БОРИСОВ(Е) И-ЉИР(СКЕ) МЕТА(СТАЗЕ)

БОРИСОВ(Е) И-ЉИР(СКЕ) МЕТА(СТАЗЕ)

Велики пријатељ Бориса Тадића и Демократске странке, Иљир Мета, потпредседник албанске Владе и тренутни министар економије, је опет оптужен (раније за корупцију и организовање трговине дрогом) због корупције и налази се под истрагом тужилаштва Албаније због кривичног дела примања мита и злоупотребе положаја, како се наводи у саопштењу самог тужилаштва. Истрага је покренута пошто је албанска тв станица Топ ченел емитовала компромитујући снимак Мете и тадашњег министра енергетике Дритана Прифтија                                                          ( http://www.youtube.com/watch?v=TgXR_linXIA ) на коме се види како се Мета и Прифти договарају о намештању посла за изградњу једне хидроелектране. На снимцима се види да Мета тражи од министра енергетике да посао повери, без тендера, једној фирми која нуди седам посто провизије, односно 700.000 евра, само да добије посао.

Спремност и кооперативност Иљира Мете и премијера Саљи Берише, да се овај први одрекне имунитета и суочи са истрагом, треба тумачити искључиво као демагогију. Иљир Мета  је био премијер Албаније (на врхунцу злочина трговине органима Срба) од октобра 1999. до фебруара 2002., и два пута министар иностраних послова (од јула 2002. до јула 2003. и од септембра 2009. до септембра 2010.) а од септембра 2009. је и потпредседник владе. Мета је један од најмоћнијих људи у Албанији више од деценије, па он и Бериша рачунају да се могу заштитити од било какве истраге. Иначе, Мета је 2004. напустио Нанову Социјалистичку партију и основао сопствену- Социјалистички покрет за интеграцију, која је сада мањински партнер Беришине Демократске партије. Мета се и раније, више пута суочавао са оптужбама за корупцију и трговину дрогом, али су се све те оптужбе одбиле од тефлонског политичког омотача којим је заштићен. Википедија на енглеском наводи у његовој биографији:“Као председник владе је био одговоран за коначно уништење индустријског система Албаније који су били очувани после 1991., које је распарчао и продао политичарима и сумњивим бизнисменима. Надаље, био је оптужен да је барон дроге. Његова прва оставка и повлачење са места министра иностраних послова је уследила пошто је био дискредитован после хапшења трговаца дрогом који су имали његову заштиту“( http://en.wikipedia.org/wiki/Ilir_Meta ).

Међутим повезаност са криминалом Иљира Мете, великог пријатеља Бориса Тадића и његовог режима (види форографије), се наставља и до данашњих дана. По информацијама ФБИ, на које се позива њујоршки лист „Квинс кроникл“, у чланку који је написао помоћник уредника тог листа, Мајкл Кусенца, 12. фебруара 2010. године, „Помоћник потпредседника владе Албаније је изручен Сједињеним Државама да би се суочио са оптужбама да је био кључни човек организованог злочиначког подухвата који је укључивао убиства, киднаповање, трговину дрогом и другим украденим добрима, изнуђивање, пљачку, подметање пожара и ометање правде у Квинсу и другим градовима, навеле су федералне власти прошле недеље. Врховни званичници ФБИ  и Тужилаштва су изнели појединости о томе како је Алмир Рапо, озлоглашени члан  немилосрдне Организације Краснићи и помоћник Иљира Мете, учествовао у убиству Ериона Шехуа у јулу 2005.године“. Још информација видети у целој вести „Квинс кроникла“ а и у Прилогу 1

(http://www.zwire.com/site/news.cfm?newsid=20451877&BRD=2731&PA6=461&dept_id=574901&rfi=6).

Ови подаци о Иљиру Мети најбоље говоре о „држави“ Албанији, саучесници у злочинима које описује Дик Марти у свом Извештају. У тој „држави“, корумпирани криминалци, постају председници влада, министри, помоћници министара итд. Занимљиво је да се поводом Мартијевог Извештаја, из Албаније, први огласио управо Иљир Мета, потпредседник Владе, који је рекао да је Мартијев Извештај пун предрасуда и да је заснован на измишљотинама.

Да вас подсетим да је Борис Тадић , велики Метин пријатељ, по објављивању Извештаја Дика Мартија, који потврђује раније познате чињенице да су грађани Србије касапљени, убијани и да су им вађени телесни органи ради продаје, и који за то, на првом месту, оптужује Хашима Тачија, несхватљиво пожурио да аболира  тог злочинца, изјавом да је он за њега легитимни представник Арбанаса и да  ће преговарати са њим. Тада је нагласио да те оптужбе тек треба доказати и да ће тек када се докажу, он као председник моћи да се одреди по том питању. Вероватно је хтео и да нам саопшти правило (историја је показала да постоје изузеци) да је свако невин док се не докаже супротно? Потсетимо председника Тадића  да је и Адолф Хитлер умро „невин“, и да је био „невин“ пуних дванаест година власти. Као што је и Тачи „невин“ готово исто толико. Оптужбе против Хитлера и нациста су „доказане“ тек на Нирнбершком процесу, после 1945. године. Да ли то значи да свет није требао да се супротстави Хитлеру 1941. године, јер није било доказа? Да ли то значи да Тачи није крив, зато што су  злочин који је починио, починиле и држава Албанија и провизоријум звани „Косова“, под међународном, читај, америчком управом? И ту изјаву је Тадић толико пригрлио па ју је понављао до бесвести, да нам се чинило да жели да пригрли и Тачија самог (чувај бубреге Борисе).

