Док село гори, баба чешља вуну

ДОК СЕЛО ГОРИ, БАБА ЧЕШЉА ВУНУ

Тако у ствари гласи народна пословица. Пред Нову годину узврвеле су активности режима и његових ментора, конгреси, појачања странака, најаве промена Устава, годишње награде...на Андрићевом венцу ври као у кошници, нови мерцедеси, председниковичина изложба... Ударили конгреси режимских странака па све пршти. Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. Хоћу рећи, тако је и „преподобни“ Расим, иако је имао конгрес прошле године, организовао и одржао „конгрес“ Градског огранка СДПС-а, непотребно а тако потребно, у Дому синдиката. Све ове манифестације делују потпуно бизарно, виртуелно, потпуно ишчашено у односу на стварност. У суштини обесно. И поред огромне пажње медија упућених конгресима странака које често не прелазе цензус и поред улизичких приказа тих догађаја, до грађана не допире порука коју би режим да им упути – оптимизам, ведрина, слога, сјај, већ само супротност жељене поруке. До грађана допире порука како режимлијама јако добро иде. Они су сви намирени, запослени, сити, лепо одевени, и много више од тога, они су богати али се нису обогатили својим радом већ отимањем од народа. Најмање 10.000 функционера режима је у сукобу интереса и обавља две и више функција и крши Закон о агенцији за борбу против корупције, који су сами донели па га срушили.

По штети која ће бити нанета држави, међу свом том вуном коју чешљају штеточине, треба прво поменути најаве промене Устава. Подршка том антидржавном чину је изгледа досегла двотрећинску у Скупштини Србије. Осим странака режима тој работи се прикључила и СНС, извесно и НС. Од доношења Устава то тражи и ЛДП. Свака од тих многобројних странака има своје разлоге и чланове Устава које хоће да мења. Од преамбуле о КиМ, до могућности истополних бракова. Очито да ће и режимске и опозиционе штеточине да поцепају Устав ко маче мушкатлу. Тада ће процеси разградње државе још брже да теку. Од државе неће остати камен на камену. Промени Устава се противе једино ДСС и СРС.

Прошле недеље је конгресну ногу повукао „честити“ СеПеО. Шести Сабор је одржан под геслом „За нову српску десницу“ а усвојен је и „Европски програм СеПеО“. И слепцима је јасно да је уместо да буде „нова српска десница“, СПО услужна Десанка Шакић режима. На опште изненађење за председника је изабран Вук Драшковић!

Мала, мала, мала група...

Потом је свој Осми конгрес одржао СПС. Овде се удесеторосручила количина пажње медија. Данима пред конгрес били смо бомбардовани разним незанимљивим детаљима партијске комбинаторике. Једна ствар се мени чини очигледном – Дачићева звезда је у успону. У овој тужној стварности он очигледно најбоље плива. Омиљен је у странкама режима, а ни опозиција га не напада. Рејтинг му је у успону а чини се и рејтинг његове странке. Одабрао је компатибилне коалиционе партнере (ПУПС и ЈС). За ове две и по године направио је најмање грешака од свих из режима. Из свог искуства је извукао многе поуке а једно је добро научио - како да не иритира људе. Изјаве су му помирљиве али јасне. Није его манијак који се меша у све, као Тадић. Игра само на сигурно а ризикује само онда када зна да је и тај ризик сигуран. И догурао је дотле да га главна жута новина „Блицкриг“ прогласи за будућег председника владе, после најављене реконструкције. На сву срећу, то се изгледа неће десити? Јер тај малени, социјалистички и демагошки Буда би опасно замутио воду која се бистри народу - да је режим катастрофалан. И то га чини најопаснијим човеком овог режима, поготово када се зна да је и министар полиције. Колико видим он је решио да се чврсто веже уз овај режим, што га чини још опаснијим јер ће сву своју вештину употребити да се очува овај истовремено, марионетски, квислиншки и издајнички режим. Бизарност је што су чланови СПС-а а истовремено и Главног одбора постали режисер Срђан Драгојевић и хомосексуални активиста и бивши председник „Геј стрејт алијансе“ Борис Милићевић, обојица учесници Параде срама. Директно са Параде у Главни одбор СПС! Па ред је да врате услугу Дачићу и полицији, који су их тако лепо заштитили. Мижда ће поред СПС, сад и у полицију да примају педере? Успут, као градски одборник сведок сам да је Дачић у свом четрдесетоминутном излагању пред Скупштином града 29. октобра, рекао да се нада да идуће године неће бити Параде. Сад се питам да ли је педерског активисту учланио јер је одустао од става и наде да параде срама неће бити? Или баш Милићевић треба да му помогне у настојању да се идуће године парада не одржи? Нешто сумњам. Бизарно је и зато што је то исти онај СПС из прошле деценије. Кажу нису исти? Променили су се? Помирили су се са ДС-ом, декларативно уваживши своје „болове“ (у ком пределу- седално абдоминално карличном?)? Да, променили су се, али су остали исти. Па није њихова заслуга то што је Слободан умро? Или јесте? Променили су се тачно онолико колико су се променили Николић и Вучић. Суштински, дакле, нису.

