10. ОКТОБАР 2010.године
На почетку, још једном, да одговорим на питање због чега је требало и због чега увек треба забранити параду мужеложника, женоложница, свеложника и нејаснополника?
И пре параде се знало да ће карневалска шетња ултраагресивних, сексуално и психолошки поремећених и ометених особа – парафиличара, изазвати насиље, јер јој се сасвим исправно, противи огромна већина становништва. Парафилије су сексуални поремећаји у погледу сколоности ка абнормалном сексуалном чину или објекту, нпр. садизам, мазохизам, егзибиционизам, педофилија, некрофилија, зоофилија, фетишизам, педерастија, лезбејство, бисексуалност и транссексуалност.
Прави доказ агресивности и поремећености неугрожених и суперзаштићених парадера је ношење транспарента на челу параде који шири и позива на мржњу и насиље, чија је садржина кажњива законом, на коме црним латиничним словима на црвеној подлози (у шиптарском стилу), стоји „СМРТ ДРЖАВИ“, свакако, подразумева се Србији (не мислите ваљда да се то односило на Сједињене Америчке Државе!?). Под тим натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ парадирали су, што се на фотографији види и министар те државе чију смрт жели, Светозар Чиплић из ДС, и представник Европске уније Венсан Дежер, и свакако, што се на фотографији не види и остали „виђени“ гости, америчка амбасадорка Мери Ворлик, Чедомир Јовановић, председник ЛДП, Марко Ђуришић посланик ДС, Жарко Кораћ, председник СДУ и посланик, Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива, Марко Караџић, функционер ЛСВ и бивши државни секретар и многи други. Натпис је био истакнут на видном месту још у парку Мањеж, и ношен је све време параде. Извесно је да су га сви на паради морали видети и нико се није потрудио да га уклони. Стога је јасно да сви присутни стоје иза тог натписа и да заговарају смрт државе чији режим их управо штити троструким кордонима и силом од шест хиљада полицајаца. Да ли је сада мало јасније зашто су сви нормални грађани, па и млади протестанти на београдским улицама тражили забрану параде која жели смрт држави Србији. Неопходно је да се надлежни органи позабаве овим случајем и да процесуирају све одговорне, и да сви одговарају пред законом.
Било је познато и да су многи спремни да своје противљење искажу и на улици, храбро се сукобљавајући са оружаном силом полиције и поред сазнања каква и колика ће та сила бити. То је први разлог и тај разлог је разумно превладао прошле године када је парада отказана.
Други разлог је што се прецизно зна шта све та „европска вредност“ и тај „евростандард слободе“ носе (изјава потпредседника ДС Пајтића „Јасно се види да се демонстрације организују када је потребно напасти неку европску вредност...“). За ДС, Пајтића, Тадића али не и Ђиласа, педерастија и остале парафилије су европска вредност. Та нова „вредност“ разара ткиво сваког нормалног, хомосексуалношћу незараженог друштва (под зараженошћу подразумевам, не пуко постојање одређеног процента ЛГБТ популације, него друштву наметнут став да су педерастија и парафилије једнако вредне и пожељне, као и, нормалан вид сексуалности). Та „вредност“ се код нас агресивно намеће од стране режима, који то подржава и, де факто, организује, од стране већине медија, који су под контролом запада и режима, и од многобројних НВО. Ту скаредност намећу као пожељну и најмање, једнако вредну хетеросексуалности. Често, због пропаганде, та „вредност“ бива приказивана и као привлачнија и пожељнија од хетеросексуалности, јер је „модерна“,“слободна“, „тренди“, „кул“,“хип“,“ин“, лепо упакована у маркетинг дугиних боја, музике, шарених сличица, брендова, представа. Такође, „пожељности“ скаредног доприноси подршка, коју смо видели у свом јаду, беди и нискости, евроинституција, амбасадора, странака и целог режима, и јавних личности тзв. уметника., целе булументе која је једва досегла број хиљаду. „Пожељност“ је појачана и тиме, што се увек, закономерно, ове ометене особе-парафиличари, лажно представљају као жртве, као угрожене особе - и као појединци и као група, играјући на карту сажаљења и доброте од стране хетеросексуалне већине. Себе зову „геј“ јер је то много привлачније од израза хомосексуалци и то је такође део манипулације – јер ко ће бити против „веселих“ и „раздраганих“, по правилу, медијски експонираних младих геј особа. Много мање ће бити противника „веселих“ младих људи него противника остарелих хомосексуалаца.
