госпођа Татјана одлучила да је радни мир њеног супруга најважнији, а и криза је тешка, зашто излагати народ вишеструким искушењима – да позајме који поклончић или да мало упитају председника за здравље јуначко. Стога су ову изложбу смртници могли да виде само преко медија, а уживо само супруге амбасадора (зли језици тврде да то није било дозвољено ни супругама чланова владе, јер Наташа Јеремић има пик на Тадића, ових дана). Задивљује  пожртвовање које је председниковица исказала са народом подаривши му овако диван поклон. И огроман труд, умни напор. И није било лако сетити се једне овако корисне ствари. Сав приход од изложбе, без обзира што постоје само расходи ихахај, ће бити упућен Краљеву и поплављеним подручјима. Хвала Татјана.

Јуче су нам још вунице упрели многобројни жути и мултикулти бизнис делатници, оличени у организацији НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development) која има енглески назив а послује само у Србији, па је нејасно зашто има такав страни назив. НАЛЕД је званично само локални НВО, са огромним амбицијама. На сајту НАЛЕД-а стоји :“Национална алијанса за локални екоиномски развој настала је као иницијатива формирана у оквиру програма „Подстицај економском развоју општина“(МЕГА) финансираног од стране америчког народа кроз америчку  Агенцију за међународни развој (USAID) а коју реализује Урбан институт из Вашингтона. Мисија НАЛЕД-а је да омогући дијалог локалних и републичких власти, институција и приватног сектора, и тако створи привредни амбијент који ће олакшати пословање у Србији, привући нове инвестиције и убрзати економски развој“. Није место да се сада бавимо многобројним слабостима и нејасноћама у овим наводима, већ је ред да знамо да је ова америчка НВО, доделила награде терминаторима, пардон реформаторима године. Награде је у репрезентативном холу РТС-а, уручила америчка амбасадорка Мери Ворлик. Награде су добила двојица врхунских терминатора, пардон реформатора – Драган Ђилас, и Драган Шутановац. Ђилас је добио награду јер је успешно терминирао Булевар, а и терминација Београда је у току, јер ће буџет „моста на реци Квај“, иносити око 500 милиона евра (две трећине буџета за 2010.), што већ уништава буџет града. Шутановчев допринос није ништа мањи, он је наставио посао који је својевремено започео Тадић, посао терминације Војске Србије. Тај посао Шутановац је успешно окончао. Ова два поносна терминатора су насмејани примили награду од намеснице Србије, америчке амбасадорке. Свакако леп поклон пред скупштину ДС, и Нову годину. Хвала Мери.

И тако се све ове штеточине веселе, славе сопствене успехе у растурању државе и понижавању народа, кроз многобројне обесне и бизарне манифестације, пред крај прве деценије овог века. Неће то још дуго.

Поручимо режиму - тек ћемо да видимо чија ће мајка црну вуну да преде?

18.12.2010.године

Ја тебе "Политикумом"

Ја тебе „Политикумом“, ти мене „Политикумом“, или свако има свој „Политикум“

У понедељак 6. децембра лист „Прес“(благо наклоњен опозицији) је пренео „новембарско“ истраживање „Агенције Политикум“. Искрено, иако ми текстове објављује и „НСПМ“, поред Фонда Слободан Јовановић и сајта ДСС-а, изгубио сам из вида ко стоји иза „Агенције Политикум“. Прочитавши истраживање на сајту „Преса“ са све скенираним табелама, схватио сам да нешто није у реду са тим „истраживањем“. Гугловао сам ту агенцију и прве три референце као и већина њих су указивали на „НСПМ“. Прочешљао сам мало те референце и уверио се да иза те агенције стоји „НСПМ“. Такође сам схватио да „Агенција Политикум“ нема свој сајт, а то ме је навело на претпоставку  да није посебно правно лице, тј. привредни субјекат, тј. да није агенција попут „Медијум Галупа“ или „Стратеџик маркетинга“. Следеће што сам се запитао, јесте зашто се онда назива „агенцијом“? Постало ми је јасно да је опште познато да је „Политикум“ само параван за „НСПМ“, па сам се онда запитао шта је проблем у томе да „НСПМ“ као угледна институција, угледан политички сајт и часопис, спроводи истраживања јавног мњења под својим угледним именом, а не под параваном агенције која није агенција? Ја не видим проблем у томе али не могу да одговорим шта је другима био проблем. Разумем и подржавам потребу да се својим снагама истражује јавно мњење, разумем и жељу да се има поверења само у своје истраживање. Већ најмање осам година сведоци смо урушавања угледа агенција за истраживање јавног мњења (почев од председничких избора 2002.) које су данас пре агенције за креирање, него за испитивање јавног мњења. И све агенције су се курвале највише са онима који су на власти, а потом и са свим осталим наручиоцима истраживања. Због тога разумем потребу једног угледног политичког сајта и часописа да има „права“ и своја истраживања. Али не разумем то што је објављено у „Пресу“ у понедељак, нити то што је у петак објављено у „Блицу“, и једно и друго под фирмом „Агенције Политикум“ а оба потпуно контрадикторна једно другом и оба представљена као једно истраживање, једне агенције. При том „НСПМ“, тј. „Агенција Политикум“ се током ове недеље нису огласили- уколико се ради о фалсификованим резултатима истраживања или о некој другој неподопштини (текст пишем у петак око поднева) већ је „НСПМ“ у понедељак пренео писање „Преса“ о свом истраживању.

Проблем је у томе што „Прес“(благо опозицион) и „Блиц“(жестоко режимски) приказују резултате два различита истраживања а наводе да је то последње истраживање „Агенције Политикум“, дакле једно те исто истраживање, при чему оба делују врло неуверљиво (у стилу, истина је - кеве ми, или, истина је - часна пионирска).

