ШТА САД БИ „ДРУГА СРБИЈО“?

ШТА САД БИ „ДРУГА СРБИЈО“?

Поновио се случај линча над страним навијачима али овог пута не у Београду (подсећам на случај француског навијача Бриса Татона и непримерену хистерију и тзв. Друге Србије и званичне Србије), него у еврокултурном Бриселу, седишту евро и натократије. Становници Брисела (тако стоји у вестима) линчовали су тројицу српских навијача, навијача Партизана, пре утакмице. Свој тројици су нанете тешке телесне повреде. Најбоље је прошао безимени навијач са седамнаест копчи на глави. Следећи, српски навијач из Швајцарске је ослепљен, остао је без ока. Именом се једино помиње Дејан Гламолчак који се налази у критичном стању са повредама главе и белгијски лекари, каже се у новинским вестима, не могу да кажу да ли ће преживети. Србин може добити име, не бити анонимни навијач, само ако је линчован на смрт. Ако није, као претходна двојица, остаје анониман. Ко им је крив што су „геноцидни“ Срби? Ова вест о линчу над тројицом наших навијача није изазвала ни стоти део интересовања наших медија, званичне Србије, и оне отровне „Друге Србије“, као што је изазвао злочин и линч над Брисом Татоном. Ствари су потпуно једнаке, и да ипак напоменем да су у Бриселу страдала тројица партизанових навијача. И тамо, као што је било и овде, је једном младом човеку угрожен живот. Сви смо саосећали са Брисом Татоном и његовом породицом а  ја се надам  да ће се Дејан Гламолчак опоравити. Међутим, овај паралелни, готово истоветни случај није изазвао ИСТЕ реакције овде а МОРАО је. Сви они који су изазвали и учествовали у сваковрсној хистерији (широм Србије!) због Бриса Татона, „Друга Србија“, режим у лику Бориса Тадића, Драгана Ђиласа, и других, медији, власти у Врњачкој Бањи итд., МОРАЈУ сада исто тако хистерично да реагују и морају да реагују ког белгијских и бриселских власти. Али они то не чине. Тадашња хистерична реакција је била непримерена, па је и сада. Али они морају сада да покажу да су доследни. Да покажу да су за нашег навијача једнако забринути и да подједнако осуде злочин над њим. Да покажу, МОРАЈУ да покажу да је живот Дејана Гламолчака једнако вредан као живот Бриса Татона. Али они то не показују и неће показати. Јер за све њих та два живота нису једнако вредна. Један је вреднији за њих, слуге и марионете, за њих квислинге. Вест о линчовању Бриса Татона је имала 1137 коментара на сајту Б92, и 574 на сајту РТС. Вест о линчовању Дејана Гламолчака и још двојице Срба има 39 коментара на сајту Б92, а та вест, колико сам успео да видим, није ни објављена на сајту РТС ! Иначе линчовање тројице наших навијача на сајту Б92 није завредело да буде објављено у посебној вести него у оквиру чланка о инцидентима на београдском аеродрому и на улицама Београда и Ниша поводом  славља и дочека фудбалера.

Са друге стране реакције у Бриселу (целу Белгију да не помињем) нема. Није се огласио нико. НИКО. Огласио се једино наш конзул у Бриселу, кога цитирају наше новине. Тамо у чоколадном педоленду  није се огласио шеф државе, нити краљ Алберт Други, нити премијер Ив Летерм. Овде се поводом Бриса Татона огласио, у свом стилу, непотребно и ружећи свој народ, Борис Мирођија Тадић. Осим што је наружио свој народ, Тадић је сугерисао београдским властима да једну улицу назову по Брису Татону. Да ли ће у случају да Дејан Гламолчак умре, белгијски шеф државе сугерисати градоначелници Брисела, Фаузији Харише (ако се не варам?) да једна улица у Бриселу добије име Дејана Гламолчака?                                                              Мој и ваш громогласни смех  као одговор на ово питање спречава једино трагедија Дејана  Гламолчака. Да ли ће белгијски шеф државе имати неконтролисане и подле изливе логореје овим поводом? Неће. Драган Ђилас је не могавши да уважи сугестију Бориса Тадона, прогласио дан жалости у Београду. Да ли ће градоначелница Брисела, Фаузија Харише прогласити дан жалости у Бриселу, ако Дејан Гламолчак премине ? Неће. Данас невероватно звучи информација да су дебилне власти Врњачке Бање у лику ДС, Г17, ЛДП назвале главну улицу, Променаду, именом Бриса Татона. Кад неће Ђилас, има ко хоће. Да ли ће нпр. власти белгијског града Спа (у преводу -Бања) променити назив своје главне улице, Avenue Reine Astrid, у Авенију Дејана Гламолчака?