Што се Драгојевића тиче, нико нас неће уверити да је одувек био „помало социјалиста“. Двоцевка, да, али социјалиста не. Срђан само тражи новог заштитника јер жели да сними нови „пројекат“. То је све. Срђана се сећам из изборне ноћи септембра 2000. године када је изражавао своју подршку и наклоност Коштуници и ДСС-у, у просторијама у Браће Југовића. Медији су забележили и његово присуство у просторијама Г17 много година касније. Потом, његову појаву на бини уз Тадића, пред последње председничке изборе. Али до сада није био ничији члан а камоли функционер. А сада је открио да му је срце на левој страни. Са Дачићевог становишта добар потез и за њега и за СПС. То где ће Срђан отићи кроз неко време и када добије паре за „пројекат“, није сада битно.

Још је бизарније учлањење и чланство у ГО СПС, Бориса Милићевића. Слободан се заиста у гробу окреће. Овај хомосексуални активиста је постао познат у фебруару прошле године, када је као председник ГСА, најавио и поднео тужбу против ЈП „Сава центар“, чији је директор, иначе високи функционер СПС, Драган Вучићевић забранио одржавање конференције за штампу ГСА, с обзиром на то да је термин био изнајмљен „Медија центру“ а не ГСА. У априлу је, очито грамзива хомосексуална организација заиста и тужила Сава центар и тражила 11 милиона динара одштете због „претрпљеног душевног бола“. У овом тренутку пријема Милићевића на високу функцију, остаје нејасна судбина  поднете тужбе? Можда су  се СПС  и  Борис Милићевић договорили да тај „претрпљени душевни бол“ „Геј а опет стрејт алијансе“ и није тако велики, и да СПС и ГСА имају друге болове који их везују, па ће и ти болови бити преточени у неку „позадинску“ декларацију? Свакако, у СПС-у се сада ори онај  хит групе „Фамилија“, који их је својевремено толико нервирао „Мала група педера“ :

„Ја сам срећан што постојим

мене гуза вукује

треба само мало воље

да се човек радује.

Јако дупе, добра душа

нико други да се слуша

стара гуза иза оста

свега нам је вала доста.

Немој рећи да се плашиш

ко се плаши пропада

ако своју гузу тражиш

она с неба не пада.

Мораш ти по њу да дођеш

много тога сам да прођеш

соба нам је откључана

биће нама бољих дана.

(рефрен)

Мала, мала, мала група педера

дуго нам је вала сметала

мала, мала, мала, мала нам је да

рупа нам је мала, ал` је гуза велика“

Са нашег становишта чланство Бориса Милићевића је бизарно и лицемерно. Са становишта СПС-а, ово је прави потез. Ширење бирачког тела. Политичка инклузија ЛГБТ особа. Лазар Павловић, садашњи председник ГСА је овим поводом рекао „ГСА  је тужила СЦ а не Борис Милићевић. ГСА подржава, поред друштвене, и политичку инклузију ЛГБТ особа. Ми верујемо и знамо да ће и остале партије бити спремне да чине исте потезе следећи позитиван пример СПС-а“. И сад, ван сваке шале видимо у ком грму лежи зец, и због чега је одлука добра по СПС а поготово по педере, а лоша по друштво. Ивица Дачић је учинио огромну услугу хомосексуалном лобију. Учинио им је оно до чега им је највише стало. Укључио их је у политички живот. Политички их је етаблирао. Поред друштвеног етаблирања које су доживели када је режим дозволио Параду настраности, сада су и политички етаблирани. Зато Лазар Павловић добро предвиђа – и остале партије режима ће повући сличне потезе. Имамо првог политичара хомосексуалца- Бориса Милићевића, који неће морати ни да „изађе из ормара“, тј.да се изјасни као педер, што иначе још нико није урадио, јер је он као већ оглашени педер постао функционер СПС. Какво утркивање ће сад да настане. Сви ће сад да кликну :“И ми педере за трку имамо“! И наравно, кад дође време ти оглашени педери ће, осим партијских, заузимати и државне функције. Тада ће садашње режимске педерчине, морати да направе место за праве педере. Тек тада ће „милог“ Гидицу Вестервелеа овде имати ко да сачека, како ред налаже - позадински. Можда то буде брже него што мислимо ако ДС на функцију министра СПОЛНИХ послова постави нпр. Предрага Аздејковића, по сопственим речима, првог педера Србије. А како је СПС у великом успону, отвара се и нада за Вука Јеремића. СПС, као што је створио ПУПС, треба да обнови и рад ЈУЛ-а, чији је Јеремић својевремено био члан, као син свога оца директора и потомак клана Поздераца, и управо Вук Јеремић, који је очигледно изгубио све позиције у ДС-у, треба да постане нови лидер ЈУЛ-а. Замислите онда тек ту коалицију Дачић, Палма, Кркобабић и Јеремић!