У „Пресу“ од понедељка је  нагласак у чланку „Гласају за Тому а воле Јеремића“ (кеве ми) стављен на  две табеле. Прву „За кога би сте гласали на изборима“- табелу рејтинга странака (СНС 34%, ДС 31%, СПС 7,7%, ЛДП 5,4%, СРС 5,2%, ДСС 5,1% и остали испод цензуса) која делује нетачно из низа разлога али по којој су садашње странке режима у предности над опозицијом (и то изазива подозрење) поготово када се зна да СРС неће да сарађује са СНС. И другу табелу рејтинга министара која је по релевантности истраживања мање битна, јер је много релевантнија табела рејтинга политичара. По тој другој табели, најуспешнији министар је Вук Јеремић. Ово изазива још веће подозрење од претходне табеле јер је објективно гледано Вук Јеремић један од најнеуспешнијих министара (пораз пред МСП, пораз у УН, шамар и контраодлука о одласку на доделу Нобелове награде за мир итд.). Сумњу изазива и чињеница да је у току кампања за избор потпредседника ДС-а, где ствари јако лоше стоје по кандидата Јеремића, кога је и његов разредни старешина, а психолог, пустио низ воду, као тринаесто прасе. Све изгледа као да су „Прес“ и „Политикум“ хтели да упуте „малу“ помоћ  низводном тринаестом вучету. Сетимо се и полемике и оптужби на рачун лидера „НСПМ“ поводом њихове подршке министру сполних послова. Још веће подозрење, па чак и смех, изазива табела рејтинга политичких личности, на коју „Прес“ није ставио нагласак, уведивши и сам да је смешна. По тој табели најпопуларнији српски политичар је ...ко?...ко?. Вук Јеремић! Кеве ми, часна пионирска. Дакле Вук Јеремић са просечном оценом  2,89(оцене од 1 до 5). Други је, кеве ми, Расим Љајић 2,75, трећи Тадић 2,71, четврти Палма 2,69, па следе Дачић 2,68, Николић 2,63, Ђилас 2,62, Вучић 2,52, Мркоњић 2,29, десети Веља Илић 2,26, тринаести Чанак 2,15, потом Коштуница 2,15 и још 13 политичара тј. политичарки. Посебан куриозитет у „Пресу“ представља загонетна табела која није помињана у тексту већ се налази на скенираним прилозима на крају чланка, под називом „Како странке оцењују политичке личности“. Тешко је одгонетнути шта представља ова табела али и на њој је приказан некакав рејтинг политичара сасвим другачији од оног приказаног у трећој табели коју сам навео. Овај пут срећа се осмехнула Тадићу са оценом 4,07- врло добар, замало одличан, седи! Други је свакако Вук Наташе Јеремић, са 3,76, трећи Ђилас, мајке ми, са 3,57, четврти Божа са 3,27, пети Расим са 3,26, шести Шуле са 3,22, осми Чанак са 2,96, Палма  овај пут тек десети са 2,76, у следећем извлачењу више среће а Коштуница, дежурни кривац, на завидном 23 месту од 27, са оценом 1,82. Изгледа као да се неко играо са цифрама у табелама, без вођења рачуна да и табеле морају поседовати неке логичне међуодносе. Замерке се морају упутити и ономе ко је ово истраживање радио („Политикум“) и послао („Политикум“?) и онима који су га објавили – „Прес“ и „Блиц“. „Пресу“ и „Блицу“ због тога што је истраживање очигледно фалш, без обзира на то што су „Пресу“ послати скенирани прилози. Било би занимљиво да знамо да ли су и како, листови  „Прес“, „Блиц“ и „Агенција Политикум“ међусобно комуницирали? И шта су једни другима рекли, и ко је шта рекао и у чије име?

Сензација- купиш један, добијеш два- „Нијансе истог“

Овај чланак не би настао да дара није превршила меру, да и жутогласник „Блицкриг“није није објавио истраживење „Агенције политикум“. Онда је све прерасло у фарсу. Изгледа да „колеге“ из режимског „Блицкрига“ не читају благо опозициони „Прес“и да нису били свесни да је тамо пет дана раније већ објављено истраживање „Агенције Политикум“. Или су читали али је неко проценио да је јавност толико заглупљена да је већа корист од штете објављивања једног одбеглог истраживања. Али да , то није „Блицов“ Политикум, већ „Пресов“. „Блицов“ Политикум је истраживање радио „протекла два месеца“ а „Пресов“ у новембру. Код „Блицовог“ Политикума најпопуларнији политичар је, наравно Борис Тадић са 27% популарности а код „Пресовог“ Политикума нај политичар је Вук Јеремић, обојица из ДС! Други нај политичар код „Блицовог“ Политикума је свети Тома са 21% а код „Пресовог“ Политикума други је Расим. Трећи нај политичар код „Блицовог“ Политикума је, невероватно, Коштуница (да се Власи не досете да истраживање не ваља) са скромних 6,5% (али хвала „Блицу“ на додељеном трећем месту) а код „Преса“ трећи је, гле, Тадић. И тако даље. Ове две табеле из ова два листа се нигде не поклапају, а да подсетим ради се о једном те истом истраживању „Агенције Политикум“! Што се рејтинга странака тиче ту има много мање места за манипулације али ни то није спречило „Блицкриг“ да изнесе другачије податке , „истог“ истраживања. Код „Блица“ СНС има 28,6% а код „Преса“ 34,2%. Разлика свега 6%. Код „Блица“ другопласирана ДС има 27%, тек проценат мање од СНС,  код „Преса“ ДС има 31,2%. Разлика свега 4%. А приказују исто истраживање. Трећи је код „Блица“ СПС али „Блиц“лукаво не спомиње проценат СПС, код „Преса“ трећи СПС има 7,7%. Четврти је код „Блица“ ЛДП , без процената, а код „Преса“ четврти ЛДП има 5,4%. Код „Блица“ су СРС и ДСС изједначени са 6% а код „Преса“ СРС има 5,2% а ДСС 5,1%.  И табеле које приказују ставове грађана према НАТО и ЕУ се разликују. Код „Блица“ за НАТО је 22,8% а против 57,9%. Код „Преса“ за НАТО је 21% а против 63%. Код „Блица“ за ЕУ је 62% а против 26%. Код „Преса“ за ЕУ је 58% а против 30%. Код „Блица“ табеле о ставу грађана према несврстанима и Русији не постоје а код „Преса“ постоје. Код „Блица“ постоји табела о четири стуба спољне политике а код „Преса“ не постоји. У „Блицу“ није приказана (или не постоји?) табела о успешности министара и  загонетна табела „Како странке оцењују политичке личности“. Занимљиво је да код режимског „Блицовог“ Политикума ДСС и Коштуница стоје знатно боље него код опозиционог „Пресовог“ Политикума. Наравно „Блиц“ протежира Тадића и ДС у приказу истраживања Политикума, а „Прес“ протежира СНС и Вука Јеремића.