Следећи механизам који се редовно појављује, о чему нас већ учи историја развоја хомосексуалне напасти, пре свега на западу, је да хомосексуалци и остали из тзв. ЛГБТ групе, под привидом борбе за једнака права, траже права која им не припадају и већа права него што их имају хетеросексуалци.
Уколико сте просечно образовани и упућени у домен медицине, психијатрије и психологије, биће вам јасно и зашто се ради о сексуалном и психолошком поремећају. Већина људи и без тих сазнања, то нагонски зна. Екстремно је упадљиво да у целој халабуци, расправама и сукобима, у медијима пре свега, и остатку јавности, нико ништа не пита управо стручњаке - психијатре, психологе, социологе, те специјалисте многих медицинских области, поред једне коју сам поменуо. Разумљиво је да се њихов глас не чује јер се и они сами држе по страни, зато што њихови ставови не иду на руку ЛГБТ групама и особама, зазирући од невиђене агресивности и промоције коју ове групе и појединци имају и од непријатности којима би били изложени ако изнесу ставове струке.
Многи ће поставити питање на који начин та лажна вредност хомосексуалности, односно парафилија и настраности, разара једно друштво? Већ сам објаснио како режим и медији „пакују“ и „продају“ „нову вредност“. Тако „привлачно“ упакована и од стране, „ауторитета“ (из Европе, режима, странака, медија, „уметника“) наметнута „вредност“, током година и деценија, постаје права клопка, пре свега за оне који имају, најмању одбрамбену моћ, чији идентитет није још сазрео и довршен – за омладину. Јер, у нашем друштву сасвим јасно видимо погубне последице десетогодишње Милошевићеве владавине, погубне последице наметања погрешних вредности и модела – потрошачког, материјалистичког друштва у последње две деценије, најмање, и погубне последице рушења свега што мирише на аутохтону и аутономну традицију и културу. Замислите сада, кроз, нпр. двадесет година, нове генерације одрасле у друштву у коме је хомосексуалност вредна, пожељна и привлачна једнако или више од нормалног вида полности. То је зараза, то је отров о коме говорим. Нећу се упуштати у сложене узроке хомосексуалности, већ ћу поменути онај највећи и најважнији – средински. Управо тај средински утицај ће у претпостављених наредних двадесет година довести до повећања броја сексуално и психолошки ометених и сметених, те до повећања броја особа трајно сексуално недовршеног идентитета.
Већ деценијама се и у погледу наметања ових хомосексуалних настраности и парафилија користе опробане технике испирања мозга јавности.
Прва техника је десенсизација јавности, односно успостављање неосетљивости и замора, резигнације и слегања раменима на помињање ових настраности. Циљ је да људи на ово почну да гледају као на нешто нормално, обично, свакодневно и уобичајено.
Друга техника је ометање. То је психолошки тероризам који треба да ућутка противљење хомосексуалности, и уопште изражавање другачијег мишљења или чак спрешавање подршке другачијем мишљењу.
Трећа техника је преобраћање и она је најкомпликованија. То је процес током кога се предрасуде и уопште ставови против хомосексуалаца, софистицираним методама, усмеравају у корист истих. Користе се и мимикрија, односно камелеонство али је овде неопходно да различити медији и друштвени кругови шире позитивне емотивне ставове и афирмативне предрасуде о „геј“ популацији, и „геј“ понашању (у новом броју „Времена“ постоји чланак на три стране који површно и набацано говори о доприносу хомосексуалаца „култури“, а 11. октобра Б92 је у једносатној емисији „Реакција“, у 20. часова, приказао „топле људске приче“, двојице лидера педера и две лидерке лезбејки).
Такође, осим ових техника омиљени механизам је етикетирање противника као фашиста и нациста (иако је познато да су бројни припадници врха немачког нацистичког режима били хомосексуалци, од чега данашњи гејови беже као ђаво од крста), као и набрајање познатих личности из историје које су наводно биле хомосексуалци.