Да ли ће се било ко од наших власти забринути за судбину Дејана Гламолчака и његове породице? Сумњам. Да ли ће мистер Тадић и сада, као и у случају Бриса Татона говорити о „насиљу које води у фашизам“? Наравно, белгијском насиљу? Да ли ће Тадић булазнити нешто о чоколади и педофилији, на пример? Пре можемо очекивати да  наш председник  упути извињење Белгији због тога што су линчовали три наша грађанина. Можда пошаље своју супругу баш у монденску бању Спа? Можда позове белгијског премијера у посету, па да онда на „Калемегданској тераси“ или у „Реци“ заједно отпевају песмицу „Деца су украс света“ и размене поклоне?

А Дејан Гламолчак? Ко то беше Дејан Гламолчак?

26.08.2010.године

ЈЕСЕН СТИЖЕ…

ЈЕСЕН СТИЖЕ…

Демократска странка Србије је најжешћи противник овом  режиму и може бити означена као најбоља, најдоследнија опозициона странка, при том несумњиво опозициона (читај, неће се курвати са овом влашћу ни за мале ни за велике паре, нити због јефтиних политичких поена, нити због тобожњег јединства…није се курвала ни пре 2000. године). Да ли кажем да је ДСС савршена? Не није савршена, далеко од тога…

Пошто сам у тој странци од почетка, а и пре почетка (од 90` до 92` у ДС),и ту сам био и у добрим и у лошим временима (ових других је било много више) и бићу до краја (ово помињем само фигуративно, јер верујем да ДСС неће дозволити да нестане, да је угасе), сасвим је јасно да знам како ДСС дише. Прошле су више од две године од како је ДСС опозиција и сада после те две године поуздано могу да кажем да ми се сопствена странка много више допада када је опозициона  него када је владајућа. Једноставно искушења власти су за многе превелики терет. Људи се тада промене, не могу да одоле атрибутима власти. Постану бахати и осиони, пуни себе…Да, и тада много више раде а ко ради тај и греши. Међутим и најгори деесесовац никада не би издао или продао своју отаџбину. А ови данас…

Долази септембар, крај годишњих одмора, почетак школе, све се враћа у радну нормалу. Демократска странка Србије ће морати на терен. Нешто мало више је присутна само у штампаним медијима, далеко мање утицајним него што су електронски. А у медијима генерално влада једноумље које је наметнуо режим и упадљиво одсуство критичког мишљења. Ићи ће ДСС на терен, међ људе. Колико ја видим мораће да дефинише нека питања. Мораће да буде јасна по тим питањима. Не магловита, не амбивалентна него јасна. Већина политичких ставова ДСС је јасна и за похвалу -  Државно питање (Косово и Метохија, Војводина, Рашка област, Економска и социјална питања ( имамо остварив економски програм, економски савет који покрива све те области у влади),  исправан однос и програм у области просвете, науке и културе. Имамо јасан став по већини питања, евентуално је потребно још боље артикулисати те ставове.

Али већ рекох ставови ДСС по неким питањима су остали или постали недовољно јасни јер се околности мењају. Која су то питања? Пре него што наведем та питања да кажем да ћу дати свој допринос тако што ћу покушати да дефинишем јасне ставове по неким питањима. Нажалост на нека питања немам одговор. Те одговоре морају дати они који су за та питања били или јесу надлежни у странци.