То није било довољно Борису Тадићу, него је на конгрес своје странке, што је посебан скандал и срамота, односно скаредност, позвао као почасног госта, да присуствује и да беседи, заменика премијера Албаније, Иљира Мету, који је као што знамо био председник албанске владе у време када су у Албанији касапљене стотине грађана Србије, и када су им узимани и продавани органи, а они убијани, како стоји у Извештају Дика Мартија. Мета је цео викенд провео у Београду (меркајући органе, шта ли?) састао се са  лажним председником владе нејаким Мирком (лажним, јер је прави председник владе Борис Тадић) и на крају говорио на  конгресу  Демократске странке (види фотографију). Не знамо да ли је Мета говорио о догађајима када је био премијер Албаније и да ли је делегате Демократске странке обавестио колико је и он зарадио на целом злочину? Међутим присуство пријатеља  Демократске странке, Бориса Тадића и целог режима, Иљира Мете, не изненађује, јер сам већ поменуо да је, егоманијакални председник Борис, по објављивању извештаја Дика Мартија, баш онако квислиншки и поданички, први пожурио да се додвори Американцима. Због тога се не чудимо што га после тога грађани зову Борис Тачи-ћ.

Мета(стазе) и други злоћудни тумори ове власти ће се још дуго вући за њима, а на нашу несрећу и за нама. Очигледно морамо применити драстичне методе лечења ових канцерогених болести.

Прилог 1. Чланак листа „Квинс кроникл“

13.01.2011.године

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ (ЖУТИ) СКАКАВЦИ

ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ (ЖУТИ) СКАКАВЦИ

Четвртог јануара 2011. године посланик ДСС Милан Лапчевић је Основном јавном тужилаштву у Нишу предао Кривичну пријаву (види Прилог 1) против министарке финансија Диане Драгутиновић (у раздељак и шишкице је љубимо) и председника Владе Републике Србије (не Бориса Тадића) мученог Мирка Цветковића. Овај агилни посланик и Демократска странка Србије, су једини који су после двогодишње агоније локалних самоуправа одлучили да предузму нешто корисно и конкретно.  Господин Милан Лапчевић је иначе, алфа и омега ДСС-а, у Нишу, у најпозитивнијем светлу. Овај мирни машински инжењер је заслужан што ДСС у Нишу представља респектабилну политичку снагу.

Да се вратимо на суштину приче. Због чега је г. Милан Лапчевић поднео кривичну пријаву против шишкице Диане и мученог Мирка? Због основане сумње да су при предлагању и доношењу Закона о изменама и допунама закона о буџету Републике Србије за 2009. годину, Закона о буџету за 2010. годину и Закона о буџету за 2011. годину, прекршили Закон о финансирању локалне самоуправе.

О чему се у ствари ради? Значајни приходи градова и општина широм Србије потичу од тзв. ненаменских трансфера које им република расподељује по Закону о финансирању локалне самоуправе, члан 37. тог Закона (став 1. „Годишњи износ укупног ненаменског трансфера, који се расподељује јединицама локалне самоуправе, износи 1,7% оствареног бруто домаћег производа према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике“). Ти приходи су најзначајнији сиромашним општинама и њима представљају један од основних извора финансирања јер чине чак и половину буџета. Међутим, ти приходи су значајни чак и Београду, где чине 6,3 одсто буџета али представљају велики новац – у случају Београда- 5,2 милијарде динара (52 милиона евра) за 2009. годину нпр. Проблем је у томе што је ова штеточинска влада, крајем 2008. године, одлучила, да „због мера штедње“ градовима и општинама не преноси сва средства која је обавезна по Закону, већ да крши Закон и да уплаћује, просечно, само 60% средстава. И тако пуне две године.

Овде треба поменути да је влада Војислава Коштунице донела Закон о финансирању локалне самоуправе 14. јула 2006. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2007. године и да је уредно током 2007. и 2008. године исплаћивала пун износ средстава јединицама локалне самоуправе. И током 2004., 2005. и 2006. године није било никаквих проблема у овом погледу.

Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара ( преко 370 милиона евра). Пошто је режим и новим буџетом предвидео исто кршење Закона, штета на крају 2011. ће бити 58 милијарди динара, односно 580 милиона евра. Дакле, толико новца ће локалне самоуправе мање уложити, како саме кажу, у локалне инфраструктурне објекте, у предшколско и основно образовање, и социјална давања.