Сва три учесника ове фарсе треба да се огласе и објасне јавности о чему се ради. „Агенција Политикум“ која „мудро“ ћути пет дана, треба да каже да ли је неко фалсификовао и неовлашћено послао необрађене и несређене резултате истраживања или није? Ако јесте, она треба да саопшти праве резултате свог истраживања. Ако није, онда да објасни све нејасноће и нелогичности у резултатима. Ако је истраживање постојало, треба да каже када је вршено, на који начин, на ком узорку итд. Лист „Прес“ треба да саопшти од кога је добио резултате спорног истраживања, као и то да ли се било ко из редакције упустио у разматрање очигледних слабости истраживања, које онда није требало ни објавити? Лист „Блиц“ такође треба да саопшти од кога је добио резултате спорног истраживања? Лист „Блиц“ као злонамерно и обмањивачко гласило режима не мора да објашњава да ли се било ко упустио у разматрање слабости спорног истраживања, јер се то од непрофесионалног гласила и не очекује. Такође, сасвим је јасно да је „Блиц“ сам мењао бројке, сходно политичким афинитетима, у ионако лошем истраживању. Не би било на одмет да се огласе и УНС и НУНС, јер се оваква свињарија није никада десила.

У сваком случају жртва ове фарсе и свињарије је јавност, пре свега грађани. И истина.

P.S. Од мене очекујте децембарско истраживање „Агенције Политикум“, кроз који дан.Сређујем податке. За сада вам могу открити да је дошло до сензационалних промена у ставовима грађана, који су узроковани кризом и бедом. Најпопуларнији политичар сам ЈА, а потом Коштуница. ДСС има рејтинг од 30%. И ми Политикум за трку имамо!

13.12.2010.године

Линкови ка објављеним истраживањима:

1.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/222637/Gradjani-najvise-veruju-Tadicu-pa-Nikolicu
2.http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/143043/Glasaju+za+Tomu%2C+a+vole+Jeremi%C4%87a.html

Марс напада

Марс напада! или Видовданска успаванка (лалај Марко, нина нана)

Понедељак 28.јун 2010.године. Вести Б52. Најважније вести:

Високи функционер ДС, Марко Ђуришић погођен у централи те странке!

Десет година „Пешчаника“-прослава у „Арени“, парти у америчкој резиденцији.

Најава генералног штрајка у Грчкој- у Србији нема разлога за штрајкове.

Шутановац најавио верску службу у Војсци Србије-довољан један свештеник.

Грчка влада тужила манастир Ватопед.

„Курир“,ново гласило Управе за извршење кривичних санкција, доноси вест о значајној имовини Радмиле Хрустановић-три локала, два стана, један сплав- 3,2,1 крени!

Митинг опозиције у Крушевцу- окупили се случајни пролазници!

„Драги гледаоци, издвајамо вест из Крунске улице. Наш репортер јавља да је високи функционер ДС, посланик и председник ИО ДС, Марко Ђуришић, погођен у просторијама те странке. Погођен је  несвешћу и тешким сном, од тренутка када је дошао на посао. Ђуришића је у његовој канцеларији пронашла Јелена Триван, портпаролка и посланица ДС. „Затекла сам Марка погођеног на поду, без свести. Знала сам да није трудан а нисам видела трагове од метка, па сам схватила да није нападнут. Помислила сам да му је позлило. Међутим израз лица му је био блажен. Службеници и ја смо га однели на тросед. Покушали смо да га освестимо али безуспешно. Ту се затекао и наш лекар, Крстић, који је прегледао Марка и установио да је погођен. Погођен  дубоким сном. Посаветовао нас је да га оставимо да спава. Потом сам села у мој Мини клабмен од 30.000 евра и отишла у Скупштину. Пратимо развој ситуације и обавестићемо вас о стању нашег погођеног функционера“ рекла је Јелена Триван ексклузивно за нашу телевизију“.

Време променљиво облачно, понегде са кишом и локалним пљусковима са грмљавинама. Ветар слаб до умерен, северни и северозападни. Највиша дневна температура од 20 до 25 степени.

Уторак 29.јун 2010.године. Вести Б52. Ударна вест:

Поправља се стање погођеног функционера ДС- изрази подршке и солидарности стижу са свих страна.

Наша екипа се јавља из Крунске.

„Драги гледаоци јављамо се из централе ДС где је јуче погођен посланик и председник ИО ДС, Марко Ђуришић. Погођен је дубоким сном, великог калибра. Поред нас је Јелена Триван, порпарол ДС. „Јуче сам затекла нашег Марка у тешком стању. На срећу, данас ујутру, сам дошла у Крунску, Марко се управо пробудио. Мислио је да је заспао на тренутак. Погледала сам на свој 8000 евра вредан Шопар сат и установила да је спавао 24 сата. Били смо сви радосни што му је добро и поред тога што је био тешко погођен. Добру вест смо јавили и председнику који је био забринут за Марково здравље. Ето, све се добро завршило и хвала свима који су нам упутили подршку у тешким тренуцима“. Хвала Јелена.

Прелазимо на остале вести.

Величанствена прослава десетогодишњице „Пешчаника“. Тридесет хиљада у „Арени“. Овације уредницама и екипи „Пешчаника“.

Пропао митинг опозиције.

Пронађено 30.000 евра у хали „Лимес“.

Време сунчано. Ветар слаб, западни. Највиша дневна температура од 23 до 28 степени.

Тако је било 28. и 29. јуна ове године.

Двадесет шестог новембра ове године Марко Ђуришић, посланик и председник ИО ДС  је дао следећу изјаву  (вест од 00:08, извор Б52) и остао жив. „Сваки разговор који ће допринети да грађани Србије боље живе, са свим политичким факторима је добродошао, али сам сасвим сигуран да ванредни парламентарни избори нису пут до бољег живота свих нас. Ја се само присећам  да је последњи митинг који је опозиција правила био у Краљеву у јуну месецу, а ево, на жалост, видели смо шта се десило грађанима Краљева неколико месеци касније. Надам се да слична судбина неће погодити неки други град у Србији“.