„Богиња“ Дијана

Осим Драгојевића и Милићевића, високи функционер СПС-а – потпредседница чак, је постала Дијана Вукомановић, доктор наука, научни сарадник Института за политичке студије, раније позната и као политички аналитичар, коментатор и колумниста, бивши стипендиста Сорош фонда, на чијем будимпештанском универзитету је и магистрирала. Овде није у првом плану бизарност, мада и она постоји, већ очигледно мудар потез Ивице Дачића, опет са његовог становишта, али и објективно гледано. Од пет потпредседника, СПС сада има две веома образоване жене, од којих је једна и веома вешта и политички искусна, а друга прави прототип интелектуалке (да ли је заиста толико паметна видећемо касније). Ни њихов физички изглед није без утицаја. Једна се, готово шездесетгодишњакиња, од када је постала председник скупштине, видно пролепшала и подмладила (пошто еликсир младости не постоји, онда је јасно да се ради о „еликсирима“ естетске хирургије) а друга је очигледно, природно пријатне спољашњости а може се рећи и млада, за наше услове (43 године). Дакле, јасно је да је са становишта Дачића и СПС-а, ово сјајан потез. А шта је са становиштем Дијане Вукомановић? Она је изјавила да жели да следи пут Славице Ђукић Дејановић. Не знам на који пут мисли? Да ли на онај пут када је Славица била организатор изборне крађе у Крагујевцу 1996. и 1997. године, када су почињена одређена кривична дела, ако се не варам? Сама Дијана, за коју сам претпоставио да је члан СПС постала онда када је изабрана за потпредседницу партије, је на опште изненађење, за лист „Данас“ изјавила :“ Постала сам члан СПС 1996. године. Тада су социјалисти тврдили да имају 600.000 чланова. Посумњала сам у истинитост тих тврдњи и упитала Милана Јовановића,социјалисту, може ли та бројка да се провери. Одговорио ми је да најбоље могу да проверим ако се учланим у СПС. Послушала сам га и добила чланску карту која је у основи имала бројку 600.000“. Е сад да се вратимо на питање памети. Колико има памети у поступку Дијане В. пре четрнаест година? Па онолико колико памети има у жељи неке особе да се увери у отровност змије отровнице, дозволивши да је змија уједе. Мислим, Дијана, било је и других начина да се увериш у бројност чланства СПС-а. У томе има и толико мудрости, као када би се неко запитао о природи мафије, па постао њен члан да то провери (и био то четрнаест година).

Не треба заобићи ни једну колумну Дијане Вукомановић из „Политике“ од 29. јула ове године: „Уосталом, у политици је валидна једна брутална, колико и банална истина: у политици само будала не мења мишљење. Отуда је могуће да на власт дођу или опстану политички конвертити ...“. Сад, хм...госпођа Дијана је четрнаест година члан СПС-а, дакле, са тог становишта изгледа да није мењала мишљење? По бруталној, колико и баналној истини- дефиницији коју је сама исказала, то саму  Дијану Вукомановић чини .......? Или је госпођа ипак за ових четрнаест година мењала мишљење? Учланила се у СПС, па остала пасивна. Била стипендиста и магистрант, по СПС-у непријатељског Сороша. У неком тренутку писала програм СПС са Миломиром Минићем. Била саветник  потпредседника владе Вука Обрадовића, владе која је свргнула СПС, његове СДП (била и члан те странке?), вероватно негде 2000. и 2001. године. И коначно постала потпредседница СПС-а. Хајде да будемо пристојни и да спасемо Дијану Вукомановић сопствене бруталне и баналне дефиниције. Али онда је не можемо спасти од њеног следећег навода који говори о политичким конвертитима. Да ли се и вама чини да све чињенице које сам навео из биографије коју је сама изнела у више листова, чине госпођу Дијану Вукомановић, политичким конвертитом - превртачем, парекселанс? У следећем пасусу колумне Дијана мудро предвиђа, јавља јој се:“ Када је реч о емоцијама, аналитички је интересантно посматрати да ли ће жене на лидерским позицијама (...) унети један нови квалитет, и сензибилитет у политику?“. Мени се ипак чини да је још у јулу месецу Ивица изнео Дијани свој предлог, па је она написала своју умну колумну.