Хомосексуалност као појава, дакле, није модерност, већ декадентност и дегенерисаност, није ни слободна, већ ропска. Није пожељна, него непожељна. Није корисна, већ штетна. Није вредна, већ безвредна. Није плодна, него јалова. Није привлачна, него одвратна. То не значи, наравно, да су људска бића -особе, које су припадници лезбијских, педерских, бисексуалних и трансродних група, безвредна, непожељна и одвратна бића. Као што на један другачији начин то нису ни наркомани или алкохоличари. Да ли је хомосексуалност болест и да ли се може лечити (психолошки и сексуални поремећај и ометеност, не подразумевају аутоматски и болест), не може се са сигурношћу ни тврдити, ни порећи, јер наука о томе није дала, не коначну реч, него није дала ни основне одговоре на најважнија питања.
То су само неки разлози због којих није требало одржати параду скаредног ината.
Зашто сам изашао на улицу 10. октобра? Пре 10. октобра потписао сам петицију коју су ми доставиле „Двери српске“. Драго ми је што је одржана већ друга Породична шетња, и жалим што јој нисам присуствовао јер нисам био у Београду. Сутрадан сам био ту. Још раније су ме силно нервирале манипулације и обмане режима и организатора параде стида, као што су ме нервирали и позиви двојице задриглих гуруа, примитиваца, да се затворимо у своје домове, да погасимо телевизоре, спустимо ролетне и да као мишеви дрхтимо и чекамо да пошаст прође. Од пола једанаест до пола два сам био на улицама. Отишао сам и у пола шест у храм Светог Саве, на молебан за посрнуле хомосексуалце и наркомане, који је сазвала СПЦ, али га је, нажалост, неколико сати пре тога и отказала. Изашао сам на улицу прижељкујући промену режима. Изашао сам да дам подршку свима који су против параде срама и стида. Изашао сам да видим шта се дешава а не да ме лажу ТВ лажови. Изашао сам да покажем да сам слободан човек и да могу да ходам улицама града без страха али и без мржње. Изашао сам да вичем против режима и настраности. Није било прилике. Изашао сам подруку са супругом и тако се и вратио кући. Никога нисмо вређали, никоме нисмо наудили, само смо се чудили. Све смо видели. Као средовечан миран пар, прошли смо неке кордоне а неке нисмо. Од доњег Дорћола попели смо се Палмотићевом до Косовске, где је полиција напала и јурила омладинце, потискујући их ка Таковској. Дошли смо до полицијски блокиране раскрснице Булевара, Таковске и Кнеза Милоша где смо срели тројицу мојих познаника. Код турске амбасаде нас је зауставио кордон и полиција нас је питала куда идемо. Искрено и наивно сам одговорио да желим до раскрснице код Лондона а ван трасе параде да бих гласно изразио своје противљење. Полицајац је рекао да то није дозвољено. Отишли смо на Андрићев венац и спустили се до Краља Милана. Један кордон је био лево, код Лондона, а други десно код Скупштине, где је група људи предвођена монасима мирно покушавала да прође. Кренули смо лево. Нису нас пустили. После неког времена спустили смо се Добрињском до Краљице Наталије коју је препречио кордон. Скренули смо десно, јер лево нису дали и мало поседели код Математичке гимназије. Вратили смо се у Добрињску где смо срели познаника моје супруге, станара те улице и свратили на кафу и корисно гледање преноса догађаја на Студију Б и Б92. Око пола један смо се захвалили и пошли. Занимљиво је да су тон и речник новинара те две телевизије били тада битно другачији него нпр. два сата касније. Тада нису коришћене речи хулигани, вандали, варвари и друго већ је извештавање, уз многе лапсусе и грешке било коректно. У једном тренутку је водитељка на Студију Б, после приказивања вести са Славије и из Крунске, захвалила репортеру на добрим вестима –претпостављам да је желала да се захвали на професионалности и брзини којом је очекивани прилог приказан? Било је дакле, пола један и претпостављам да механизам режима за манипулације још није прорадио јер је режим био изненађен ширином и бројношћу демонстраната. Тек касније после два, пола три медијски терор је прорадио под палицом власти.