Прво је питање одговорности за оно што је чињено у периоду када је ДСС била носилац власти (део 2004, 2005, 2006 и део 2007) или у власти (део 2007 и део 2008). Ово питање ће грађани постављати јер знају да је ДСС четири године била у Влади и имала председника Владе. Постоји мноштво аргумената који иду у прилог  ДСС-у. Сасвим је јасно да се док је Коштуница био премијер 2008. живело боље него после тога. Вођена је одговорна и патриотска национална политика. Три године је Коштуница водио мањинску Владу а годину дана је водио Владу у којој је ДСС била у мањини, односно преко пола Владе је чинила ДС сама. Они који су учествовали у овим владама и у кабинету председника Владе сасвим сигурно могу, ако желе дефинисати убедљиве одговоре на ово питање. Једину потешкоћу видим у погледу објашњења око питања тајкунизације Србије и ту немам одговор.

Друго питање је питање односа према Eвропској Унији, то јест питање чланства Србије у ЕУ и НАТО. Тренутна позиција ДСС по овом питању је, чини се, недовољно дефинисана. Сматрам да ДСС треба јасно да искаже став да се противи уласку Србије у ЕУ (и у НАТО, али то се подразумева). ДСС  је то већ и рекла када је рекла да у ЕУ можемо ући само са КиМ. Данас је и врапцима јасно да, што се ЕУ тиче, ако икада одлуче да нас приме а свакако не пре 2017. или 2020., примиће нас без КиМ. Али то није једини разлог зашто не треба да уђемо у ЕУ. Осим што је то штетно за наше државно националне интересе то је штетно и за наше економске интересе. Економска криза је оголила неспособност евробирократије да управља са ЕУ и да води ту заједницу. Да нема економске снаге Немачке, ЕУ не би могла да опстане. Па пола земаља је пред банкротом као што је и Грчка, само се то невешто скрива. Уосталом, Европском Унијом, на првом месту управљају САД, земља која је највећи конкурент ЕУ. А Америка управља Европом и економски и политички. И зато Европа није права држава, зато нема Устав, војску, нити самосталну власт. Има евробирократе, америчке крпе. У такву творевину не треба ући. Уосталом осим што нам је ЕУ отела КиМ, ЕУ нас је и бомбардовала, а отима нам и Војводину и Рашку област. Американци се подразумевају. Дакле, ДСС, треба да оде корак даље од неисказаног евроскептицизма и да се отворено изјасни како сам предложио. Наравно, осим аргумената који иду у прилог предложеном ставу постоје и многи други. Неко ће рећи, то је опасно због рејтинга ДСС. Није опасно, јер ДСС нема више шта да изгуби а и оно што предлажем је добро за Србију. Верујем да ДСС није на ивици цензуса како кажу истраживачи, пардон, креатори јавног мнења. Међутим извесно је да се и режим и страни фактор упиру из петних  жила да униште ДСС.

Треће питање је питање односа међу странкама, питање вододелнице између власти и опозиције, питање ко је опозиција а ко није, ко је власт а ко није, питање шта то једну странку чини опозицијом, а шта влашћу, питање да ли постоје странке које су „нешто између“? Треће питање није питање односа према ЛДП, већ питање односа према СНС. А обе странке су то „нешто између“. Једна је више наклоњена режиму а друга мање. Обе за себе кажу да су опозиционе. ЛДП је и формално више власт него опозиција. То екстремно крило ДС-а је на власти у великом броју општина у Србији, у већини београдских општина, у граду Београду, у Војводини...Нису у републичкој  власти и из тога црпу свој мали (а медијски велики) опозициони потенцијал. Српска напредна странка је настала као резултат спољних и унутрашњих тежњи да се отклони сметња и чињеница да је 30%  Срба, готово 15 година гласало за, по њима, екстремну, антиевропску и антиамеричку опцију. Највише их је бринуло то што тих 30% Срба не ужива у благодетима транзиционе Србије, проамеричких и проевропских влада, и никако не воли  пету  другосрбијанску колону, Г17, касније ЛДП. Службе, и стране и домаће су вероватно прикупиле све податке о трвењима у СРС, а страни фактор је одлучио да заједно са једноумним и малоумним режимом подстакне распад СРС, који се без њиховог деловања и опипљивих понуда, можда не би ни догодио. Овако, дали су непристојну понуду, понуду која се пружа једном у животу, двојици гладних „wannabe“ политичара. Наравно, услов је био да убудуће већина поменутих Срба буде утерана у европски фенси тор. Тако и би. И  „ fiat lux“( не из Крагујевца, а опет баш из Крагујевца), и би светло, роди се чудо од странке, чедо које је на свет дошло са  бар двадесет килограма, опростите, процената. Такво ч(е)(у)до је могла да роди само велика вошингтонска пуденда. После посете родном  граду чедо је рекло да без САД живота нема. Љуби га мајка. А чедо се родило и без политичке идеје, и без програма, и без начела, голо чедо, ал` гладно, алаво и грлато. Увидом у извод из матичне књиге рођених, међутим, стоји, име оца- Уса Вошингтон, име мајке ДеСа, рођена Тадић. Лепа химера, или ће бити хибрид? Кад се родила евровештице бабице су прорекле да ће бити власт. Са ДС или без.