Има у овим догађајима још једна појава, која побуђује пажњу. Накнадна памет. Вукомановићева каже да је члан СПС већ четрнаест година. Драгојевић изјављује да другује са социјалистима једну деценију. Вероватно ће и Борис Милићевић изјавити како му је Слоба род, да је рођен у Житорађи а да је члан СПС од оснивања. Па да, сви смо ми помало социјалисти. Одувек социјалисти, левичари... Сад ће да настане поплава вађења старих чланских карата СПС-а и присећања бивших и заборављених функционера и чланова СПС-а како су све ове године увек били уз СПС, како су остали левичари...А Дијана Вукомановић је у првој половини ове деценије била, како стоји у „Данасу“, блиска сарадница Вука Обрадовића и Социјалдемократске партије. Да ли је Вуку Обрадовићу тада саопштила да је члан СПС-а? Не сећамо се њене улоге у ондашњој „Афери Обрадовић“? Ако размишљамо о чланству госпође Вукомановић у СПС-у долазимо до неких спорних ствари. Прво, госпођа се учланила у години изборне крађе коју је починио СПС, у средини деценије наше пропасти. Као образована и зрела особа (тада 29 година) сасвим је била свесна свог поступка. Учланила се у странку која је упропастила ову земљу и тиме је Дијана допринела, макар мало, општој пропасти. Истовремено је била  Сорошев стипендиста, о чему вероватно није обавестила СПС, који је свих десет година своје власти водио кампању против Сороша. Сада, је после 14 година обзнанила своје чланство, које је извесно крила у овој деценији, и постала потпредседник те странке. Због чега? Да доврши започето? Не. Претпостављам да је ствар прозаичнија и од конвертитства. Дијана је доктор наука и научни сарадник ИПС-а. У ових десет година је градила каријеру и нагледала се како свакојака фукара постаје министар, државни секретар и слично, па се богати онолико – као и у претходној деценији, када јој то није сметало чим се учланила у СПС. А плате у институтима су бедне. Наука је ван приoритета овог режима, као и култура. Стога је Дијана одлучила да узме ствар у своје руке. А била је спремна. И мирис и укус. Хоћу рећи, и титула и углед. Мало је похватала старе везе, сетила се своје чланске карте СПС-а број шестстотинахиљада и нешто, сетила се да је студирала са Ивицом, сетила се да је својевремено са Миломиром Минићем писала програм СПС-а, сетила се садашње кризе и свеколике фукаре, сетила се да се женама у српској политици смеши колатерална корист, и...voila…постала потпредседница СПС-а. Смеши јој се светла будућност о којој је сањала 14 година. Сада су ту, на дохват руке...министарска места, позиције државних секретара, функције у управним одборима... коњи врани по ливади разиграни, каруце, чилаши...

А Срђан ће снимити свој следећи „пројекат“, јер од „Рана“ више не снима филмове већ ради „пројекте“. А  гејстрејт Борис, први педер политичар, ће бити још више позадински инклузиран у све поре овог друштва.

Жути пиромани чешљају још вуне

Наравно, нисам заборавио главни догађај, ту серију у бескрајним поновцима, која траје већ месец дана, ту теленовелу чији ће врхунац бити 18.децембра, када ће се „највољенија! стеона институција- Демократска странка, породити и даровати нам своја нова врховна чеда. Већ месец дана траје та драма, тај колоплет, тај хичкоковски заплет и саспенс, та напетост која нас помера, са 220 у волтима. И трајаће још најмање месец после порођаја. Ох, како смо узбуђени, како бридимо...како једва ишчекујемо... како се тресемо... Ко ће? Како ће? Где ће? Када ће? С ким ће? А ко неће? Шта ће нам еротски филмови, кад је ово узбудљивије.

Судећи по медијима то је главни догађај ове године. Без премца. Ни Тадић нема премца, нема ни прамца...нема ни крме, ни кормилара... али плови, плови...И никада, никада неће признати...