Добрињском смо се попели назад у Краља Милана, Андрићевим венцем до Пионирског парка. Прешли смо мирно пуст Булевар испред Скупштине. Група полицајаца у цивилу ме је поздравила- отпоздравио сам. Из парка смо ушли у Влајковићеву где је на раскрсници стајао полицијски џип разбијених стакала. Из Влајковићеве смо видели да је Светогорска пуна људи који се мирно крећу ка Радио Београду. Ушли смо у Светогорску и скренули у превцу кретања људи. Ту сам други пут (први пут на раскрсници Таковске и Булевара) пажљиво посматрао стотине младих људи, о чему ћу касније. Скренули смо у Цетињску и отишли на одложену посету пијаци. На пијаци, у један, је била прилична гужва. Атмосфера нормална. Хеликоптери стално присутни. Народ је наравно знао шта се догађа. Чуо сам два коментара. Први, „Запалили су ДС“ и други, пет минута касније „Што нису спалили Тадића“. У пола два смо дошли кући.
Утисци о полицији
Прво изражавам огромно жаљење због великог броја повређених полицајаца. Али и њих је режим гурнуо у сукоб две српске младости на улицама Београда. И они су били таоци режима, као и грађани Београда. Повређених не би било да је режим био разуман и отказао параду скаредности.
Полиција је заиста имала снаге о којима се говори (5600 само у униформи) а вероватно и више јер је свуда био и велики број полицајаца у цивилу (верујте, могу да их препознам). Полиција је била изванредно организована. Полиција се по природи ствари, недељама спремала за тај догађај. Полиција је, разумљиво, недељама имала блиску срадњу са БИА. На свим местима где сам био полицајци су били пристојни али неумољиви око проласка ка траси параде. Полиција је могла да буде бруталнија али срећом није.А наређење полицији да буде обзирна није дато због бриге за полицију или за демонстранте, већ због тога што се зна да би жртве међу демонстрантима изазвале огроман одијум према режиму. Дакле режим је дао то наређење бринући о свом опстанку. Полицајци по правилу нису млатили све што стигну, нити су се иживљавали над ухапшенима. По правилу, а изузетака је било, неминовно. Мирни пролазници и шетачи, попут супруге и мене, су могли да прођу и ка траси параде, уз мало више упорности и уколико изјаве да иду на параду, зашта ми нисмо имали воље. Министар полиције и други, хвале полицију и потврђују да је организација била изванредна. Ту се онда постављају многа питања. У светлу извесности отпора паради и оперативних сазнања и полиције и БИА, те у светлу претходних искустава (Митинга за Косово- паљења америчке амбасаде и осталог, последњег митинга радикала и хапшења Караџића, доласка Бајдена итд.), поставља се питање како је могуће да је та тако извесно одлично организована полиција, унапред обавештена полиција, дозволила напад на седиште ДС и касније СПС? Зграду ДС је било лако чувати и полицијске снаге су одмах растерале нападаче, али тек пошто је бачен, претпостављам, молотовљев коктел, на гаражу или архиву, у приземљу, до улице. Врло згодно. Мени се чини да је неко само мало цимнуо полицију да допусти, врло дозирано, један микро Рајхстаг, медијску бомбону. И у свему томе као зачин иде ловачка прича првог топа Србије, Шулета, како је један полицајац спасао живот трудној слижбеници ДС, тиме што ју је заштитио својим телом, примивши погодак и каменице и флаше. Врло згодно. Поставља се и питање зашто су ка ДСС-у ишле оптужбе за паљење америчке амбасаде, када је министар Јочић био у болници и није руководио јединицама полиције, а директор полиције је био исти човек тада као и сада, Милорад Вељовић. Зграду америчке амбасаде је било много теже одбранити него седиште владајућег ДС, и због положаја и због величине и због много већег броја демонстраната, а опет, зграда ДС је запаљена. Тражила се политичка одговорност за паљење америчке амбасаде а не тражи се за паљење ДС. Шта кажете? Исто важи и за зграду СПС. Та зграда је иначе, нападнута и петог октобра 2000. године. Како је могуће да извесно и сигурно одлично организована и обавештена полиција није могла да одбрани седиште странке Потпредседника Владе и истовремено министра полиције? Случајност или намера? Још једна медијска бомбона.
