Медијски мрак-свеж, мали пример

Медијски мрак-свеж, мали пример

Да погледамо како су осам режимских и један, СНС (не могу рећи опозициони), лист, дакле, како су све дневне новине пропратиле десетогодишњицу Коштуничине победе, односно десетогодишњицу 24. септембра 2000. године, дана када је српски народ, на изборима одлучио да је ред да се промени власт?

„Политика“. Бујошевићев лист (то је човек који је о овим догађајима склопио књигу) није на 60 страна објавио ни речи о овом догађају! На насловној страни су договор Тадића и Ештонове, хапшење бегијског сликара те суђење, Војиславу али Шешељу. Озбиљна новина нема шта.

„Блиц“. На укупно 130 страна ове иноновине, са све рекламама,и прилозима, није се нашло место за догађај који је обележио новију историју Србије. Ни речи. То је Рингијер. Браво. На насловној страни вести о Тадићу и Ештоновој, о крви у суду о Клеу и о Зани, сарајевској глумици!

„Данас“. Некада једина опозициона новина, није нашла за сходно да помене ни слова о 24. септембру и Коштуници на скромних 28 страна. На насловној су : Динкић, концерт „ГНР“, патријарх, Чеда и концерт филхармоније. Свака част.

„Ало“, коктелно-тоалетна сликовница, на 24 стране ништа о 24. септембру. Они постоје тек пар година и памћење им не сеже даље од дужине црева, просечног човека. На насловној, епохална вест о „Турском граду који ниче усред Србије“ и о крвавом обрачуну испред суда. Аферим.

„Новости“. На 90 страна са све прилозима, вест о 24. септембру се нашла на ударној, једанаестој страни. Али не лези враже. Већи чланак на тој страни се бави политичким азилантима у Русији (Мира, Марко, Марија, Вељко Кадијевић)  а не десетогодишњицом а мањи чланак правом темом уз фото Милошевића и Мире. Реч Коштуница се помиње 3 пута а реч ДСС ни једном. На насловној чак 14 вести али ни једна о 24.том.

„Прес“. На педесетак страна ове повремено опозиционе новине (у зависности од Мишковићевог положаја тог дана), на петој страни(охо-хо) се нашло место за  главну вест. У чланку се реч Коштуница помиње чак! пет пута. Реч ДСС ни једном али постоји мала Коштуничина слика. Хвала лепо. Наслов је адекватан „Десет година од победе Коштунице над Милошевићем“. На насловној су се нашле важне вести о крвавом обрачуну у суду, о томе да зимус неће бити грејања у целој Србији, о томе да је Мило одбио патријарха, да ће Пижон ипак звати Клеа и кључно, зашто лепотице воле маторце?! Јој.

„Правда“. Ово нехигијенско гласило напредњака, је на 4.и 5. страни је објавило текст који се само постранично бави 24. септембром, кроз празну економску анализу ових десет година с насловом „Држава преполовљена- дуг удвостручен“.Реч Коштуница се помиње једном, реч ДСС ни једном и Коштуница има једну малу фотографију. На насловној су : нове уцене око Косова, Тома и Дежер, Нини, са Немањом ни на кафу, пљачка и Нишу и крв у суду.

„Курир“. Ово несрећно, утамничено и уцењено гласило је успело да вест о 24.септембру постави на другу страну са нагласком на Милошевићу, и великом фотографијом  истог. Реч Коштуница се помиње два пута, ДСС ни једном.

И сада долазимо до неочекиваног шампиона у (полу)објективном извештавању.

„Дневник“, новосадски. На врху насловнице се налази чланак о 24. септембру, са насловом :“Нема више крађе, стигли прелетачи“ и наднасловом :“Десетогодишњица избора који су оборили Милошевићев режим“. Врло вешто се избегава помињање Коштунице на насловници. На трећој страни је чланак, интервју са Цвијетином Миливојевићем (агенција“Прагма“). Реч Коштуница се помиње једном, као и реч ДСС. Постоје две отпорове фотографије Милошевића а на те две и још једној, тежиште је на „студентском покрету Отпор“.