Да видимо како то изгледа из визура локалних средина.  По Лапчевићевим речима град Ниш је за две године оштећен за 1,3 милијарде динара (13 милиона евра), и биће у 2011. години оштећен за још 600 милиона динара (6 милиона евра). Милан Лапчевић каже да би то било довољно за решавање свих комуналних проблема (вода, канализација, асфалтирање) приградских и сеоских насеља у Нишу.

Да овај чланак није злонамерна творевина из кухиње ДСС-а, сведоче и речи локалних функционера широм Србије, који су сви одреда из странака режима.

У граду Нишу, где учешће трансфера износи 17% буџета, кажу да су умањени износи нарушили буџетску ликвидност, што признаје и начелница Управе за финасије Града Ниша, Снежана Јовановић (ДС):“Све је веће кашњење у измиривању обавеза директних и индиректних буџетских корисника, а могућности инвестирања су значајно смањене“. Према њеним речима Град Ниш је остао без 13 милиона евра (за две године).

Тако Никола Павић, члан градског већа (испред ЛДП-а) у Београду каже :“Да није било оволиког смањења (трасфера оп. Н.Б.) у последње две године, град не би био принуђен да се у овој години задужи за око пет милијарди динара (50 милиона евра) код домаћих банака, а и износ задужења за изградњу моста преко Саве и приступних саобраћајница свакако би био мањи“. Ово потврђује и Душко Никодијевић из Градског секретаријата за финансије (ресор ДС-а):“Смањењем смо остали без скоро шест милијарди динара (60 милиона евра). То је цифра са којом би град, да је има, нормално функционисао“. Из овога се може закључити, оно што и врапци на грани знају, али не и режимски медији, па тиме ни грађани, да Град Београд не функционише нормално. Можете тек замислити како функцонишу остали градови, где је одреда, ситуација много гора од оне у Београду. Влада Србије је Београду и у 2009. и у 2010.години, умањила трансферна средства за целих 53% (док је просечно умањење у остатку Србије износило 40%).

Трансфери у новосадски буџет смањени су са 1,8 на мање од милијарду, док је читав градски буџет олакшан за целих 100 милиона евра. Градоначелник НС Игор Павличић (из ДС) каже:“То је огроман новац са којим се може изградити нови мост преко Дунава“. Интересантно је да су цене новог моста преко Дунава, јужније од НС, многоструко веће, из непознатих разлога- мост Борча Земун треба да кошта 250 милиона евра а мосту преко Аде(Саве) се и не зна коначна цена- процена се креће око 500 милиона евра.

У Крагујевцу је учешће трансфера 15% од буџета. Члан Градског већа Небојша Васиљевић (члан Динкићевог УРС-а) каже да се терет кризе не може пребацивати само на локалне самоуправе:“Недопустиво је да држава убира порезе, а не испуњава своје обавезе. Крагујевац више доприноси, него што му се враћа и таква ситуација ће ускоро постати неиздржива“. У Крагујевцу су због смањених трансфера будуће инвестиције замрзнуте. То значи да у Крагујевцу неће бити зграде Хитне помоћи, здравствене амбуланте, нове аутобуске станице, градске библотеке и биоскопа.

Јован Марковић, градоначелник Ужица (из ДС) наводи смањење трансфера као основни разлог за кашњење у измиривању обавеза:“За грејање школа, поправку и чишћење улица, град тренутно дугује 150 милиона динара“. У Ужицу средства трансфера чине 22% буџета.

У Врању учешће трансфера је 23%. Врање је остало без 260 милиона динара за две године. Драган Спирић, помоћник градоначелника задужен за буџет и финансије (ДС) каже да је за 2011. годину био предвиђен велики инфраструктурни пројекат замене канализационих и водоводних цеви али да реализације неће бити због смањених трансфера.

У Лесковцу где трансфери чине 23% буџета, је слична ситуација. Само у 2010. години Лесковац је оштећен за 150 милиона динара.

У Новом Пазару трансфер износи 27% буџета. Због смањеног трансфера Нови Пазар се задужио за 55 милиона динара. Љајићев градоначелник Мехо Махмутовић каже: „Имамо 98 улица које нису асфалтиране, канализација није решена...“ и каже да уколико влада не врати законом прописане трансфере ови и многи други проблеми неће бити решени.

Према речима Начелнице за финансије Пожаревца Биљане Кочи (ДС) били су принуђени да режу трошкове и да се задужују:“Морали смо да одсечемо део буџета који се односио на инвестициона улагања у основно и средње образовање, у културу...“. Пожаревац је 2010. године узео кредит од 345 милиона динара.

Као што видите последица штеточинског и противзаконитог деловања владе Бориса Тадића, су одрицање од локалних инфраструктурних улагања и пројеката, одрицање од улагања у школске и предшколске објекте, кресање здравствене заштите, и смањење већине социјалних дотација. Поред тога општине су принуђене да се задужују код банака, што је, дугорочно гледано, веома штетно. Локалне самоуправе масовно смањују субвенције јавним предузећима, и улагања по месним заједницама. Такође, остали дугови локалних самоуправа се гомилају (према јавним комуналним и другим предузећима).