На основу претходних искустава, и слепац би схватио, и наложио обезбеђење, пражњење и затварање продавница у центру, уклањање возила грађана и градског саобраћаја, и свакако уклањање здравствених возила – мамографа са Трга Николе Пашића и аутобуса за давање крви (ако је стајао на Тргу Републике?), на којима стоје огромни натписи „Б 92“, који су за демонстранте једнаки, нпр. шаховницама. Тврдим да су ова возила остављена намерно. Зашто? Медијска бомбона! Исто важи и за сав градски мобилијар на том потезу. Полиција је савршено знала где су кордони и где ће се разливати потискивани протестанти. То им је посао, они су професионалци. Али нити градске службе, нити полиција нису сколонили ломљиви мобилијар, нити грађевински материјал са платоа испред храма, али су се кажу, бавили много ситнијим стварима попут проналажења каменица у подрумима и контејнерима, а нису се позабавили много крупнијим и очигледнијим стварима. Случајно или намерно? Медијска бомбона, да може да се каже да је Београд рушен и пљачкан.
Утисак је да је власт када се прибрала, после пола један, посегла за опробаним Милошевићевим методама грубе медијске манипулације. Искривљавање догађаја, прегрејана реторика, сатанизација, предимензионирање штете...(рушилачке хорде, вандали, хулигани, рушитељи, срцепарајући детаљи...). Свако ко је био на улици, може да потврди да штета није ни приближна оној коју је олако лансирао Ђилас. Приближнија је цифри десет пута мањој од милион евра, што је страшно али нема потребе за неистином која је очигледна („Политика“ од уторка 12. октобра износи процене градских служби да је штета око 12 милиона динара, односно око 120000 евра). Извештачи Б92 и Студија Б су у вестима у пола седам и седам, хвалећи градске службе, наглашавали да осим излога у згради Албаније, случајни пролазници који не знају шта се збивало, не би могли да претпоставе шта се дешавало у центру града.
Више него очигледна је и једна позитивна ствар. Пљачкање продавница је било изузетак а не правило. Стакла продавница, аутомобила и део мобилијара су страдали као последица бацања каменица, односно борбе са полицијом. А на телевизији се јасно видело да полицајци демонстранте масовно гађају истим камењем којим су били засути, у чему их не осуђујем. То не оправдава деминстранте и то што су радили је за осуду, али све што је разбијено није разбијено пљачке ради, по правилу. Међутим медији и режим обмањују народ тврдећи да је Београд рушен и пљачкан. И да је рушен и пљачкан, главну одговорност сноси режим који у својим рукама има сва средства силе и принуде.
У уторак се у медијима појављују оцене стручњака за безбедност да су пропуст у превенцији нереда направиле службе безбедности а не полиција. Хајде да и њима верујемо. Најтачнији је став вишег научног сарадника Института за криминологију и социолошка изтраживања, Златка Николића који сматра да су сви знали шта ће се десити током тог дана и да би најбољи начин да се то спречи била забрана скупа и да нема полиције која би могла да спречи толику хомофобију која влада у Србији. Посебан „бисер“ је изјава некадашњег директора тог Института, криминолога Добривоја Радовановића, који каже да су га нереди од 10. октобра подсетили на оне од 5. октобра 2000. године јер је реч о истим групама као и пре десет година. Групе које полиција данас помиње или нису постојале или су биле потпуно маргиналне 2000. године. Када се посматрају појединци, бесмисао изјаве криминолога је још већи. Узмимо да се распон година 99% учесника нереда 10. октобра креће од 15 до 25 година, што је неспорно. Ти млади људи су 2000. године имали између 5 и 15 година и криминолог Радовановић жели да верујемо да су ти исти људи, у предшколском и основношколском узрасту учествовали или организовали нереде 5. октобра 2000. године? Даљи коментар није потребан.