Већ у 14:15 сајт „Блицкрига“(али не и Б52) приопћује : „После изјаве да је опозиција крива за земљотрес“, „Посланик ДС се извинио напредњацима“ и цитира живог и здравог Марка Ђуришића :“ Увидео сам (четрнаест сати касније -оп.аут.) да је моје поређење митинга позиције са земљотресом било непримерено. Могу само да кажем да то није било у реду и да се извињавам и грађанима Краљева и господину Томиславу Николићу“. „Блицкриг“ цитира и портпаролку Јелену Триван која је „покушала да објасни да Ђуришић није мислио озбиљно да опозицији ставља на терет земљотрес у Краљеву и да је према њеном тумачењу то био покушај ироније“. „Немојте то драматично схватити. Хтео је да каже да опозиција није много конструктивна“. Триванова је истакла да је „опозиција крива за много шта, али се не може рећи да је крива за земљотресе“.

Дакле:

-Марко Ђуришић, даје изјаву за Б52, у недељу, нешто пре поноћи, и Б52 ту изјаву качи на сајт у 00:08.

-Судећи по одсуству уплива сивих ћелија мозга на изјаву, можемо претпоставити да је инжењер информатике Ђуришић (иако жењен и отац, али и такав има право на провод!) био у лудом проводу негде на сплавовима или у „Реци“, и да је кад је већ у проводу, било очекивано да је под утицајем нечега. И тако, ту, у сред провода и утицаја, му је зазвонио црвени телефон, директно Б52, и Марко је, иако под утицајем, смогао снаге да се присети да је зла опозиција држала митинг у Краљеву а то је резултирало земљотресом. Без обзира на утицај супстанци, Марко се сетио лекција из ДС школе вештина коју је водио Тадић са Недом „Квар“ и „Бодрум“, па је изразио наду да слична судбина неће погодити неки други град у Србији. Извршивши своју функционерску дужност наш информатичар се вратио тулуму.

-А можда и није било тако? Можда је то вече инжењер Марко провео у топлини свог ентеријерски шик, дома, са породицом? Можда је био само под утицајем породичне атмосфере, дакле при себи, када је добио позив од Б52? Можда је био сасвим озбиљан када је давао изјаву, можда је стварно мислио то што је рекао? Јер, ако судимо по улизичким медијима, по изјавама осталих Маркових режимских колега, сви они већ дуго у опозицији виде кривца за све што нам се догађа. Можда је Марко, који је високо у хијерархији своје странке, потпао под утицај колективне психозе, што би Рајх рекао, масовне психологије фашизма? Изјава звучи врло смирено. Будући под утицајем психозе, информатичар је поверовао или у окултне а зле моћи опозиције, да месецима после сејања враџбина, може да изазове земљотрес у неком граду? Или се не ради о веровању у наднаравне моћи опозиције, већ друг Марко  као инжењер информатике верује да (свакако) зла опозиција има стварне моћи (вероватно руску технологију?) да руши градове земљотресима? Веровао у једно или друго, зар другу Марку није пало на памет, да тиме српска опозиција располаже оружјем којим може да покори свет па и квислиншки режим у својој земљи? Уместо извињења Марко је морао да узбуни читав свет, пре свега америчке господаре. Извињење неће омести злу опозицију да сруши режим и покори свет.

-Можемо основано претпоставити да је Ђуришић, неколико сати касније, где год био те вечери, легао да спава. Потом се ипак пробудио, негде око подне, упристојио се и отишао у странку или у Скупштину. Тамо га је чекала Јелена Триван, у стању које не желите да вам описујем, па су заједно прионули да исправе штету коју је начинила Маркова изјава. Кад су то обавили, позвали су верне медије, и Марко се покајао, а Јелена му дала два оправдана. И ето вести на сајту „Блицкрига“ у 14:15. Наравно, покајање је објављено јако дозирано, тек да га буде, и само у највернијим медијима. Остали медији су поступили како им је и речено. Догађај нису ни објавили, па нису имали потребе ни да објављују извињење.

- Посебно је забавна чињеница, сетите се Марко каже „ја се само присећам“, да митинг опозиције уопште није био одржан у Краљеву, већ у Крушевцу. Забавно је да члан председништва ДС, посланик и председник извршног, оперативног органа своје странке не зна где је опозиција држала једини митинг ове године, у присутву неколико десетина хиљада људи.

-Све заједно то нас упућује на скучен ментални склоп тог човека, једног од првих људи ДС.

-Наравно, поставља се питање због чега се Ђуришић извињава само Томиславу Николићу, а не и Велимиру Илићу, Александру Вулину и Милошу Алигрудићу, представницима осталих странака које су учествовале на овом скупу?

- Тривановој је излишно поставити било какво питање.

-Медијима, генерално, треба поставити питање, није ли вас, и у овом случају заташкавања онога што раде представници режима, срамота?

 

Вратимо се вестима са почетка овог чланка. Сад је на мени ред да се извињавам и Марку Ђуришићу, и Тривановој, и медијима. Па ја сам сметнуо са ума да је Марко преспавао тај Видовдан 2010., тај 28. јун, јер је био погођен. Стога је потпуно разумљиво да није знао да је било митинга у Крушевцу, а не у Краљеву. После му је неко, некад, поменуо тај пропали догађај, погрешно му рекавши да је то било у Краљеву. Марко је невин. Није ни морао да се извињава. Јавите Марку да је био у праву, али алармирајте забога  Белу кућу и Пентагон! Марс напада!

29.11.2010.године

My life in the bush of ghosts

My life in the bush of ghosts (Мој живот у шикари духова)

Нигеријски писац Амос Тутуола је 1954. године написао роман горе наведеног наслова. Књига се бави судбинама смртника који залутају у свет духова. Брајан Ино и Дејвид Бирн су 1981. године издали албум под истим именом, инспирисан Тутуолиним делом. Албум сам прибавио, као поштовалац Токинг Хедса и Иноа. Ту плочу сам још тада схватио као упозорење, као предвиђање, као звучни запис који описује медије, савремени свет, хаос, ентропију, све у злокобној какофонији звукова.