Са друге стране, са највишег нивоа, страначке колеге ових локалних функционера и највиши функционери режима, или избегавају да говоре о овом проблему, или га релативизују, или дају иритирајуће изјаве. Међутим, несумњиво штеточински поступају и то јединствено.

Борис Тадић је 14. децембра 2010. године, на састанку са представницима неразвијених општина рекао :“Држава није непресушна каса и она се пуни из реалних извора. Држава треба да инвестира у инфраструктуру(...) све остало треба да буду подстицаји за инвестиције приватника и предузетника“. Тадић, као и цела влада, губи из вида да се мора поштовати Закон о финасирању локалне самоуправе. Губи из вида да његов режим гуши предузетништво, тиме што је тајкунизирао Србију, а сада би да домаће тајкуне замени страним. На истом скупу Божидар Ђелић је рекао :“Било би праведно да се трансфери из буџета врате општинама пропорционално колико им и законом припада, али би у том случају поједина министарства морала да се одрекну својих апетита у 2011. години“. Овде је сасвим јасно да су режиму важнији сопствени апетити него интерес грађана широм Србије.

Треба напоменути да су све ове изјаве са локалног и са републичког нивоа настале у другој половини ове године. Дотле је владала потпуна тишина и солидарност једноумних власти са локалног и републичког нивоа. Ту тишину су нарушавали само поједини представници опозиционих странака, пре свега ДСС-а, у општинама где учествују у власти без странака режима (нпр. Чајетина) али су ти гласови били угушени медијском блокадом. Ти представници општина су још 2009.године отворили тај проблем у  СКГО, Сталној конференцији градова и општина, у којој режим има апсолутну контролу. СКГО је реаговала тек у овој години али академско бирократски, тј. била је јака на речима али слаба на делу, у медијима пре свега (види Прилоге 2, 3, 4 и 5). И цела та манифестна акивност СКГО није дала никакав резултат и буџет за 2011. годину је предвидео и даље велика, противзаконита  умањења трансфера локалним самоуправама. Сасвим је јасно, да локални функционери играју исту игру са својим грађанима, какву игра Тадићев режим са целом Србијом по питању Косова и Метохије. Јавно, манифестно, а лажно, се заклињу да никада неће признати Косово а у стварности, пузећим методом, иду ка томе. Тако и ове локалне штеточине. Јавно и лажно се залажу за враћање трансфера, јавно шаљу дописе наоколо, а у стварности подржавају своје странке и свој режим. Такође, из Прилога 5. се види да су  сва осморица посланика из Ниша  су преузела одређене обавезе, међутим четворица њих су погазили своју реч и свој потпис (Бошко Ристић, Душан Милосављевић (обојица из ДС), Миле Илић (СПС) и Бранислав Јовановић (Г17)) тако што су гласали са буџет за 2011. годину.

Колико је режим неспособан, штеточински и контрадикторан сведочи и овогодишњи Закон о предшколском васпитању и образовању којим је предвиђена и могућност да боравком у јаслицама буду обухваћена деца почев од шест месеци старости. Међутим влада није предвидела нити планирала средства у буџету Републике за спровођење овог Закона, што значи да га могу спроводити само општине које саме обезбеде средства за ту намену (исто као и Закон о комуналној полицији). Влада дакле проширује обавезе и потенцијалне надлежности локалне самоуправе, а са друге стране им смањује трансфере средстава, и иначе недовољних . У овом светлу је јасно да су прокламације о децентрализацији само празна прича и да је регионализација, по моделу Г17-УРС, само партијски пројекат даљег распарчавања Србије, без икаквих додира са стварном децентрализацијом и повећањем надлежности локалних самуправа.

Али вратимо се на укупан износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе (370 милиона евра за две, односно 580 милиона евра за три године). Размислимо само о расипништву овог режима током ове две и по године њихове штеточинске власти. Навешћу само пар примера.

Режим је одлучио да Србија једнострано примењује ССП. Процењено је да годишња штета од тог несхватљивог потеза износи око 250 милиона евра годишње. То је до сада 500 милиона евра за две године.

Град Београд гради мост преко Аде, који кошта најмање троструко више него што би била цена једног нормалног, функционалног моста. Општа процена је да ће бити утрошено 300 милиона евра више него што је потребно.

Режим у граду Београду је 2008. године, повећао број чланова у управним и надзорним одборима предузећа и установа под надлежношћу града али и општина, за нешто више од 30%. Тиме је повећао и износ средстава за накнаде за чланство у том одборима за 30%. Процена је да је за ову намену до 2009. трошено око 5,7 милиона евра а од почетка 2009. године, 7,6 милиона евра, односно готово два милиона евра годишње, више. До сада је дакле, бачено готово 4 милиона евра за накнаде у УО и НО, члановима режимских странака. Ситница у односу на два горе наведена примера, али оваквих „ситних“ примера има на стотине када се посматра цела структура режима, у погледу непотребних јавних набавки, корупције у том погледу, промашених инвестиција, погрешних економских потеза итд.