Закључак

У 9 дневних новина објављено је укупно 5 вести о 24. септембру 2000. године., и то у „Дневнику“ на првој и трећој страни, у „Куриру“ на другој, у „Правди“ на четврој и петој, у „Пресу“ на петој и у „Новостима“ на једанаестој страни.“Политика“,

“Блиц“,“Данас“ и “Ало“ нису објавили ни речи о тој теми.Само један чланак у наслову помиње Коштуницу. На 500 страница свих тих новина заједно, речи Војислав Коштуница се, у вези ове теме, помињу 12 пута а реч ДСС, једном! , уз укупно 2 мале Коштуничине фотографије. Милошевићева слика се појављује 5 пута, а речи Слободан Милошевић 25 пута. Од пет чланака који се баве овом темом само два, краћа, у „Пресу“ и „Новостима“ се директно и уравнотежено баве темом, док се остала три темом баве постранично, ограничено и пристрасно. Општи утисак је да је „невидљива рука“ потпуно потиснула тему у пети план, са циљем да се прикрије улога Коштунице и ДСС. Такође нагласак  је стављен на Милошевића а не на Коштуницу.

Да ли и ви мислите да се ради о срамној и потпуној медијској контроли и манипулацији?

24.09.2010.године

Србија пупак света?

Србија  пупак света?

Да ли треба осуђивати Бориса Тадића што је у Њујорку, где је отишао на заседање Генералне  скупштине УН, а успут, у „Харвард клубу“ на симпозијуму „Путеви просперитета“ изрекао гомилу афирмативних неистина о Србији? Постоји изрека „О покојнику све најбоље“. Стога је сасвим разумљиво да се председник држи ове изреке, пошто је управо он највише допринео да се та изрека примени на Србију, и да Србија од наслућеног спокојника 2000. године, преко покајника 2008., дође до неслућеног покојника 2010. године. Држава Србија умире. И демографски и територијално. Тадићев мелтинг пот, марионетски-квислиншко-издајнички режим, после двадесет година од када су САД уништиле државу у којој су живели сви Срби, а која се није звала Србија, по америчком налогу довршава тај посао, уништавајућу државу у којој измиру сви Срби, која се зове Србија, и то чини невештом ампутацијом, са неделотворном евроанестезијом, колевке Србије, срца Србије и хранитељке Србије. Србија крвари, умире а над њом умирућом играју бестијални плес смрти, умно и полно поремећена створења, која режим лукаво, као подвалу, подмеће да се на њима сломе кола народног гнева.

Да се вратимо постављеном питању. И да је Србија у иоле, нормалном стању, требало би му замерити, због тога што мисли да су тамо присутни, угледни гости, деца, којој се могу прострти шарене лаже о стању у некој земљи, а не пословне и политичке ајкуле. Шта ће те ајкуле, које јако добро знају какво је стање у Србији, помислити о њој и о, пре свега, њеном председнику, који износи тако провидне неистине? Тадић вређа интелигенцију и најнеинтелигентнијих. А можда је Тадићева мисија сасвим другачија? Можда је тамо отишао да упозна своје газде, са детаљима процеса, који успешно приводи крају, којим ће бити пословно ликвидирани српски капиталисти, да би на њихово место могли да дођу страни, а ми сви у Србији да будемо само јефтина најамна снага странаца? Претходно, је режим подржан, управо од  грамзивих кратковидих домаћих капиталиста, тајкунизовао Србију, уништио српску привреду, мало и средње предузетништво. Стога је јасно да Тадића треба осудити и због суштине и због празноглаве форме.

Тадић је мртав ладан изрекао:

„Када размишљате о Србији, о новој Србији, ево о чему желим да размишљате. Србија је политички, економски и интелектуални центар југоисточне Европе. Ми смо излаз на нека од најузбудљивијих растућих тржишта на планети“.

Шта је то „нова Србија“? Врли нови свет, што би рекао Хаксли. Или Тадић мисли на „Нову Србију“ Велимира Илића и њеног новог новог политпартнера, пардон домаћина? Не само економиста, него било ко, може без напора да докаже да Србија није ни политички, ни економски, ни интелектуални центар тог дела Европе. То је некада била Југославија. Србија је политичка марионета, банана држава. Економски је пропала и потпуно зависна од иностранства. Није ни интелектуални центар јер су образовање, наука, култура и здравство потпуно разваљени. Србија, под Тадићем не види излаз ни из наредне зимске сезоне, а камоли да је излаз другима на неко светско тржиште. Једино ако је Тадић мислио на најузбудљивије растуће тржиште режимске корупције и криминала?

