ДРУГИ ОКТОБАР 2011. ГОДИНЕ
Овогодишњу “параду” припремају озбиљније него прошле године. Организатори су агресивнији, пљуште њихова инструктивна и оптужујућа саопштења. Инострана подршка је још јача. Америчка амбасадорка War-lick је одавно издала наредбу режиму да се “парада” мора одржати по сваку цену. Цена је нова. Један од услова за улазак у ЕУ, у коју иначе нећемо ући њиховом вољом али то не смета да нас уцењују, понижавају и мељу. Амбасадор ОЕБС-а поново даје подршку. Уосталом све стоји на сајту организатора (1). То је једна разлика. Друга разлика је што је ово предизборна година, па режим у страху од избора избегава да пружи прошлогодишњу подршку “паради”. Ове године нема посета председнику итд. Министар полиције је у великом проблему. Неће да забрани, каже то је посао владе а посао полиције је да спроводи закон (па због чега је онда полиција, предвођена истим министром, забранила “параду” 2009.године у центру града?). Прошле године, крајем октобра, министар Дачић је на седници градске скупштине изјавио “да се нада да је то последња парада која ће бити одржана”(аутор текста био присутан). Министар је слагао. Као и 2009. године полиција може да забрани. Дачић бежи од одговорности. Ђилас бежи од одговорности. Мирко Цветковић није одговорно лице. Тадић бежи од одговорности.
Другог октобра 2011. године биће одржана трећа “Парада поноса” (прва је била 2001.године), како је називају организатори, њихови покровитељи и незаслужено, већина медија, која тиме свесно или не, наседа на подвалу.У иностранству се то назива најчешће “Gay pride” или само “Pride”. Све је ту неискреност, подметачина и подвала. Реч “геј”- весео, радостан- су себи пришили, и целом свету успешно подметнули и наметнули амерички педери првоборци. Где је логика, да енглеска реч “весео” постане синоним за педере (најчешће и за лезбејке)? Где је логика, да енглеска реч “понос” постане синоним за поворку педера, лезбејки, бисексуалаца и транссексуалаца? Где су ту разлози, потребе и императиви, за весељем и поносом уопште, а камоли за тако пренаглашеним, усиљеним и вештачким? Нема логике! Не постоје никакви разлози да се у тој ствари било ко весели и поноси. Због чега би неко био поносан и радостан што је педер, лезбејка…? Због чега се они који нису педери, лезбејке посебно не веселе и нису поносни што су хетеросексуалци, а ради се о огромном делу популације. Наравно они нису ни тужни, нити осећају срамоту због своје сексуалности. Хетеросексуалци су равнодушни и треба да буду равнодушни због тога што су здраво и исправно полно усмерени (изузев када се ради о оваквим провокацијама и наметањима, када они са разлогом осете понос што су нормални). И ту је један од одговора. И хомосексуалци могу и треба, јавно и групно, да буду равнодушни спрам свог погрешног полног усмерења. Појединачно гледано, хомосексуалци не треба да буду равнодушни (што не значи да треба да се стиде) спрам свог стања, јер оно напросто није нормално и није одраз душевног и телесног здравља. Појединачно гледано сваком припаднику ЛГБТ групе је потребна помоћ коју им нико не може наметнути. Помоћ психијатра, психолога… Ни они, ни групно ни појединачно, понављам, не треба да се стиде због свог погрешног полног усмерења, као што тиме не треба ни да се поносе, нити да буду радосни због тога. Појединачно, сваки хомосексуалац треба да жели да промени своје стање, треба да помогне себи или да потражи стручну помоћ.
Да ли су хетеросексуалци наивне будале, са становишта хомосексуалаца, што широм света не праве параде хетеросексуалаца? Да, али параде поносних веселника су потребне јер су угрожена права ЛГБТ особа, рећи ће самопроглашене вође хомосексуалаца и њихови заступници и покровитељи. Али, упитаћемо ми, због чега те параде постоје у земљама у којима су “права ЛГБТ особа достигла највеће стандарде” и где педери и лезбејке не да нису ничим угрожени, већ су добили већа права него хетеросексуалци, односно добили су права која им не припадају (право да намећу своје стање, свој поремећај, другима, право да усвајају децу, да склапају бракове…)?
Да се вратим на питање равнодушности. Упоредио бих цео проблем са проблемом удисања ваздуха, пијења воде… Дисање, жеђ и гашење жеђи најчешће узимамо здраво за готово. Тако треба посматрати и питање хетеро и хомосексуалности. За почетак. За почетак равнодушност. За почетак без буке и галаме. Без напада на хомосексуалце као на зло, на ђаволе, болеснике итд. То што нешто није здраво, не значи и да је болест. Такође, то што нешто није званично означено као болест, не значи да је одраз психичког здравља и не значи да није поремећај.Хомосексуалност јесте психички поремећај. Хомосексуалност сасвим сигурно није нормална, није здрава. Равнодушност као почетни став, или став на једном нивоу, као и одсуство сваке пропаганде, сензационализма, промоције и маркетинга, не значи да друштво и појединци треба да седе скрштених руку. Друштво треба да понуди разне могућности хомосексуалцима, говорим о потпуној добровољности, да сагледају своје стање. Образовање (чувену “едукацију”) и саветовалишта, пре свега. Друштво, такође, уопште не треба да промовише хомосексуалност а камоли да је представља као “ једнаковредну полну оријентацију”, као што је случај код нас (то сада намећу режим, хомосексуални лобији и западни намесници Србије). Постоји само једна сексуална оријентација. Само једно полно усмерење. Све остало су поремећаји и скретања.