Сајт „Пешчаника“ читам редовно, без обзира на политичку једноумност и острашћеност, али раније нисам имао асоцијације на поменуто музичко дело Иноа и Бирна. То ми је пало на памет тек када сам посетио новопостављени блог Срђе Поповића, посвећен њему и кривичној пријави коју је поднео против Коштунице. Врло необичан повод за постављање нечијег блога. Поготово што се тврди да је Поповић само адвокат мајке и сестре Зорана Ђинђића, тј. упућени смо да верујемо да је та кривична пријава њихова воља а не воља Срђе Поповића и кругова око њега. Ако је тако, зашто је блог добио Поповић, зашто га нису добиле мајка и сестра Зорана Ђинђића? Када сам посетио наведени блог и погледао коментаре, помислио сам на албум „Мој живот у шикари духова“. Тај албум говори о атмосфери на том блогу и сајту.

Пођимо од почетка. Још у петак 12. новембра у радио емисији на Б92 најављен је поменути блог. На сајт „Пешчаника“ је у понедељак 15. новембра, постављена цела кривична пријава, неколико текстова који се тичу те теме и сам блог. Уреднице „Пешчаника“ Светлана Лукић и Светлана Вуковић на насловници Поповићевог блога наводе да се ради о модерираном блогу, да неће бити објављивани коментари који садрже говор мржње. Оне моле  да се  укаже на грешке у чињеницама и закључивању  итд. Такође, 17. новембра уреднице, без моје сагласности и без сагласности НСПМ, преносе мој текст објављен на сајту „Нове српске политичке мисли“.

На свом блогу је блогер а адвокат Поповић, поставио уводни текст „Позив на јавну расправу“. Поповић наводи да је добио „јединствену прилику...“. Ваистину. Добио је јединствену прилику да износи неистине и конструкције, достојне урнебесних теорија завере. Поповић нас обавештава да је побуна ЈСО, успела. Заборавља да је ЈСО још тада стављена под команду Владе Зорана Ђинђића и да је та влада још тада известила о свом успеху у решавању протеста ЈСО. По њему,  побуна ЈСО је успела јер је имала подршку ДСС (никакве подршке није било). А  тај успех је довео до атентата на Ђинђића.  И у свему је највише профитирала ДСС. Ова бесмислена тврдња је једнака тврдњи да су републиканци највише профитирали од Кенедијевог убиства, те да су због тога они и кривци за атентат на Кенедија. На страну, Поповићев заборав да је после атентата рејтинг ДС-а скочио до неба, и да је уведено противуставно и противзаконито ванредно стање, када је ухапшено 11000 грађана а потом процесуирано само неколико стотина. Поповић у стилу јунака романа Агате Кристи, закључује да  су ДСС и Коштуница криви због тога што Коштуница „ускоро након атентата седа на злочином упражњено место премијера српске владе“. Адвокат Поповић, који је већ у годинама, заборавља да је пре Коштунице, „на злочином упражњено место премијера српске владе“ прво сео Зоран Живковић, заменик Зорана Ђинђића као председника ДС а да је Чедомир Јовановић аванзовао на позицију потпредседника владе. По логици адвоката Поповића , пре Коштунице, због остварене користи, прво морају бити осумњичени садашњи сироти виноградар Живковић и сиромашни политичар Јовановић.  Данашњи, виноградар Живковић  и сиромашак Јовановић су  годину дана били на челу  владе Србије. Дакле, јасно је да Коштуница не седа убрзо „на злочином упражњено место премијера српске владе“, већ после годину дана, односно после парламентарних избора из децембра 2003. године. На тим изборима је народ казнио владајућу ДС. Да ли је за то било ко крив? Крива је сама ДС. Да ли је тиме било ко профитирао? Увек после избора неко формира власт а неко оде у опозицију.

Поповић наставља у истом стилу Агате Кристи и петпарачких романа : „Криминалистичка абецеда налаже да ислеђивање било ког кривичног дела логично почиње од ислеђивања главног корисника дела“. Не сећам се да је било ислеђивања Живковића и Јовановића као главних профитера Ђинђићевог убиства, са становишта Срђе Поповића, под начелом „quo bono”које адвокат Поповић помиње? Поповић каже „То није учињено током „Сабље“. Па и није. Тада су премијер и његов заменик били Живковић и Јовановић - нису били луди да истражују своју кривицу, по резону адвоката Поповића. И шта их је спречавало да током ванредног стања истраже све аспекте побуне ЈСО и умешаности ДСС  у то? Ништа! Па опет они то нису учинили. А нису то учинили јер су и они знали да никако не могу да повежу ДСС са протестом ЈСО и атентатом, јер веза никада није ни постојала. Шта је спречавало садашњу једноумну власт ДС и сателита, са све ЛДП-ом, који је владајућа а не опозициона странка, да током две и по године тоталне власти истражи све о протесту ЈСО и о атентату? Ништа. И као и тадашњи њихови страначки претходници Живковић и Јовановић, ни они то нису учинили из истих разлога. Шта је спречавало Бориса Тадића да као председник који има велику власт током седам година свог мандата, наложи истрагу о протесту ЈСО и о атентату? Ништа. Па опет он то није учинио. И опет из истих разлога.

Колики је очај адвоката Поповића најбоље оцртава позив блогерима „Пешчаника“ да помогну у истрази о протесту ЈСО и у подупирању кривичне пријаве. Човек мора да буде јако очајан и без аргумената када позива блогере петоколонашког гласила да му помогну.

Потом адвокат Поповић тешко оптужује садашњу власт ДС-а, ЛДП-а, ЛСВ-а и осталих у Републици, Војводини, главном граду, десетинама градова и стотинама општина, речима :“Све реформе и сви напори Зорана Ђинђића да створи некакву бољу будућност опустошеној земљи коју је затекао-заустављене су, а скромни почетни успеси тих напора поништени су. Срушене су многе наде а земља је поново гурнута у апатију и резигнацију“. Адвокат Поповић оптужује Бориса Тадића, Чедомира Јовановића , Ненада Чанка и остале да су зауставили све реформе и напоре Зорана Ђинђића и да су гурнули земљу у апатију и резигнацију.

Толико о уводном тексту блогера Поповића.

Блогер и адвокат Поповић се јавља, на блогу и у медијима као човек забринут за судбину нације гурнуте у апатију и резигнацију од стране његових пријатеља Тадића, Јовановића, Чанка и осталих. Колико је искрен у томе сведочи његов интервју, дат њему наклоњеном америчком часопису „Peace magazine”.