„Ми смо динамична, политички стабилна и економски амбициозна земља…“.

Да, у Србији има динамике пропасти и та динамика је све израженија, управо због Тадићевог режима. Србија нема решено државно питање, нема заокружену територију (КиМ под страном управом), и предмет је даљег растакања (Рашка област и Војводина), те ни по једној дефиницији не може бити политички стабилна. А постоје и многи други разлози за политичку нестабилност, на првом месту они економски. Економски смо пропали, а (болесно) амбициозни су само припадници режима и петоколонашких НВО.

„Стога је евидентно да Србија инвеститорима пружа погодности које може да понуди свега неколико земаља у свету“.

То је тачно. Али на рачун и на штету Србије. Једино је овај режим уништио сопствену привреду у корист иностраних привреда. Једино овај режим уништава сопствене капиталисте у корист страних. Једино овај режим дотира иностране компаније, попут Фијата (а то не чини ни италијанска влада). Једино овај режим чини све да Србија постане потпуно увозно зависна и да не производи ништа. Да, тачно вели председник. Само неколико земаља може да понуди неке од тих погодности. Украјина више не. Грузија. Албанија. Лажна држава Косово. Македонија. БиХ федерација. Колумбија.

„Србија пружа компаративне предности и када је реч о квалитету радне снаге, будући да су српски радници вредни, добро обучени и релативно јефтини у поређењу са другим државама, и да више од 40 одсто популације говори енглески“.

То да су српски радници вредни је познато одавно, поготово када оду у иностранство. То што су српски радници вредни не долази до изражаја у Србији јер је укунуто „радничко самоуправљање“. Њега наравно није ни било. Радници не управљају, они раде кад могу. Односно, у Србији има, стварно, милион незапослених, вредних радника а то Тадић одбија да призна. Српски радници су можда добро обучени али последњих година гину као муве на градилиштима и у фабрикама. То да су јефтина радна снага то је релативно тачно, али мени се чини да није пристојно да нас председник нуди и хвали као јефтину, робовску радну снагу. Непознато је откуд Тадићу податак да 40 одсто популације говори енглески. Статистика наша дика, што пожелиш то наслика. Тадићева тврдња је бесмислена. Процењује се да је у Србији број функционално неписмених 1 350 000 (по Тадићу, већина зато говори енглески). Паралелно томе на основу истраживања процењује се да је 40 процената оних који се изјасне да су писмени, у ствари неписмено. Утврђено је да у Србији има око 250 000 оних који не знају да се потпишу (али, по Тадићу, изврсно говоре енглески). У Србији, иначе, има 11 посто високо образованих а не 6,5 јер по светским стандардима у високообразовене спадају и они са вишом школом. Из свега се посредно види да је број људи који говори енглески, који је изнео Тадић, потпуно произвољан и немогућ.

Тадић каже и :“ да је Србија интегрални део европског воденог коридора седам и друмског коридора десет, што је чини кључном транзитном земљом…“,“ да Србија, такође, гради нове аутопутеве ка суседним земљама…“. Помиње модернизацију лука, пруга и телекомуникационих мрежа.

Србија јесте, формално део тих коридора али не чини ништа да наши делови тих коридора постану употребљиви и функционални. Србија гради годишње двадесетак километара друмског коридора. А на градилиштима осталих путева се углавном ради само кад су упаљене тв камере при промоцији функционера режима. У Србији, возови, често иду спорије него у деветнаестом веку а железница је потпуно уништена. Лука Београд се укида, а да није извесно да ће бити изграђена друга у Панчеву. Телекомуникације су профитабилне и један од мотора Србије али ни то неће трајати дуго јер је сасвим извесно да режим продаје „Телеком“ ради одржања на власти  у наредних годину дана, тј. има намеру да те паре баци у одржавање социјалног мира, у циљу који сам навео.

Тадић износи и низ потпуно неутемељених тврдњи о расту, Србији као гаранту интеграција, безбедности  просперитета, о успесима у борби против криминала, о страним инвестицијама.