Кривица режима
Режим сноси главну кривицу. Није спречио оно што је било више него очигледно да ће се догодити. Режим је све знао, јер су знале и полиција и БИА али је из више разлога одлучио да се одржи парада срама. Први разлог је подлегање притисцима представника Европе и САД, да се уведу и промовишу, европске и западне „вредности“, евростандарди, у области „људских права и слобода“. Тиме су грађани Београда, постали таоци шаке педера и њихових промотера. Што се тиче Европљана и Американаца, скаредности се имају наметнути по било коју цену. По цену крви на београдским улицама. Уосталом српска крв је њима мила још од 1999. године. Што би Иван Горан рекао „обузе их драгост крви“. Представници Европе, као нпр. чланица европског парламента, су у својим веселим говорима на почетку параде више пута помињали скаредност,“ да се надају да ће се сви добро забавити“ („I hope that we are all going to have a lot of fun“ рекла је чланица европског парламента), док је на улицама Београда трајао рат, за који су они одговорни, док је текла српска крв улицама Београда. И по снимцима и изјавама се види да су се сви лепо забављали, и странци, и сексуално поремећени, и њихова подршка у виду политичара ЛДП-а и ДС-а, припадника петоколонашких НВО, и тзв. уметника у виду Срђана Драгојевића, Николе Које, Мирјане Карановић и других. Али, ради се о шаци јада. Свега хиљаду људи се окупило на „данс макабру“ који жели смрт баш државе Србије. Са све полицијом у цивилу, обезбеђењем, новинарима, политичарима, „уметницима“, припадницима НВО, анонимним припадницима ЛДП-а и ДС-а, са све ЛГБТ гостима из иностранства и на крају са малобројним припадницима домаће геј популације. Кад се све сабере на скупу је било најмање педера и лезбејки. Иначе сами представници ЛГБТ особа тврде да их у популацији има око 10 посто. Овај град има милион и по становника. Један проценат је 15000 хиљада. Десет процената је 150000. Нећу лицитирати бројем хомосексуалаца али ако их има и један посто, посета паради срама је катастрофална. А није главни разлог страх. Главни разлог је пристојност и свест већине хомосексуалаца да нису обесправљени, да нису жртве и свест да је њихова сексуалност, њихова приватна ствар. Већина је имала и свест шта одржавање таквог скупа значи. Дакле, постају јасне две ствари. Геј парада нема подршку већине хомосексуалаца, већ подршку убедљиве мањине те популације, али има подршку квислиншког режима и његових ментора, те медија. И изненађујуће малу подршку НВО организација и „уметника“. Друго, постаје јасно да је број хомосексуалаца драстично мањи него што тврде организатори параде. То потврђује моју тврдњу да је Србија још увек незаражена том настраношћу и парафилијом.
Враћам се на одговорност режима. Други разлог због кога режим није хтео да поступи као прошле године је прилика да се нереди за које се извесно знало да ће се догодити, искористе за обрачун са групама чија је забрана најављена али још важније и за обрачун са опозицијом о чему сведочи тергетирање ДСС-а и СНС-а од стране Чедомира Јовановића.
Медвеђу услугу режиму је учинила управо једна од његових перјаница, један од лидера ДС-а, моћни и богати градоначелник Драган Ђилас. Ђиласови први ставови, које ћу цитирати, су за похвалу. То су ставови човека који има здрав и разложан став према „геј“ паради – против је. Његова изјава, је дошла путем најмоћнијег медија, телевизије и понављана је много пута 10. октобра. Не можете је прочитати нигде јер је Ђилас схватио последице своје изјаве и на њега је кренула серија напада. Скинуо сам са снимка његове тачне речи : „Мислим да су многи знали како ће овај данашњи дан да изгледа. Није спорно да свако има право да шета градом и прави манифестације али заиста треба размислити какве последице тога могу да буду. Оно што је за људе који су данас демонстрирали, ја мислим, најважније, да њихова права неће бити већа него данас. Плашим се и да ће хомофобичност бити већа него данас“.