(http://archive.peacemagazine.org/v10n2p08.htm)

Указујем на један део тог интервјуа када новинар подсећа Срђу Поповића да је својевремено потписао петицију којом се позива на бомбардовање Србије:

“Новинар: Прошле јесени сте потписали петицију за бомбардовање Србије и српских положаја у Босни. Очекивао бих да вам људи поставе одређена питања попут : Нисте ли извршили чин издаје против сопственог народа, или против државе Србије?

Поповић: Па добро, ја сам адвокат, технички гледано, да, починио сам акт издаје, по законима Србије. Али ја раздвајам интересе државе Србије и српског народа и мислим да су ти интереси супротстављени у овом тренутку. Војни пораз Милошевићеве владе је у најбољем интересу српског народа. То је нешто што треба да жели сваки добар српски патриота. Не мислим да сам издао свој народ.

Новинар: Потписавши такву петицију, не сугеришете ли да насиље и рат могу да реше одређене политичке проблеме, какав је оружана српска сецесија од Босне и Херцеговине или од Хрватске?

Поповић: (...) Ја видим да Срби у Босни врше агресију против државе признате од УН, и видим да врше геноцид. Мислим да обе ствари морају бити заустављене. Новинар: Али зар не треба они онда (мисли на међународну заједницу) у средњој Босни да бомбардују Хрвате када они врше геноцид над муслиманима? Или да бомбардују Србе када врше геноцид над Хрватима? И зар не треба да бомбардују муслимане кад они врше геноцид против кога год – Хрвата или Срба?

Поповић: Не мислим да су све три стране једнако одговорне за почетак (рата) или да су све три стране једнако одговорне за ратне злочине. Мислим да су Милошевић и Југословенска Армија (која је значајна сила) започели рат. И најгоре и најбројније ратне злочине је починила српска страна.

Новинар: Призивањем оружане интервенције против српских снага, зар не призивате у ствари неизбежне ратне злочине који ће бити извршени над српским становништвом? Српске снаге су на терену измешане са цивилним становништвом. Оне седе у српским селима и бомбардују Сарајево.

Поповић: У сваком оружаном сукобу ће бити цивилних жртава. Нажалост то је неизбежно. Не мислим да ова чињеница треба да спречи међународну заједницу да учини оно на шта је обавезана међународним законима: зауставити агресију, зауставити насиље“.

Поставио сам питање колико је блогер адвокат Поповић искрен у бризи за српски народ имајући у виду његове горе цитиране речи и признање да је издајник (додуше само технички гледано, само са становишта српских закона)? Постављам питање какав кредибилитет има човек који признаје да је издајник, тј. човек који се залагао за бомбардовање свог народа у Босни и Србији? Колико се може веровати човеку који жели да рат и насиље буду окренути против само једне стране у грађанском рату, и човеку који уопште верује да рат и насиље могу да реше било шта? Како веровати адвокату који прво девалвира појам геноцида сводећи га на  опште злочине, а потом геноцид – односно починиоце злочина види само на српској страни? Види се да новинар, који интервјуише Поповића, сматра да је геноцида било на све три стране, али Поповић отклања ту могућност сваљујући сву кривицу на српску страну. Како веровати човеку који призива ратне злочине над сопственим народом а будуће српске жртве олако карактерише као неизбежну колатералну штету сваког оружаног сукоба? Какав је то Поповић „добар српски патриота“, како сам себе назива, када је по сопственом признању издајник? Како он може бити „добар српски патриота“ када се залаже за војни пораз свог народа, за бомбардовање свог народа, и за ратне злочине над сопственим народом? Одговори на ова питања се намећу сами по себи. Адвокат Срђа Поповић, који је по сопственом признању, технички гледано, починио акт издаје, нема никакав кредибилитет, није искрен и не може му се веровати. Интервју, чије делове цитирам, који је својевремено дао Срђа Поповић, је довољан за такав закључак, али поред њега постоје многобројна сведочанства о антисрпском деловању адвоката Поповића, изговорена на трибинама „Пешчаника“. Када се упустим у још подробнију анализу речи адвоката Поповића, долазим до још поразних закључака, поред оних који се виде у горе наведеним питањима. Адвокат Поповић сматра да је, технички гледано, починио акт издаје, по законима Србије, како каже. Из његовог даљег излагања се може схватити да он сматра да је издао државу али не и народ. И очигледно сматра да је издаја државе нешто што није кажњиво, нешто што није спорно, јер је државу водио Милошевић. Поповић губи из вида да је суштина државе народ, живи људи, па тек потом нека територија, и онда све остало. Држава није Милошевићев режим, нити било који режим. Држава није ни Тадићев, марионетски, квислиншки и издајнички режим (да, све одједном). Режими се мењају. Стога не можете издати државу а да не издате и народ. Све и да је то могуће, тај изузетак се не би односио на Срђу Поповића јер је он своју „техничку“ издају, по њему, а суштинску, по мени, починио залажући се за бомбардовање своје земље а потом и за копнену интервенцију – „војни пораз... је у најбољем интересу српског народа“. Поједини примери из историје су показали да до војног пораза неког режима – истовремено и до војног пораза народа и државе, по правилу (а изузетака има), може доћи само после копнене интервенције – пример Ирак, Авганистан – изузев ако се не употреби нуклеарно оружје, као у случају Јапана. И на овом месту се поставља неизбежно питање адвокату Поповићу – да ли сте потписујући захтев за бомбардовање свог народа и своје земље, захтевали само конвенционално бомбардовање, налик оном 1999. године, или сте захтевали и нуклеарно бомбардовање? Очигледно је Клинтон, коме сте ви и ваши супотписници упутили захтев, то имао у виду када је касније,1999. издао наредбу да се бомбардује Србија. Из свих речи адвоката Поповића је јасно да је он захтевао и подржао и бомбардовање 1999. године, и све НАТО злочине, били они 1994. године или 1999. године. Колико знам ни злочин издаје не застарева? Поставља се питање како неко ко је по сопственом признању издао државу, а тиме и народ, уопште има, било какво, не само морално право да оптужује и пресуђује другима?