За крај као посластицу, председник наводи да је Београд проглашен градом будућности, и да је ноћни живот у престоници Србије, „Њујорк тајмс“ описао као најбољи у Европи.

Да, Београд је град где ће већ 10. октобра држава организовати параду срама, сада и  убудуће. Председник пуно зна о ноћном животу Србије, јер је, пре него што је постао председник Демократске странке, био релативно непознат, Ђинђићу потпуно несимпатичан, али је био познати блејач по београдским кафићима. Бег од суморне стварности наше омладине, за председника је наша највећа компаративна предност и нешто чиме се хвали, на скупу врхунских пословних људи. Мора да су се тамо у чуду загледали, чувши непримерени крај излагања Бориса Тадића. Вероватно им је (ако знају серију „Мућке“) Тадић свеукупно деловао као Дел Бојрис, који ваља робу. Тадић је Србију представио као пупак света. Од ње је направио ….. а нама нуди шипак.

Изгледа је психологу потребна психијатријска помоћ.

23.09.2010.године

Хроника опстипације

Хроника опстипације

Доктор Ђурковић и Мистер Мишко. Један пише за режимску „Политику“, где пише кастриране, стерилисане, дезинфиковане и дестиловане текстове у рубрици „Хроника опстипације“ а други за љуте опозиционе интернет медије, попут „Стандарда“ и тамо пише још „љуће“ тираде (колумна „Хроника окупације“) у којима нема невиних. Мистер Миша аболира једино Доктора Ђурковића . Мистер Мишко и Др.Ђурковић. су надахнули писца Чака Палахњука да напише књигу „Борилачки клуб“ по којој је снимљен истоимени филм. Др. пише за „Политику“ јер му је Бујошевић много бољи од Смајловићке. Заправо Др. сматра да је гори али пошто је Др. пригрлио филозофију „Што горе, то боље“, онда је Бујошевић ок а Смајловићка је фуј. Не разумете ви то. Доктор Ђурковић је доктор филозофије, научни сарадник Института за европске студије а Мистер Мишко је ЛИДЕР, вођа Центра за борилачке и конзервативне студије (Fight club center), протостранке коју чине углавном бивши чланови ДСС. Др.Ђурковић је био саветник председника владе, Коштунице а Мистер Мишко је жестоки критичар Војислава, председника ДСС. Мистер Мишко напада све редом. Сви су (му) криви и исти, и Милошевић и Војислав и Тадић. Исти и криви су и нови српски политички мислиоци и стари антисрпски политички издајници. Другачији је једино Мр. Мишко. И наравно Др.Ђурковић, кога Мистер обожава и коме утире пут да постане централни конзервативни студиолог. Када би се спојили квалитети обојице, уместо што су подвојени, и када би, неким чудом, одбацили мане- Др. Ђурковића, да пише о „таштини празнине“ и Мр. Мишка - умишљеност, надобудност и параноју, добили би смо парекселанс критичара, аналитичара и хроничара. Када би...

Повод за ово моје реаговање је најновији текст Доктора Џ. и Мистера Х. објављен у „Стандардовој“колумни. Сви опозициони текстови Мистер Мишка, увек некоме држе лекцију (овај пут Коштуници и успут, наводно, морални час компрадорској елити). Овај текст се привидно бави Божидаром Ђелићем и Ратком  Марковићем, изузев почетка и краја текста који засењују наводну тему, скаредним тврдњама о сасвим  другој теми. На почетку и на крају текста, као и у многим својим чланцима, Др.Ђурковић се бави својом затомљеном опсесијом, пљувањем по Коштуници (чиме се опасно приближава свом колеги, доктору Стпротићу, мултиамбасадору, чија опсесија није била затомљена и чиме се озбиљно препоручује за неку дипломатску синекуру - ако не може амбасадорску, може конзулску у Никарагви).