Од када је настала  С            НС  показала да нема политички програм , што је врло корисно јер увек могу рећи да је програм оно што се народу најбоље продаје. СНС нема ни чврсту страначку организацију( осим врха странке), што је такође корисно јер би толика количина радиоактивног политичког отпада у свакој појединачној општини изазивала унутрашње ланчане реакције. СНС је просто речено друга страна кованице исковане у Вошингтону (прва страна је ДС). Или одраз у огледалу ДС или слика ДСоријана Греја. СНС је европскија од ДС. СНС већи ДС од ДС. Хоће да  буду жући од жутих. ДС је жуто подвучено плавим. СНС жуто подвучено жутим. Они су видели да ће „успети“ ако раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“. Флуидни програм и идеје, маркетинг „до јаја“. Актуелна афера око чланства (бивших) судија је најбољи пример. Ако ДС има својих хиљаду судија имаће и они. Да поменем и заједнички пројекат ДС и СНС, „Двопартијски систем“, који нешто килаво иде, али не одустају.

Дакле, ДСС треба јасно да каже истину о СНС. Не треба да нападамо СНС али не треба ни да ћутимо или да понављамо фразе о  задацима опозиције. А СНС метаморф се шири и шири. На чији рачун?

26.08.2010.године

УСА И ДЕСА

УСА И ДЕСА

Демократска странка Србије је најжешћи противник овом  режиму и може бити означена као најбоља, најдоследнија опозициона странка, при том несумњиво опозициона (читај, неће се курвати са овом влашћу ни за мале ни за велике паре, нити због јефтиних политичких поена, нити због тобожњег јединства…није се курвала ни пре 2000. године). Да ли кажем да је ДСС савршена? Не није савршена, далеко од тога…

Пошто сам у тој странци од почетка, а и пре почетка (од 90` до 92` у ДС),и ту сам био и у добрим и у лошим временима (ових других је било много више) и бићу до краја (ово помињем само фигуративно, јер верујем да ДСС неће дозволити да нестане, да је угасе), сасвим је јасно да знам како ДСС дише. Прошле су више од две године од како је ДСС опозиција и сада после те две године поуздано могу да кажем да ми се сопствена странка много више допада када је опозициона  него када је владајућа. Једноставно искушења власти су за многе превелики терет. Људи се тада промене, не могу да одоле атрибутима власти. Постану бахати и осиони, пуни себе…Да, и тада много више раде а ко ради тај и греши. Међутим и најгори деесесовац никада не би издао или продао своју отаџбину. А ови данас…

Долази септембар, крај годишњих одмора, почетак школе, све се враћа у радну нормалу. Демократска странка Србије ће морати на терен. Нешто мало више је присутна само у штампаним медијима, далеко мање утицајним него што су електронски. А у медијима генерално влада једноумље које је наметнуо режим и упадљиво одсуство критичког мишљења. Ићи ће ДСС на терен, међ људе. Колико ја видим мораће да дефинише нека питања. Мораће да буде јасна по тим питањима. Не магловита, не амбивалентна него јасна. Већина политичких ставова ДСС је јасна и за похвалу -  Државно питање (Косово и Метохија, Војводина, Рашка област, Економска и социјална питања ( имамо остварив економски програм, економски савет који покрива све те области у влади),  исправан однос и програм у области просвете, науке и културе. Имамо јасан став по већини питања, евентуално је потребно још боље артикулисати те ставове.