У свој тој напетости, тој бременитости, без прамца, пардон без премца, председник и његова камарила су се поновили новим мерцедесима, којима их је частио народ. Поред блиндираног мерцедеса за председника, вредног свега 620.000 евра, како јављју медији „најновије класе и највиших стандарда, који може да издржи експлозију противтенковске мине, директан удар из тешког топовског наоружања и напад бојним отровима“ (предосећа ли то наш председник гнев народа, погрешно мислећи да народ има мине, топове или бојне отрове?), дакле поред те тенк мечке, набављена су и још два за припаднике обезбеђења који нису више могли да издрже тешке муке у два аудија „стара“ четири године. Осим тих играчкица, режим увелико разматра и набавку новог авиона, јер се два постојећа много кваре, а нова летилица (фалкон 900) за камарилу треба да кошта свега 30 до 40 милиона евра у зависности од опреме (седишта од алигатора, позлата, тип озвучења, complementary blowjob и сл.).

Свој хвале вредан допринос општој ствари је дала и госпођа председниковица Татјана Тадић, после претходног доприноса када се жртвовала за народ летовавши на Бријунима. Овај пут допринос најбоље другарице чувене кројачице Драгане Огњеновић, је немерљиво већи. Овај пут, цитирам РТС :“ Поводом новогодишњих празника, супруга председника Србије, Татјана Тадић приредила је за супруге амбасадора, изложбу поклона које је председник добио у последњих шест година, као и оних поклона које он поклања страним државницима“. Отварајући изложбу за мали број одабраних госпођа се обратила медијима. Преко слика се може закључити да је изложба организована у палати на Андрићевом венцу, радном месту супруга, у дворани. Изложба је богато опремљена и изложени предмети су представљени на белим, светлећим постољима и паноима. Види се да се жена нарадила и да је уложила надљудски труд. Могли су ту да донесу и поклоне које је Тито добио, јер је реч о истом типу изложбе. Додуше, Титове поклоне су могли да виде и обични смртници, док је госпођа Татјана одлучила да је радни мир њеног супруга најважнији, а и криза је тешка, зашто излагати народ вишеструким искушењима – да позајме који поклончић или да мало упитају председника за здравље јуначко. Стога су ову изложбу смртници могли да виде само преко медија, а уживо само супруге амбасадора (зли језици тврде да то није било дозвољено ни супругама чланова владе, јер Наташа Јеремић има пик на Тадића, ових дана). Задивљује  пожртвовање које је председниковица исказала са народом подаривши му овако диван поклон. И огроман труд, умни напор. И није било лако сетити се једне овако корисне ствари. Сав приход од изложбе, без обзира што постоје само расходи ихахај, ће бити упућен Краљеву и поплављеним подручјима. Хвала Татјана.

Јуче су нам још вунице упрели многобројни жути и мултикулти бизнис делатници, оличени у организацији НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development) која има енглески назив а послује само у Србији, па је нејасно зашто има такав страни назив. НАЛЕД је званично само локални НВО, са огромним амбицијама. На сајту НАЛЕД-а стоји :“Национална алијанса за локални екоиномски развој настала је као иницијатива формирана у оквиру програма „Подстицај економском развоју општина“(МЕГА) финансираног од стране америчког народа кроз америчку  Агенцију за међународни развој (USAID) а коју реализује Урбан институт из Вашингтона. Мисија НАЛЕД-а је да омогући дијалог локалних и републичких власти, институција и приватног сектора, и тако створи привредни амбијент који ће олакшати пословање у Србији, привући нове инвестиције и убрзати економски развој“. Није место да се сада бавимо многобројним слабостима и нејасноћама у овим наводима, већ је ред да знамо да је ова америчка НВО, доделила награде терминаторима, пардон реформаторима године. Награде је у репрезентативном холу РТС-а, уручила америчка амбасадорка Мери Ворлик. Награде су добила двојица врхунских терминатора, пардон реформатора – Драган Ђилас, и Драган Шутановац. Ђилас је добио награду јер је успешно терминирао Булевар, а и терминација Београда је у току, јер ће буџет „моста на реци Квај“, иносити око 500 милиона евра (две трећине буџета за 2010.), што већ уништава буџет града. Шутановчев допринос није ништа мањи, он је наставио посао који је својевремено започео Тадић, посао терминације Војске Србије. Тај посао Шутановац је успешно окончао. Ова два поносна терминатора су насмејани примили награду од намеснице Србије, америчке амбасадорке. Свакако леп поклон пред скупштину ДС, и Нову годину. Хвала Мери.

И тако се све ове штеточине веселе, славе сопствене успехе у растурању државе и понижавању народа, кроз многобројне обесне и бизарне манифестације, пред крај прве деценије овог века. Неће то још дуго.

Поручимо режиму - тек ћемо да видимо чија ће мајка црну вуну да преде?

18.12.2010.године