Ђилас прво, несвесно страховито критикује режим, власт сопствене странке и организаторе параде, јер су, каже знали како ће тај дан да изгледа. Потом говори о последицама и о одговорности организатора - организација хомосексуалаца за догађаје. Али, и без жеље, несвесно, Ђилас критикује и главне кривце, власт, режим Демократске странке. Јер и прошле године „Геј“ организације нису отказале параду, већ је парада отказана због безбедносних ризика и немогућности да се гарантује сигурност свих на улицама града. Те разлоге су прошле године изнели и Дачић и Ђилас. Ђилас, несвесно упућује на главне кривце-под један, на власт и под два, на организаторе. Ђилас јасно указује и на оно што је требало учинити- отказати или не дозволити одржавање параде из истих разлога као и прошле године. Тежак ударац режиму. Сада то користи Чедомир Јовановић (који је парадирао под натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ који је желео полно да општи са грађанима који су му добацивали код СКЦ-а , о чему сведоче дневне новине и снимак на Јутјубу) и прозива Ђиласа, а нешто блаже то чини и бивши амбасадор у САД, Вујачић из ДС, у „Кажипрсту“, 12. октобра. Сасвим је сигурно да ће Ђилас, и поред своје моћи и богатства доживети силне непријатности у својој странци, чији је члан тек шест година, и у медијима. Ово ће озбиљно угрозити његове амбиције да постане потпредседник ДС, да једног дана постане и председник ДС, а и председник Владе Србије или председник Србије, што су све амбиције које он има. А можда ће му баш овај разуман став, једног дана помоћи у освајању неке функције?
Утисци о демонстрантима.
Опет, прво изражавам огромно жаљење што су повређене десетине протестаната, нешто млађих него што су њихова браћа полицајци. Кривицу за повређене сноси режим а не полиција.
Основни утисак и са терена и са телевизија је да је демонстраната било много више него што тврди полиција (6000). Сматрам да је разлог због кога се то чини је што 6000 младих људи на једвите јаде можете звати хулиганима али никако не можете хулиганима назвати најмање 20000 младих људи, колико мислим да их је било, на потезу од Каленићеве пијаце до Калемегдана. При том водите рачуна да је Србија једна од држава најстарије популације и да Србија има само 7,5 милиона становника. Млади људи у умирућој Србији постају реткост па су и 6000 и 20000 младих људи, велике бројке.
Десетог октобра у медијима је ширена теза да су учесници нереда углавном деца, малолетници (инфо емисије Б92, емисија „Утисак недеље“- хвала Ољи Бећковић што младе протестанте није називала хулиганима, инфо програм Студија Б итд.) са циљем да се као такви прикажу као бесловесна и изманипулисана оруђа. Оно што сам видео широм центра Београда оповргава такве тезе. Већина протестаната је била пунолетна (и да немам сина од тринаест година то бих лако могао да препознам) а један део свакако јесу били старији малолетници. Међутим посматрајући пажљиво њихово понашање током неколико сати и разговарајући са многима од њих, уверен сам да се ради о одлучним гневним младим људима, који појединачно тачно знају шта раде и да су њихови мотиви изласка на улицу слични мојима, дакле вишеструки, осим што су они били и храбри и неодговорни да се сукобљавају са полицијом а ја нисам. Приметио сам и да, за разлику од неких других прилика, којима сам присуствовао, током двадесет година, на улицама, као нпр. када сам бранио Бајракли џамију, уз Митрополита Амфилохија, да уопште нема пијаних! Нико није носио ни флашу воде. Било је савршено јасно да је тој младости пун к...режима, педера, полиције, немаштине, безнађа. Да, видело се и да уживају у сопственом доказивању и у адреналину. И за разлику од опет неких других прилика којима сам присуствовао на улицама Београда, код учесника, нисам приметио хаотичну и неконтролисану насилност у приликама када полиције није било. Тада сам разговарао са многима и деловали су потпуно прибрано и сувисло. Такође, нисам приметио да их било ко организује, води и усмерава, нити је било ко од мноштва њих разговарао телефоном. Видео сам хаотичне групе које се крећу ка и од полиције, и које беже када их полиција јури и потискује и које се опет враћају да покушају да прођу ка свом циљу и при томе нападају и каменују полицију. Учесници су били нормално обучени, без било каквих обележја клубова или организација. И да поновим, по правилу пљачке није било. Пљачка је била изузетак који потврђује правило да је није било.