Али већ рекох ставови ДСС по неким питањима су остали или постали недовољно јасни јер се околности мењају. Која су то питања? Пре него што наведем та питања да кажем да ћу дати свој допринос тако што ћу покушати да дефинишем јасне ставове по неким питањима. Нажалост на нека питања немам одговор. Те одговоре морају дати они који су за та питања били или јесу надлежни у странци.

Прво је питање одговорности за оно што је чињено у периоду када је ДСС била носилац власти (део 2004, 2005, 2006 и део 2007) или у власти (део 2007 и део 2008). Ово питање ће грађани постављати јер знају да је ДСС четири године била у Влади и имала председника Владе. Постоји мноштво аргумената који иду у прилог  ДСС-у. Сасвим је јасно да се док је Коштуница био премијер 2008. живело боље него после тога. Вођена је одговорна и патриотска национална политика. Три године је Коштуница водио мањинску Владу а годину дана је водио Владу у којој је ДСС била у мањини, односно преко пола Владе је чинила ДС сама. Они који су учествовали у овим владама и у кабинету председника Владе сасвим сигурно могу, ако желе дефинисати убедљиве одговоре на ово питање. Једину потешкоћу видим у погледу објашњења око питања тајкунизације Србије и ту немам одговор.

Друго питање је питање односа према Eвропској Унији, то јест питање чланства Србије у ЕУ и НАТО. Тренутна позиција ДСС по овом питању је, чини се, недовољно дефинисана. Сматрам да ДСС треба јасно да искаже став да се противи уласку Србије у ЕУ (и у НАТО, али то се подразумева). ДСС  је то већ и рекла када је рекла да у ЕУ можемо ући само са КиМ. Данас је и врапцима јасно да, што се ЕУ тиче, ако икада одлуче да нас приме а свакако не пре 2017. или 2002., примиће нас без КиМ. Али то није једини разлог зашто не треба да уђемо у ЕУ. Осим што је то штетно за наше државно националне интересе то је штетно и за наше економске интересе. Економска криза је оголила неспособност евробирократије да управља са ЕУ и да води ту заједницу. Да нема економске снаге Немачке, ЕУ не би могла да опстане. Па пола земаља је пред банкротом као што је и Грчка, само се то невешто скрива. Уосталом Европском Унијом, на првом месту управљају САД, земља која је највећи конкурент ЕУ. А Америка управља Европом и економски и политички. И зато Европа није права држава, зато нема Устав, војску, нити самосталну власт. Има евробирократе, америчке крпе. У такву творевину не треба ући. Уосталом осим што нам је ЕУ отела КиМ, ЕУ нас је и бомбардовала, а отима нам и Војводину и Рашку област. Американци се подразумевају. Дакле, ДСС, треба да оде корак даље од неисказаног евроскептицизма и да се отворено изјасни како сам предложио. Наравно, осим аргумената који иду у прилог предложеном ставу постоје и многи други. Неко ће рећи, то је опасно због рејтинга ДСС. Није опасно, јер ДСС нема више шта да изгуби а и оно што предлажем је добро за Србију. Верујем да ДСС није на ивици цензуса како кажу истраживачи, пардон, креатори јавног мњења. Међутим извесно је да се и режим и страни фактор упиру из петних  жила да униште ДСС или га бар спусте испод цензуса.

Треће питање је питање односа међу странкама, питање вододелнице између власти и опозиције, питање ко је опозиција а ко није, ко је власт а ко није, питање шта то једну странку чини опозицијом, а шта влашћу, питање да ли постоје странке које су „нешто између“? Треће питање није питање односа према ЛДП, већ питање односа према СНС. А обе странке су то „нешто између“. Једна је више наклоњена режиму а друга мање. Обе за себе кажу да су опозиционе. ЛДП је и формално више власт него опозиција. То екстремно крило ДС-а је на власти у великом броју општина у Србији, у већини београдских општина, у граду Београду...Нису у републичкој  власти и из тога црпу свој мали (а медијски велики) опозициони потенцијал.