На почетку чланка, аутор виспрено, све гледајући у календар каже :“Данас је понедељак 20. септембар 2010. године. У петак 24. биће тачно десет година откако су одржани избори на којима је НАВОДНО Војислав Коштуница победио у првом кругу Слободана Милошевића...“.  Др.Ђурковић ме озбиљно брине. Прво, има симптоме Стпротића, а потом има и симптоме најзагриженијих поремећених слобиста, који су се годинама упирали да докажу да је Коштуничина победа лажирана . Наш мислилац, с позом (фото за опстипациону, пардон окупациону колумну, га приказује као „интелигентног“и начитаног човека, са наочарима танких оквира, са десанком шакић овлаш наслоњеном на браду, са џемпером са високим оковратником и са позадином препуном дебелих, свакако, умних, прочитаних књига- „једна од фотографија“ - стајаће у будућој, ауторизованој биографији, председника Др.Ђурковића – „из раних колумнистичких дана председника Србије„ - зашто да не, па паметнији је од Бориса - добро, лепши није, али то није битно - фотографија је иначе, прави ватромет менсолике IQ), дакле, велики мислилац  тврди да Коштуница није победио Милошевића 2000. године (изгледа да тврди обрнуто, да је 2000. Милошевић победио Коштуницу), односно да је Коштуница покрао изборе 2000. године, покрао Милошевића, односно народ, преиначио вољу народа и постао председник СРЈ. И после десет година велики филозоф Мишко открива истину и благосиља нас њоме. То што  је у међувремену био саветник истог тог Коштунице, нема везе. Тад му је Коштуница био добар и  тада 2004. и 2005. није био „наводни“ победник, већ прави победник. Данас када је Мишко самопроглашени десничарски гуру, лидер ЦКС, странке, не у настајању, него у немогућности, он има ВИЗИЈЕ, ЈАВЉА МУ СЕ, да је Милошевић победио 24. септембра 2000. године.

Мишко нам то узгред саопштава, као чињеницу опште познату, коју не треба доказивати, коју ето ОН, велики хронични опстипатор, може да нам фрљне кад му се прохте. И ко нам то саопштава? Ко нам мртав ладан каже да је Коштуница НАВОДНО победио Милошевића? Доктор Ђурковић или Мистер Мишко? Да ли нам, заиста тако историјски крупну ствар, ствар фактографије, саопштава доктор филозофских наука, аутор више књига, научни сарадник Института за европске студије, или нам то саопштава љути лидер ЦКС, Мистер Мишко?

На крају чланка, заиста ничим изазван, Мишко каже:“Е, па браћо, срећан вам 24.септембар. Некако је сасвим у реду и логично да се Пети октобар прослави педерским маршем кроз Београд а да на платформи у халтерима заједно прођускају Борис и Ивица. Иако се Воја тренутно дури због неких правних срања, РЕД ЈЕ ДА СЕ И ЊЕМУ НАЂЕ МЕСТО ПОРЕД ЊИХ. НИЈЕ У РЕДУ ДА СЕ ЗАБОРАВИ ЊЕГОВ СУШТИНСКИ ДОПРИНОС ДА ДЕМОКРАТИЈА НА ОВАКАВ НАЧИН ПОБЕДИ У СРБИЈИ“. Очигледно  верује да су Коштуница, Тадић и Дачић исти и жели да и ми у то верујемо. ЦКС доктор лидер, верује у бесмислицу да је Коштуница суштински (да ли мисли и формално?) допринео да победе многа зла у Србији па и то да ултраагресивне сексуално и психолошки ометене особе могу да парадирају, тражећи већа права од осталих, и лажно се представљајући као жртве.

Др. Лидер нам дугује неколико одговора. Зашто пише за режимску „Политику“ а на опозиционим сајтовима се издаје за великог опозиционара? Зашто се прикључио клубу мрзитеља Коштунице? Чиме му је Коштуница наудио? Зашто је пристао да буде Коштуничин саветник? Зашто је престао да буде Коштуничин саветник? Чиме поткрепљује тврдњу да је „Коштуница наводно победио Милошевића...“? У чему се састоји Коштуничин „суштински допринос“ да победи зло у Србији?

Ако су ЈоПо-Двојац, Др.Ђ. и Мр. М. заинтересовани за едукацију и истину могу погледати текст који сам написао о 24. септембру и обиље оригиналних докумената које сам приложио.