И да будем сасвим јасан, не позивам да будемо равнодушни спрам најављене поворке срамоте, заказане за други октобар. Не, нема места равнодушности када неко садистички намеће своје животне погледе, у овом случају, своје поремећено полно усмерење. Нема места равнодушности, када и поред застрашујућих искустава са прошлогодишње крваве смотре, организатори и њихови западни и режимски покровитељи, још жешће инсистирају на одржавању догађаја, који не само да угрожава живот грађана Београда, и који нема никакву подршку у народу, него изазива дубоко гнушање грађана, и изазива непотребну нестабилност у ионако лабилној и оскаћеној држави. Ове последње реченице дају одговор на питање, зашто сам употребио израз садизам.
Потребно је да објасним и употребу речи “срамота” или “стид” у контексту израза “парада срамоте” или “парада стида”. Прво, ради се о паради срамоте, јер организатори треба да се стиде тога што раде. Траже права која им не припадају. Лажно се приказују као жртве и угрожена популација. Пристају да буду још једно средство притиска на Србију. Агресивно намећу свој поремећај целом друштву. Друго, огромна већина грађана сматра да је срамота бити хомосексуалац, сматра да је срамота имати поремећено полно усмерење. У најмању руку треба чути глас већине. Многи ће рећи да треба и уважити став већине. Употреба речи срамота у том контексту није контрадикторна реченици коју понављам у тексту, да хомосексуалци не треба да се стиде свог поремећаја. Стид их, по мени, неће одвести нигде. Само ће продубити унутрашњи сукоб у њима самима. Само ће продубити њихове проблеме, неурозе, депресије… За почетак треба реално да сагледају себе. Да се реше и стида и поноса. Да се суоче са собом и својим проблемима. И обавезно да потраже помоћ психолога или психијатра. Па где стигну. Друштво, са своје стране треба да подстакне психологе и психијатре да се овим слободније баве, без обзира на званични став данашње психијатрије и психологије да хомосексуалност није болест.
Хомосексуалци нису и не треба да буду парије. Познајем или сам познавао одређен број педера (да ли треба да се извињавам што не познајем ни једну лезбејку?). Једног сам упознао на факултету, пре скоро тридесет година. Неколико њих у последње три године. Један је право откровење. Лекар је, образован и мимо формалног, пристојан, урбан тип. У говору отеже “по београдски” али и додатно, благо афектирано…Јасно је због чега. Није отворено феминизиран. Не скрива да је хомосексуалац, али то свакако ни не истиче. Има доминантну мајку и сестру, пасивног оца (класичан образац). У мом друштву и друштву моје бивше супруге, то није скривао, јер није осећао претњу нетолеранције са моје стране. Исправно. Изненадио се мојом толерантношћу, пошто је нешто начуо (погрешно свакако, захваљујући режимским медијима и оптужби једне коалиције хомосексуалних организација на мој рачун) о мојим прошлогодишњим наступима поводом “параде” (одборничко излагање у градској скупштини и текст о утисцима после одржане поворке) (2). У четвртој је деценији живота, самосталан, има одлично плаћен посао у страној фирми. Човек не гаји илузије о себи. Није депресиван, неуротичан али сам износи да са њим није све у реду. Познаје свет хомосексуалаца, веома је промискуитетан као и већина њих. Има једну “сталну” везу али увек има и другу, трећу.... Стално тражи, али не налази. Он покушава и са женама али сам каже да то не иде. Другарице га повремено упознају са новим познаницама, али је исход исти. Каже да најчешће заврши у неком мрачном “геј” клубу, са неком непознатом особом (мушком, наравно). Зна да то не ваља, али вели, то је јаче од њега. Сам тврди да су сви они поремећени и да је то већини сасвим јасно. На овом месту ћу изнети једну претпоставку. Промискуитетност педера не потиче од вишка потенције, већ као и у случајевима нимфоманије и сатиријазе, од немогућности потпуног задовољења. Кад кажем задовољење, мислим и на психичко и на физичко задовољење. Отуд толики промискуитет. Понављам, човек је лекар и то не опште праксе. Осуђује “Геј параду”, сматра је неприличном, непотребном и наметљивом. Тврдим да већина хомосексуалаца размишља попут њега. На прошлогодишњој “паради” је било више гостију него хомосексуалаца (или бар пола пола), односно било је свега 500 припадника ЛГБТ. При том су неки дошли из иностранства и из унутрашњости. А Београд има милион и по становника. Свакако, јасно је да се један део хомосексуалаца плашио да дође на процесију али је свакако и тачно да већи део те популације осуђује параду, баш као и мој познаник, и не одлази тамо, не због страха, већ због пристојности.