Адвокат Поповић је убеђен да водимо некакав дуел и  да је мој текст на НСПМ настао као одговор ДСС, на његову тужбу. Није тако. Као што ни овај текст није настао због жеље да полемишем са Поповићем, “Пешчаником“,„е-новинама“, „Данасом“ или Басаром. А сви они су, изузев „е-новина“, изнели низ увреда на мој рачун. То у својим текстовима никада нисам радио и нећу радити. Уосталом они иду на личну дисквалификацију јер су бесни и немају аргументе, као што је увек случај са личним дисквалификацијама. На текст „Одговор нечастивог“ адвоката Поповића се нећу освртати, јер је хаотичан и бесмислен, притом, довољан одговор је оно што пишем у овом тексту. На нужничко списатељство Басаре у „Данасу“ не треба одговарати.

Вратимо се на блог Срђе Поповића и на сајт „Пешчаника“. И поред најаве да није дозвољен говор мржње, претпостављам ни вређање, блог Срђе Поповића обилује мржњом и увредама, иако је двоструко модериран, од стране уредница „Пешчаника“ и од самог Срђе Поповића. Сви они дозвољавају  и подстичу говор мржње и низак ниво расправе, поготово Поповић који подилази својим блогерима. Такође, на блогу, као и на самом сајту „Пешчаника“ нема супротстављених мишљења, нема ставова изван круга другосрбијанаца. Евентуалне свађе, расправе или супротстављености се крећу искључиво око степена сатанизације ДСС, Коштунице, и свих осталих који не мисле исто као и они. Увреде на рачун Коштунице и ДСС се на том блогу подразумевају. На овом блогу има мало коментатора а много коментара, јер већина блогера пише неколико десетина коментара, па чак и више. Пример који описује степен екстремизма блогера су увреде упућене медијској кући Б92, чији блог називају „брлог б92“ (речи главне блогерке Светлана Стаматовић, поред Срђе Поповића), многобројне увреде Тадићу, увреде и другим функционерима ДС-а, “хомофобични Ђилас“, „крештава Јелена Триван“ (блогерка Марија). А Б92, Тадић, Ђилас и Триванка су речју и делом углавном истомишљеници блогера „Пешчаника“ и Друге Србије. Не стопостотни, и не сви у истој мери, али истомишњеници. Међутим ови екстремисти и њих мрзе и вређају их, јер нису стопостотни истомишљеници. Блогер „Василије виртуелни“, једини који исказује нешто другачије ставове, али и даље у оквиру другосрбијанских погледа на свет, бива препознат као блогер са Б92, и доживљава низ дисвалификација и напада, јер дозвољава разумну сумњу, тј. доводи у питање одређене тврдње Срђе Поповића изнете у кривичној пријави. Блогер Игор Ј. не може да верује „колико мржње и глупости„ има у мом чланку на НСПМ. Пример слабо контролисане мржње је и вређање по националном основу, тј. на основу  несрпског презимена које се не завршава на „ић“, што представља националшовинизам иако се представници Друге Србије представљају као толерантни антинационалисти и антишовинисти. Томе сам на сајту „Пешчаника“ и на блогу лично изложен. Поигравање са мојим презименом је започео адвокат Поповић на свом блогу у тексту „Одговор нечастивог“. Занимљиво је да су ове намерне грешке или непознавање граматике исправљене на истом тексту који су уреднице Лукић и Вуковић ставиле на насловну страну „Пешчаника“. Не верујем да блогер Поповић не познаје граматику и падеже када наводи : „по г. Бакарцу“, „забринутост г. Бакарца“ итд. Да се презивам Бакарц, речи г. Поповића би биле тачне. Исправно је рећи „по г. Бакарецу“ и „забринутост г.Бакареца“. Да г. Поповић греши намерно, подсмевајући се мом несрпском презимену сведочи и шовинистичка и ниподаштавајућа расправа две блиске сараднице и блогерке г. Поповића, које немају ноћу паметнија посла (брига о деци, мужевима, вођење љубави итд.) од учешћа у шовинистичкој фарси. Дијалог настаје на почетку коментара Поповићевог текста на блогу „Позив на јавну расправу“. Једна блогерка – Светлана Стаматовић је главни сарадник г. Поповића и написала је више од сто коментара. Тај дијалог преносим у целини и са све грешкама:

коментар 2. Светлана Стаматовић  

Новембар 18, 2010. at 00:04

„срђо, беквалац треба нама да одговара, а не ви њему, уосталом, нека га коштуничина одбрана позове да сведочи у корист коштунице“.

коментар 3. Светлана Стаматовић 

Новембар 18, 2010. at 00:08

„пардон, бекарец“.

коментар 3 и даље. Светлана Стаматовић 

Новембар 18, 2010. at 00:38

„ја овој будали никако да потрефим име, хајде поново:бакарец“.

коментар 3 и даље. Весна 

Новембар 18, 2010. at 00:38

„Е сада сте ме до суза и насмејали. Иако са нестрпљењем очекујем сутрашњи одговор срђе Поповића, ова ваша опаска је сасви довољна као одговор на дизајнерово мудровање“.

коментар 3 и даље. Весна 

Новембар 18, 2010. at 04:38

„Ух, сада видим да се и код мене брзо примила (не)писменост, не смем више  да читам никакве бакараце“.  ( http://blog.pescanik.net/?p=15 )

 Све ово пролази без реакција троје модератора, Светлане Лукић, Светлане Вуковић и Срђе Поповића. Осим што се они слажу са оваквим коментарима и подстичу их нечињењем, г. Поповић је и лицемеран и недоследан, о чему сведочи његов дијалог од 17.нов. са блогерком Маријом, која се жали на подсмевање у коментарима (а сутра и сама вређа и подсмева се Ђиласу и Триванки) а Поповић јој каже 17. новембра:“ Слажем се са вама и подсмех не може бити замена за анализу. Најлакше је људима издевати имена“. Већ сутра, Срђа Поповић не сматра да и ја треба да будем заштићен од подсмеха, нити да спадам у људе.