Дакле, када посматрамо само први пример - да режим није једнострано применио ССП прикупио би у буџет још 250 милиона евра а за трансфере локалној самоуправи је потребно до 190 милиона евра. Режим је могао, што би био одличан потез, и да повећа трансфере на 250 милиона годишње, уз промену члана 37. Закона о финасирању локалне самоуправе, којим би проценат издвајања био подигнут на 2,1% БДП-а. То би многе уверило да су приче о децентрализацији утемељене.

Вратимо се тужној стварности. Један одлучан човек –Милан Лапчевић, је повукао одличан потез, и поднео потпуно основану кривичну пријаву против одговорних, министарке финансија и председника владе. Треба очекивати да ће овим путем поћи и остали одговорни и способни људи из свих општина и градова, а поготово из ДСС, која је покренула целу ствар и да ће кривичне пријаве против Диане Драгутиновић и Мирка Цветковића бити поднете у свих 150 општина и у сва 24 града (24 града имају још 50 општина али оне по Закону о територијалној организацији нису јединице локалне самоуправе, већ су то њихови градови).

Прилог 1- Кривична пријава

Прилог 2- Допис СКГО (fast color scan to a PDF file_3)

Прилог 3- Допис Милану Лапчевићу (lapcevic [1])

Прилог 4- Допис посланицима из Ниша (scan 0002)

Прилог 5- Изјаве посланика из Ниша(scan 0001)

05.01.2011.године

МИТ О ЂИЛАСУ

МИТ О ЂИЛАСУ

Ђиласу је баш кренуло. Ове године се помпезно оженио други пут са истом женом (у цркви овај пут, док је први пут, грађански брак склопио прошле године - како је он човек маркетинга није му замерити). Своју нову супругу је упознао када је пред камерама (опет маркетинг) давао крв у Заводу за трансфузију. Добро.

Почетком децембра је добио награду за терминатора, пардон за „реформатора године“ од организације НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development) која има енглески назив а послује само у Србији, па је нејасно зашто има такав страни назив? Иако је НАЛЕД, званично само локални НВО (са огромним амбицијама), углавном је финансиран од стране америчке Агенције за међународни развој - USAID. Награде је у репрезентативном холу РТС-а, уручила америчка амбасадорка Мери Ворлик. Ђилас је добио награду јер је успешно терминирао Булевар, а и терминација Београда је у току, јер ће буџет „моста на реци Квај“, за сада, иносити око 450 милиона евра (две трећине буџета за 2010.), што већ уништава буџет града (о та два дела нешто касније)

Потом је на фијаско Скупштини ДС, добио највише гласова од свих кандидата за потпредседнике странке, и тиме се устоличио као други човек ДС. То ће му помоћи у остваривању његовох прекомерних амбиција (Тадићев наследник на месту председника ДС, избор за председника Србије или председника владе Србије, нешто раније, по његовом плану).

Затим је од листа „Време“, ове последње недеље у овој години, проглашен за „личност године“. Мање је познато да одлуку о избору „личности године“ доноси редакција тог листа, иначе позната по томе што им је Мирослав Мишковић, финансијски их помогавши (ништа не тражећи за узврат, као...) омогућио да постану власници свог листа. У комичном саопштењу „Времена“ се каже „да је Ђилас током протекле године остварио значајне резултате који превазилазе оквире редовног обављања функције и да су енергичност и лични ангажман градоначелника довели до унапређења рада јавних служби и до повећања квалитета живота грађана и до унапређења угледа институције градоначелника“. Сасвим случајно, прошле године је ово признање добила бивша Ђиласова супруга Милица Делевић. И сасвим случајно, ово и друга признања и награде, уназад десет година, добијају само припадници владајућих странака садашњег режима, невладиних организација тзв. Друге Србије и свима њима наклоњене јавне личности. Ово признање је у свим медијима поткрепљено и истраживањем „Ипсос Стратеџик маркетинга“, које је „случајно“ објављено баш сада на крају године, истраживањем које је урађено у Београду, које је „открило“ да „Београд напредује а Србија назадује“. Укратко, то невероватно истраживање, „Стратеџика“ који је још од 1997.године потпуно интересно повезан са Демократском странком, а сада са Ђиласом и Шапером, , нам преноси хвалоспеве грађана Београда на рачун градске власти. Нема потребе упуштати се у лажна истраживања, када је основна премиса нетачна. Београд, не напредује, Београд само нешто спорије назадује него остатак Србије. Цела Србија, укључујући и Београд је у расулу, у агонији и економској и политичкој. Али ови вајни „истраживачи“ саму чињеницу да некакве знаке живота у Србији даје Београд, приписују Ђиласу и градским властима. Уосталом, режимски медији и сами извештавају о томе да је видно да се сво пословање и сво становништво сливају у Београд, док остатак Србије умире, и пословно и демографски.