Српска напредна странка је настала као резултат спољних и унутрашњих тежњи да се отклони сметња и чињеница да је 30%  Срба, готово 15 година гласало за, по њима-странцима, екстремну, антиевропску и антиамеричку опцију. Највише их је бринуло то што тих 30% Срба не ужива у благодетима транзиционе Србије, проамеричких и проевропских влада, и никако не воли  пету  другосрбијанску колону, Г17, а касније и ЛДП. Службе, и стране и домаће су вероватно прикупиле све податке о трвењима у СРС, а страни фактор је одлучио да заједно са једноумним и малоумним режимом подстакне распад СРС, који се без њиховог деловања и опипљивих понуда, можда не би ни догодио. Овако, дали су непристојну понуду, понуду која се пружа једном у животу, двојици гладних „wannabe“ политичара. Наравно, услов је био да убудуће већина поменутих Срба буде утерана у европски фенси тор. Тако и би. И  „ fiat lux“( не из Крагујевца, а опет баш из Крагујевца), и би светло, роди се чудо од странке, чедо које је на свет дошло са  бар двадесет килограма, опростите, процената. Такво ч(е)(у)до је могла да роди само велика вошингтонска пуденда. После посете родном  граду чедо је рекло да без САД живота нема. Љуби га мајка. А чедо се родило и без политичке идеје, и без програма, и без начела, голо чедо, ал` алаво и грлато, мали туђин (alien),са седам гладних дедова у стомаку, седам дедова а осми путник. Увидом у извод из матичне књиге рођених, међутим, стоји, име оца- Уса Вошингтон, име мајке ДеСа, рођена Тадић. Лепа химера, ил` ће бити хибрид? Кад се родила евровештице бабице су прорекле да ће бити власт. Са ДС или без.

Од када је настала  С            НС  показала да нема политички програм , што је врло корисно јер ће увек рећи да је програм оно што се народу најбоље продаје. СНС нема ни чврсту страначку организацију (осим врха странке), што је такође корисно јер би толика количина радиоактивног политичког отпада у свакој појединачној општини изазивала унутрашње ланчане реакције. СНС је просто речено друга страна кованице исковане у Вошингтону (прва страна је ДС). Или одраз у огледалу ДС или слика ДСоријана Греја. СНС је европскија од ДС. СНС је већи ДС од ДС. Жућа је од жутих. ДС је жуто подвучено плавим. СНС жуто подвучено жутим. Они су видели да ће „успети“ ако раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“. Флуидни програм и идеје, маркетинг „до јаја“. Актуелна афера око чланства (бивших) судија је најбољи пример. Ако ДС има својих хиљаду судија имаће и СНС. Да поменем и заједнички пројекат ДС и СНС, „Двопартијски систем“, који нешто килаво иде, али не одустају.

Дакле, ДСС треба јасно да каже истину о СНС. Не треба да нападамо СНС али не треба ни да ћутимо или да понављамо фразе о задацима опозиције. А СНС метаморф се шири и шири. На чији рачун? Формално СНС јесте опозиција, странка настала после последњих избора, али пошто су лице или наличје ДС, и имају једног заједничког родитеља, непријатеља Србије, онда суштински није опозиција. Свакодневне чарке ДС и СНС не треба никога да заварају, јер то су чарке браће и сестара, али ниједно од та два деришта неће ударити на свог родитеља. Свађаће се, тући ал` кад родитељ подвикне биће мањи од маковог зрна. На следеће изборе ће изаћи заједно с родитељем, који ће их држати за нејаке ручице.

23.08.2010.године

Иде патка преко Саве

Иде патка преко Саве

Скупштинску расправу о пресуди МСП и о Косову и Метохији нисам гледао јер би то било губљење времена. Ставови коју су једино исправни, и то кажем без пристрасности – ставови ДСС – су ми познати, а да гледам фарсу коју режира режим – нећу. Читам новине, пратим вести на интернету, читам детаље о томе ко је како и зашто гласао на крају те седнице, ко ће бити „емисари“...