Овде изражавам забринутост за све ухапшене, којих у уторак има преко 250 а од тога задржаних преко 130. Полиција и режим су дужни да транспарентно и детаљно саопште по ком основу су лишили слободе Младена Обрадовића и његову супругу Јелену, пре него што су почели нереди у Београду (у медијима се појавила вест да је Обрадовић ухапшен због насилничког понашања!?), око 9 или 10 сати, по речима Милорада Вељовића, директора полиције. Интересантно је да је Вељовић саопштио да полиција поседује списак наводних руководилаца демонстрација који је пронашла код Обрадовића. Нешто сумњам у то. А не сумњам да полиција има неки списак где су илегалци записани. И то ме подсећа на чувену серију „Отписани“ где Крста Мишић, шеф специјалне полиције, даје шефу Гестапоа, мајору Кригеру списак младих илегалаца и каже да су сви записани. А Кригер каже да га не занима што су записани већ жели да буду отписани. Тако ће и неки данашњи Кригер (ко би то могао бити, неки амбасадор- намесник Србије или можда лично Хилари Клинтон?) од министра или директора полиције данашње марионетске Владе Србије, добити списак записаних младих илегалаца Образа, противника америчког режима и противника педера, и рећи да они треба да буду отписани.
Закључна разматрања
По хистеричним реакцијама режима приметно је да Жута хунта, Демократске странке опет посеже за јакобинско- монтањарским револуционарним методама терора, тако драгим овој странци и ЛДП-у, које су последњи пут демонстрирали током противуставног и противзаконитог ванредног стања на пролеће 2003. године. Државни секретар Слободан Цоле Хомен, бивши Отпораш и експонент, сада функционер ДС, је преко телевизије најавио „језив одговор власти“. Признајем да је ДС, језива странка, и да је Хомен језив лик. Признајем и да су језиве имовинске малверзације које је починио клан Хомен-Суботић, о чему постоје обимни докази.
Најавна птица кукавица режима, локатор Чедомир Јовановић, је у стилу који сам навео, у понедељак већ открио кривце и организаторе нереда. Навео је организације Образ и Наши и рекао да иза њих стоје „расформиране структуре безбедности, антихашки лоби, зликовачка Србија и парламентарне странке ДСС и СНС“. Осим што слабо глуми опозиционара који оптужује опозицију, и поред неинтелигентних али по режим корисних изјава, примећујем и да Јовановић покушава да буде и лукав, и да глупости коју изговара по налогу режима и запада, да ореол уверљивости тиме што оптужује део опозиције (ДСС и СНС) а део не оптужује (СРС и НС).
Пошто је извесно да су и полиција и БИА, и цео режим тачно знали шта ће се догађати у недељу 10. октобра, што потврђују и изјаве криминолога, и функционера режима (Ђилас, Јовановић и многи други из полиције), а нико то и не негира, тврдим да је постојала намера режима да се догађаји тако одиграју. Један од најјачих доказа за то је сасвим супротна, исправна, одлука истог режима прошле године. Пошто ја намера режима јасна, они су због медијске припреме односно спиновања и манипулације догађајима применили и неке софистицираније методе, да се искористе медијски згодни догађаји, за које су сматрали да ће ићи у корист странкама режима. Ово се огледало и у поступању и у непоступању на терену, о чему сам говорио у тексту. По стилу примењене манипулације, препознајем пре свега раније методе које је примењивала, тада са ЛДП-ом спојена Демократска странка и методе из Милошевићеве деценије. Ово је сасвим довољно да се упре прстом у кривце. Наравно да и млади насилници треба да одговарају али исто тако морају да одговарају и они на које указујем на крају текста. А како натерати режим да суди самом себи?
У сваком случају, нетрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити још већа. Режим је себи пуцао у ногу. Режим је сада обележен и као режим који подстиче настраност и парафилије, режим који се залаже за став коме се противи преко 90% грађана Србије. Режим је показао да су му скаредне „европске вредности“ и хомосексуалност милији од сопствених грађана и вредности сопствене земље. Режим је показао и да ће се по цену крви и нереда одржавати на власти и при том злоупотребљавати те исте нереде које је узроковао. Режим је потврдио своју квислиншку и марионетску природу. Режим је ушао у терминалну, метастазирајућу фазу, за коју, нажалост, није извесно да ће кратко трајати.
13.10.2010.године