Да будем јасан, нисам зле воље према Драгану Ђиласу, немам ништа лично против њега, нисам ни љубоморан на његово огромно богатство и награде. Једина разлика између републичког и градског нивоа власти је та, што је Драган Ђилас, злоупотребом свог положаја и моћи (новца), успео да уништи опозицију у граду Београду ( пре свега мислим на СРС, коју је скорије приволео  и да буде саучесник у власти, лукративним учешћем у управним и надзорним одборима предузећа и установа Београда,што звучи невероватно) и још важније, што је успео да под ТОТАЛНУ контролу стави све медије који извештавају о градским темама. Дакле, Ђилас је успешнији од Тадића у фалсификовању стварности и то је све. Није ни чудо, јер је управо он уз Шапера и Крстића, главни фалсификатор стварности у Србији. Наравно, када то ради само за себе, Ђилас је успешнији него када ради за Тадића.

Да је то тако, прво знамо сви ми, који живимо у Београду, путем свакодневице.То знају и сви они који су иоле упућенији у финансијско стање Београда, попут мене који сам и градски одборник ДСС.

Неколико чињеница сведочи о катастрофалном стању и потезима градског режима.

Дрвоморци и штеточине из Демократске странке, предвођени Драганом Ђиласом и Радованом Драшкићем, директором зеленила (које је гле апсурда, по истраживању Стратеџика,  „најбоље“ предузеће Београда!), осим што су уништили вековно наслеђе и амбијент највећег булевара Београда, на врхунцу економске кризе којој је кумовала та странка, граду Београду и Србији су нанели штету тешку три милиона евра, сечом преко 320 здравих платана (од укупно 400). О овој теми сам написао чланак који је објавио „Печат“ ( http://www.pecat.co.rs/2010/04/drvomorci/ ), а потписник сам Уставне жалбе поводом сече платана, коју је ДСС поднела Уставном суду. Уосталом елаборати Шумарског факултета, поред многих чињеница кажу и: „Због своје велике културно-историјске, просторно-пејзажне и еколошке вредности дрворед у Булевару Краља Александра за град Београд има велики значај. Због тога га је у свим следећим реконструкцијама Булевара неопходно задржати, а стање у коме се он тренутно налази потребно је унапредити“. Још важније, прво Решење о утврђивању мера и услова заштите животне средине, које је издао Секретаријат за заштиту животне средине, 13.04.2009. године каже : „При реконструкцији Булевара водити рачуна о дрворедима, односно, појединачним стаблима (...)постојећа стабла се не смеју уклонити. Изузетно, сечу појединих стабала може одобрити надлежна организациона јединица Градске управе“. Ово су само фрагменти многобројних чињеница које сведоче  да није било неопходно посећи 320 столетних стабала платана.

Градњу моста преко Аде, Ђилас је наследио од претходне градске управе, у којој је потпуну доминацију, као и сада имала ДС. Мост је инфраструктурни пројекат, чедо покојног градоначелника Ненада Богдановића и бившег градског архитекте Ђорђа Бобића, а не Драгана Ђиласа, који се тиме кити. Ова двојица, као предводници манипулације и штеточинског поступања, су, прво, одговорни јер је мост позициониран на погрешном месту, на доњем, уместо као што је првобитно било предвиђено, на горњем шпицу Аде. Друго, они су изманипулисали становнике Београда, при избору пројекта (јер избором пројекта,тј. изгледом моста не треба да се баве грађани), када су наивне грађане навели да „одаберу“ „најлепши“ пројекат. И најскупљи. Пројекат који се гради, је рупа без дна која гута градске буџете, и кредите којима се беспотребно задужују наредне генерације Београђана. Јеноставно, коначна цена моста преко Аде није позната. Сваке године она је све већа. Првобитно је саопштена цифра од 119 милиона евра. Међутим преваранти из ДС, нису обавестили јавност да је то само цена премошћавања Саве, без могућности пењања, односно силаска са моста, дакле без приступних саобраћајница. Потом је цена током година расла, да би данас дошла до 450 милиона евра, са приступницама. Међутим, ни ово неће бити довољно када се зна да је потребно ископати топчидерски тунел, чија цена се процењује на око 500 молиона евра. Мосту на горњем шпицу Аде не би требао тунел. Просто, због погрешне локације и због обесно скупе конструкције моста, мост преко Аде кошта најмање три пута више него што би коштао нормалан, функционалан мост. Дакле, најмање 300 милиона евра новца грађана Београда је бачен новац, који је корисније могао да се употреби. О тунелу да и не говоримо.

Невероватно али истинито, новим Пословником који је донела Ђиласова власт у Београду, пре две и по године, је опозицији било онемогућено да усмено, на почетку седнице, овлашћени представник предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда. Колико је познато, тако нешто није постојало нигде у демократским земљама, нити у Србији, на другим нивоима власти. Ова невероватна ствар је исправљена тек пре пола године, после вишеструких званичних предлога које сам давао, као одборник.