Слично овим двема сарадницама г. Срђе Поповића, Светлани Стаматовић и Весни, које воле шовинизам и чија је јавна маска бораца за правду и пристојност пала, мојим именом и презименом се забавио и сајт  неонацистичког Стормфронта, у делу Стормфронт Србија, где се од 6. маја 2009. године, налазим на “Списку Јевреја у Србији“, на последњем 175. месту. ( http://stormfront.org/forum/t183799/ ) Као што Друга Србија и власт означавају своје мете и праве своје спискове, тако их прави и Стормфронт. Једино што се поставља питање чему ти спискови служе? Поставља се питање која је разлика између екстремиста Друге Србије и Стормфронта? Ја ћу њима признати да ми нису сва крвна зрнца српског порекла а њиховој жељи да ме лише тих несрпских зрнаца нећу моћи да удовољим – сва су ми једнако драга.

Ипак најгори примери говора мржње се тичу иживљавања над госпођом Ружицом Ђинђић а тиме и над децом Зорана Ђинђића. И овде је главни актер наближа сарадница Срђе Поповића, Светлана Стаматовић. Поред ње и још неки блогери понављају њене клевете о Ружици Ђинђић, попут блогера по имену „Срле“(коментар од19.нов). Сви они коментаришу одсуство имена Ружице Ђинђић из кривичне пријаве Срђе Поповића и његових клијенткиња, и због тога мрзе и клевећу Ружицу Ђинђић. Најближа сарадница Срђе Поповића, очигледно у име самог Поповића, који се, елегантно држи по страни, и каже да не може да коментарише јер му је госпођа Ђинђић била клијент (једном клијент, увек клијент), Светлана Стаматовић  16. новембра 2010. у 23:03, каже :

“Не капирам зашто је изненађење што нема Ружице, кад је она члан Демократске странке, оне исте која је протерала све најближе Зоранове сараднике и то на захтев Коштунице и Динкића, да би потом кохабитирала са ДСС. То мудроме нешто говори...“.

У 05:52, госпођа Светлана Стаматовић, Срђино око свевидеће, особа која никада не спава, која изгледа нема мужа, ни децу (опростите ако грешим, неомужена дугочекалица рекло би се?), нити свој живот, даље наставља :

„Бојим се да Ружица није баш тако наивна и јадна како је већина доживљавају (приметите граматичку грешку!), посебно ако имамо у виду ово: (овде Стаматовићка цитира наводне речи Станка Суботића Цанета да је Ружица Ђинђић од њега 2007. године, примила 1,3милиона евра, а да је то одобрио Тадић, а у ствари сама клевеће Ружицу Ђинђић на сајту „Пешчаника“ и блогу Срђе Поповића). Детаље ове клевете нећу цитирати, толико су бесмислени а ви их можете пронаћи на коментарима на текст Срђе Поповића „Позив на јавну расправу“, на блогу г. Поповића.,коментар бр. 48.( http://blog.pescanik.net/?p=15 ).

Колико је болест узела маха, видимо. Блиска сарадница Срђе Поповића, Светлана Стаматовић изгледа монструозно инсинуира да и Ружица Ђинђић, или има нешто са убиством Зорана Ђинђића (и) или има нешто са заташкавањем политичке позадине атентата, јер је наводно примила 1,3 милиона евра., што је непојамна неистина. Стаматовићка упориште за своје болесне инсинуације налази у чињеници да је Ружица Ђинђић члан ДС. То „мудрој“ Стаматовићки нешто говори.

Да ли су сада јаснији разлози због чега госпођа Ружица Ђинђић не жели да има ништа са пашквилама Срђе Поповића?

Све ово говори у прилог ономе што сам рекао о лажној пријави Срђе Поповића, а то је да се он више разрачунава са Зораном Ђинђићем, него са Коштуницом. Његов блог, његова сарадница и други блогери су доказ за то.

Потпору овим мојим тврдњама и тврдњама да су пријатељи Срђе Поповића, Јовановић и тзв.“лакирана бубашваба“, имали многобројне везе са атентаторима, и да ту треба трагати за политичком позадином, а не код Коштунице и Ружице Ђинђић, даје и некадашњи пријатељ адвоката Поповића, бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери који говори о Чуметовом признању и политичкој позадини атентата на Ђинђића :

“То признање је било сувише детаљно, нису имали избора. Али очигледно је постојао однос између Легије, Ђинђића, Чедомира Јовановића и Земунског клана. Не знам све детаље тог односа, верујем да то нико не зна осим Чеде и Легије (они су преживели), али то може евентуално да пружи неко разјашњење како би се разумела историја тог времена и позадина догађаја који су довели до Ђинђићевог убиства. Мени је жао што то није разјашњено, зашто то Чедомир Јовановић није разјаснио. Такође ми је жао што не постоји воља ниједне српске владе или медија да охрабре Чедомира Јовановића да више говори о томе. Као да постоји жеља да се то једноставно остави, да се не дира“.

После анализе б(р)лога Срђе Поповића, како каже Светлана Стаматовић, част ми је да се придружим листи осумњичених на којој се налазе Војислав Коштуница, Вилијам Монтгомери, Ружица Ђинђић и многи други.

За разлику од мене, адвокат и блогер Срђа Поповић иза себе има мноштво које стоји иза њега и то прави велику буку која се слабо чује. Као оркестар људождерских лилипутанаца. Ја сам написао, у своје име, а не у име ДСС, чланак „Нечастиви адвокат лажно пријављује“ на сајту НСПМ, као и много пута раније, чланке на том сајту и на сајту Фонда Слободан Јовановић. Неке од тих чланака је ДСС, ставила на свој сајт, својом, а не мојом вољом. Јесам потпредседник Извршног одбора ДСС, али сам независан у изношењу свог мишљења, као што је био случај средином 2008. године, што су пренели многи медији, када сам се осврнуо на изборни пораз и на одговорност за то. Иза мене и мојих чланака не стоји нико. Иза Срђе Поповића стоје и владине, и невладине организације, стоји позадински а опет напредан, хомосексуални лоби, стоји ЛДП, стоји „Пешчаник“, а тиме и Б92, стоје „е-новине“, стоје „Данас“ и Светислав Басара, а свакако и Јелена Карлеуша. И на концу стоје вољени блогери, његовог блога, екстремисти и мрзитељи каквих би се постидела већина терористичких организација. Све то чува позадину адвокату и блогеру, човеку који је призивао смрт сопственом народу, залажући се за бомбардовање своје земље.

22.11.2010.године