Узроци хомосексуалности су сложени. Екстремисти и усијане главе, на оба пола супротстављена по овом питању, нуде једноставне а погрешне одговоре. На пример- “хомосексуалност је генетски узрокована- односно урођена”. Или “хомосексуалност је искључиво ствар избора”. И онда једни заговарају “понос обесправљених” а други “срамоту грешника”. То не води нигде. Између црног и белог лежи стваран живот. Живот се углавном одвија мимо поноса и срамоте, мимо црног и белог хоћу рећи. И не треба овим проблемима да се баве сви, само не они који су квалификовани да се тиме баве. Проблемима хомосексуалности се баве домаћи и страни политичари, страни намесници Србије, политичке странке, политичке невладине организације, свештена лица, односно званичне црквене заједнице, медији, полиција… сви, само не они најпозванији и најстручнији– психијатри (и остали позвани лекари) и психолози. И да се вратим узроцима хомосексуалности. Сасвим сигурно су веома сложени. Један добар део узрока је средински али један део узрока је изазван одређеним генетским предиспозицијама. Постоје одређена истраживања која наводе да део узрока лежи и у процесима који се одиграју између зачећа и рођења (нпр.истраживања су показала везу, али само одређену већу предиспозицију, појединих мушкараца, да постану хомосексуалци, уколико су се стекла два предуслова- да имају много старије браће и да се одређена супстанца у постељици мајке, одговорна за маскулинизацију мушког заметка , временом смањивала са сваким наредним мушким дететом. Међутим ради се само о нешто већој предиспозицији дела ове популације, али уз обавезни стицај оба услова). Ово свакако показује колико су сложени узроци хомосексуалности. Поред генетских, не бих рекао узрока, већ пре предиспозиција, многима су ближи и познатији неки средински узроци. Навешћу пример, који је мени познат, кроз примере тројице хомосексуалаца које познајем. Сва тројица су синови изузетно доминантних, агресивних и чак мушкобањастих мајки. У сва три случаја утицај оца је изостао (потпуно одсуство оца у једном случају) или је био слаб, због пасивне улоге оца (у једном случају отац је био ниског раста, дежмекаст, повучен, интровертан - припадник друге- азијске културе). Наравно ни три ласте не чине пролеће, али је познато из одговарајуће литературе, да је управо ово што сам навео, један од уобичајенијих психолошких модела- који још више стварају предиспозицију за развој хомосексуалности. Хоћу да кажем, да је јасно да сви синови доминантних мајки а пасивних очева, не постају педери. Такође одређене физичке и психичке трауме у детињству могу довести до веће предиспозиције за настанак хомосексуалности, односно за погрешно полно усмерење ( под траумом не се мора подразумевати само некакав отворени и белодани трауматични догађај са становишта одрасле особе - већ све оно што је у уму и интими детета остало записано као траума). И кад ово све сагледамо, и кад сагледамо своје незнање у овој области, оне крајности- “понос обесправљених” и “срамота грешника” постају бесмислене. И онда постаје бесмислена жеља за парадирањем и наметањем, као што постаје и бесмислена жеља да се неко физички обрачунава са хомосексуалцима или учесницима срамотне смотре. Као што је бесмислен и обрачун са полицијом.
И који је мој став поводом предстојећег дефилеа, другог октобра? Шта саветујем? Шта предузети?
Прво, део мојих ставова читате. Друго, као и прошле године, после “параде”, написаћу текст - извештај о томе шта сам све видео- доживео, извештај о утисцима.
Треће, јасно вам је да се другог октобра нећу закључати у стан, спустити ролетне, погасити телевизор, радио, рачунар… Јасно је да ћу бити на улици. Ићи ћу тамо где се може, прикупљаћу материјал за текст, помоћи ћу свакоме коме помоћ буде потребна. Покушаћу да гласно протестујем против “параде”, бар на домет гласа од параде. Нећу бацати камење, нити било шта друго. Нећу се тући са полицијом. Нећу тући учеснике параде чак и ако будем имао прилику да то учиним. Али бићу на улици. Сматрам да је дужност сваког грађанина да тог дана буде на улици, да искаже своје мирно противљење садизму “параде”. То је дужност а не бити затворен у свом дому.
И да се не лажемо. Основни разлог због кога ћу бити на улици је што желим да срушимо овај издајнички режим. Зато сам био на оба митинга СНС, зато сам био на улици 10. октобра прошле године и много пута од 1990. до 2000. године.(с том разликом што Милошевићев режим није био издајнички). Да је прошле године уместо 6000 активних протестаната било 15 или 20 хиљада, режим би пао, или би био принуђен да изведе војску и прогласи ванредно стање. У данашњим околностима, беде и растурања државе, и ванредно стање је помак, помак ка бржем паду овог злотворског режима. Да би режим пао, потребно је да нас на улицама буде што више.
Београд 16.09.2011.године
Одреднице:
Нема коментара:
Постави коментар