Опозиционе странке, укључујући и ДСС, су више пута подносиле захтеве за разрешење градоначелника, који нису имали довољну већину.

Поред чињеница које сам већ навео, наравно да постоје и многобројне друге чињенице које говоре о лошем стању у Београду и одговорности градоначелника:

-Објективна и субјективна командна одговорност и кривица  за опште назадовање града Београда,

-Катастрофално стање већине градских система

-Командна одговорност због финансијског колапса  Београда

-Командна одговорност и кривица (овај израз користимо због тога што га често употребљава и градоначелник) градоначелника и ДС-а, због чињенице да је Скупштина града обесмишљена и претворена у најневажнији орган у граду Београду, што је у нескладу са Уставом, законима, парламентаризмом и демократијом (а то је учињено због тога што у је Скупштини постојала (више не постоји) бројна, јака и гласна опозиција од 52 одборника, а власт подржава 58 одборника).

-Сукоб интереса, односно кршење Закона о Агенцији за борбу против корупције, у чему су ухваћени мноигобројни функционери и одборници власти

-Командна одговорност због инфраструктурног заостајања Београда (непостојање обилазнице, нових мостова, метроа), свакодневног саобраћајног колапса у Београду,

-Многобројних афера у здравству Београда

-Афера Инфостан

-Огроман сукоб интереса у коме се налази градоначелник као власник великог броја предузећа и сумње да се обогатио захваљујући положају у својој странци и захваљујући функцијама на којима се налазио од 2004. године

-Развлашћивање приградских општина

-Огромно повећања броја плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа.

-Чињенице да Скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном, недемократском поступку, без расправе.

Чињеница да је Драган Ђилас успешно решио проблем дивљег становања Рома на локацији где је његов пријатељ Мирослав Мишковић градио Белвил, као и исправан став према проблему хомосексуалности, не могу бити довољни разлози да Ђиласа прогласимо за реформатора године или личност године. То што је он мање лош од Тадића, Владе итд. не значи да је и добар. Овде неки задовољавају своју несхватљиву потребу да у помрчини и помору режима нађу неко светло или неку добру страну режима. То није Драган Ђилас. Та светла страна режима не постоји. Ђилас је само будућа верзија, нови, непотрошени модел вође ДС-а. Уосталом, по свом положају он нема такве терете и одговорност као његова браћа по злочину, са вишег нивоа власти, и не среће се са тако великим и нерешивим проблемима.  Такође због свог богатства и директне контроле над медијима, је у прилици да себи обезбеди повлашћенији положај, него други појединци режима.

Драгана Ђиласа, слободно можемо назвати београдским Саруманом (лик из Толкиновог Господара прстенова), господаром жутих београдских Орка. Са једне стране - јавно - слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, ромски цар, мостоградитељ,  very straight gay, pardon me, guy - but not gay at all. Са друге стране, не баш тако тајно - мултимилионер у еврима, у сукобу интереса као власник многобројних фирми, контролор медија, власник великог и малог брата, лиценци за fast food бракове и провинцијски квазисвингерај, псовач танких нерава (на седници града, јавно, најпогрднијим изразима извређао једног одборника), несвикао на критику и супротно мишљење.

И то је штоф за прављење мита о новом вођи.                                   04.01.2011.године

КАКО СЕ ФИНАНСИРАЈУ КВИСЛИНЗИ?

КАКО СЕ ФИНАНСИРАЈУ КВИСЛИНЗИ?

Шта је то „грант“?  Сама реч у преводу, између осталог, значи одобрење али и давање, помоћ, субвенцију. У пословном смислу то су финансијска средства која могу бити дата ономе ко конкурише или се обрати, даваоцу „гранта“. Ако сте подобни (у погледу Србије, подобност значи припадност или блискост са НВО сектором „Друге Србије“ и(или) режимским странкама,обавезно и ЛДП-ом) и добро повезани, и имате некакав „пројекат“ (не брините, „пројекат“ не мора бити сувисао и разрађен), добићете “грант“ од неке, западне, најчешће америчке или ЕУ организације. И да радост буде већа на „грант“ се не плаћа камата и средства су бесповратна. Јој мерака, јој севдаха. Формално, да би оправдали средства треба да остварите „пројекат“. Што је пројекат више у интересу даваоца гранта, нпр. Американаца, а мање у интересу ваше земље, средства ће бити већа, а контрола остварености „пројекта“ мања.