 Имајући у виду многе раније текстове Подвојеног, посебно два о Антонићу и један о Босиљки Медић (постојала она или не) препознајем, осим параноје, нарцисоидну, самозаљубљену личност, која је почела да верује у сопствену „величину“ и „мисију“, заблуделу општим падом друштва и недостатком критичке речи, те могућношћу да објављује своје текстове. Кратко речено човек је одлепио. Одлепио је, кад је у сну одлепио налепницу испод које је стајало име будућег председника Србије – Миша Ђурковић! Одлепио је и придружио се блејади патолошких мрзитеља Коштунице и сам себе похранио у велику провидну теглу са формалдехидом, што чучи у подрумима Одељења патологије.

Коштуница и ДСС, су већ девет година,  због опирања диктату САД и осталих америчких слугу, систематски сатанизовани, оцрњивани, и постали  предмет најгорих стереотипа и предрасуда, које су огранизовано ширили и шире, политички противници, а још више проамерички петоколонаши и квислинзи, добро ухлебљени у делу НВО сектора и медија. И на све то смо навикли. Међутим, од силаска са власти 2008. године, Коштуница и ДСС су постали предмет истих таквих напада, с десна, од ликова попут Др. ЦКС лидера. Они први напади су веома опасни али мањи део грађана у то верује. Сматрам да је још опасније када истоветни напади дођу са супротне, десне стране, на којој се налази и ДСС, због тога што се  може повећати број грађана који верују у скаредности. Сигуран сам да је дужност свих нас да се опиремо свим обманама, лажима и бестијалностима ма са које стране дошли, са оне старе, леве или ове нове, наводно десне. Не може изговор да нам буде „па нећемо ваљда да се спуштамо на Ђурковићев ниво“. Који је то ниво? Ниво доктора филозофских наука, аутора више књига, научног сарадника Института за европске студије? Који ниво? Ниво „Политикиног“ колумнисте? Држим да треба да се спустимо или уздигнемо на сваки ниво одбране.

22.09.2010.године

Молитвени фруштук

Молитвени фруштук

„ Потпредседник ДСС Милош Јовановић је дао одличан интервју „Прес“-у. Као и

увек он је прецизан, јасан, одлучан. У уоквиреном делу извучен је наслов тог оквира :

„ПРОДАЈУ ИДЕЈЕ ЗА МОЛИТВЕНИ ДОРУЧАК“

а у оквиру су питање и одговор:

„Последња истраживања показују да ДСС има око седам одсто подршке. Сматрате ли да ДСС нешто треба да мења у својој политици?

-Данас седам, сутра 77. Маните се трендова и брендова. На крају увек побеђују људи од идеје које се не продају за један позив на Молитвени доручак у Вашингтон.“

Одличан одговор. И то без“али“, што се мене тиче. Сматрам да само због НАТО агресије (читај, америчке) из ове земље нико не треба да иде на „молитвени доручак“. А за једанаест година од тада САД нису показале ни трунку кајања због тога, већ су тих једанаест година искористиле за даље разбијање Србије. Вероватно сви они који  одлазе на тај скуп сматрају да је то добро за њих лично. Ем, освоје лепо путовање, ем се лепо нафруштукују, ем добију поене код Американаца. Наравно да сматрам и да нико из ДСС не треба да иде на тај догађај. Тај скуп ми је одувек изгледао као масовно исказивање подаништва Империји. Исто то мислим и о одласку у амбасаде земаља које се истичу у наношењу зла нашој земљи. Постоје људи који редовно одлазе на Молитвени доручак и на прославу Дана независности, у америчку амбасаду. То је јако добро за њих лично и за њихов бизнис, ако га имају. Али је то јако лоше за њихову земљу. Они ће вам, наравно рећи да имају у виду само добробит своје земље и да се у ствари жртвују одлазећи тамо. А Марко Јакшић је и даље на црној листи САД. Мени је драго да барем Милош Јовановић има исправан и јасан став по том питању. Као и ви, сигуран сам да  Милош има негативан став о одласцима на Молитвени доручак. Али немају сви такав став као он, ви или ја. Милош је изгубио из вида (и ако је!) да један његов колега има сасвим другачије мишљење о том питању и да поступа у складу са својим мишљењем. Сваке године у фебруару и јулу. Волео бих да ви, који читате овај сајт, кажете ко је у праву? Само немојте ко Пашић, да кажете да су сви у праву.

20.09.2010.године