Када би било ком грађанину без обмањивања било објашњено колико је велики пораз режима и државе због става МСП (који је тај режим тражио) и које ће бити последице, када би му било објашњено да је скупштинско заседање одржано да се да алиби режиму, да се пораз прикаже као „јединство“ , онда тај грађанин не би поверовао у исход гласања после те седнице на којој је донета „Одлука о наставку активности Републике Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“ (звучи као „таштина празнине“).  Исход је да су подршку власти, за превару и пораз, дале и „опозиционе“ странке СНС, НС и СРС. СНС ме не чуди, сасвим. Иако су они наличје ДС (а наличје лако постаје лице и обрнуто, односно ради се о две стране исте кованице исковане у Вашингтону), ипак су ривали и СНС је имао све разлоге да гласа против понуђене „Одлуке“. Али, није. СНС жели, да би се коначно (ипак су преузели најмање 2/3 чланова СРС) домогла власти, да буде већи папа од папе. Да буде европскија од најевропскијих странака. Да буде жућа од најжућих. Да буде неухватљивија од најнеухватљивијих (мислим на ставове и програм). СНС жели да буде већа Демократска странка од ДС. Зашто? Зато што су увидели да једино тако могу да „победе“ ДС и убирају плодове власти! Да раде све што ради ДС, само „више“ и „боље“. Маркетинг до бесвести. Флуидност ставова до бескраја. Понизност пред западом. И демагогије онолико колико народу прија. А гладан, слуђен и очајан народ можеш бескрајно товити демагогијом и он ће да гута, да гута и да гута. Тако „напредњаци“ или „Нови радикали“ (а зашто не „жути радикали?“) гласају по диктату (Маркетинга? Режима? Запада?). Што се новог (већ дуже време) ванбрачног партнера СНС-а тиче, НС (још у век у браку са ДСС), они ме не чуде. Они су одувек само пратња. Сада СНСНС. Овим путем својој странци лепо поручујем да је сада после гласања у Скупштини, добра прилика да се опростимо од НС и да наметника предамо ономе ко га жели. Паразит ионако прети да убије домаћина. Чуди ме СРС. Иако ме никада нису импресионирали, изненађује ме да су насели на причу о „јединству“ и „одбрани“.

Сви заједно, и СНС и НС и СРС су се заложили да и Скупштина стане иза пораза режима и сви заједно, с влашћу, подржавају даље поразе Србије.

У Новостима од среде, 28. јула, пише да су неки „опозициони лидери“ прихватили да буду „емисари српске дипломатије“ !? „Прихватам јавно да ме држава пошаље да убеђујем неке земље...“  Хоћу рећи, понизност пред сопственим народом је добра, као што је добро и жртвовати се ради народа (прихватајући тако тешко емисарско дипломатско туристичко бреме), али се овде не ради о томе. Да не говорим о томе да нема законског покрића да се неовлашћене особе баве дипломатијом (а ако некога „овластите“ онда је он део власти).  Овде се ради о понизности пред марионетским режимом и пред онима чији је тај режим марионета (ради се о пружању руке штеточинском режиму који се дави). Али, то можда и није битно, ако је творац уместо једне велике марионете, направио и другу, велику, резервну.

Који озбиљан политичар или „wannabe“ државник жели да буде служинче или поштар Вука Јеремића тј. Бориса Тадића? Голуб писмоноша! „Иде патка преко Саве, носи писмо на врх главе, у том писму пише – волимо се највише“. Ово више није само фарса, то је водвиљ, урнебесна трагедија. Чујте, довољно идиотски звучи што се режим, као, досетио па нуди опозиционим лидерима да буду, као, емисари државе, а заправо лакеји режима. Већ невероватно идиотски звучи кад неко, као, то још и прихвати. Као какао („Ја сам као фрајер, ти си као дама, ми смо као пар,ми смо као добар пар... Све је као... Дјеца као не знају, старци као мудрују, војници као будни, жене као вјерне... Све је мутно... Као, као какао, као, као какао, као, као какао, цијели свијет је као какао... Ми смо као живи, ми смо као заједно, ми се као волимо, ми као нешто свирамо... Све је мутно“- Леб и сол).

28.07.2010.године