Један од познатијих давалаца „грантова“ је организација НЕД  (NED- National Endowment for Democracy), чији је мото „подршка слободи широм света“ (овај мото је најбоље описао Џорџ Орвел у „1984“- кроз три пароле „Рат је мир“,“Слобода је ропство“ и „Незнање је моћ“). Ове три пароле савршено оцртавају начин на који САД (покушавају да) владају светом. И тих парола се држе све америчке владине и невладине организације, па тако и НЕД. НЕД је по сопственим речима „приватна, непрофитна организација посвећена расту и јачању демократских институција широм света. Сваке године, средствима Конгреса САД, НЕД подржава више од 1000 пројеката невладиних група у иностранству које раде за демократске циљеве у више од 90 земаља“. Транспарентно гледано НЕД није НВО, формално није ни ВО, али суштински, што се из главног извора финансирања види (Конгрес) НЕД је јавна америчка провладина, полудржавна организација. НЕД постоји двадесет пет година. Већ дуже време НЕД није активан у земљама ЕУ, већ у неким земљама ван ЕУ, а у централној и југоисточној Европи (Албанија, БиХ (укљ. и Републику Српску), „Косово“, БЈР Македонија, Молдавија, Црна Гора, Србија али не и Хрватска). Сваке године се средства Конгреса увећавају – 60 милиона долара 2006.,  75 милиона 2007., 100 милиона долара 2008. године. Нису саопштени подаци за 2009. и 2010. годину али нема сумње да је раст настављен. Имајте у виду да је ово само једна од многих америчких или ЕУ организација које финансирају НВО широм света, које углавном раде против интереса својих земаља. Имајући ово у виду, да ли вас чуди толика званична подршка САД-у широм света? И да ли вас онда чуди то да су сви они који нису означени као пријатељи САД, или су (не мислим на терористе) означени као непријатељи, попут ДСС-а и Коштунице, у Србији, суочени са предрасудама, негативним стереотипима, сатанизацијом и финансијским проблемима?

Сам НЕД  на свом сајту наводи да је на овом подручју циљ да се „помогну реформе неопходне за остварење Евро-Атлантских интеграција (читај, улазак у НАТО а не у ЕУ) и доврши процес транзиције(...)“. Чак и из овог, јавно прокламованог циља се види штетност по интересе Србије. А већина циљева, није јавног карактера ... можете тек њих замислити.

Хрватска дакле, није почашћена ни једним „грантом“, нити тамо постоји НЕД. Црна Гора је добила један „грант“. Македонија четири. Албанија осам. Молдавија девет. Косово дванаест. БиХ петнаест. Апсолутни рекордер по средствима које су добиле организације које раде против интереса свог народа, је Србија. Србија је 2009.године, добила 24 „гранта“, плус два која су добиле америчке организације, ИРИ и НДИ, за рад на овом подручју. Двадесет четири гранта за двадесет организација и медија, у укупном износу од 1.109.833 долара, плус 1.190.000 за ИРИ, и 450.000 за НДИ. Ред је да наведемо срећне добитнике:

1. Продукција Архител-72.500 2.АНЕМ-66.610 3.Асоцијација локалних независних медија „Локал прес“-40.000  4.БИРН Србија- 42.000 5.Центар за развој цивилних ресурса-42.142  6.Европски покрет у Србији-49.500 7.Фонд Б92 35.000 8.Фонд Б92-22.750 9.Радио Б92-52.500 10. Хелсиншки комитет-36.800 11.Пешчаник-38.700 12. Независно удружење новинара Војводине-29.440 13.ЈУКОМ-39.900 14.ЛиНет(Истиномер)-29.900 15.Миленијум (бивши роштиљџија а садашњи виноградар, Зоран Живковић)-27.000 16.Центар за ресурсе Лесковац-34.700 17.Урбан ин-35.000 18. Иницијатива младих за људска права-51.000 19. Иницијатива младих за људска права-99.790 20. Иницијатива младих за људска права-79.900  21.Зајечарска иницијатива-43.900  22.Агенција БЕТА-49.800 23.Центар за хуманитарно право-50.000 24.“Војвођанка“-регионална женска иницијатива-39.000.

При том, многе од ових и многе друге НВО организације су конкурисале и код многих других иностраних субјеката који дају „грантове“, и добиле „грантове“, односно средства. Десет од горе наведених двадесет организација је добило „грантове“ и од Стејт дипартмента (АНЕМ, Асоцијација локалних независних медија „Локал прес“, БИРН Србија, Центар за развој цивилних ресурса, Европски покрет у Србији, Пешчаник,  Независно удружење новинара Војводине, Миленијум, Иницијатива младих за људска права, Агенција БЕТА и Центар за хуманитарно право), у непознатом износу, али претпостављам, не мање, од укупно пола милиона долара. Понављам, постоје и многе друге америчке и европске организације које шаком и капом деле средства онима који раде против свог народа. Ово што сам навео је само врх леденог брега. Такође, петоколонашке невладине организације ником не полажу рачуне, па је готово немогуће доћи до укупних података о средствима које добијају.

Остаје мучан и горак утисак, после ових делимичних података о средствима које деле наши поробљивачи- САД и ЕУ. Док народ грца под теретом кризе, док режим растаче државу, а његови припадници постају све имућнији, дотле се квислиншке невладине организације богате, истовремено ширећи болест ропства. Докле бре?

30.12.2010.године